За 29. новембар, празник Дан републике, одлучио сам да одем кући на село, на Влаку, у Кистање. Празник је згодно пао, у понедјељак и уторак, тако да се могло четри дана, скоро пет празновати. Роса ми рече да она не може, дежурна је, а од Душана сам добио неодређени одговор: “Видиће, можда, кад направе распоред дежурства у “Слободној Далмацији“, ако ухвати времена.“ Схватиио сам да ће доћи с Катјом, Маријом и Дамиром, а можда се још ко прикључи од њихове клапе, а то ће овисити од времена. Сјест’ ће они у ауто и направити ђир, а за мене нема мјеста, тако сам ја то протумачио.

Договорим се са шефом Франом Сунаром и одем послије маренде на влак МЗ ( Море-Загреб) да би у Книну ухватио локалац за Задар, тако ће ми бити најбрже, стићи ћу кући око два-три поподне.

Тамо нисам одлазио од прољетос, све одлажући од викенда до викенда, а онда је Роса љетос била на годишњем, па је Душан одлазио аутом не јављајући се мени, и тако је прошло више од пола године. Осјећао сам се усхићено, као да ћу тамо затећи неке велике промјене, иако сам чуо од Росе у пар шкртих реченица да је све како је одувјек било. Време је било ведро, прохладно и бурно, пожелио сам да тако и остане, бар ћу моћи “напити се“ исконске тишине и мира на Пиштавцима, на врху Брине, гледајући на Манастир Св. Аранђела.

Воз је био крцат, сви су жутили на село, кољу се посјеци, треба “грађанске“ замрзиваче и шпајзе напунити за зиму. Пршуте ће оставити у саламури и под пизовима, ђевенице и печенице, ребра и панцете у ватреним кућама, да их “стари“ суше на лаганом диму, а џигерцу и нешто меса понјет ће у град, као и жмаре и свјеже стопљену маст. Набраће се раштике, у торбе натрпати љетошње капуле и лука, ораса и бајама, и суви смокава, а пластичне думијане и канте од “моторног уља“ налити црним вином “за јачање крви“. У повратку ће те торбе, вреће и кесе пуцати од дебљина, а сада их већина, у одласку, стоје утрпане једна у другу, на металним пртљажницима у купеима вагона. Изнад глава “ погоспођених“ синова и ћери, снаја и зетова, на сјајним кукама висе полупрозирне најлонске кесе, у којима се провиђа паковање најјефтинијег кекса, кесице стаклених бомбона, по која кутијица љекарије и кило-два цукра и кесица “Франк-каве“. У посебне кесе стрпани су замотуљци од новина, вјеројатно су ту неке старе изношене ципеле или патике за преобуку, да се не би оштетиле градске ципелице на каменим путинама, путељцима и ногоступима, који од жељезничке станице воде до камених потлеушица тамо негдје у сивом и огољеном кршу.

Ја нисам носио ништа, успут ћу у Кистањама купити цигарете за ћаћу, цукра и каве за кућу, а Душки и Мирку можда дам који динар, прерасли су бомбоне и чоколаде.

Покушвам читати празнички четвороброј новина, али ми се неда даље од наслова, воз ми нешто споро одмиче, па кроз масно прозорско стакло гледам познати, стотину пута виђени, пејзаш уз пругу. За Загреб би путовао ноћу, спаваћим колима, па се није могло ништа видјети даље од оскудног свјетла на станицама, а сада видим да се ништа не мјења, тек ту и тамо по која дивља градња под сивом бетонском плочом, циглом сложеном уз један зид, конопцем са раширеним радничким модрим трлишима, дјечјим бенкицама, пеленама и уредно обрађеном башчом око грађевине пуне тамнозелено-модре раштике, младе капулице, блитве и којом главицом прорасла купуса. У заклоници, на сунчаној страни, у црној зачађелој бачви већ разгранати лимун са свјетлозеленим листићима и по којим сјајним жутим плодом казује да се ту рађа нови живот, оснива нова фамилија у близини пардједовског огњишта.

Моје некадашње колеге, отправници возова, посивили у лицу од ноћних смјена, рамена им спуштена, руке опуштено клате, у усијаним кангарним модрим униформама, празним погледом прате пролазећи воз. Већина се поженила и некако “посељачила“, све више се стапајући с околином, станујући као подстанари у предграђима, на периферији, или сами, послије ноћне смјене, у дивље грађеној кућици под плочом, коју ће успјети завршити до краја радног вјека, ако буде среће да је не сруше опћинске власти. Оне су сваких неколико година подузимале акцију рушења дивље градње, кад би се неком “главоњи“ на положају заљуљала фотеља од оних одозго, који су одавно у својим луксузним кабинетима са кожним фотељама изгубили везу са стварношћу у “бази“.

Мојим колегама су се одавно расуле илузије из почетничких приправничких дана као стаклене перле међу споредним колосјецима обраслим прљавим коровом, да ће они бити предводници неког новог и напредног пословног духа и повући учмалу средину за собом. Да се нисам ухватио студирања сада би и ја, на некој од ових међустаница дјелио њихову судбину, у дугој ноћној смјени да одганам нагон за сном рачунао колико ћу моћи купити блокова и врећа цемента на двогодишњи кредит, колико ми треба бетонске “шестице“ или “десетке“, колико прозора и врата, све у року док дјеца не приспију за школу. Рад се није рачуна, свак је био свој мајстор, а за плочу су помагале комшије и родбина, што леђима, што позајмљујући кашуне и пунтижеле, фосне и мјешалице, а тако им се дуг и враћа. А ујутро би, несан од неспавања и брига, ишао скупа са смјеном “опрати“ грло у неку од дивљих точиона, ту иза станичне зграде, јефтином “домаћом“ комовицом, да ми се врати сјај у очима и да снагу за “прчкање“ око куће.

