Требало је и учити, па сам се приморао да изађем на испит из Финанцијске и инвестицијске политике пријавивши се за почетк новембра. О финанцијама сам већ много знао и свкодневно сам их практицирао у фирми, али ме градиво о инвестицијама баш заинтересирало. Изложене методе у уџбенику сам провјерио на конкретним објектима које је изводио “ЖТП-Инвест“, што ми је помогло да уочим мане и предности неких од метода и “приземље“ хвалоспјеве о творцима тих метода. Закључак је био, да је неопходно сваку значајну инвестицију добро припремити, што брже ставити у функцију, како би се у пуној мјери исплатила. А код нас се фактор времена пуно запостављао, градња се отезала унедоглед, што је преко клизних скала поскупљивало инвестицију, а често се дешавало да због тога уложена средства далеко премаше почетно планирани износ и да замишљена и уграђена технологија у активирању инвестиције већ буде застарјела. Резултат свега је потпуни промашај и производња губитака, па онда вјечито улагање нових новчаних средстава у репрограмирање производног програма и реконструкције или санације уграђене технологије, или како се каже “улагање у врећу без дна“. А у свему томе велику улогу је имала политика и политичке амбиције функционера који би на тај начин себи дизали споменике.

Испит из предмета био је из писменог и усменог дјела. На писменом су се рјешавали задаци по некој од метода, а на усменом се одговарало на извучена питања. Проф.др. Ото Рафајац је излазио усусрет ванредним студентима и на усмени испит их примао одмах након писменог дјела.

-“ Где сте Ви колега Мажибрада, очекивао сам Вас у септембру?“ – срдачно се поздрави самном, на запрепаштење осталих студената, као старим пријатељем.

-“ Полагао сам друге испите, Ваш нисам стигао најбоље припремити, а онда наступио деветомјесечни обрачун пословања у фирми, па време брзо прође.“ – правдам се.

-“ Па ипак сте се требали јавити, како сте на тим испитима прошли? Знате ли да ми је онај намјештај стигао одмах, трећи дан, све лепо довезли пред кућу и истоварили и кад су чули да сам Ваш пријатељ помогли ми да распакујем и унесем у кућу. Воле Вас радници, кажу: “ Кад је то за шефа Милу све ћемо направити, он је једини који се како треба односи према нама обичним радницима, иако је најшколованији од свих њих.“ А жена ми зинула и глада ли гледа, не верује да је све зачас готово, мислила је да ћемо на поду спавати цели годишњи. А онда ми још направили весеље, купили вино и пржили рибу на граделама, кажу да ионако до ноћи морају чекати трајект па шта ће друго, тако им је најефтиније. Дивни момци, дивни сте ви Далматинци, увек нађете разлога за весеље, нисте слеђени као ми континенталци.“ – расприча се професор не марећи што остали студенти зачуђени служају.

-“ Драго ми је што сте били задовољни, шта дуго да Вам кажем.“ – браним се од захвалности и похвала.

-“ Инвестира ли се шта у железници?“- пређе он на другу тему.

-“ Слабо, углавном се крпају рупе, отклони једно уско грло, а направе три нова. Ми имамо планове и готове пројекте, али држава никад нема пара, држи нас на позитивној нули, да се не угушимо, а амортизацију нам прелије у текућу потрошњу, тако да је из године у годину све горе. Запостављени смо, многи у власти мисле да је жељезнички саобраћај превазиђен и скуп, па форсирају цестовни и авио саобраћај, први за терет и путнички на кратке релације, а други за путнички превоз на средње и дуге релације. Типично централистичко и кабинетско гледање, а жељезница је нешто више од обичног превозника. Нико из Загреба у Сплит не би путовао особним колима уколико би вожња возом трајала четри-пет сати, а уз мање захвате на траси и вучном систему то би се могло, и то ће се морати направити кад-тад. Јапанци су тога свјесни, Французи и Њемци такође, раде брзе пруге и возове, јер је то најефтиније рјешење за брзи и масовни превоз путника, особних возила на средњим и дугим удаљеностима, а еколошки је чисто, нема загађења од издувних гасова аутомобила и нема застоја на цестама од тзв. чепова у промету. А километар модерне пруге је три пута јефтинији од километра аутопута.“- причам му о жељезничким невољама.

-“ Загреб-Сплит за четри сата, то је стварно добро и брзо, зар имају такви пројекти?“’- пита професор.

