Ових дана децембра Милица је била у пуној неизвјесности. Рад на одређено веме у Центру “Мате Голем“ је истицао, а очекивала је резултат конкурса за девизног референта у “Југобанци“. О чему год причали опет би се вратили на ову тему, што није било ни чудно, од посла се живило. Ја сам глумио оптимиста, а она се ничем добром није надала: “Као да се лако запослити у “Југобанци“!? Ако ме приме биће то као да је ћорава кока укљуцала зрно!“, често би знала рећи.

Обоје смо знали да се у банке и СИЗ-ове примају супруге, кћери и родбина функционера и градске елите, да су тамо прилично добре плаће, али ме тјешила луда помисао да и тамо неко треба нешто радити. Па што се тога тиче не би требало бити проблема, она је добро познавала књиговодствене и финанцијске послове, та на њима је радила већ осам година.

А мени је половином мјесеца стигао из Загреба позив за израду Плана пословања за 1975.годину. Ове године за те потребе изабране су Стубичке Топлице. Нама издаљега, Сплита, Книна и Ријеке било је одмах јасно да ту загребчани нешто муте, па смо се телефонски договорили за истовјетну тактику и међусобну подршку нашим захтјевима, како не би остали кратких рукава. А ту је требало бити тврдоглав и упоран, јер се договор око свега морао доњети конзенсусом између ООУР-а иако се није смјело пробити договорене параметре из Пословне политике каја је усаглашена са Републичком владом о висини компезације. Значи, да би добио више неко мора добити мање.

Радећи по цјели дан направио сам све припремне радње и договорио се са директорима служби у ООУР-у и директором ООУР-а о начину контактирања и паралелним везама према СОУР-у у случају да затребају додатни подаци или притисак, те навече спаваћим колима кренем у Загреб. На Главном колодвору Загреб састао сам се по договору с колегом из Книна Гојком Рашковићем, па смо се заједно упутили на аутобус за Стубичке Топлице гдје смо затекли остале који су још синоћ стигли.

Из загребачкоих ООУР-а били су Чедо Павловић и Стево Калинић за Саобраћај 1., а за Саобраћај 2. Влатко Гргић и Иванка Шимић, за Вараждин Антун Новак и један млади референт, из Копривнице Јосип “Блек“ Блажековић и Фрањо Зирдум “Босанац“ и млада рефернтица Аника, из Осијека Миро Вучковић, из Славонског Брода Сњежана Станић и Пејо Купрешак, из Винковаца Мијо Бакарић и двије референтице Милка и Вера, из Ријеке Владо Томић и Миле Карапанџа, из Карловца Стево Дадасовић и Јосип Канцељак, а од заједничких служби СОУР-а шеф планске службе Владимир Вишњић, те референти плана Милутин Рељић, Звонко Почуча, Милан Клеут, и шеф расподјеле Валент Галинец и референти Божо Дабић, Божена, Анкица, Вера, и још неки приправници и приправнице, те наш сводни референт за групацију саобраћај Звонко Мехаковић.

Атмосфера је била тмурна, међу људима што су знали да ће се морати радити мучно и брзо, уз доста натезања и импровизације, а ипак ће их овдје затећи католички Бадњак и Божић, а ван што се по околини спустила густа магла на претходно нападали сњег, па се од бљузгавице и блата нигдје није могло прошетати.

Под електричним освјетљењем се радило цјели дан, први се усаглашавао обим и квалитета рада. Процјене са терена, из ООУР-а, кад су се збројиле биле су за четвртину ниже од зацртаних пословном политиком. Ми од свога нисмо одступали, па је Владо Вишњић, шеф планске службе, смијући се, одлучио:

-“ Ово ваше се прихвата, а да буде вук сит и козе на броју, свакоме се рад подиже линеарно за постотак који произлази из односа количине по пословној политици и вашег збира, уз приједлог закључка Радничком савјету СОУР ЖТП-а да се изврши ребаланс плана након првог полугодишта текуће пословне године.“

Нико није имао ништа против иако смо били свјесни да је то одлагање проблема, те да ће бити натезања у планирању и исплати особних доходака на терену. Уосталом, шта би ми “исправљали криву Дрину“, коју је руководство СОУР-а договорило са републичким Извршним вијећем прихватајући предимензионирани обим рада који су бирократе у секретеријату за саобраћај одока, припремајући буџетске ставке, искројиле, да би била што мања компезација прихода ЖТП-у.