-“ А да ли сам ја на добром путу? Шта ја имам од свега тога? За по године ћу завршити факултет, за годину дана завршити војску, оженити се тада, родити се дјеца, нећу имати стана, плаћа ће ми бити нешто већа од отправника, не значајно, па да ли је то вредило толиког труда и новца? Њихова дјеца ће поћи у школу кад се моја буду рађала и дотле ће им кућице бити под кровом. Моје паре и труд одоше на студије, а њихове на кућице, “Фиће“ и фамилију. Да нисам искорачио дужи корак него шта треба, па ћу или сломити кичму или пасти наглавице на пут одакле се никада нећу успјећи подићи? Зар се може у једном корачају живота од “голог“ сељака постати угледни школовани грађанин или тај пут треба ићи преко више генерација тврдо градећи тај пут?“ – рамишљам празна погледа у масни вагонски прозор.

-“ Нисам имао избора, на селу нисам могао остати, избачен сам у орбиту живота, па докле доскочим. А ето, ја сам се у лету закопрцао да ухватим што веће висине, а какав ће бити доскок, видићемо. О томе ће реће време и људи, потребно је да настојим пасти што мекше, без ломова. Ако буде среће, пашћу на меко, ако судбина хоће, може бити и тврдо, све је у Божјим рукама. Себи немам шта приговорити, дао сам све што сам могао, и више од тога, а колико ће то други цјенити не могу одредити, све ће се знати у своје време.“ – говори ми у мислима други глас, правећи равнотежу у души.

-“Шефе, и Ви на село?“- тргну ме из мисли глас кондуктера Марка Карла, ониска црномаљаста човјека, који се тек сад успио пробити кроз гужву пегледајући карте.

-“Идем, одавно нисам био, а шта би са ова четри празничка дана?“ – насмијем се.

-“ Нека, старци ће се обрадовати, а и Вама ће добро доћи сеоски мир. Увијек смо ми једном ногом на селу и тако ће остати док смо живи.“ – обриса марамицом ознојено чело и као да је погодио о чему сам размишљао.

-“ Зато ће нашој дјеци бити боље, она се рађају у граду.“ – велим му.

-“ Имају шансу, тко зна хоће ли је знати искористити, биће ту свега, као и увијек. Ако би уложили пола нашег труда и воље могли би стићи високо, али обично то бива, кад ти је пут отворен, не вуче нит те тјера ништа, ђаво ти неда. А свак плаћа своју цјену, ми овако, они ће некако другачије, неко одамалена, неко у стрости, али нема пролаза лишо. Тако му то дође.“ – говори Марко да предахне и сложи “бјелице“ у торби.

-“ Ко то зна, чудни су путеви Господњи.“ – кажем му да би нешто рекао.

-“ Баш је тако, идем даље, сад ће Книн, а ондје ће опет навалити путници, треба издржати данас до Загреба.“ – намјести он торбу испред себе и кљештима покуца на стакло сусједног купеа.

-“ Преживићеш, није ти прва.“ – насмијем се за њим.

-“ Дакако, свашта човјек преживи, ово је ништа.“ – уђе он у сусједни купе.

Воз протутњи кроз Косово и остави одјек дизелкине трубе на излазној скретници.

Доста путника се искрца у Книну, одатле ће локалцима за Лику, Буковицу и Босну, на неку међустаницу на унској прузи или са аутобусима према Грахову, Дувну и Ливну, те према Полачи, Врлици и селима у Подрињу.

-“ Ђе си Жуле?“ – сустиже ме у гужви познати галас.

-“ О, Стево “Киклопе“!“ – опазим Стеву Миливојевића, мог друга из средње школе на перону испред канцеларије помоћника шефа станице и крену према њему, пробијајући се кроз узаврелу гужву.

-“ Не зови ме тако наглас, све ти враг одњо!“- обазре се да није ко чуо од станичних радника, а кад се увјери да нема никог у близини пружи ми своју ручерду.

-“ Шта су ти дланови тврди, ки магареће садно, не ореш ваљда пикетиће у Полачи, ки Јасон змајеве зубе?“ – смијем се и тресем му руку десницу.

-“ Пушти, и горе од орања!“ – смије се он великим јаким зубима.

-“ Шта, ниси се ваљда оженио?“ – гледам увис да му ухватим поглед челичносивих очију испод косматих обрва.

-“ О, охо, откад, већ имам и дјете. Градим кућу, па мјешам бетон, зиђем, штемам, а све, знаш ти шта треба око градње, ако се њеси погосподио. Ето ти те враже, увјек си исти, ништа се не мјењаш од школе.“- смије се он.

-“ Кућиш се, кућиш, нека! А ради ли ти жена, јел’ још дежураш, можеш ли на крај?“ – уозбиљим се.