-“ Имају, али је цифра позамашна. Кад је виде у републичкој влади само одмахну руком не улазећи у детаље исплативости инвестиције. Између Каштеле и Перковића пробио би се тунел испод Лабишнице, у долини Уне требало би код Личке Калдрме направити смањење нивелете пруге, да ли тунелом или усјеком, постоје подваријанте, и још неколико повећања радијуса кривина нпр. код Дрниша, ојачања колосјека цјелом трасом и електрификација цјеле трасе. То би омогућило бзине 100-120 км и то је то. Увели би се аутовлакови у које би се у Загребу утоварио ауто у вагон, а пуник у гарнитуру, које би имале и пословне салоне, и ето вас за четри сата у Сплту. Из Загреба кренете у осам, у Сплиту сте у подне и идете својим аутом гдје вас воља. Ни авионом не можете брже стићи, ако се рачуна чекање и превоз до аеродрома и са њега, а особним аутом дуже и неконформније путујете и треба рачунати и на замор од вожње. Али за инвестицију у жељезницу треба мање новчаних средстава него за једну траку аутопута, и нема еколошког загађења као код цестовног превоза, јер се користи електрична енергија. То важи и за друге правце, према Ријеци, Осијеку, Вараждину и Мађарској, док би магистралу Јесенице и Шентиљ-Љубљана-Загреб-Београд-Ниш-Скопје-Солун, са одвојком од Ниша према Софији и Истамбулу требало дићи на брзину минимално на двјеста километара да нам не би побјегао међународни транзит на италијанске трајекте од Трста до Блиског истока или преко пруга Мађарске-Румуније и Бугарске. Улагања су велика, али се исплативост инвестиције отплаћује у кратком року, а шта је још важније, дугорочно се задржава транзитни пут, пошто би му било тешко конкурисати било којим видом превоза.“ – детаљно му износим размишљања млађих жељезничких стручњака.

-“ И то никог у републичкој влади није заинтересирало!?“ – чуди се професор.

-“ Само стручни дио министарства, политички дио то и не разматра, јер у нашу грану шаљу само “ислужене“ кадрове, који нису пуно заинтересирани да загризу. А овдје се ради о инвестицији за двадесетпрви вјек, тамо гдје се постави траса доњег строја лако је уграђивати нове технологије, које ће неминовно сљедити.“ – кажем му.

-“ Ми се запричали, гдје Вам је индекс колега, дајте ми га.“- пружи руку и прихвати индекс.

Уписо је оцјену, врло добар, честитао ми и још једном се захвалио на љетошњој услузи, а онда се обрати другим студентима:

-“ Видите колеге шта значи примјена теорије у пракси, овај ваш колега то већ ради, овај испит је он већ одавно положио, ово му је сада чиста формалност.“ – сједе он за свој радни стол и поче прегледати писмене задатке присутних док сам ја излазио из кабинета.

Упутих се тада у подррумски студентски бифе да проинађем или се распитам за Вељка. Нити је био тамо нити је долазио, вјеројатно је још код куће, обавјестише ме колеге.

Нашао сам га у подстанарској соби како замотан деком у кревету учи.

-“Мура се, притисну и припретио ћаћа Миле, даће ме врагу ако му не покажем да сам од септембра положио испите бар из треће године! Скратио узицу, велим ти ја!“ – смрзава се од накупљене хладноће, неда газдарица још гријати.

-“ Проша курвин пир, треба радити, зма ћаћа Миле да те треба погурати, превише си се био ода “слатком животу“- смијем се.

-“ ‘Есте, среће ми, припретио! Овај пут нема шале. Каже, “…за 29. кад будеш долазио немој случајно заборавити индекс, ‘оћу ја да га вижитам. Превелики си да би ми јашио на леђима, мураш запети и страти се о себи, проће ти време улудо, дозови се памети!“ А и сам сам доша на то, доста ми је ове студентске бједе.“ – прича Вељко протежући све четри.

-“ Ајде устај, идемо ван, частим, положио сам код др. Рафајца.“ – пожурујем га.

-“ Ето ти те враже, теби то иде ки по лоју! Шта ти је дао?“ – ђипи он из кревета као избачен праћком.

-“ Поправљам се, четворку, колега.“ – хвалим се.

-“ Чудо, збиља си чудо, честитам, свака ти част! Срамота ме пред тобом, радиш и студираш, и дајеш испите у року, а ја овдје немам ништа друго, па ми се занећало. Има право ћаћа Миле! Вељко, нема ти друге него запети!“ – говори он час мени, час саби, и гледајући се у мало огледало намјешта куштраву косу.

-“ ‘Оћеш ти, ‘оћеш, видим ја да те уватила воља, слистићеш ти све испите у року.“ – потпирујем му вољу.

-“ И да знаш да имам вољу, досадило ми је луњати ки мува без главе, боемисати са мало пара, а упозна сам и једну цуру, праву, мурам се уозбиљити ако је желим задржати.“ – ода се он.

-“ Ту смо бато, то је тај изненадни напад вредноће, поставила мала увјете, па нема мрдања! Какви ћаћа Миле, какви бакрачи!?“ – смијем се.

-“ Добра је, љепа, баш какву сам желио! Из Винковаца је, ћер жељезничара, ћаћа јој је тамо неки референт, шта ја знам, али је наша, женићу се с њом, ‘оћу, мајке ми! Дуго сам ја облета око ње, а сада се морам доказати, јер она редовно даје испите, не смијем бити гори од ње.“ – отвори се Вељко.

-“ Не смијеш никако! Ђе бити гори!? Ех, оста Буковица без још једног сокола, ето ти нас враже!“ – кренем ја по Буковачки.

