Из сна ме тргну скрика и самртнички хропци прасади, на трен остадо у сједећем положају и протрљам очи, па бацим поглед кроз орошено прозорско стакло. Голе жућкасте гране мурве испред куће освјетљавале су прве зраке сунца које је на трен засјело на врх Промине и обасјало цаклено небо од бурне ведрине до бјелих врхова Велебита.

-“ Мајо!“ – зовнем сједећи на кревету. Глас се изгуби у тишини куће, нико се не одазва, само се Мирко промешкољи у кревету и покри биљцем преко главе.

 Устанем и обучем градску робу, јер нисам знао гдје се сад у обновљеној кући шта налази. Из новог модро фабрички обојеног поливача с уграђеним поклопцем улијем воде у исто такав кајин и пљуснем се по лицу два три пута, а тада мокрим прстима провучем кроз рашчупану косу огледајући се у новом зидном огледалу изнад кајина. Отворим улазна врата и избацим сапуњаву воду на авлију, па омућам кајин. У кући тишина, само се чује пуцкетање смрекових цјепаница у шпорету и зујање воде у великом плавом лонцу с ушима, што стајаше на крајуг гријаће плоче.

На кухињском столу стајао је боцун с лозом и три четри стаклена бићерина, а исто толико ћикара на пијатићима од каве, коју су рано јутрос пили. Из остакљеног дјела креденце узмем чисти ребрасти бићерин од дебелог стакла, допола налијем ракије, прогргутам у устима и испљунем је у преграду шпорета допола пуну луга. Налијием поново бићерин и прогутам ракију на екс. Од пета ме затресе језа, па жестоко отпунем жестину и смирим тјело, а кухињом се разли мирис лозовине. Упалим радио, нађем радиостаницу Загреб, први програм, и кухињом одјекнуше звуцу клавира и виолина, неки исјечак непознате ми симфоније. Погледам на велики будилник “Инса“ са два велика сјајна округла звона, што је неуморно тиктака у дрвеном, најширем, дјелу креденце, гдје је стајао и радио и видим да је за минут седам сати. Са шпорета узмем лончић с још врелом кавом, налијем ћикару и сједнем за сто, палећи прву јутарњу цигарету.

Гонг из радија означи седам сати. “Добро јутро дарги слушатељи….“ поче спикерица набрајати припреме за прославу празника 29. новембра – Дана Републике у мјестима широм Југославије, те гдје ће који високи функционер присуствовати прослави. Слушао сам је с пола ува чекајући да каже прогнозу времена, и кад рече да ће бити љепо и прохладно искључим радио и изађем пред кућу, у авлију.

Уз бетонску плочу око густерне стајао је велики масивни стол од дебеле борове даске, којег је ко зна кад покојни ђед Јандија купио, а на њему се пушило малоприје заклано прасе, које су сад шубали ћаћа и Иле Ћилитов. Мире и Јоле су сједили на некој поњави на зидићу недалеко њи. Полако им прилазим:

 -“ Добро јутро људи! ‘Оће ли то?“

-“ О, Мишко, јеси се наспава?“ – отегну Мире, а на необријаном лицу му се зацаклише бјели зуби, и пружи руку.

-“ Јесам, него шта.“ – рукујем се.

-“ Како си роде?“ – пружи Јоле руку – “ ‘Оће ли муј Јовица доћи?“

-“ Вјеројатно ‘оће данас, шта ће у Сплиту четри пет дана?“ – рекох му.

-“ О момчино, ђе си ти?“ – прекину Иле шубање и пружи ми љеву мање крваву руку, савивши шаку на доље, да се рукује подлактицом.

Прихватим га за надланицу:

-“ Ту сам, бићу ође за празнике.“ – насмијем се.

-“ А, сјете се сваке преступне године, када је Сплит преко свјета.“ – прекорно ће ћаћа.

-“ Имају право, шта ће ође! Момци су, имају уни сад преча посла у тим годинама, јел’ тако роде?“ – намигну и звицерски се осмија Иле.

-“ Него како, кад ћемо, ако нећемо сада?“ – уротнички се и ја насмјешим.

-“ Јебем ти Недиљицу, гледам ја у граду, вештица до гузе! А голо, када је нема! Зове брате: “Узми, ајде, шта чекаш?“. А бутине натекле, зреле, Боже драги ко им муре одолити!? Мени, овако старом, није лако то гледати, акамоли момцима у пуној снази! Е, хе, ђаволска посла.“ – уздише Иле и оштрим замасима ножа скида струњу с прасеће олеђине.

-“ То су им криви ћаћа и матер, шта им дозволе?“ – ћаћа ће.

-“ Ајде Мариша, шта причаш!? Није то једна него све! А шта ће ту ћаћа и матер, кад су јачи и млађи, не муреш и’ ни тући нит’ им забранити. Покри се ушима и ћути, шта друго?“ – Иле ће.

-“ Муре, ако ‘оће! Неће да слуша, е унда иди својим путем, ја то у кући нећу трпити и готова ствар!“ – ћаћа пресјеца.

-“ Шта ја мугу мом Милану, већи је за главу од мене, у најбољој снази, у зубима ме муре нусити. Муре радити шта га воља, а ја мугу само роњати или ћутати, а чини ми се да је ово друго боље. Свака генерација има своје лудости, па и њиова, које ми старији не муремо сварити. Проћи ће и њи сила кад се увате у коштац са животом.“ – говори Иле док вјешто ножем од прекованог војничког бајунета скида струњу око прасећих очију.

-“ А дакако, не муш’ ти ту ништа! Муј Стево и Јовица, твој Стево, Брацо и Душан оженише се, када и како су ћели, ништа нас нису питали нити смо знали док није било готово. А то прије њеси муга замислити! Мени је лакше, сам је одбра, сам нек куса кашу коју је скува. А да сам му ја одабра, па да крене лоше, куд би унда? По мени је ‘вако боље, па како им је тако им је.“ – придружи се Јошо.

-“ Видили сте шта је било кад сам се ја женио. Ја сам унда био спреман ићи под Пиштавце спавати и живити, нико ме унда није био у стању од мује намјере одвратити. Сад видим да није требало онолико “ватре“, али се не кајем што сам Мару одабра. Јопет би, али тада није било разума, муга си ми говорити шта ‘оћеш, а ја сам чуо само себе и ко би год шта река и у најбољој намјери, а није се слагало с уним шта ја оћу сматра сам га крвним непријатељем. Чељаде просто полуди, шта ли?“ – укључи се и Мире.

-“Додајде Миле уже!“ – заповједи Иле, повеже задње ноге прасета испод тетива и папака.

Додам му и дрвену зарезану полугу црну од чађи и он је увувуче у прорезе, набаци уже и рече:

-“Ајмо људи објесити! Склуни се Миле, закаљаћеш се, мужемо је нас четворица и појести.“

Помакоше стол до испод јаке мурваћове гране, Иле пребаци уже преко гране и поче вући, док му ћаћа, Мире и Јоле подижући посјек помажу. Он тад завеза уже, а они извукоше сто и прасе се зањиха.

-“ Миле, донесиде ракију! Ружо, ђе ти је уна вангла за дроб?“- повика ћаћа према ватреној кући.

Донесем боцу лозе и бићерине и дјелећи их сваком наливам до врха. Ћаћа и Јоле отпише, па запалише цигару, Мире отпи и постави бићерин поред себе, а Иле га суну одједном у грло:

-“Аха,“- отпуну – “добра је!“- отегну промукло -“Ајде Рујка, пожури, треба клати и уно друго!“

-“Ево, ево, летим!“- жури матер из ватренице – “Мућнула сам је мало, од жита је.“

Иле узе нож и разреза трбушину, стави нож у зубе и поче лагано извлачити дроб. Ја и матер смо држали ванглу стојећи свак с једне стране њега. Запуши нас мирис сировог меса, Иле узе нож у руку и завика.

-“ Мире, привати, Миле се муре искаљати!“

Мире се скочи и преузе од мене ручку вангле, а ја упита матер:

-“ Ђе имају старе гаћетине, пресвући ћу се.?“

-“ Наћићу ти ја кашње, само да ово зготовимо.“ – одложи она.

Жилавим подлактицама заврнутих рукава Иле искреће полако дробину у ванглу, топла утроба се на оштром зраку пуши, а мирис сирове утробе домами мачку која поче сужавати кругове око нас умиљато мјаучући. Шарко само подиже главу лежећи на поњави под тезом, а кад нико на то не обрати пажњу, он затвори очи и спусти главу међу продње ноге и настави спавати.

-“ Е, шта ти је живот, сад те има, сад те нема. До малоприје је гроктало, а сад је само комад месине.“ – избаци Иле и задњи комад утробе, док Мире и матер однесоше ванглу код каменог корита, и тад поче ножем нарезивати да извади џигерицу.

-“Тако и јадни Сакан, смија се до задњег часа!“ – рече Мире – “Ко би река да ће ун то направити?“

-“ Сакан!? Шта му се десило?“ – зачудим се.

-“ Ти не знаш!? Утопио се!“ – вели Мире.

-“ Утопио!?“ – гледам га забезекнуто – “Од свакога би то очекива, а од њега не би!“

-“ Њеси се ти једини изненадио. Кад су то јавили сви су мислили да је ун нешто смислио да се наруга.“ – вели Иле.