У хотелској соби био сам са Гојком Рашковићем. Он је донио пуну демижану свог домаћег вина па смо тајно позивали своје старе компањоне послије вечере на пиће. Тако су нам се прикључили Владо Томић, Миле Карапанџа, Звонко Мехаковић, Владо Вишњић, Чедо Павловић, Влатко Гргић и Јосип “Блек“ Блажековић. Играло се бришкуле и трешета, пило вино и причале догодовштине. Ту је Владо Томић био ненадмашив. Све као да неће, са озбиљном фацом, тај окошти Горанин с подругљивим смјешком на рубу усана никога није штедио, почињући од себе. Онај који се највише смијао његовим “невољама“ убрзо би постао предмет Владине шале, и био би сретан ако би се извукао те вечери, па и наредних дана.

Осликавјући друштвени живот на Ријеци, однос дошљака и домаћих, славенофила и талијанаша, те прилагођавање и трансформацију сељачког одгоја у градске навике, боље рећи у “малограђански“ менталитет, започе причу о свом мачку Анти.

-“Кад су ми дјеца одрасла и одлетила из гнијезда мојој госпођи Марији постаде досадно. Ја на послу, а она нема шта код куће радити, због слабог вида преста шивати и кукичати, па се измири са сусједом Антонијом, Талијанком, у чијој обитељској кући смо послије рата добили стан на привремено коришћење на кату, и можете замислити колико нас је она волила. То на привремено коришћење сам добио као бивши партизан и инвалид, па кад смо и ми и власница Антонија схватили да ће то привремено подуже трајати стање се примири, али хладни односи осташе. А сада одједном Марија и Антонија посташе као нокат и месо, па по цијели дан бистре градске ћакуле.“ – баци он задњу карту, привуче добитак себи, све успореним покретима, и мјеша ли мјеша карте, а кад поче нова партија настави:

-“ Шјора Антонија је држала мачке, чистила их и купала, везвала им око врата фјокиће и звала их по именима познатих глумица или пјевачица: Мина, Милва, Ђиљола, Тина, Дона и тако некако, па наговори моју жену да и она набави бар једну мачку, да ће јој то бити забава и обавеза и да ће јој тако ублажити досаду. Нема ми друге, морао сам пристати и набавити мачку, али уз погодбу да је ја одаберем и донесем кући. Жена приста, јер ни њој се нису свиђале оне од шјор Антоније, које су све биле боје сладоледа: крем, ванилија, бјела и тако нешто слично, блиједуњаво.“ – опет Владо баци штих на стол, привуче добитак пред себе и поче мјешати карте без журбе.

-“ Аједе Томићу, испричај то више, да играмо ка људи!“ – бубну Влатко, очито незадовољан што губи.

-“ Ето, кад кнински Влај постане загребачки Пургер, све помјеша и увијек погрешно наступи.“ – скреће са теме Владо.

-“ Ћути Влатко, ако га прекидаш никад неће стићи до краја.“ – помирљиво ће Чедо иако тако стање ствари није одговарало његову темпараменту, а још више као Влаткову партнеру у картама.

Владо подјели карте као да није било упадица и настави:

-“ Одем ја преко викенда својом старом “Бубом“ у Гомирје, у посјет код брата и узмем једног домаћег мачка, младог, што се прољетос омацио. Знате какве су наше домаће мачке на селу, полудивље, не улазе у кућу него им се храна да, ако се саме нису снашле, на авлији. А овај мачак је био покрупан, прави мали тигар, такво му је и крзно било, глава црна, по леђима дебела црна пруга, а ребра му исто тако ишарана црним пругама. Стрпа ми га брат у некакав кртол и зашије одозго оно дебело јутено платно од вреће кукуруза да не прогризе. Донесем га кући и кажем жени да затвори све прозоре и врата и да пази неколико дана да јој не побјегне, јер тај ‘ајдук није научио живјети у затвору већ у шумама Горског Котара ловити пухове и зечеве.“ – опет Владо баци штих на стол и покупи добитак, а онда стане полако мјешати карте и дјелити. Летимично баци поглед на сат и почеша се по зглавку љеве руке, као да га кајиш сата жуља.