-“ Ради, ево тамо у оном дућану, ајмо тамо на пиће. Упознаћу те, она већ зна све о теби, сто пута сам јој прича.“ – ухвати ме под руку и поведе према монтажној продавници недалеко станичне зграде – “ А ја сам ти сад школски, скину црвену капу, моментално замјењујем помоћника шефа станице.“

-“ А тако, шта ти би? Ниси се ваљда разболио?“ – питам га и загледам му високу, крупну и кошчату фигуру.

-“ Досадиле ми вукојебине по личкој прузи, почео ме чешће хватати бронхитис, а онда се ожени, роди се дјете и кад све зброји и одузе више ми се исплати бити школски. Сада наизмјенице ја и жена чувамо дјете, не морамо плаћати чување, једем нормалну храну и зиђем кућу, а плаћа ми је већа него да сам тамо отправник возова. Од пустих конзерви и салама почео ме мучити желудац и то све помогну да донесем такву одлуку. Сјетим се и тебе и све муслим: “Кад је то “Жути“ направио сигурно је паметно.“- прича он успут и заста код киоска:

-“ Ево, ово је моја жена, жено ово је мој колега “Жути“ из школе.“

Стамена црнка дуге косе насмија се и пружи руку преко пулта:

-“ Е баш ми је драго да смо се коначно упознали! Мој Стевица стално о Вама прича, те ово, те оно, у најмању руку као да сте му спаситељ, ни ћаћу толико не спомиње.“ – руковашмо се.

-“ ‘Оће Стевица“ – окељим се ја Стеви – “ да мало претјерује, давно је то било, па му сад љепше изгледа.“

-“ Да ниси што пред њим изланула, види га како питомо гледа, а у њему је сто ђавола,“ – опомену је Стево да му не тепа – “а Бога ми, да те не бијаше у трећој години, кад ме оно изружи ради слабих оцјена, ја би данас чува овце на Динари. Сад ти могу признати да сам се горе осјећа него да си ме полива врелом водом, ни од ћаћиних рјечи нисам се толико засрамио. И хвала ти по сто пута што ми онда поможе, ја се у себи био већ прегорио и спремио се да напустим школу.“

-“ Био се профрајериса, шта ли?“ – пита му жена.

-“ Ђаво ће га знати, био се ухватио тамо неких фрајерчића, ушла му вода у уши, а ја, кад сам видио да му се негативне оцјене множе, ухватим га и спустим на земљу подсјетивши га на родни крај, дворце, пуста поља и винограде што га у Полачи чекају и ћаћину кесу пуну златника закопану између двије литице код ђубра. Рекох му да се са једним гаћама, изношеним ципелама, окрајачалој јакетици и неиспегланој кошуљи може у пакао, али не може назад у Полачу, јер тамо нема резервних, а да ћаћа неће дирати у златнике ради таквих ситница. Хвала Богу, трже се и ухвати књиге, а кад би се пожалио да се уморио ја га подсјетим да је тај умор много мањи од бола у леђима, који се осјећа кад се окопава виниград или курузи у нашем камењару. Није ми било тешко, само сам га подсјећао ко је, одакле је, зашто је доша у Београд и да другу шансу неће имати. А он је тога био свјестан, зањело се дјете, та били смо дјеца!“ – причам јој шта је било.

-“ Па и Ви сте били дјете, откуд Вам таква озбиљност?“ – чуди се она.

-“ Стево је први син, мезимац, а ја сам четврти, мене нису имали кад размазити. Жао ми било да крене на погрешну страну, а бистар, сиротиња ка и ја и још земљак.“ – насмијем се.

-“ Па нађите времена, дођите код нас, кућа нам је ту одма иза моста, према Полачи.“ – показује она руком према цести што води за Полачу, Кијево, Цивљане и Врлику и даље за Сињ, чији дио се види са станице како се пење уза стану – “Реци Стево, наговори га.“

-“ Хвала Вам, али ништа не могу обећати. Навратићу, ако ме пут случајно нанесе, кад будем с братом иша аутом. Сад сам у гужви, полажем задње испите, па ћу у војску.“ – не обећавам ништа осим случаја.

-“ Немојте проћи, а да не станете, у било које доба дана или ноћи. Него, ти си при крају са студијама?“ – упита Стево.

-“ Још три испита и готово.“ – потврдим.

-“ Ето ти те црни враже, брзо ли ти то, као редовни!“ – потапша ме по рамену.

-“ Чини се теби! Ти се ожени, имаш дјете, кућу градиш, а време нам једнако пролази.“ – рекох му.

-“ Ма знам ја неке овдје, студирају више од десет година, ко зна кад ће завршити. Теби књига иде, ја још никог нисам срео да брзо и лако учи као ти и сваког ђавала зна. Знам и неке факултетлије, немају знања у глави колико ти у малом прсту.“ – уозбиљи се Стево.

-“ Не хвали ме, уобразићу се, па ћу гледати на сваког с висине.“ – шалим се.

-“Њеси ти тај тип! Знам ја неке, да имају твоје знање и папире, тржили би посилног, а ти према сваком љепо. Причале су ми наше возовође, док си још био отправник, да им се срце топило од милине, што наш човјек има тако знање и углед међу свим радницима, као да си им син.“ – настави ме Стево хвалити.

-“ Ајде Стево, доста, ено и воз ће ми. Хвала на пићу, идем.“ – чујем најаву с разгласа – “Слушај жену, буди јој добар.“

-“ Средила сам ја њега, не требате се бојати.“ – смије се она и махну руком на поздрав.