Сава Мажибрада “Сакан“ бијаше онижи збијен човјек, вјечито с буковачком црвеном капом кићанком на округлој глави, којом је покривао ћелу, и поподругљивим полуосмјехом на меснатим уснама. Немирне, веселе, плаве очи су се стално смијале, а језик био увјек спреман да се наруга на свој или туђи рачун. Другачијег Сакана нико не памти, било грмило или сјевало или био ведар и топли дан, орало се и копало или лежало негдје у дебелој ладовини испод кустелића, била зора или мркла ноћ. Син му Миле био је од најљепших момака у крају, а млађи Мирко отресит и вредан од малих ногу, али ни једном школа није била прирасла срцу. Жена му Милица није била разговорљива, оштра погледа и лисичје фаце сузбијала је свачију намјеру да се са њом упушта у разговор, акамоли да је шта пита. Преживљавали су гајећи нешто вуњачи и обрађујући оно мало поља, ни лошије ни боље од других, а нико није зна нити су они износили да се нешто лоше у њихова четри зида догађа. Мало се дигла ларма о њима кад је Миле запео да се жени Даром, Маркетином најмлађом ћери, чему није била склона ни њена ни његова фамилија, али како то бива, кашње се то све смирило. Тад се Миле запосли код жељезнице као пружни радник, а Мирко оде у град “трбухом за крухом“.

-“ Кад је то било, недавно?“ – хоћу да знам поједоиности и гласине.

-“ Има ту нешто више од мјесец дана. Још је било љепо и топло време. Срели га људи код више мјеста, уним код Стеве Шукића винограда на Манастирској цести рече да иде по овце у Плочама, унима код Ораса да иде на Кулу, да су му се неке овце помјешале с манастирским. Задњи га је видио отац Николај и ђаци кад је крену мимо Манастира ка води, око десет сати, и упита га:

-“ Куд ћеш ти Саво у ово доба?“

-“ Идем се оче утопити.“- одговори му он не стајући.

-“ Божји човјече, шта говориш!?- зачуди се отац Николај мислећи да се шали познајући му нарав.

Ун се не заустави, весело одману руком и оде ка цатари.

Послије мало времена упита отац Николај ђаке за њега, а уни му рекоше да га њесу видили у повратку, а ун, да умири своју црну слутњу што му тад прострели памет, посла их води и ђаци тамо нађоше само саканову капу, па долетише оцу и јавише му то. Дадоше се у потрагу према Доњим лукама и нађоше га запетљаног за врбово грање на карају Бента. Кажу да је изгледа ка жив, весела лица, као да ће сад проговорити и рећи неку своју пошалицу. Ето, тако заврши наш Сакан, нико не зна шта је разлог или која га је мука на то наћерала. Неко говори ово, неко уно, нагађају људи, али парва истина се не зна нити ће се сазнати.“ – исприча Иле, прореже гркљан и пружи џигерицу ћаћи, па је омота бјелом марамицом од сала.

-“ Чудно да нико није ништа примјетио?“ – не иде ми у главу.

-“ Укућани кажу да није болова нити се на шта жалио, све било ка и осталих дана, уни који су га срели на Манстирској цести рекоше исто, а отац Николај да неће никад прежалити што му не повјерова, иако је начин на који је уно река и понашање говорило супротно. А ун је, ето, говорио истину, ки шта је истину казива и кроз своје шале, ка шта је ун то зна на свој начин, да никог не повреди.“ – загледа се Иле у даљину.

-“ Покој му души, заслужио је рај, мада је оконча на тај начин.“ – вели ћаћа.

-“ Има чојек своју муку, држа је у себи за живота, па шта би је износио у смрти. Уја му се живот, н то је био један једини разлог, ето то.“ – рече Јошо и попи своју ракију.

-“ Нека ун почива у миру, ајмо ми заклати ово друго, док се ово цједи.“- позива их Иле.

Матер ми даде стару робу и ја се пресввлачим, док прасе скричи знајући да му је крај кад га зграбише. Иле извуче нож, и они га престаше држати. Из њушке му крену крвава пјена са задњим издисајем, затресе два три пута ногама, задњи пут закркља и смири се.

Иле обриса надланицом орошено чело:

-“Дајде ракије Миле!“ – попи је одмах, срза се и врати ми празан бићерин:

-“Не волим ово радити, а мура се! Прасе ти је скоро ки чељаде, увјек ме сјети на један дан у рату, који сам знао нућима и нућима сањати, кад смо наишли на попаљено село и побијени живаљ тамо на Кордуну од усташа.“

Подигоше прасе на стари стол, а ја са матером донесем с верига велики црни лонац вреле воде, па са чакицом пољевам прасе. Ћаћа поливено покрива неком старом мутапином, па пољевам и преко тога. Кад се пара разишла велику струњу чупамо рукама и стављамо на једно мјесту.

-“Јел’ још откупљује “Струњар“ ово по селима?“ – питам их.

-“Враг зна оће ли ове године долазити. Остарио је, па ако дође до Божића даћу му је, ако не, бацићемо је на ђубар.“ – вели ћаћа.

Још једном полијем врелом водом и Иле поче шубати:

-“ Ајде и ти Мишко са задње стране.“

Узмем од ћаће нож и почмем шубати:

-“ Није ти баш најоштрији, пола прескаче.“

-“ Ево ти брус, мани га мало, заборави их јесенас одњети Дуји да их прекује, задебљали су.“ – вели он пружајући ми брус за оштрење косе.

На брзину навучем оштрицу, сад је ишло ки устром.

-“О, добро ти то радиш, прави си мајстор.“ – соколи ме Иле.

-“Гледам и учим од вас, није тешко.“ – рекох, хвтајући угао оштрицом да бријем до дна длаке.

Окренемо другу страну и наставимо радити исто.

-“ Шта ти оно рече о рату?“ – подсјетим Илу.

-“ А да,“ – застаде један трен – “то је било у ова доба, тамо на Кордуну. Стже курир у зору и пренесе наредбу да мурамо одма кренути и дочекати у засједу неку усташку сатнију, што је кренула на српска села. Тамо су, исто ки ође, села мала, засеоци около, а онда неђе између њи државне зграде, црква, дућан и гостиона. И поред све преше, више смо летили него одали, касно смо стигли. Усташе су биле дошле с камионима, па мјесто засједе наста јуриш. Изненадили смо и’ силином напада јуришом, одвојили и’ од камиона, одма их је доста побијено у борби, а неколоко и заробишмо. Успјели су запалити неколико заселака и побити све што су стигли: људе, жене, дјецу, па и стоку. Боже драги, и до тада сам гледа погинуле и рањене, и наше и њиове, четнике и Талијане, Швабе, домобране и усташе, а то ми је био први пут да видим заклану чељад, старчад, жене и дјецу. Видиш мрца у униформи, некако ти је то нормално, војска је, зна се да гине, али ово је нешто друго. пролети ти кроз главу: која стока ово муре чинити, иживљавати се на нејачи? А унда видим једну цурицу, нема више од десетак година, лежала некако потрбушке, уз плот, не види се рана ни крв, ка да је ту заспала, окренем је, а оно зјапи пресјечено дјетиње грло, ни крв се још није скорила, а плаве окице широм отворене, укочиле се, без сјаја, зуре у небо. И данас видим, кад затворим очи, бјели траг варенике на горњој усници. Јадница, изненађени били, од стра ни уста није успјела обрисати. Недалеко, на пар корака, раздрљени и искасапљени леш млађе жене, сигурно матере јој, а у истој авлији нађем и преклано двоје старчади, ђед и баба, а у жбуњу иза куће нађемо клапчића од шест -седам година живог, а окамењеног, од преживљена ужаса не муре ни плакати. Зањемило дјете, ни име незна рећи, само му чујеш цвокотање зубића. Дуго, дуго, ни нући ни дању, та ми слика није излазила из главе, и данас ми се у сну јави понекад, послије толико времена. И тад се пробудим окупан у ладном зноју.“ – прича он несвјестан да је заста с послом.

-“Шта сте радили с тим заробљеним усташама?“ – питам га.

-“А шта, да је мене или било кога од бораца се питало побили би и“ одма, али се није смјело. Одвели су их на испитивање у штаб, ваљда су им тамо судили, размјенили или стрељали, враг зна. Гледаш ту багру, крв ти прокува, зубима би и’ чојек закла, а уни се покуњили, позеленили, зуба не бјеле, река би чојек да ни мрава не би мугли згазити. Одједном им нестала сила и дрчност, занју да им је доша судњи час. Стока је чојек, и горе од стоке, да се марва не увреди!“- настави Иле оштрим покретима шубати прасе.

-“Тамошњи српски крајеви су пуно страдали!“ – каже Јоле.

-“Ми смо ође добро прошли под Талијанима, па и Швабама, да је ово био усташки териториј не би оста ни камен на камену, као ни тамо. Они тамо који су остали живи преживили су пака, а шта ће ти таки живот? Нема фамилије у којој нема погинулих, уствари већи број их је настрада него ли је остало на животу.“- потврђује Иле.

-“ Чита сам негдје да је неки Србин, старији сељак, тамо на Банији, кад су их усташе клале и на њега доша ред река усташи комшији: “Само ти синко ради свој поса!“ Јел’ могуће да људско биће у таквим ситуацијама искаже такву мирноћу и присебност?“ – питам Илу.