-“ Јеби га, тако је! А ђе би се ја доље мога запослити, оно ђе би треба већ одавно неко пуштио жиле, створили се кланови и запошљавају своје, а шта баш немају адекватну школу није им важно. Остаћу ође у Осијеку, већ имам неких планова и веза.“ – прича он док се спрема за ислазак.

– “ Све ми је јасно, не требаш ми причати. Замишљам, како би било све нас тамо вратити који смо расути по цјелом свјету, од Буковице би могли направити Мисир, толико те памети има. А овако, један овдје, један ондје, други тамо, трећи онамо, пробијамо се како ко зна и умије, теглимо и вучемо, други нас користе и заповједају, а Буковици не можемо ничим помоћи, ни новцем, ни памећу. Све знамо, а ништа не можемо овако раштркани, никако не можемо створити земљачки клан и дочепати се моћи, па да помажемо родном крају.“ – говорим му.

-“ Доста су наши буковачки политички представници томе криви, као да им ђаво ишчупа језичину кад нешто за Буковицу треба рећи у Загребу, па куд пукло да пукло, а они ћуте ки рибе. Њима и њиховима добро, а за остеле у крају није их брига. А богме, маја неда сисе, док беба не заплаче!“ – вели Вељико.

-“ То је истина, од рата наовамо увјек исти људи, само се помјерају хоризонтално с фотеље на фотељу и полтронски понављају да Република нема пара. А ја сам сигуран да они и не желе да се школовани стручњаци тамо враћају, куд би онда они. Овако је за њих боље, пред народом је виша власт крива, а они су на миру, од никога им позиције нису угружене. Да не би Савке ни овај Фонд за развој Буковице не би био основан, па опет с тим парама не можеш ништа кад се подјеле по мало опћинама Бенковац, Обровац и Книн. Тим парама они сређују комуналије у тим градићима умјесто да се отварају производни капацитети и запошљава младост да више не одлази. Требало је оставити опћину Кистање и те паре усмјерити намјенски тамо, онда би нешто користи од њих народ имао, а овако се троше на погрешном мјесту и за погрешне сврхе. Од издвојених 100 динара у Фонд Буковуца не добије ни десети дио, па све остаје како је било. Нема воде, нема струје, нема асфалта, а да о неким творницама или подузећима не говорим. Не ваља то, ту обавезно треба нешто мјењати.“ – разглабам ја.

-“ Тако је, потпуно се слажем, али док до тога дође ја морам црнчити у Славонији, а онда нећу имати више жеље да се враћам кад се овдје снађем, ки ни остали.“ – реално сагледава стање Вељко.

Изашли смо у центар, попили пиће и каву у првом кафићу, а онда шетњом отишли на ручак. Вељко је пио мало правдајући се да мора учити, а ја га нисам потица поштујући његову вољу.

-“ Нема више оног Вељка, безбрижног студента, боемских и донжуанских склоности! Уозбиљио си се, одрастао, више ми личиш на запосленог и пословног типа него на апсолвента економије. Збогом младости!“ – велим му.

-“ Знаш да се тако и осјећам! Једва чекам да се рјешим студија и да почмем радити. Ништа ми није више у студентском животу интересантно, привлачи ме посао, породица и дом.“ – слаже се он.

-“ Ни тамо није како замишљаш, обично буде горе од умишљене слике, али то требаш осјетити на властитој кожи да би се увјерио. Води рачуна да живот не схватиш преозбиљно, иначе ћеш направити пакао од њега. А то је пут који сви пролазимо, искуство је најбоља школа, али је превише скупа и горка, гледај да прођеш што јефтиније.“ – рекох му омамљен вином и умором од пута.

-“ Шта ћеш ти даље, шта планираш?“ – тргну ме из омамљености.

-“ У војску, па женидба, а успут ћу гледати да нађем неко боље плаћено радно мјесто, можда наставим и постдипломски. Ма, видићу, прво двоје је сигурно.“ – рекух му.

-“ Имаш цуру, озбиљна веза?“ – диже он обрве.

-“ Имам, наша Мокропољка, готова ствар, само да се рјешим ова три преостала испита и војске. Сазрели смо брате, нема се шта више чекати.“ – потврдим му.

-“ Тако је, све у своје време, ако не желимо остати црне овце. Брзо прође, али не вреди освртати се.“ – равнодушно ће Вељко.

-“ Ајмо ћа, ја ћу на станицу, ти на учење.“ – устајем од стола.

-“ Рано ти је још! Има времена.“ – зауставља ме он.

-“ Нисам се јавио својим жељезничарима, мало ћу с њима продиванити, утом ће и воз.“ – објасним му намјеру.

-“ Добро, како ‘оћеш. Онда, идемо.“ – сложи се.

Нисам му дао да ме прати на станицу, нек учи, а ја сам лаганим кораком кренуо Радићевом, разгледао излоге и око седам сам био на станици. Са Миром, Смиљом и Фаиком попио сам каву и у ћакулању убио сат времена до поласка воза.

Жута свјетла осјечке вањске расвјете жмиркајући су остала у јесењој измаглици иза воза, док је “Ђаковићка“ вукући дрвене вагоне грабила према Винковцима.

Advertisements