У соби је сад таква тишина да се извана чује пуцкетање грана на тополама од мраза.

-“ Жени се свидје мачак, та и она је некад била сељачка цура, али јој се не свидје његова нарав, јер је жестоко огреба док је отшивала оно платно с крточића:

-“ Ово ти је Владо дивље, тко ће ово припитомити!?“ – приговара она, а ја јој кажем:

-“ И ти си некад била таква, па си се припитомила, не пада ти напамет да бјежиш назад на село. Тако ће бити и са њим, кад осјети благодети града.“

-“ А како би га назвали: Феликс, Тони?“ – предлаже она.

-“ Ма какви, то је домаћа раса, треба му дати неко домаће сељачко име: Анте, Петар, Лука, Јаков, Марко, Павао, Иван!“ – предлажем ја.

-“ Добро, зваћемо га Анте, ова друга имена су апостолска, не би било згодно, а Анте је ипак светац нижег ранга од њих, а биће драго и Антонији што смо му дали име њој у част.“ – сложи се она.

-“ Откад ти поста религиозна?“ – зачудим се ја, та била је скојевка и партијашица, додуше није више ишла на састанке у Мјесну заједницу.

-“ Незгодно је ради Антоније, она би сигурно приговорила.“ – образложи она.

И наш мачак Анте се мало по мало привикну, почео је излазити и на балкон, али се никако није дао пуно мазити. Окрупња он, поста дупло већи, а длака му се пресијавала на свјетлу као да си га купа у маслинову уљу. А и као не би, жена је прије хранила њега него мене, мене би допало оно што је њему остало. Зато сам ја тако сув.“ – опет он баци задњи штих на стол и привуче новац себи.

Влатко погледа Чеду, партнера у игри, а овај немоћно слегну раменима, што се могло разумити: “А зар ниси видио какве су му карте!?“ Миле Карапанџа, Владин партнер, се укипио на столици, ни очима не трепће, само му образи поруменили, а чело оросило сизним капљицама пота, иако у соби није била бог зна каква врућина. Мора да је од нечега трпио велики притисак, па се с муком суздржава да не реагује.

Владо послије дугог и спорог мјешања подјели карте и настави:

-“ Мој Анте није обраћа пажњу на госпођице шјоре Антоније све до вељаче. А онда поче преко цјеле ноћи мјаукање госпођица и удварача из комшилука. Сједимо тако једно топло поподне на веранди, жена ми, шјора Антонија и ја и пијемо каву. Анте спава на простирачу, а госпођице мачкице мјаучу ли мјаучу и провлаче се испод наших ногу и ножица од стола и столица. Одједном се однекуд створи неки комшијски мачак, исте врсте као и госпођице, и поче играти игру око мачака: те како сте фине, липе, слатке, кад одједном се скочи мој Анте, фркну на њега, а он јадник од страха скочи доље у врт с првог спрата, срећом у неко грмље питома трна.“ – опет Владе положи задњи штих и повуче новчанице на крај стола испред себе.

Сад се и Влатко почео по челу знојити, а образи му црвени, чини се да га такнеш по њима да би крв потекла. Чедо се скроз умирио, као да му ништа није јасно, а Миле само што се није претворио у мраморни споменик.

Опет Владо промјеша и подјели карте:

-“ А тада приђе једној, чини ми се да се звала Милва, шапом јој раздера уво, зграби је зубима за врат и скочи на њу. Она се дере ка усрано Циганче, а шјора Антонија поче запомагати:

-“ Брзо шјор Владо, удави ми Милву, брзо помози!“

Ја се дигох и полако кренем у шпајзу по метлу, а кад се вратих Милва се мази уз Анту, а моја Марија тјеши Антонију:

-“ Није јој ништа, само јој је први пут, уплашила се јадница.“

Шјора Антонија попи чашу воде, смири се, и гледа Милву како мази Анту:

-“ Па види ово, ма бижи од тог разбојника, зар не видиш да је прави усташки поглавник! Како те јадну раскрварио, ух, морат ћу те водит ветеринару на шивање.“

-“ Не теба њој ветеринар шјора Антонија, до краја вељаче поновиће се то тко зна колико пута, а и остале госпођице ће добити своје. Требамо ми ноћу стављати бумбак у уши, неће се од њихове дерачине моћи спавати.“ – насмијем се ја и погледом премјерим обе.