-“ Свашта је могуће, не би чојек сам себи вјерова како ће се све понашати! То нам је прича у јединици један Банијац, да је био у тој групи и да је то стварно истина. Ун је успио побјећи из реда, некако олабавио жицу, згуло је сву кожу и месо до кости, на љевој руци му се видио велики гадни ожиљак, налик на закрпу на старим гаћама. Усташа га је успио бајунетом пробости слеђа кад је мимо њега јурну бјежати, показива је ожиљак међу плећкама и на прсима, а има је среће да га ни један метак није погодио кад су за њим пуцали. А неке му жене сукненим кунцем закрпале руку и воштаним платном зачепиле рупе на леђима и прсима и оста жив. За невјеровати, али тако је било! Кажеш, муре ли чојек бити миран кад смрти гледа у очи? Не знам смије ли се то назвати мирноћом, свак се друкчије понаша, али ја сам у таким ситуацијама био ки у бунилу, послије би ми то личило ки да сам сања, ка да то није била стварност.“ – прича он.

-“ А кад си осјећа највећи страх, ђе ти је било најтеже?“ – интересира ме, користим прилику, јер није баш волио о томе причати.

-“ На Катарини, тамо код Ријеке! Знаш, ближио се крај рата, па су те задње битке биле за подњети најгоре. Рачунаш, до сада сам се успио сачувати, не би ваљало сад на крају да ми се деси зло. А на Катарини се гинуло, Боже драги, колико их је погинуло! Швабе се утврдиле, туку свим и свачим, незгодан терен, не муреш им прићи, а топови и нешто тенкова не мугу им наудити. Гинули у близини мене ки муве. Гађали ваљда наш тенк, бацило ме једном у блато, само ми очи вириле из њега, а сви около изгинули, а тад тенскиста отвори поклопац и зовну да брзо уђем у тенк. Ја се искобеља из блата и наглавачке упанем у тенк, још се поклопац до краја није спустио, а оно зачвакаше меци ки крупа по цаклу. Успјели су некако извући тенк из каљуже и уватити заклон, да смо остали још који трен на уном мјету разњели би нас гранатом, живи би изгорили. Кад сам ту успио остати жив ништа ми се неће десити до природне смрти, шта радио да радио и живио како живио. Једини сам из своје чете оста жив.“ – доврши он причу.

Сада смо и ово прасе објесили о грану и Иле извади дроб и џигерицу. А матер је звала на маренду.

-“ Да те сад зову били иша?“ – пита га Мире.

-“ Хм, ем ти Недиљицу,“ – насмјеши се јетко – “би ли иша? Ђаво би иша, а не чојек! Унда сам био млад, а лудо и младо су браћа, када сам нешто зна, а мислио сам да знам све. А свуда чојек иде ђе мура, само сад знам да је то велика лудост, а јопет се мура бранити, ако мисли остати чојек. Боље је бити гладан и жедан него ратовати, али ако ни така уздржаност не пумаже мура се од зла бранити. Сам ђаво га зна шта је горе: бити убијен ни крив ни дужан или убијен у обрани себе и својих, свакако је с тобом готово. А људски је ово друго, сад разумијем оног несретника што је река: “Само ти ради свој поса!“, једино се тако муга бранити и умрети ка чојек. Не дај Боже да дођем у ту ситувацију, отклони то од нас!“ – тражи Иле одговор затечен питањем.

-“ Ма оствате се тога, ајте јести, има у животу и веселијих ствари.“ – пожурује нас ћаћа.

Матер је на тави пофригала џигерицу и комадиће кртог свјежег меса, што је Иле при обради посјека одбацио у бјелу калаисану тећу.

-“ Ђе си Мариша купова ову прасад, њесу масна, а панцета ће имати двије пруге црвеног, добра је врста?“ – плита између залогаја Јоле.

-“ Ту на Плацу, догунио унај Србијанац, видио си га и ти. Пита га ја да ми одбере меснате, гарантова је да ће бити, и није слага.“ – каже му ћаћа.

Пред авлијом се зачу звук аута, Мирко јави:

-“ Стигли су Душан и Катја!“

Матер се озари и успаничи и поче се обазирати по кужини. Знао сам да јој је драго што су дошли, али исто јој је толико мука од нереда који ће затећи.

Људи поустајаше и одложише празне чаше од вина, а Иле ће Мариши:

-“Ајмо Марко уно изрезати и стрпати у саламуру, па како му Бог да.“

-“Ја ти више не требам, одо овчинама.“ – јави се Јошо.

-“Идем и ја, обећа сам Мари и раније доћи.“ – поручи Мире.

Чујем их како се поздрављају са Душаном и Катјом док помажем матери да склони суђе са стола у велику ванглу.

-“Боже нереда, шта ће Катја рећи!?“ – пожурује матер да пребрише сто.

-“ Шта ће рећи, види да се ради! Каква си ти то свекрва кад се снаје бојиш?“ – ругам јој се.

-“ Ајде ћути, доста ми је мује муке! Е, кад би ја мугла бити ки оне старе шта су биле. Катја је научила на градски живот, а ође је све на грабову метлу.“ – правда се она.

-“ Сад ћете вас двије опрати дроб, биће ти лакше удвоје.“- подбадам је.

-“ Ајме мени, шта је теби? Ти се зафркаваш, а ја у земљу пропадам. Какав дроб, шта се уна у то разумије?“ – успушено ће матер.

-“ Здраво вас двоје, шта ви радите?“ – јави се с врата Душан, Катја се смјеши иза њега.

-“ Причамо нешто о прању дроба.“ – смијем се и гледам у матер док се поздрављају.

-“ Ма пушти га, увјек нешто спера!“ – зајапурила се матер.

-“ Могу ли ја ту помоћи?“ – нуди се Катја.

-“ Ма какви, то ћу ја сама, пуно смрди, можда касније кад будем у друој води испирала.“ – маја благо отклони Катјину понуду да је не повреди.

-“ Душко, ти се пресвуци, па помози шта триба, видиш Милу.“ – опомиње га Катја.

-“ Ма хоћу, касније, да видим шта треба.“ – обећава он по обичају.

-“ Јесте ли гладни, хоћете ли да поставим јело?“ – матер ће.

-“ Ја ћу попити само ракију, а ти Катја?“ – Душко ће.

-“ Има варенике, скуте, киселог мљека, овог исфриганог меса, јаја.“ – набраја матер.

-“ Ја ћу само ћикару киселог млика, нисам још гладна. То ће ми бити доста до ручка.“ – јави се Катја.

-“ Гдје ћеш с Бећаром и кравом? Неће ваљда цјели дан бити за јаслама!“ – питам матер.

-“ Ишћерај и’ ту у До, нека иду на зрак, данас сам тамо пуштила и овце, требамо ово око меса данас обавити, нема и’ ко пазити у кувину, а ко зна ђе би завршиле до вечерас.“ – објашњава матер свима нама.

-“ Миле, и ја ћу с тобом.“ – попи Катја мљеко на брзину.

-“ То је одмах ту, ајде, сачекај да их изведем.“ – рекох јој.

-“ Не преши Катја, узми још мљека, види како је добро.“ – нутка је матер.

– “ Не могу више, а стварно је липо и право, посли ћу.“ – Катја креће за мном.

Уђем у ватрену кућу, тамо иза великог житног кашуна биле су јасле за Бећара и краву. Видивши ме на вратима предгратка Бећар лагано зарза као да хоће рећи:

-“ И време је више.“

-“Ђе си момчино!“ – помилујем му бјелу пјегу на челу, а он ме опрезно погура њушком по прсима.

Крави Зекуљи скинем омчу око рогова и истјерам је ван, а Бећар сачека и крену за мном. Улијем им воду из густерне у видру и они истовремено пију, ожеднили од ноћашњег сјена. Кад су изашли из авлије упуте се парама Аничиној улици, а ја повичем: “У До ћемо!“ и Бећар стане, а краву Зекуљу сам мора сврнути према струзи. Бацим гранчине на страну и крава журно прође, док Бећар као прави господин кавалирски је пропусти, па се лагано упути за њом.

-“ А то је овдје, а ја мислила да је негдје даље.“ – Катја ће разочарано.

-“Ако желиш можемо до Брине, ионако немамо шта радити.“ – кажем јој.

-“Не могу у овим ципелама.“ – покаже погледом на полувисоке талијанске ципелице.

-“Идемо онда до винограда, није далеко и равно је.“ – кажем јој.

-“Трибам се разгибати, укочила сам се сидећи у ауту по овој путини.“ – пристаје она.

Њиве “Изнад улице“ и “Испод Лавануше“ чекале су прољетно орање, ред је био на курузу, а на окрајку између њих се модрио сјековац виноградар и бјелили цвјетићи мразовца. Лагана, једва осјетна бурица с Динаре зашушкала би у сувом смеђом лишћу на гранама младих растењака, поиграла се с Катјиним свјетлосмеђим увојцина полудуге косе и умивши њено зарумењело лице одјурила према мору.

-“ Шта је липо, живећи у граду изгубиш осјећај за природу.“ – усхићена је она.

-“ Ми смо све измјешали, обичаје и села и града, Истока и Запада, а не стижемо ништа како треба направити. Сви који живе у граду требали бар једном мјесечно ићи у природу да се излуфтирају, а ови са села би требало да наврате у град ради казалишта, кина, музеја и таквог нечег сличног. Овако живимо као два свјета, паралелно један с другим, а по педесетак година временски далеко један од другог.“ – кажем јој.

-“ А тко то може кад су нам овакве цесте, два сата путујеш стотињак километара, а да је асфалтирано то би било мање од сата.“ – вели она – “А које је ово дрво?“

-“ То је глог, глогић, има бодљике и за плод те мале црвене бобице, буду у гроздовима.“ – показујем јој осушени комад глогова грозда.

-“ Јел’ се то једе?“ – пита она.