Ускочим у дрвењак, домало “Ђаковићка“затруби и воз направи лук на љево и поче се пењати уз кршевити кањон Крке кроз кратке камене тунеле.

Вагон је пун радника и ученика, од жагора се не распознају рјечи, већ се понекад зачује оштри повик горњебуквчана или пјевни доњана. Стајао сам у ходнику вагона и гедао како Крка, бистра и плавозеленкаста одмиче према југу, милујући рубове малих лука пуних главица купуса и спуштено грање враба. Послије осамнаестог тунела воз изби на врх Брине, а пред очима пуче видик на море закржљале грабовине и Радучку главицу десно од пруге.

Радучићани силазећи с воза зашкаљаше по туцанику весело се довикујући, а воз одмах крену даље кроз плавосиви крш обасјан руменим сунцем изнад Бенковачких брда. ‘Вошевачке влаке бјеле се од стада оваца, које стари чобани огрнути изношеним капутима добијеним од синова из града, пригоне кућама на ноћивање.

Вујасиновићи, стајање на трокут, и воз крену. Усјек у кршу натјера сву буку у вагоне, а онда зацвилише папуче и бандажи и воз стаде у Кистањама.

-“ Здраво Маркице, стиже и ти за празник.“ – проуњка колега отправник возова Пантелија-Пане Крнета.

-“ Ево стиже Пане, како ти?“ – пружим му руку – “Шта има ново у Кистањама?“

-“ Ништа Маркице, увјек исто, ође је време стало.“ – говори док лопарићем отпрема воз.

-“ Биће боље, ајд’ здраво.“ – кренем цестом за групом ђака средњошколаца према центру мјеста.

Ту у малој долиници уз цесту, “Деворовој долини“ како су је звали, стоји, озидан од камена из оближњег крша, споменик са црном гранитном плочом и већ избљеделим словима имена стрељаних од Талијана, младића из околице, првих партизана и симпатизера, као освета за изгинуле фашисте у нападу партизанског одреда “Буде Борјан“ тамо између Мацура и Нунића. Око каменог обиљежја изђикала и већ се осушила травурина, а вјетар одгурну ловоров вјенац са црвеним тракама на неколико корака од обиљежја.

Цеста води поред Шарлијине куће на осами, а онда између њива до Основне школе “Јово Мртић“, која ми је сад као зграда некако мања него што је била и у коју нисам улазио откад сам завршио осми разред. Ту је и стара зграда од фино кресаног камена “Старе опћине“, а прекопута троспратни некадшњи “Ђачки дом“, “Раскршће“ са бјелим мраморним спомеником партизанима и жртвама рата и уклесаним звјездама, Пошта, Цвјетковића куће и пекара. Преко пута густерна на сред платоа испред цркве Св. Ћирила и Методија уоквирена старим разгранатим липама.

Код Никице у трафици купим “Драва“ цигарете за ћаћу, а код Мирка “Вунара“ цукар и каву за кућу и чоколаде за Душку и Мирка, не знајући шта би друго.

А сада кренем поред “Кланице“ преко Перићинке, преким путем, па избијем на “главни пут“ код Панине виноградине.

Опи ме зрак, удови олакшаше, учини ми се да ћу полетити ка тица, “Свуда прођи, само кући дођи.“, запјева ми душа и ја пружи корак по шкаљавој путини.

Примјећујем да се смрека све више закопитила, ту и тамо њени ониски грмићи црне се и по Влачинама, а у Торницама избила између грабове кокаре и у Дујиној огадидици између смеђих растића. Тумина појата једва се види од ње, пропа јој сламнати кров, стрше из смрекових жбунова оштре ластаваице од необрађеног камена као крњетци зуба бабе Јоке. Око некадашње Зоркине, сада Мишка Бјелановића куће, запрцали се бајами, а на некадашњем ђубру изђикала коприва до паса. А тада наиђем на велику поклопницу палу са зида Зоркина окрајка и на њеној храпавој површини црвеном бојом исписано “Влака“. На стотињак метара даље, међу голим гранама кустелића и бајама вирили су црвени и сиви камени кровови наших кућа, а свјетлоплави дим се кроз голо грање извија и негдје високо спаја са плавим небом.

Из наше авлије црвенио се нови кров на некадашњој сивој кући плочаници.

-“ Охо, шта је то, нико ми ништа о томе није говорио!?“ – прошапућем у себи и убрзам корак.

Прочелна страна авлије наново озидана, нема више трошних масивних дрвених двокрилних врата, а посред ње модра гвоздена колска врата са уграђеним мањим на пјешачком пролазу. Мале башчице око бајама гркаша више нема, сада је ту нова ластавица куће. Одма се уочи да је стара плочана кућа продужена и подигнута, а камене плоче на крову је замјенила покровна цигла. Свјетлосиви лимени олуци своде воду с тог новог крова кроз салонитну укопану цјев у шахту испред густерне, гдје се филтрира кроз шљунак прије сливања у густерну. На вањској фасади кућа је инкартисана свјетлосивим малтером, а два овећа прозора и улазна врата чине јој очи и нос стаклена погледа на прочељу.

По авлији око дрвењака испред ватрене куће чепркају кокоши, а из свињца иза ватрене куће допире скрика прасади. Улазим у кућу, мали ходничић води десно у родитељску собу, напред су остакљена врата кужине и дневног боравка иза којих трешти музика с радија, а љево ходничић води у другу, дјечју собу.