-“ Баш сте враг шјор Владо, увик на шпоркачину мислите!“ – припрети ми прстом шјора Антонија, вјеројатно се сјетила своје младости, а чуо сам од комшија да су се и око њене куће купили мацани док је вртила репићем. А да сте видјели на љето, пуно двориште некаквих шарених мачића чудних нијанси боја, нека чудна Горанско-Талијанска комбинација, баш ка што су домицилни Ријечани. Ево момци!“ – баци он штих и узе новац.

-“ Кврагу и ти и твој Анте! Видиш ли ти Чедо да нас огулише до краја! Ма ну, Исукрста ти, па ми нисмо саставили ни један поштен штих.“- грмну Влатко и баци карте, а Чедо се кисело насмија.

Миле Карапанџа се од смија заценио и пао са столице.

-“ Владо, није ми жао шта сам изгубио, него ми реци јел’ од тога ишта било истина?“- пита Чедо.

-“ Цјела, цјелцата, до задње рјечи! Жао ми је тог мачка што несретно настрада, никад више таквог нисам имао. Ови му потомци нису ни издалека били као он, све нешто килаво, као данашња младост.“ – озбиљно ће Владо.

-“ Шта му се десило?“ – Чедо тјера до краја.

-“ Ти не видиш још!? Па он нас зајебава цијело време и купи паре, однесе нам ђаво пет дневница.“ – инати се Влатко – “ Враг однио и јебача Анту, Томићева мачка!“

-“ Треће године, кад је подмирио харем, носио га ђаво у комшилук, у љубавне авантуре. Прочуло мачје женско друштво да је добар јебач па се отимале о њега, и згази га неки луђак аутом, баш испред наше куће. Познали смо га по његовим тиграстим шарама.“- тужним изразом лица ће Владо.

-“ Миле, ма јели то истина?“- киван је Влатко.

-“ Јесте, видио сам га, мачак и по!“ – уозбиљио се Миле Карапанџа, повратио се од смија.

-“ Јесте, није, добро ћу га запамтити! Од тих пара Томићу можеш му сутра платити велику мису, добро си на њему вечерас зарадио!“ – насмија се коначно Влатко помиривши се са судбином.

-“ Ако ти је криво можемо реванш, но вечерас је касно.“ – погледа Владо на сат.

-“ Сутра ћемо, али да не отвараш уста.“ – увјетује Влатко.

-“ Е, то није фер, нисмо ми професионалци, ово је ипак игра.“ – не слаже се Владо.

-“ Онда ништа, тко тако с тобом може играти, одњеће га ђаво!“ – повлачи се Влатко.

-“ Ајде не кукај, толико би те коштало да си платио туру пића у хотелском бару, а опет не би било добро као ово Гојково вино.“ – тјеши га Чедо.

И сљедећих дана радили смо поцјели дан, а послије вечере једне вечери предложим Гојку да одемо на базен, да се мало разгибамо.

-“ Који базен, међу овим бабетинама гади ми се бањати, а немам ни купаће гаћице.“ – одби он.

-“ Имају они, а ми ћемо на вањски базен, видио сам, тамо се млади купају.“- наговарам га и даље.

-“ А сњег, зар није ладно!?“- чуди се он.

-“ Ма какви, јеси ли видио да је пара висине бар један метар. Кад могу они можемо и ми.“ – велим му.

Он коначно пристане и ми пођемо. На гардероби узмемо гаћице и капе и ускочимо у топлу минералну воду, чије су капи од тежине бјежале са наше коже као с гушчјег перја, а топла магла од испарења правила је слој изнад воде који нас је штитио од зимске хладноће.

-“ Добро си се сјетио. Ово је одлично за разгибати се послије цјелодневног сједења.“ – уживао је Гојко.

А онда су нам се наредних вечери прикључили и други из екипе.

У недјељу је изведрало, а сњег се отопио, па су мене и Гојка те остале “јужњаке“ Вараждинци и Копривничани позвали да идемо у обилазак Горње и Доње Стубице, Музеја Сељачке буне и Гупчеве липе.