-“ Сада не, могу се јести када су зреле, но нема се обичај. Кажу да је глог добар љек за срце.“ – објашњавам јој.

-“ А ово?“ – показује на кошмуру сличну лози.

-“ То је дивилоза, слични су јој листови као код винове лозе, а и плод јој је тамномодри, но не једе се. Ако би привила лист на кожу и држала неко време, поцрвенила би и избили би пликови, па и ране, као да си се опекла врелом водом.“ – објашњавам јој.

-“ Да ли је она љековита?“- распитује се она.

-“ Јесте, но не знам зашто. Требало би видити у оној траварској књизи.“ – кажем јој – “ Свака биљка је за нешто љек, само ја не знам све, стари су то прије знали и користили.“

-“ А ово?“ – показује она на два жбунића на окрајку.

-“ То је букавац, а ово гркица. Букавац користе за потпалу ватре, он лако плане на најмању искру, а од гркице праве метле.“ – сад изигравам ботаничара.

-“ А ово је храст?“ – проввјерава она своје распознавање дрвећа.

-“ Да, храст, има их више врста, а ово је церић, а оно обични далматински хтаст. Погледај овај жир, он је од церића и има на капици ове ресице, а ови други су без тога. Ову кору од церића употребљавају за испирање рана, а може и од храста. То можеш купити и у апотеци, обично за испирање жена послије порођаја. Том водом у којој се натопи храстова кора скидају се жуљеви, брадавице, задебљења на табанима и петама, па чак и неке сточне болести копита односно папака код стоке.“ – говприм јој што знам.

И тако јој цјелим путем објашњавам, а она једва да распознаје двије три врсте дрвећа, а о травама да се не говори, једва да зна о којима се ради. Кажем јој да се од смрековским бобица може правити ракија клековача, да је то некад Задруга откупљивала, да је од дрењина најбоља мармелада, а од дивљих шипурака одличан чај за срчане болеснике, од бјелушикиног корјена да изађују брушкине за рибање тепиха и подова, а кад смо дошли до Великог растића причам јој како како смо се ту ка дјеца верали и гледали околину. Њој је то све интересантно, а мени будило успомене из дјетињства.

-“ Значи, ово је виноград, зашто је ограђен овим сувозидом? – пита она.

-“ Да не би стока улазила, све би поломила кад виноград олиста, а да о грожђу не говоримо. То смо као дјеца радили, довлачили сав тај камен из околног крша, а Мире зида, мука жива.“ – показујем јој руком по дужини зида.

-“ Све сами, јели и Душко ту радио?“- пита она.

-“ Није, он је био у Шибенику у школи, ћаћа на грдилишту, само ја, Стево и Брацо, наравно и матер.“ – причам јој.

-“ Ух, па колико се то дана радило? Огроман је!“ – чуди се она.

-“ Око мјесец дана! Тако је тад било, дјеца на селу одмалена раде, од старијих нема сажаљења и од дјеце пекмежења као данас.“- објасним јој.

-“ Јели оно трешња?“ – пита ме за велико разгранато дрво у ђетолини поред винограда.

-“ Јесте, рана врста, то сам усадио прије пар година, био сам трећи средње. Као младица није била веће од по метра. А ту јој је добро, црвена земља, и брзо је напредовала.“ – потврдим јој.

-“ Смокве распознајем, а ово су брескве?“- показује на омања стабалца и грмове уз крај винограда.

-“ Да, праске, овдје кажу, виноградарке, узоре крајем августа или у септембру.“ – објасним јој.

Завирујемо у “Велику башчу“ уз виноград. Неколико главица купуса, грмића раштике и самоникле блитве, дугачко зелено лишће од прорасле капуле и љутике и меснато тамнозелено младо лишће од заборављеног кромпира чини зелену оазу у јесењој тамносивој околини.

-“ А које је ово цвиће?“ – пита ме показујући на мразовац.

-“ То је мразовац, мразова сестрица, како ко зове. А има и један ружан назив, нек’ ти Душко каже. То је нека луковица и цвјета у касну јесен кад се јаве први мразеви. Отуд им и име!“ – смијем се.

-“ А нећеш ми рећи то “ружно“ име, зашто?“- смије се и она.

-“ Нећу, питај Душка. Ево!“ – уберем јој два цвјетића и смијем се.

Вратимо се у авлију, а она одмах показује цвјетиће, а овај јој шапће на уво. Смију се обоје гледајући у мене. Сам ђаво зна зашто у народу то цјеће зову и “мачја муда“.

Док смо ја и Катја шетали матер је испрала дроб, па ме задужи да се попнем на брашњави кашун и наћве и да га објесим на шпруље учвршћене уз прље на сушење и димљење, а са Катјом је почела сјећи на ситније комадиће кртину, сланину и чешљеве лука и надјевати ђевенице. Душан је са ћаћом и Илом трпао репњачу, панцете, оглавине и пршуте у саламуру, а печенице су осолили и додали ми их да их објесим на шпруље на димљење и сушење.

Кад смо то зготовили Душко ме позва:

-“ Ајмо монтирати телевизију.“

Донесемо ТВ апарат из аута, РИЗ “Гранд“ и направимо мјеста у кухињи. Упалим је, ради.

-“ Јеси ли доњо антену, ону собну?“ – питам га.

-“ Нисам, само бјели кабел, хоћеш ли моћи нешто направити?“ – лупи се овлаш дланом по челу.

-“ А хоћу, само да нађем неки штап или летву, а ти донеси тај кабел.“ – рекох му.

Нађем неки кантинел и направим дипол антену, пробам, слика добра:

-“ Срећа, репетитор “Ћелавац“ с Велебита се голим оком види, слика је одлична.“

-“ Бојао сам се да ће се покварити од трескања у ауту. Иначе би еј раније довезао.“ – правда се Душан.

-“ Заборавио би ти да те нисам подсјетила.“ – прекорава га Катја, а ја се сјетим да је то обећао скоро прије двије године кад је однио из стана.

-“ А шта ћеш, сад је ту.“ – одмахну он руком ка’ да то није толико важно.

Ћаћа је задивљен, јер ће сад омиљени дневник гледати, а не само слушати на радију.

-“ Сад ће Марко касније ићи лећи, а мене унда чекају овце рано узору. Љепо је имати, али с друге стране краде доста времена.“ – мудро закључује матер, уједно прекоравајући ћаћу за тешко јутарње устајање.

-“ То ће бити испочетка, послије буде као свака друга ствар у кући, засити се човјек.“ – каже Душан.

-“ Неће се он заситити, знам ја њега,“ – каже му матер – “кад ту дају увјек нешто нуво.“

-“ То вам је цјена цивилизације, у нечем користи, у нечем штети.“ – насмијем се.

-“ Ето, прије нам стиже телевизија него ли водовод и асфалт! Стално обећавају, али одужи се!“ – вели Иле.

-“ Да бар асфалтирају главне цесте, овај километар до кућа би некако и трпили. Ето ти их враже, шта мисле и ђе те пусте паре троше!?“ – подржава га ћаћа.

-“ Биће и то, неће задуго! Говори се да ће асфалтирати цесту Книн-Задар “Хидроелектра“, важно је да крену, онда ће асфалтирати цјелу или неће ништа.“ – даје им наду Душан.

-“ Ма, у једну и не треба, можда је боље ‘вако. Кад асфалтирају навалиће пусте аутине, младост-лудост ће брзо возити и гинути, а недај Боже да нешто закува ето ти тенка под прозор зачас, нећеш стићи ни гаће обући, уватиће те онако гологуза.“- насмије се Иле.

-“ Ма шта ти је! То да ће навалити аути, то сам сигуран, а како се код нас ништа не направи и не поштује до краја, гинуће се сигурно. А тенк ће ти и овако и онако стићи ако до тога дође. Хвала Богу, ако се ишта гради темељито и модерно унда је то оружје, уно шта служи за зло.“- дјелимично га подржава ћаћа.

-“ Ко о чему ви о рату! Какав рат, нема тога више људи, цјели свјет би изгорио од атомских бомби!“ – откалања Душан и помисао на такво нешто.

-“ Е муј Душане, ти си чита и знаш о свему томе више него ми, али смо ми то осјетили на властитој кожи. Не муреш замислити како рат лако плане и на које се глупости заљепи људски ум. Био сам клапчић кад су убили карља Александра, већ тада су старији људи говорили нама младима да је рат на вратима, а ми њесмо вјеровали, и није прошло ни пет година и он поче и све се запали. Док је Тито жив имамо неку гаранцију да га неће бити, а видићемо кашње, кад ун умре, како ће се отимати за његово насљедство, а рат је унда ту.“- замисли се Иле.

-“ Сјећам се ја добро, баш је тако било. И за живота краља Александра политичари су се свађали, али би ун пресјека, а кад је ун погину није више било никога ко би лупио шаком о сто и утиша свађе. Унај несретни кнез Павле није зна шта ради, угоди овом, угоди уном, ова влада данас, друга шутра и створи се неред у држави, па кад дође рат распа се држава у пар дана као кула од карата.“ – сложи се с њим ћаћа.

-“ Враг ти је народ, запали се лакше од пљеве. Кад се сјетим говора чисто ми испада да сам глуп био, како сам муга у то вјеровати. А данас су се неки обогатили, постали имућни, а само прије десет-петнаест година би и’ ћерали на робију. А шта ће бити тек кад Тито умре, биће богатији него некада Јанковићи, Будимир, Исо Трбојевић, Крнете, Цвјетковићи и остали трговци у Кисатањама.“ – додаје Иле.