У кухињи затичем Душку за столом, како листа неке књижурине, и Мирка изваљеног на швапском гвозденом војничком кревету подбочена јастуцима.

-“ Здраво, по вама би могао отпилати и одњети мурву испред куће!“ – смањим јачину звука на радију – “Шта радите?“

-“ Ништа, слушмо радијо.“ – подигну се Мирко.

-“ Е, таман ће то неком на ум пасти, шта ће му?“ – насмија се Душка и устане да се поздрави.

-“ Ђе су ћаћа и матер?“ – питам их.

-“ Ћаћа оде овчинама у Среке, а матер је ту неђе.“ – рече Душка и склопи књигу.

Чуше се врата и уђе маја, бришући руке о травежу:

-“ Ма, Душка…“ – заусти, а кад ме угледа – “Ево мог роде, кад стиже?“

Љубимо се о образ трипут, по обичају:

-“ Ево овај трен, радничким. Шта си тако румена?“

-“ Отпретавала крув, тек сад сам га успјела испећи. Увјек нека преша, њесам од јутрос мугла стићи. Угријала се око пекетине.“ – објасни она и обриса дланом знојно чело.

-“ Шта ти ово двоје не помогне, сад кад имате нову кућу?“- осмијем се.

-“ Они, ма шта причаш!? Друкчији су они него што сте ви били! Ништа им се неда! Што год кажем само чујем: “Нећу, не могу, не знам!“ Неће овцама, кажу да тамо не мугу учити, од винограда и башчи бјеже ки од куге, а по кући не знају гдје се шта налази, у све им треба упрети прстом, и унда ми је лакше самој направити.Ево овако, разгглаве то несретно радијо, из њега трешти ки да даве јарца и кажу да им је то љепо, да ја то не разумијем, да је то права музика. А среће ми, не разумију се ни уни у то ки ни ја, само једно од другог види и винтају да им се то свиђа. Некидан Марко, ћаћа ти, врти ту по радију и чу се нека чудна, али љепа музика, а ја га упита чија је и ун рече да је индијска. Ето, њесам разумила ни рјечи и шта пјева, али некако ми љепа иако је туђа, издалека. То и њима кажем: “Што је љепо, љепо је свакоме, а ово шта ви слушате,то драње, то кричање, то завијање, да је љепо, било би и мени, а не само вама.“ Ајде ти докажи њима, уни по своме, а ја се јежим од те дерњаве, ки да ме уватила грозница.“ – расприча се она.

-“ Шта ћаћа, зар ни њега не слушају?“ – смијем се.

-“ Ма какви, папришти се, а њима сведно, не презају уни ни од њега.“ – матер ће.

-“ Бога ми, размазили сте их, ето шта је.“ – гледам ја у Душку и Мирка.

-“ А кад ћу, кад стигнем из Книна падне мрак, за сутра морам учити, па у зору опет на воз.“ – брни се Душка.

-“ Лакше је вама било у школи, једна књигица, једна бригица и готово. А ја имам главни, па помоћни уџбеник, па вјежбанку, па тестове, само да их прелистам немам кад стићи.“- правда се и Мирко.

-“ А кад сте ову кућу проширили и покрили циглом, ништа се не хвалите?“ – питам их – “Роса и Душан ми нису ништа говорили.“

-“ Кад уно, у деветом, нешто послије него што је Роса била на годишњем. Примо ћаћа ти, како оно веле, заостатке пензије, па даде за ово. Њеси више муга од срамоте, долазите ви из града, нема се ђе лећи, а димчина свуда. Тако направи двије собе, промјени кров, купи овај електрични шпорет и ову креденчицу и фрижидер и одоше паре. Оста је нешто и дужан мајсторима.“ – прича матер.

-“ А није мени има за капут, у ово ували толике паре, ки да је ово Бог зна што!“ – приговара Душка – “Морам у овом Росином отрцаном ићи.“

-“Добар ти је ун, нећеш се још удавати! Важно је да те штити од буре и леда.“ – тјеши је матер.

-“ Не идеш ти у град већ ја! Не могу од срамоте. Друге се модирају, а ја идем у овом чуду!“ – љута је Душка.

-“ За све они имају, час за сјено, час за курузе, час брашно, а једино немају нама за ципеле, патике, јакете, гаће и друго што нам треба. Увјек иста прича, то њихово је увјек прешније!“ – сад се жали и приговара и Мирко.

-“ Ајде, шта кмечите, да су ови старији имали и десети дио од овог вашег ко би био од њих сретнији. Уни су били и голи и боси, закрпани на све стране и гладни, а радили ки одрасли. А ви само кукате, ни за шта немате воље! Ето, и лошије учите од њи, а имате и струју и шпорет, не дими вам и не гризе вас дим за очи ки њи, па јопет су били одлични. Не знам шта је овој дјеци данас, ништа им се неда, ни књига ни рад, само чујеш:“Пушти ме на миру!“. Ја сам вас старије ћерала у кревет навече, није било петроуља, а ви би читали по цјели дан и не би престајали ни ноћу. А ово двоје само по књизи безвољно муља, ко ће тако нешто научити!?“ – матер ће и њима и мени.

-“ Данас су другачија времена, друкчије се живи.“ – углас ће Душка и Мирко.