У једним колима били смо ја и копривничка екипа: Јосип “Блек“ Блажековић, Фрањо Зирдум и Аника, а у друга су се укрцали остали. Јосипа и Фрању познавао сам одраније, а Аника је сада дошла први пут. Јосип је био шеф службе, Фрањо шеф књиговодства, а Аника је одскора постала самостални референт за економске послове, послије кадровских рокада у служби тамошњег ООУР-а. Све троје су били моје доби, па смо се тако, по оној “…свака птица своме јату лети…“ и групирали. Једина разлика међу нама је била што су њих све троје били у браку, а ја неожењен, али на оваквим скуповима сви су се понашали као “слободни стрелци“.

“Блек“ је овдје већ долазио па му је овај крај био познат, наиме, водио је синдикалце из Копривнице као њихов предсједник подружнице на излете. Возећи свој “Рено-4“ није затвара уста не скривајући антипатију према Загорцима, што ми није било баш јасно, па га питам:

-“Изгледа да се ви Подрвци не подносите са Загорцима?“

-“То ни мени није јасно иако сам у Копривници преко десетак година!“ – смијуљи се Фрањо.

-“Шта ту треба бити или не бити јасно. Многи и нас трпају у Загорце, а ми смо по свему различити од њих: ми смо пословни, либерални, подузетни, друштвени, комуникативни, а они све то нису. Шкрти су, лијенчине, тврдоглави, неактивни, цугароши, ма заостали у свему. Тко прође Подрвину и Загорје одмах уочава разлику по изгледу краја. Наша су села, мјеста и градови чисти и уредни, дворишта уређена и поља обрађена, а кроз њихова села од смрада ђубрењака не можеш проћи. Не знају него за кравицу, шталицу, лозје и цвичек. И увијек тјерају неку “правицу“ и кад запну не одступају од свога, никакви аргументи их не могу убједити. А код нас Подраваца се зна да ако не даш не можеш ни добити.“ – прича “Блек“ док вози ка Гупчевој липи.

-“ Зато се Фрањо тамо тако лако уклопио?“ – насмијем се.

-“Ја сам родом из Босне, од Какња, изгледа да сам имао среће што сам завршио у Копривници.“- шеретски се насмија и он.

-“Шта мислиш да би код Загораца у Вараждину као странац постао шеф књиговодства. Ја сам био код њих у Варждину и видио им службу, могу ти рећи да једино Новак нешто вреди, остали су Боже сачувај. Све неке бабе и старци пред пензију, не знам да ли имају редовну средњу школу, нон-стоп нешто мудрују и тешко Новаку са њима. Полудиће тамо! А у Варждину има Виша економска школа, нико се од њих није потрудио да је заврши.“ – прича “Блек“.

Паркира он ауто на слободно мјесто недалеко огромног дрвета поред неке мале дрвено-земљане кућице:

-“Ово је та липа, кажу да је ту Матија Губец држао своје говоре, а тамо се водила битка с Тахијевим војницима.“ – показује нам Јосип.

-“Јеси ли ти Загорка?“ – питам Анику.

-“Таман посла, чистокрвна Подрвака!“ – прострели ме сјајним плавим крупним очима.

-“Зар Аника није често загорско име?“ – задиркујем је.

-“ То можеш знати само ако пробаш.“ – јави се Фрањо шеретски се кељећи крајичком усана.

-“Фрањо!“ – лупи га она шаком по леђима.

-“Ја тако чиним с вином, а оно опија као и жене.“ – смије се и измиче се.

-“Ја сам сретно удата и мајка двоје красне дјеце.“ – вели она.

-“И ја сам сретно ожењен, отац двоје дјеце, али сам овдје слободан као дечко, као да сам се подмладио или вратио неколико година уназад. Како да мјешаш породицу са овим вуковима који се грабе око што више пара, а што мање рада. Гријех је та осјећања уносити међу овај чопор, боље ти је да се осјећаш као професионалац и слободњак.“ – мудрије Фрањо.

Разговор прекину долазак остала два аутомобила са остатком друштва. Улогу кустоса сада је преузела Иванка, која је ту недалеко рођена.

-“Има ли ту који киоск или биртија, да се купи неки сувенир или разгледница и попије неко пиће?“ – упита неко из групе.

-“Нажалост, затворено је све, та недјеља је.“ – јави се други.