-“ Разлика је у томе што су ти прије које си поброја радили дан-нућ, а ови не раде ништа, а паре им се само сливају у џепове. Нема тога ко ме муре убједити да је то стигло на поштен начин.“ – вели ћаћа.

-“ Има тога, види се то, доносе се неки закони који омогућавају испитивање порјекла имовине. Одузеће држава ако се види да је од лоповлука.“ – каже им Душан.

-“ Нема од тога ништа, касно је за то! Ти су засјели на власт, нико у њи не смије дирати, а они ће један другог штитити, као и до сада кад су стицали то богатство. Закачиће то некога ко не припада њиову кругу, да народ види да се нешто ради, а унда ће с временом ићи по старом и још на горе, и ником ништа. Власт исквари људе, нема ту љека на тај папирнати начин.“ – не очекује ћаћа од тог закона ништа посебно.

-“ Ма да, сјећате ли се шта је Тито у Сплиту говорио, па шта би од тога? Горе него прије.“ – врти главом Иле.

-“ Отимачина, брате, завладала. Завладала на све стране, стотину папира треба за сваку ситницу и опет не направиш како би требало.То ти је знак да у држави нешто не ваља, кад ради свако што га воља и како га воља и да се чиновништво намножило преко мјере. А то све треба наплаћати.“ – разочарано ће ћаћа.

-“ Ајде, ајде, није тако све лоше, долазе нове ствари, обичаји се мјењају, то је тако нормално.“ – смирује их Душан.

-“ У томе и јесте враг, нека нуво долази, али оног доброг, па нека је и из старих времена, не треба се рјешавати. Не бацај опанке док не набавиш ципеле!“ – вели му ћаћа.

-“ ‘Оћемо ли ми ручати?“ – пита их матер.

-“ Постави, ево нас.“ – каже јој ћаћа.

-“ Катја и ја смо поставили одавно.“ – вели она.

За ручком се говорило о свакодневници, скачући с теме на тему, тек да се пригуши звецкање жлица и пињура о пиј

 А онда се разиђошмо свак на своју страну.

Упутим се код Милана, чуло се турирање неког аута код његове гараже:

-“ Ђе си мајсторе, зар за тебе нема празника?“- вичем му да надјачам буку мотора.

-“ Морам ово довршити, увјек нека преша.“ – виче док стиска полугицу гаса на карбуратору дајући ми знак руком да час сачекам.

Сједнем на трупац испред гараже, којим би он подцокава аута кад би било потребно. Он даде још два-три пута фор гас и угаси мотор.

-“ Ево га, нек иде кврагу он и газда му. Како си Мишко?“- прижи ми подлактицу, шака му је била црна од уља и гарежи.

-“ Гура се, а ти?“ – прихватим му руку.

-“ Ево овако, увјек ми доћерају ове крнтије у задњи час и ‘оће исти трен да буде готово. Сада сам сам свој газда и ту нема одређеног радног времена.“ – смије се он.

-“ Има ли користи, видим да имаш посла?“ – питам га.

-“ Па има, држим умјерене цјене и добро обавим поса, а онда то људи цјене. Иду ми на руку ове наше путине, ту би се и тенк на пређених 5.000 км распа.“ – окељи се.

-“ Онда не жудиш за асфалтом?“ – велим му.

-“ А онда ће возити брже и лупаће се, а и биће више аута, мени ће посла увјек бити довољно. Сад највише трошим на алат, хоћу да га имам за све врсте кварова, па ћу и главу мотора брусити, значи радити “туто-комплето“.“ – показује ми шканције које је сам намонтира на гаражним зидовима.

-“ То ти је добро, мисли и на електрику, код нових типова аута има све више електронике, то знаш.“- упозоравам га.

-“ Видио сам, био ту један “Југошвабо“, кад сам му река цјену оправке он ми плати дупло и још рече да би га то у Њемачкој коштало десет пута више. Обећа је да ће код мене долазити сваки пут кад дође кући на сервисирање аута. А и зашто не би, боље му направим, а мање га кошта.“ – исприча он.

-“ А цуре, има ли шта? Мислиш ли и на то?“- насмијем се.

-“ Е, и ту се нешто кува, причаћу ти.“- загонетно се насмијуљи – “Ајмо ми попити чашу вина, баш сам ожеднио.“

-“ О, види, види, уредили сте авлију!“ – гледам нови ниски зид с уграђеним гвозденим стубићима и разапетом жичаном мрежом. Врата метална, офарбана у плаво, а од њих води бетонска стаза до пред кућна врата и спаја се са тратоаром испред куће. Кућа је на спрат, испред је по цјелој дужини веранда на витким стубовима, а између бетонских стаза нанесена плодна земља по којој је засађено цвјеће и младице воћака. Ватрена, новозидана кућа, је на дну авлије до Њива, а уз сјеверну ластавицу куће је коноба укопана у земљу, тако да је надземни дио намјењен за шпајзу, а у укопаном смјештене су бачве вина. У посебном дјелу авлије је појата под плочаним кровом, а на њу се наслања гаража уз сам пут, под бетонском плочом.

Бјела кућна двокрилна врата украшена су орнамент стаклом, ту се улази у ходник са степеништем за спрат, а љево је кужина с трпезаријом, а десно спаваћа соба. На спрату су двије овеће спаваће собе.

-“ Купатило, WC, вешарницу и за још понешто зиђемо у продужетку јужне ластавице, а иза њих ћемо направити дрварницу. И то би било то, како ти се чини?“ – пита Милан на крају обиласка.

-“ Одлично је, добро сте то извели, љепо је, као да је у граду.“ – кажем му – “ Можеш се женити!“

-“ То му и ја кажем.“ – јави се ђед Ћико што сједи код шпорета и жарка ватру.

-“ Како си ђеде, јел’ овако боље него димити се код огњишта?“ – пружим му руку.

-“ Мурам признати, Богами јесте ‘вако, али шта вреди кад мени старост смета, па ми нико и ништа не муре угодити. Како си ти роде?“ – пружа он старачку руку пуштајући да му штап падне у крило.

-“ Кад ћеш доћи у Сплит, у “Динаре“, по ципеле?“ – питам га.

-“ А нећу више долазити! Имају мује калупе, сами ми пошаљу, а прошле још њесам ни обу. Мање ‘одам, па мање и трошим, тако је то.“ – куцне ђед штапином по ортопедским цокулама.

-“ Слуша ли те овај мангуп, значи, треба га женити!?“ – показујем ја на Милана који из дволитраша наљева вино у чаше.

-“ Добар је ун, и Милица, а треба се женити, и ти роде, немате шта чекати. Не ваља се пуно касно женити, теже се кашње привићи, треба и на то гледати.“ – смије се ђед.

-“ А ја морам још у војску, Милан је то рјешио, може он прије мене.“ – смијем се и ја.

-“ А јеси ли завршио своје школе, кад ћеш у војску?“ – пита ђед.

-“ Још мало, догодине у ова доба бићу у војсци.“ – велим му.

Милан наздрави и ми попишмо вино.

-“ Добро ти је, прави си домаћин.“ – хвалим му вино.

-“ Тако је с лозе, нема цукра и осталих глупости. Коноба је добра, не може му ништа бити.“ – појасни он.

-“ Јели дошла наша Бодулка Кате, и Душан?“ – распитује се ђед.

-“ Дошло су, јавиће се они.“ – рекох му.

-“ А добра је уна, одма се то на чељадету види, мирна и љепа, душевна. Ма замисли, купила ми цигаре!“ – хвали је ђед.

-“ Јесте, баш је таква. Пажљива је, може са сваким.“ – бегенишем је и ја.

-“ Нека јој Бог да срећу, вредна је тога.“ – вели ђед.

-“ Милане, ђе ћеш вечерас?“ – питам га.

-“ Скочићу аутом до Рудела, имам договор.“ – вели ми, загонетно се смијуљећи.

-“ А то је то, нека, нека! Зна ли ђед која је?“- не кријемо ништа пред ђедом.

-“ Да и не кажем сазнали би! Чудно је то, тајиш, а оно се све сазна. Име јој је Мара, можда знаш Марка Грчића, његова ћер. Професорица је српског и књижевности.“ – ода се он.

-“ Добро, ‘оће ли она хтјети живити овдје?“- смијем се.

-“ Него шта! Боље јој је овдје него да живимо као подстанари у Книну или Кистањама. Струја има, ауто има, ваљда ће ускоро доћи и водовод и асфалт, радио и телевизија има, а тишина и природа свуда около. У кући имамо посебне просторије за себе, шта фали? Чак се прича да ћемо и телефоне ускоро добити.“ – објашњава Милан.

-“ Не фали ништа, само се неке успунтају, па мисле да их у граду чека мед и мљеко и да ће свако вече ићи у казалиште, кино или на неки други провод, а не мисле да се и тамо треба радити и да се с парама једва излази с краја на крај.“- велим му.

-“ Није она таква, не жуди за градом, има шансу да се запосли у школи, а не мора одмах, може чекати, није нам нужда. А знаш да причају да ће се овдје направити нека творница, као погон ТВИК-а, и доста младих рачуна да би се ту могли запослити. Говори се о неких двиста-триста радника, што мушких, што женских.“- информише ме он.

-“ То је требало одвано! Колико би малдих остало, а Кистање и овај крај би живнуо. Људи би радили, а окућнице би исто обрађивали и било би боље живити него у граду. Тешко је живјети фамилији само од једне плаће, а само од поља и стоке немогуће.“ – баш ми је драгго да то чујем.