-“ Каква су да су времена без рада нема ништа, неће вам нико ништа дати на љепе очи. А уни су радили и учили, а ви ни једно ни друго, па се ви сад правдајте до миле воље.“- неда им матер за право – “Него, оће ли Душан с Катјом и Роса долазити?“

-“ Роса неће, дежура преко празника, а Душан је рекао можда, није ништа чврсто обећа.“ – рекох јој.

-“ А шта је с тобом, има ли шта нуво?“- пита маја редом.

-“ Ништа посебно, радим у канцеларији, имам још три испита и готове студије. Сљедеће јесени у војску и то је све.“ – кажем.

-“’Балго теби, готов факултет! Јели тешка економија?“ – Душка ће.

-“ Како коме, било шта да одабереш мораш учити. Шта ти каниш студирати?“ – питам је.

-“ Не знам! Још размишљам, можда психологију, можда педагошку, а можда и економију. Овиси колико ће ми ови моћи дати пара.“ – размишља Душка наглас.

-“ Има времена дотле, одабраћеш, некако ћемо се сналазити.“ – матер ће.

-“ А ти Мирко, како у школи?“ – окренем се њему.

-“ Добро, час дпбар, час врлодобар.“ – нехајно ће он.

-“ Ђе ти планираш, гимназију?“ – извлачим му планове.

-“ Видићу, ма прије ћу у школу за неки занат, сада све трају четри године.“ – видим да он није пуно о томе размишљао.

-“ Шта ти онако прасад скиче, чујеш ли?“ – питам матер.

-“ Нека скиче, џабе им, шутра ће их клати, па и’ вечерас нећу ‘ранити.“ – објасни она – “Него, ‘оћеш ли ти јести, гладан си?“

-“ Нећу сад, свари Душка каву, а ти Мирко донеси ракије.“ – велим им – “ Вечерат’ ћемо скупа.“

-“ Добро, како ‘оћеш. Сад ће и ћале, неће он окаснити, а и не треба кад бјеже ки дивље, неће да пасу ову суву травурину.“ – објасни она.

С првим мраком зачу се клепка и ћаћино брештимање:

-“ Ето ти враже срећу, куд ћеш тамо! Ма види вражине, оооо, полудила дабогда, држи је Шарко!“

-“ Скочи Мирко, пумузи де му, видиш да неће у авлију, подивљале, кажем ти.“ – “диже“ матер Мирка с кревета.

Овај се протегну, па мртав ладан, ка да корача по јајима, упути се из кухиње мрмљајући нешто себи у браду, а онда нешто јаче да и ми чујемо:

-“ Дабогда све покрепале или их вук подавио или ….., ви и ваше овце, шта држите ове вражине?“

-“ Стани тамо, недај им иза јаре, ооо цркле дабогда! Ма, макни се, ено оде ти, ето их враже!“ – виче ћаћа на Мирка и овце.

-“ Шта ћу им ја, ајде, цркле!“ – правда се и копуни Мирко.

Некако их ућераше у приторак, Шарко послушно од на своју поњаву испод тезе да чека вечеру, а ћаћа баци одужу дренову штапину у нуглић између куће и авлијског зида, удахну дубоко два три пута и уђе у кућу.

-“ Ђе си чобане, нешто те слабо слушају.“ – бацам ја на весеље.

-“ Враг их зна, све се искварило, и људи и стока. Кад ти стиже, роде?“ – поздрављамо се.

-“ Радничким поподне. Кажеш, исквариле се!

А, Душка, да и оне не слушају рок музику, постале рокерке!?“ – смијем се.

-“ Биће, осјетиле и оне нова времена.“ – смије се и она.

-“ Ја не знам шта је и до чега је, али су прије овце биле послушније! Кренеш их и муреш слободно ићи тамо и чекати их, доћи ће сигурно. А ове данас увјек контра, ма не муреш цигар попушити да те пусте на миру. Горе су од коза, да ми није Шарка ја сам не би муга изаћи на крај шњима.“ – жали се ћаћа.

-“ Стварно је тако, мураш увјек бити на нугама кад си код њи.“ – потврђује матер.

-“ Биће су сите, па бирају, а и знају да их у појати чека сјено.“ – гласно помислим.

-“ Јесте врага, мршаве су ки кује, а у ова доба би требале бити најдебље. Није то, него буде у зраку нешто што квари и стоку и људе, а богме и биљке. Сви су услови да буде боље, да роди како треба, а оно из неког разлога неће. Ето, виноград, на време шкаран, окопан, ђубрен, млађен, прскан, није било крупе, киша је падала како би човјек пожелио и јопет мањи род него других година. Једноставно, није се одметнуло гроздова колико је требало, а ја не знам шта је разлог, а лоза дебља од палца. Бјело жито и курузи исто тако, стабљика дупло јача, а плод ситан и штур. Бајами, ни трећину нису родили, а нит је било мраза, нит вјетрине, мога је све до један, који се одметну, остати. А овамо, сјекавац виноградар,магарећак и остали, драча и купина, ова несретна смрекетина, расту ка да их неко окопава и загнаја. То је нешто у зраку, кажем ти!“ – образлаже ћаћа “чудна“ дешавања свуда около.

-“ Баш сам примјетио успут, смрека свуда обузела, као да је неко расађива! Расте и на Влачинама, тамо гдје никад ни једне није било. А да није до тога што је мање стоке или нешто друго?“ – питам их.