-“ Мора да су се главешине тргле, ако се то асфалтира, дође вода и телефони и направи та творничица, крај би се препородио. Ово код нас не ваља овако, а да видиш како је тек тамо према Ервенику, као да је рани средњи вјек. Ниђе ниједног чељадета, само дјеца и старци. А изгледа да ће школе по селима затворити, нема довољно дјеце, па ће их водити у Ивошевце, Ђеврске, Кистање и Ервеник. Неће бити оних четворогодишњих школа у Груловићима, Нунићу, Бјевчену селу и осталим мјестима ђе су досад биле. И сад дјеца морају патити, што никако није у реду. Лакше је слати учитеља него мучити дјецу.“ – прича Милан.

-“ Како ће бити дјеце кад нема младих људи! У мује време цјели крај је зуја ки варица, свуд овце и чобани, а љети пуна поља младости на моби. То данас не ваља, мјесто да је више дјеце кад је лакше живити уно је обрнуло, једно-двоје, троје, ако се коме омакне. А шта ће ти то све богаство кад нема народа. Не знам шта је то вама младима у главама?“- укључи се ђед Ћико.

-“А шта ћеш ђеде, нова времена, нови обичаји. То је свуда, није само овдје.“ – кажем му.

-“Знам синко, али не значи да тако ваља. Чојек живот муре продужити само преко дјеце, унука и потомака, а шта ће му живот кад унапред зна да ће му род изумрети. Живот се наставља кроз потомство, то требате имати на уму. Једно ки ниједно, двоје само одгода, троје већ нешто значи, а више, то је тек уно право. Што је крошња већа љепше је дрво, тако и живот чељадета.“ – свјетује нас ђед.

-“А сад сви ‘оће да имају одма све, кажу: један је живот.“ – размишља наглас Милан.

-“Има њега доста, само га треба паметно распоредити! У преши се увјек нешто заборави, ша је теже исправљати него наново градити, и јопет неће бити како треба. У свему има ред, тако је Бог одредио, па и то да родитељи уче и одгајају дјецу, и да им у свему не удововољавају па постану њихови патници. Чувајте се тога, дјеца увјек пуно више желе него шта им треба, а ако до тога лако дођу унда не знају цјенити муку и труд, олако расипају уно што су генерације испред њих с муком стицале. Тако то иде, кад не знају цјенити труд туђи, свој преувеличаају, мукте добивено олако крчме, а своје никад ништа не створе.“ – поучава нас ђед Ћико.

-“ Истина је то ђеде, погледај шта је с дјецом ови’ наши функционера, ниједно не заврши неку велику школу, а могли су бирати шта ‘оће, била би им испуњена свака жеља. Већина и’ не ради ништа, на крају их гурну на неко чиновничко мјесто, а кад изгубе родитељи моћ и подршку пајташа, лупају се по челу кукајући за пропуштеним приликама и улудо пропуштеним временом.“ – вели Милан.

-“ Па то вам и ја говорим!“ – прикричи ђед.

-“ Идем ја ћа, а ти се Милане спремај, требаш то уље опрати са себе, зар не?“ – смијем се.

-“ Е, мора се, уље, нафту, товатну маст.“ – смије се и он – “ Не свиђа се тај мирис цурама.“

-“ Кад одлазиш, роде?“ – пита ме ђед.

-“ Прекосутра, има четри дана празника. Видићемо се још.“ – велим му, а Милан ме испраћа до авлијских врата.

 Затичем код куће све осим матере како гледају телевизију.

-“ Ди си ти, шеташ около, сиди, ево преносе централну прославу празника.“ – прави ми мјесто Катја.

-“ Само ви гледајте, идем ја у скитњу, овдје ми гледање телевизије нимало не паше.“ – кажем јој.

-“ Ди ћеш сад?“ – пита она.

-“ Идем до Брине, до Пиштаваца, нисам тамо дуго био.“ – кажем јој.

-“ Кад ћемо Душко назад, шта планираш?“ – пита га Катја.

-“ Можемо вечерас, а ако желиш можемо сутра прије подне.“ – вели јој он.

-“ Како вечерас, пренућите, има ђе спавати!“ – задржава их ћаћа.

-“ Шта кажеш?“ – Душан тражи Катјино мишљење.

-“ Онда идемо сутра, а ја ћу с Милом у шетњу кад је овако лип дан.“ – одлучи се она.

-“ Душка, гдје су ти патике, дај Катји, лакше јој је у њима ходати.“- питам Душанку.

-“ Ако одговара број, сад ћу их доњети!“ – скочи се Душка по патике.

-“ Добре су Душка, носимо изгледа исти број.“ – Катја обу патике – “Ех, овако је боље, идемо Миле, хоћеш ли ти Душко?“

-“ Само ви идите, мало ћу ово погледати, да чујем шта говоре, а послије ћу помоћи мами.“ – не иде се њему.

 У то доба дана, нешто иза попаска, време се ломи. Све се умири, и грање на мурви испред куће, и шуштање сувог купинова лишћа између сплетених бодљикавих трака грања и у пукотинама сувозидова.

-“ Увијек се чудим овом зидинама, колико је вримена и труда трибало да се све то направи!? И откуд толике каменчине кад их на тим њивицама још једнако има.“ – гледа Катја плоснате посивјеле камене плоче, плочице и бабуље узидане у зидове Аничине улице.

Насмијем се од срца:

-“ Шта ти то паде на памет, па ово је Далмација, а у њој је скоро све од камена. Видиш ову улицу, од свих бабуља по њој се једва хода, па ову њиву “Изнад улице“, увјек на њој камена. Ухватили би нас дјецу да то крчимо, сваки каменчић већи од фрање био би покупљен, а догодине би било исто. Стари кажу да камење “извире“, и то је истина, никад га не можеш до краја искрчити. За ово ситно, рецимо да није склоњено из ко зна којег разлога некако се и може разумити, али кад се оре наиђе се на ове велике плоче, тако велике да их једва двојица склоне кад их плуг избаци, и сигурно је да нису биле на тој плиткој површини код прошлог орања. Ваљда вода од киша повуче земљу негдје у дубину, а тако се одоздо избацује камење, и тако га се никако не можеш рјешити.“ – покушавам јој разјаснити тај феномен док пролазимо улицом.

-“ Да, јадни људи увијек се мучили да сачувају то мало земље и отуд те велике громиле и зидине. Да им је бар тако жито рађало као што рађа камење?“ – сјетно ће Катја.

-“ Не треба их жалити, њихово живљење не можемо данашњим метром мјерити. Имали су дебље живце него ми данас, нису трчали као ми да постану богати преко ноћи, јер су знали да се богатство не стиче у једном покољењу, већ су настојали да очувају насљеђено и по могућности да нешто докупе или дограде и тако дају свој допринос у том породичном ланцу. А до богатства се увјек долазило силом или “срећом“ по оној народној: “ Док се неком не смркне, другом не сване.“- започињем расправу.

-“ Зар није “…човјек ковач своје среће..?“- Катја ће.

-“ Зависи од тога шта се постави за циљ, па кад се оствари човјек би требао бити сретан. Мали циљеви, мала срећа, велики циљеви у већини случајева остају неостварени, па онда настаје разочарање и несреће. То би ја тумачио у том смислу. А ја говорим о оној “срећи“ која пада “из ведра неба“. Неко се обогати преко ноћи и људи кажу: “ Бало њему, сретан ли је!“, и тако себе замишљају у његовој кожи. А ко зна јели тај уопће сретан, можда је несретнији него што је прије тога био. Можда му дух није скројен за такво “ изненадно“, брзо стечено, богатство. Чула си за многе славне и богате личности које су направиле суицид, а гледајући са стране нису имале разлога. А велика богатства се стичу ратовима или крађама, народски речено, јер ће правници наћи стотину израза односно правних формулација да то замаскирају. У рату побједник богатство стиче силом, а дебелекошци с обе сукобљене стране користе мутна времена и у тим ненормалним увјетима, што силом, што преваром, долазе до богатства, обично под откриљем власти која другачијим аршином мјери “своје“ обичне људе. Изузетак је кад насљедиш родбину, а таквих сретника је мало. Но, то нас неће никамо одвести, књиге су о томе написане, и за и против, ја покушавам све то скратити и поједноставити до начина на који обичан свјет то разумјева.“ – одмахнем руком.

-“ Тако је, на овом липом мисту оставимо се тешких тема. О, тако се лагано осјећам, као да сам од перја!“ – Катја се окрену око своје оси.

-“ Зрак је то, нема оног творничког смрада као у Врањицу. Штета што су упропастили оно мјесто градећи творницу салонита, оно је требало претворити у туристичку атракцију, као Свети Стефан.“ – кажем јој.

-“ То су нам подвалили Сплићани и неке наше будале. Добили смо радна мјеста, али смо изгубили вртове и поље, а та радна мјеста смо могли добити и у туризму. А сад је то тешко исправити.“ – слаже се она.

-“ Зато овдје ништа не граде, све је скоро исто као што је било за Аустроугарске, само је мање правде и више чиновника него онда.“ – кисело се насмијем.

Дошли смо до Брине, на Литичинама смо.

-“ Ово би трибало прогласити Националним парком, док је још очувано. Штета би било наказити ову липоту.“ – гласно размишљља Катја.

-“ Не би народ имао ништа против, ма би требало направити и асфалтирати приступне путеве, неће нико страни да вози по овако лошим путинама. А тиме би се спречила изградња прљаве индустрије или нечег сличног.“ – слажем се.

Стигли смо до Пиштаваца, поглед пуца пема сјеверу и југу кањона. Не сједамо, наслањамо се леђима на згодане испупчине литице.

-“ Чујеш ли, шта оно шуми?“ – пита Катја.

-“Лагана, тиха бурица пробија се кроз кањон, још се није подигла горе уза страну.“- разјасним јој.

-“ И ти познајеш све ово, у детаље?“ – пита Катја показујући широко руком околину.

-“ Не само ја, сви смо то обишли пјешке, без журбе, чувајући краве или овце. Ово су Везала, оно су Пећине, ово гдје стојимо су Пиштавци, оне стјене тамо су Градине, у оној драги извире Чесма, ондје ниже, код оног бујног дрвећа, извире Јаворник, ондје изнад Манастира је извор Врело. Видиш ли ону велику крошњу код Луке, то је дивља јабука, она страна испод Манастира је Доња брина, а оно густо крошњато дрвеће су Брестићи, а оно при дну Доње брине, густо крошњато дрвеће, је Лукин лад.“ – показујем јој руком у правцу означеног.

Катја гледа у кањон, мирни ток Крке и два гњурца уз шевар при Буњевачким лукама. Сјена јој прелети преко очију, а лице поприми отужан израз.

-“ Нешто си, одједном, сјетна?“ – упитах тихо и бојажљиво.

-“ Да, бринем се. Бојим се да нећу имати дјеце. Нема ни Марија, тешко ми се помирити с тим.“- рече једва чујно.

-“ Шта кажу доктори?“ – питам.

-“ Кажу: треба чекати, и мени и Марији. Марија већ иде на неке прегледе, а то дуго траје, а ја не требам још док не прође по њима предвиђено време у браку. Бојим се да ме само тјеше, како они то већ знају.“ – рече безбојно.

-“ Што би лагали, млади сте, имате времена за дјецу, а ни медицина није без неког рјешења. Сигурно ће подузети све, ту треба бити стрпљив и имати повјерења у љечнике, а не одмах дићи руке и предати се апатији.“ – храбрим је.

-“ Борит ћу се, али се увјек врзма питање у глави: зашто се то дешава баш мени?“ – тргну се.

-“ Они доље у Манстиру рекли би да је то све Божја воља.“ – кажем јој.

-“ Лако је њима, што год да се дешава они то покрију Божјом вољом. Али ја то дите желим! Па куд исти проблем код обе? Каква је то “срећа“?“- иронично ће Катја према судбини.

-“ Ту жељу задржи, али љутњу на судбину стишај, од те љутње имаш само штету. Мораш бити стрпљива, смирена и упорна. Некад и најједноставнији проблем изгледа нерјешив само зато што га гледамо кроз копрену панике. А рјешење је ту, пред очима, само га од копрене не видимо.“ – тјешим је.

-“ А, видит ћемо! Хвала ти на савјету.“ – стисну ми руку.

-“ Треба ти подршка, од мене ћеш је имати, шта Душко каже?“ – загрлим је.

-“ Отприлике што и ти, имам његову подршку.“ – рече ми.

-“ Онда је добро, заједно ћете то лакше пребродити! Хоћемо ли полако назад, пада вече, биће ти хладно.“ – кажем јој прихватајући је за руку.

-“ Идемо, мало сам се смирила.“ – рече и кренушмо.

-“ Ето видиш, како се може! Човјек понекад зна сам себи бити највећа сметња и најљући противник. Ту битку мораш добити, а то можеш само уз помоћ стрпљења и хладног разума. Било кад да ти затреба моја помоћ ту сам.“ – говорим јој док излазимо на пропланак испод Градине.

-“ О, хоћу, потребна ми је подршка. Хвала ти.“ – погледа ме захвално свпјим крупним смеђим очима, а лице јој поприми смирен и весели изглед, тугу и бригу је потиснула негдје дубоко у себи.

Ходали смо шутке стотињак корака, а тад она застаде:

-“ Нећеш рећи мами?“

-“ Не, никоме, нека остане наша тајна. Препуштам све одговоре теби и Душку.“ – обећам јој.

-“ Тако је најбоље, зашто да се и она брине.“ – сложи се она.

Бура се јави у вршкама дрвећа, а сљедећи налет зањише и приземне гране и ми убрзашмо корак. Изнад Промине засја Вечерњача.

-“ Види што сија! Како је крупна!“ – усхити се Катја.

-“ Биће и сутра љеп дан!“ – рекох јој и покажем на румено небо изнад Бенковачких брда.

Вечер смо провели у разговору, гледању ТВ и пићу вина, па како то бива кад се ради више ствари истовремено ни једно није било одрађено темељито, разговор је био истрзан, на екрену ТВ се губила нит радње неког филма, једино је вино добро обављало свој посао.

Душан и Катја су спавали у гостињској соби, ћаћа и матер у својој коћети, а Мирко и Душка на великом кревету из прадавних времена, чији је мадрац био пуњен чемушином, а ја добио мјесто на гвозденом креветку у кухињи. Заспао сам уз задње пуцкетање смрекових жишкица у шпорету, а пробудио се кад је матер устала да истјера овце из појате:

-“ Спавај ти, још је рано.“ – тихо ће она.

-“ Нећу више, баш се лагано и наспавано осјећам.“ – устанем и обујем старе ципеле, јер сам спаво онако обучен у роби, што ми је било посебно задовољство – “Куд ћемо с овцама?“

-“ Кренућу их у Смреке, нек се бар изодају.“ – говори тихо да не би неког пробудила.

-“ Ја ћу, ти ложи ватру.“ – устанем и кренем на авлију.

-“ Обуци јакету, ледено је!“ – пружи ми стару повећу ћаћину јакету што висише на вјешалици прибијеној на зид ходничића.

Она изађе за мном по дрва за потпалу, а Шарко се диже са своје поњаве испод тезе и крену према приторку. Дрвена, полутрула враташца приторка подигох руком да би их отворио, а Шарко јурну унутра у појату и зачас истјера овце. Ован клепчар крену напред, а по неком утврђеном поретку у стаду овце за њим. Кад су осјетиле да иду према Аничиној улици и Смрекама убрзаше корак и зачас стигошмо на “Вр Дола“. Кренем их право према Манастирској њивици и вратим се назад, док Шарко сједе на јужну страну смрекова грма и остаде пажљиво гледати на своје стадо.

Сунце је било позлатило сњежне врхове Динаре и капу Промине, а кроз грање, као шапат, струјила је слабашна бура. Вране и гавранови из кањона Крке су већ излетили и сада су већ били на по пута ка свом циљу негдје на јужним обронцима Велебита. Летили су високо, није им се чуло грактање, а по повременом кварењу редосљеда у лету могло се наслутити да је горе бура јаче дувала, а што значи да ће бити љеп дан.

Кад сам улазио у авлију велики шарени пјевац залупа крилима и гласно, из све снаге, кукурикну. Матер излети из куће и полугласно завика на њега, машући рукама:

-“ Иш, иш, јеси ли полудио, све ти враг одњо, сад си се сјетио кукурикати!“

-“ Пусти га, нек се дере, дошло му.“ – смијем се.

-“ Пробудиће дјечурлију, куд ће раније устајати. Још се ни кухиња није угријала.“ – тихо ће она.

-“ Јесу ти дјечурлија, сви се брију и шминкају, штета ако им мало мрак уђе у очи. Та видиш ли да свањива!“ – загрлим је око рамена и овлаш заљуљам.

-“ Шта ће раније, нек се наспавају, не чека их никакав поса. Зар им није доста сваки дан рано устајати. Па шта, ако сте одрасли ви сте увјек моја дјеца, тако је то.“ – она скоро шапуће дајући ми тако до знања да и ја утишам.

У кухињи је ватра весело пуцкетала у шпорету, а вода за каву прокувала у лончићу:

-“ Јеси ли ставила цукар, ја ћу закувати.“ – кажем јој.

-“ Њесам, свари ти по вашем “градском“, ми ође кувамо блажу.“ – покаже ми у креденци керамичке тегле за каву и зукар.

-“ Ја идем у ватрену кућу закувати крув и наложити огњиште нек се грије, раније ћу испод пеке крув испећи.“ – препусти она мени бригу око каве.

Узмем ћикаре и поредам их на пијатићима по столу, налијем каву да у свакој има подједнако смеђе пјене, а тада дохватим литрењак ракије, излијем пар капи на длан и пређем преко необријана лица, а тада налијем у бићерин, половином течности исперем уста, а другу половину испијем. Упалим радио и кухињом се разли лака инструментална музика Радио Загреба, првог програма. Сједем за сто, припалим цигарету и гуштам у првој јутарњој кави, чекајући да се остали пробуде.

Зачуше се врата од собе и у кухињу уђе Катја:

-“ Већ си будан, што ме ниси пробудио. Добро јутро.“

-“ Већ одавно, био сам и на јутарњој шетњи, истјера сам овце. Сједни, кава је готова, сада сам је скувао. Добро јутро.“- покажем јој на столицу.

-“ Прво ћу се умити.“ – рече она.

-“ Ја сам се умио мало ракијом, вода ти је ту на ходнику код кајина.“- кажем јој.

-“Како ракијом?“- чуди се она.

Објасним јој:

-“ Послије ћу се бријати и умивати водом. Кажу да је ова наша лозовача добра за тен, скине масноћу с коже и дезифицира је.“- насмијем се.

-“ Па, воњаћу на ракију, мислиће да сам се зором напила.“ – смије се она.

-“ То се не рачуна као неугодан мирис, нарочито ако испереш уста и мало гуцнеш.“ – шалим се.