-“ Истина је, стоке је мање, мање је и чобана, све пало на страчад, па како ко онемоћа прода стоку. Али томе су придоњели и шпорети, некада су се гранчине ложиле на огњишту, а данас их остављају у шуми, узме се само дебло за цјепанице. А нема ни коза, оне су доктури за шикару. Сјећам се, падне сњег до паса, а оне брсте смреку, уно шта вири из сњега, вршику, и та више не расте. А сад не муреш проћи од кокаре кроз Карлов крш, Репиште или Кустеловачу. И неће нико да сјече, прије су долазили Доњани и сјекли је за коце у винограду, а сада ни то, кажу да раде ступиће од бетона, јефтиније је и трајније и погодније за плантажне винограде на спрат. Нема народа на селу ки прије, кад ми старчад помремо све ће ово остати пусто и зарсти у шикару, порушити се сувозиди, ка данас Лашковица. То ти је то!“ – рече он.

-“ Тако је то, људи су већих захтијева, а на селу и од села се то не може остварити, поред свег труда.“ – велим му.

-“ Не иде мени у главу та политика, шта ће народ јести кад нам опусти село, а вани се неки ђаво деси, па немаш одакле купити. Тешко је запуштено земљиште поново активирати, треба доста труда и времена да се наново припитоми. Не би смјело тако бити, требало би некако изједначити вредност труда у фабрици и на селу, ја ти гарантирам да би се пола уних неквалификованих радника вратило на село и живило од стоке и поља. А сада је стање тако да најмање заради сељак кад своје продаје, воше заради накупац, трговац, држава, а вама у граду јопет дође прескупо то купити. А алатку не мош купити, скупо и траже паре одједном, а да се води рачуна требало би давати на кредит и на дуги рок. Ко то муре разумити, ауто муреш купити на кредит, а трактор не муреш!? Ауто само троши, а трактором се производи. И здрава памет ти говори да би требало бити обрнуто. И како то чојек да разумије?“ – логично он критикује државну економску политику.

-“ Враг ће их знати шта они хоће, него реци ми јеси ли коначно рјешио пензију?“ – питам га да се не упуштам у макроекономију државе.

-“ Ма јесам, жали Боже свег рада и муке. Знаш колика је кад примам заштитни додатак! Њесу ми нижу могли дати!“ – незадовољан је -“Ево, Иле Ћилитов нема ни годину стажа, па има већу пензију од мене, признало му борачки стаж, а сад пензију има и Ружа Илина, и уна добија више за његу старог ђеда Ћилита него ја.“

-“ Јесу ли теби признали шта борачког?“ – питам га.

-“ Само оно што су ме мобилисали ’44-те. Нека им је на савјест, проклети лизигузи! Уно што су ждерали од почетка рата у овој кући се ништа не рачуна! Не рачуна се што сам их скрива, што сам им дава скупљено оружје, што сам био одборник. А ови што сад одлучују ладовали су до пада Италије по Јесеновцу и Лашковици и ждерали мује жито и стоку. Уни који би ми мугли свједочити изгибоше, а ови неће за инат!“ – жали се.

-“ Па јели ти Стево “Пићина“ свједочио?“ – упитах.

-“ Ма јесте и ун и други, како треба и како је било, али се призна само уно што ти потврди овдашња борачка организација, а ту је Стеван “Рњац“ главни, ун неће из ината, знам и зашто.“- одаману руком.

-“ Па шта има од тога да неда, како рече Симо Дубајић, овдје у Буковици борачки стаж је заслужило и магаре!?“ – знатижељан сам.

-“ Зашто!? Покојног ми ћаћу, ђеда ти Јандруса, пита за тетку Манду, ћио се шњом оженити, а ун му нија да, па се сад на мени свети. То је једини разлог. Рече ми:“ Да ти је Маршал свједок ја нећу печатирати, знаш ти зашто!“ А ун добро зна да сам од почетка био у покрету, само што ради ока њесам пушку нусио.“ – објасни ми он.

-“ Па шта ниси тјера даље, није он једини?“ – питам га.

-“ Шта ми вреди кад ће за њега бити уни којима је да папир, а ни унда ни сада њесу разликовали ко је био чија војска. Уни њему одраде пар дана у пољу или винограду, ун њима потврду и сада уни беру борачку пензију и што ће него бити на његовој страни. Тако ти то иде, један другог штити из интереса, па ти сад докажи.“ – рече о узалудности сукоба са власти и бирократијом.

-“ Ест, Бога ми, тако је! Занш ли уну из Драге, заборави јој име, има пензију ки да је првоборац, а цјели рат провела у Лашковици код оваца, као удовица, муж јој погибе одама почетком рата, кад се још није ни знало за партизане. Сви нусили неке пушкетине, тек се кашње чуло ко су партизани, ко четници, ко жандари, ко финанци, враг ће их знати како су се све звали.“ – укључи се матер.