-“ А нећу, радије ћу водом.“- одмахну она руком смијући се и налива воду у кајин – “Ди је мама?“

-“ Тамо код огњишта, закувава крув и спрема се за пећи га испод пеке.“ – рекох јој.

-“ Требам ли јој помоћи?“ – брише се шугаманом.

-“ Можеш гледати, неће ти дати да се забрашнавиш или залужиш, знаш њу?“ – и даље се смијем.

-“ Други пут ћу понјети стару робу, волила би научити како се то ради у оваквим увјетима, на старински начин.“ – рече она.

-“ Лако је то, једном видиш и готово.“ – рекох јој.

-“ Имају ту неке финесе, овај мамин крух је посебан, мени никад у Врањицу не испадне као њен.“ – рече – “Пробале смо ја и Марија неколико пута.“

-“ Треба знати кад довољно докиса, па га тада опет раскувати, а онда добро процјенити колика је температура огњишта, не ваља ни да је превруће ни прехладно. То се стиче искуством. Такође, треба га знати и охладити. Наоко је једноставно, а сад и ја видим да није. Покојна баба Аница је за то била чувени мајстор, маја је од ње научила.“ – причам јој.

-“ Е, те финесе, те ситнице, то би хтјела покупити.“ – рече Катја и оде у ватрену кућу.

А сад се почеше извлачити из соба и остали, поспани и рашчупани, као миши из осјевина. Сунце је већ скочило изнад Промине и ја упитах Душана кључеве од “Реноа-12“:

-“ Дај да ти видим воду и уље.“

-“ Зар ти то знаш?“ – зачуди се.

-“ Па какав би ја био саобраћајни техничар кад се не би разумио понешто у моторе!?“ – рекох му.

-“ Ево ти, резервно уље и дестилирана вода ти је у гепеку, ако ти затреба.“ – даде он.

Отворим хаубу и погледам шипку, уља је фалило око по центиметра испод минимума, тад скинем чеп и долијем до црте оптимума, а тада кишнице у хладњак, подмажем сајле гаса и кумплунга и влажном крпом обришем мотор. Извадим филтер зрака и истресакам га туцкањем о камен и поново вратим на мјесто. Тад очистим метлицом и мокром крпом ауто изнутра, а тада донесем воде у сићу и оперем га извана. Сад се бјелио као нов.

-“ Шта ме ниси звао, могли смо скупа, ја сам то хтио сређивати касније кад отопли.“ – појави се Душан испред авлије.

-“ Нема везе, ионако немам шта радити. Сједи и упали га.“ – рекох му.

Ауто упали из трећег пута.

-“ Јели тако стално?“ – питам га.

-“ Углавном, можда зато што је хладно.“ – рече он.

-“ Избаци из брзине и отвори хаубу мотора.“ – кажем му. Он послуша и ја појачам дизну лер гаса и мотор равномјерно и мирно забруја.

-“ Сад угаси и сачекај трен, па поново упали.“ – релкох му.

Ауто упали одмах:

-“ Ето, добро је, неће ти се гасити кад станеш и одмах ће палити.“

Узмем дестилиране воде и допуним акумулатор:

-“ Јели ко гледа ово ауто скоро?“ – питам га.

-“’Није нико већ дуго. Дамир рече да ће, па се одужи, никад да ухвати времена.“- правда се он.

-“ И ти би се треба понешто научити, за ово ти не треба мајстор.“ – прекоравам га.

-“ То су за мене “шпанска села“. Немам ја склоности према механици и мајсторисању.“ – призна оно што смо сви знали.

-“ Онда плаћај мајсторе, ауто се мора редовно сервисирати. Проблем је кад се нешто поквари на путу. И на првој пумпи провјери притисак у гумама, а ја ћу их сада мало допумпати, видиш да су полупразне.“- слегнем раменима и спустим хаубу те се ухватим пумпе.

 Марендали смо кад се разданило. Бећара и краву сам истјера у До, а послије чинио друштво Милану код његове гараже. Он се ухватио посла да скрпа неку “крнтију“ од “Стојадина“.

-“ Сад би узо мацу и стука га! Ђаво одњо њега и газду му. Рекао би чојек да има сто година, а тек му је четврта. Неким људима не треба дати волан у руке. Машину мораш пазити ка и стоку, а и све остало, иначе је ђаво за трен однесе.“- љути се Милан.

-“ Чији је то?“ – питам га.

-“ Ма, неког сероње из Нунића, отворио ту кафић, па глуми газду и парајлију.“- вели Милан.

-“ Биће да има пара кад га тако таре.“- велим.

-“ Има он врага и луду главу. Зашто онда тражи да му поправим на почек? Они који имају лову боље је чувају од ових маниташа што глуме да су неке газде.“- отпетљава Милан жичетине којима је везеан предњи браник и баца је украј, међу старе дјелове.

Тражи у кашети одговарајућу матицу и котраматицу и намјешта браник како треба.

-“Шта му је могу, закрпаћу колико се може, нећу му ја на дуг генералку радити. Рећи ћу му који му дјелови требају, нека купи и донесе, па ћу му онда радити. Или то, или нека прода некоме овај крш, па купи нови, нема му треће.“ – притеже одреда све шарафе и матице на расклиманој шасији.

-“Вечерас ћеш тамо?“- питам га.

-“ Аха, тако је.“ – вели, зна о чему га питам.

-“ Озбиљно си загриза, а ?“ – велим му.

-“ Озбиљно, Бога ми!“ – потврди.

-“ Добро, видимо се сутра, одлазим оним поподне.“ – рекох.

-“ Видимо се.“ – рече и подвуче се под ауто.

 Пролазећи између Јокине њиве с десне и њеног Дочића с љеве стране пута у души ме нешто сјецну. Ово бијаше први пут да се моји пути са Милановим разилазе. Он ће вечерас код Маре, а ја ћу куд ме воља, без некокг циља. Од малих ногу били смо скупа, никад, ни као мала дјеца се нисмо посвађали ни рјечима ни дјелом, јели смо и играли се гдје нам се свидило, није било важно да ли код његове или моје куће, а знали би и скупа заспати преко љета за попаска на неком гувну у засеоку. Ако би неко видио једног знао би да је ту и други, ту у близини, па су нам се ругали да смо тамо неки Ћејо и Вујо. Нису нас ни могли посвађати, ови стрији су то хтјели сто пута, та “ …порвите се да видимо ко је јачи…“, али се нисмо дали. У игри, када би жребом испали противници у екипама одма смо тражили да се жреб понавља или би се одступало и правила измјена да нас двојица играмо у истој екипи, јер се знало да “… Миле и Милан ће намјерно забушавати, неће хтјети дати гол, изгубиће намјерно лопту…“, а имали су и право, јер се тако и догађало.

Нас двојица између себе нисмо трбали ни пуно разговарати, знали смо један другом читати мисли. Кад би нешто градили довољно је било пружити руку, овај други би додао баш онај камен који треба или направио радњу која сљеди без изговорене једне једине рјечи или показана мота. Слободно би се могло рећи: била је то једна душа у два тјела, па између себе нисмо нити смо могли имати тајни, док према браћи и сестрама смо, иако су нам били крвни род, знали имати.

А сада, ето дође време, то се мјења.

Несвјесно сам заста код Ћилитова ораса обузет тим мислима, и сјетан инстиктивно се окренух: Милан је стајао код аута и гладао за мном. Подигох руку и махну, он исто одговори. Знао сам да се и он у тим тренуцима једнако тако осјећао, прошла су “стара времена“, почиње нешто ново. Пожурих кући, да се он не предомисли, тег прошлости је тежак ма колико био љеп.

Живот мора ићи даље!

 Душан и Катја су отишли послије ручка у Сплит, а ћаћа у Смреке код оваца. Мирко се намјестио и глада ТВ, а Душанка у соби покушава нешто учити.

Помажем матери опрати и сложити суђе у ванглу код густерне. Она заста, па упита:

-“Миле, знаш ли азшто уни немају још дјеце?“

-“Не знам мајо, ваљда још не желе.“ – слагах јој.

-“Шта имају чекати, ако их мисле имати мурају се старати, прешли си обоје тридесету. Што старији добију биће им теже.“- говори она.

-“А не знам, требала си њи питати.“ – рекох јој да не посумња да ја нешто знам.

-“Упита ја узгред Душана, ун рече да им се не жури, а мени је то све сумњиво, мура да имају неки проблема. Штета би било, Катја је тако љепа и мила жена. И драго ми је што је онако смирена и није узносита, ничег се не либи, ки да је рођена ође на селу.“ – настави она прати и режентавати пјате.

-“Стварно не знам какви су им планови, они ми не говоре, ја их не питам, ваљда ће се одлучити, знаш као то данас раде, једно, доје и готово.“ – тобоже разјашњавам да разводним своје лажи.

-“ Е, то данас не ваља! Не муреш имати дјецу и живити ки да ниси родила. Нема за жену веће радости од дјетета! Не мугу разумити шта то муре и како муре бити нешто драже. То данас не ваља.“ – говори она и додаје ми пијате и теће да их бришем.

-“ Нова времена, нови обичаји! То се данас тако ради и на селу.- кажем јој.

-“ Јесте, враг их луде одњо! Брзо се заразе уним што не ваља!“ – закључи она.

 Око једанаест кренуо сам на воз. У Сплит сам стигао одморан и чио, пун оне снаге што се накупи само у родном крају самим додиром ногу с родним тлом и погледом на тако љепе и познате људе, ствари и околину.

Advertisements