-“ Ма нека су јој дали, није ме брига, криво ми је што ту нема неког реда и правде, и све овиси о ово двоје троје гузоња, који њесу били ниђе под оружјем ки ни ја. Ту, јесенас, доље на Лукама видим преко воде уног Милу из Богатића, питам га тако о свему, а он рече да је добио борачку пензију од ’42-ге. “Ајд кврагу, како, кад си био у домобранима до пада Италије, а кашње чува овце ка и ја, ође у Брини?“ “А мој Марко,“- вели- “добили сви у селу, па дали и мени. Кад дају шта би се бунио?“ Ето ти, уни сложни, па свједочи један другом и сада су сви борци и вуку пензије, мада их је свуда било осим у партизанима. Част изузецима, али ти је било мало! А ође, гледам несретног Нику Јанковића, једини син доктор му погибе на Сутјесци, а ови му дали на љуте јаде социјалну пумоћ. А све му куће и пусто богаство пријератно, као капиталисти, трговцу, одузели, као да му је син био у фашистима а не партизанима. Ех, све уно што је ваљало изгину до краја 43.-ће, а ко је случајно преживио послије 1943. године заслужио је, они су ишли добровољно, а за све послије или је требало признати свакоме или никоме, тад се знало ко ће побједити и ишло се мобилизацијом. То би било праведно.“ – закључи он.

-“ А шта ћеш, искварило се! Шта је ту је, добро су ти дали и то.“ – рекох му.

-“ Када би дали да њесам подмаза! Одњо на кућу доктору пршут и думијану вина и одма се рјеши. Жа ми је шта њесам прије. А ко је инвалид, ако њесам ја? Како ја са једним оком у овим годинама мугу бити минер? То ми је и сам доктор призна, али су ме ипак два пута одбијали, док њесам да пршут.“ – ода своју тајну.

-“ Говорила сам ти ја, али ти њеси послуша!“ – прекори га матер.

-“ Боја сам се да ће ме одбити, обрукаћу се, а унда сам за вјеке пропа. Њесам зна, неће нико да ти каже да је то сад уобичајено, да је све ишло к врагу. Јопет се вратило уно што је било и за Краљевине, подмажи парама, па све муре. А то не води добром, кад тад ће пући, а унда нас спаси Свети Аранђеле.“ – правда се он.

-“ Ајде, ко зна шта ће и како ће бити? Добро си ову кућу уредио, само да дође водовод, требало би онда купатило направити.“ – велим му.

-“ Рекла сам ја одма, а ко мене слуша!“ – јави се Душка.

-“ Мислио сам ја, али би ме то коштало више него све ово. Ође сам искористио старе прље и сапоне, а да сам радио то купатило треба би купити дуже, нуве, да продужим ође изнад кужине кров, а прије тога ископати канале за воду и канализацију, па септичку јаму и купити сву опрему. А, Богме, није било пара, једва сам извео и ово. Кад дође водовод мураће се и то, мислио сам да се ође ђе је прозор од кужине направе врата, јер тамо иза има простора кол’ко оћеш. Јаму ће у овом камену бити тешко направити, требаће ко зна кол’ко мина, а отом-потом, помало ће и до тога доћи.“ – образлаже он своју муку и свој план.

-“ Биће то на светог дрвенога!“ – промрси Мирко.

-“ Било би и прије да не драњчите сваки дан за ово, за оно. Сви би ћели да живите у Паризу, а кад треба запрети радити, е, ту вас нема. Боже, рече ја да има нешто у зраку, нико не би радио, свак би ћио имати све и одма, и бељезгају требало би ‘вако, требало би онако, а оно што одреде буде наопако. У Краљевини се знало, кило крува кошта колико и једно шишање или бријање код брице, литра ракије ки пет литара вина и тако редом. А данас за једно подшишавање мураш платити ко за пет кила крува и јопет је брицо незадовољан, незадовољан и унај ко оре, унај ко продаје стоку, унај ко продаје вино, унај ко ради и прима плаћу у тррговини, унај ко ради на грађевини, унај ко ради у амбуланти. И сви би ћели преко ноћи озидати куће, опремити и’, имати ауто, вијађати, а нико не би зап’о да ради. Људи су се прије кућили доживотно, пуно штедили и пуно радили. Стари Јанковић, отац Никин, ио је пуру и варенику ки шта се јело у сељачкој кући, иако је направио ђардин и оне пусте куће и магазине. Говорио је: “Људи моји, кад би сваки дан ио печено, како неки мисле, одма би муга ужгати све ово, ништа од посла, па нек изгори у једном дану, боље је него да се срамотим и банкротирам.“ Треба научити да се не смије више трошити него што се заради, али то људима, нарочито овој младости, не иде у главу. А изгледа ни унима што су на власти, а не треба бити паметан да се израчуна ђе то води.“ – енергично ће ћаћа.

-“ Треба ићи укорак с временом, не можеш остати на старом!“ – Душка ће.

-“ Ма шутра би ја прода Бећара и купио тракторић, али ајде, требало би да имам десет таки коња да би муга купити најефтинији тракторић. Велим ти, уно шта ми продајемо је прејефтино, скоро мукте, а та сва машинерија скупа, ма прескупа. А мене Бећар мање кошта него нафта за трактор. Ун се напасе у Градини, а с трактором и парама треба сваки час на пумпу. Па ајде ти у корак с временом, кад ти не дају таким накарадним цјенама.“ – каже он своју рачуницу и муку.

-“ Биће, треба бити стрпљив, шта је брзо то је и кусо.“ – умирује матер страсти – “Ајмо ми јести и спавати, треба шутра рано устати, ако мислимо клати прасад.“

Заспа сам исти трен послије вечере, није ми смета радио на којем су Душка и Мирко слушали “Радио Луксембург“ и музичке новитете на западу.

Advertisements