-“Типична загорска памет и пословност! А којим то данима људи имају слободна времена да обилазе музеје!?“ – полугласно коментира “Блек“.

Из пристојности сачекашмо да Иванка заврши своју кустоску причу па посједашмо у аута и дођошмо до Аугустинчићева монуметалног споменика Матији Гупцу и друговима на брегу недалеко Тахијева сворца. Огромни бронзани Матија се раскрилио у раздрљеној кошуљи мрка погледа и опуштених брчина као да хоће заштитити своје мужеке на брончаном рељефу иза себе. А ту су и Крлежини стихови из “Балада“ које изговара Петрица Керампух с пјесничког мјеста на крају рељефа дрндајући по својој тамбурици.

-“Више ми личи на Краљевића Марка него на вођу сељачке буне!“ – кажем копривничанима.

-“Оте ми рјеч из уста!“ – сложи се Фрањо.

-“Тко ће дати овако кршна Загорца, овакви ликови постоје само у динарским крајевима.“ – прикључи нам се “Блек“.

Разгледам ликове на рељефу и примјећујем да је кипар међу копља, косе, виле, грабље и друге алатке поред ликова загорских сељака убацио и ликове из новије хрватске елите.

-“Јели ово Мирослав Крлежа?“ – питам Фрању.

-“Изгледа да јест’! Ма, јесте, таква му је скица била у мојој читанци.“ – присјети се он.

А то мало касније потврди и Иванка, у улози кустоса, показујући ликове банова, бискупа, надбискупа, књижевника, политичара и других припадника хрватске, углавном пургерске, елите, које је кипар Аугустинчић приказао као загорске мужике.

-“Изгледа да је овдје најмање правих сељака, оних који су заслужили споменик. Ем што су им ове “величине“ за живота пили крв сад им је наставише пити и на споменику!“ – пробуди се у “Блеку“ синдикалска крв.

-“Тако ти је то, код нас у Босни кажу “Кадија те тужи, кадија ти суди!“, а ја то преводим за ову прилику да ни онда ни сада сељаке нико није низашта питао, увјек се неко нађе да им покупи скоруп.“ – вели Фрањо.

Упутимо се у Тахијев дворац, али је и он затворен. Однекуд се појави човјек средњих година са зеленим шкрлаком на глави и сјекиром за цјепање дрва која му је служила и као штап за подбачање. Иванка са њим нешто брзо говори по кајкавски и сви чушмо послије жешће расправе:

-“ Добро, будем донесел кључе за локоте!“

Она нам објасни да и ово држе недјељом затворено, да је оно чувар којег је једва наговорила да отвори обећавши му платити износ који би требали дати за улазнице, а да он то сутра среди с управом.

Из мале кућице недалеко дворца врати се чувар, сада без сјекире, па нам отвори улазна врата.

-“ А има ли у подрумима винчека?“ – пита га “Блек“.

-“ Будем донесел госпон.“ – обећава му чувар.

-“ Док ми будемо разгледали горе ти нали у купице доле у подруму, десетак ће требати, а нек буде и резерве!“ – пружи му “Блек“ новац.

-“ Све бу как треба!“ – поскочи весело шепави чувар и хитро се спусти низ подрумске стубе.

Ишли смо за Иванком слушајући њена објашњења о ликовима на огромним портретима, намјештају, завјесама и таписеријама. Дворац је био обновљен и добро уређен, па је и данас у својој раскоши и сјају дјеловао као да је из бајке у односу на суморну околину.

Спустивши се на крају обиласка у огромне подруме пуне буради, чија је садржина могла мјерити хиљадама литара, “Блек“ надгласа жамор:

-“ Не би нам ваља излет да не пробамо вино из ових купица!“ – показа на дугачки масивни стол који се протезао по средини подрума.

Шарено обојене купице спојених репића биле су напуњене вином, па су партнери у “пијачи“ морали заузети посебан положај тјела да би се вино могло пити. Мој партнер је била Аника, загрлили смо се и успјешно испили купице.

-“ Вино је добро, али ми је дражи твој загрљај, тако дивно миришеш, од тога сам већ пијан, а шта ће тек бити кад и вино почме дјеловати.“- шапнем јој.

-“ Ништа ти неће бити, ни једно нје отровно. Пређивјет ћеш.“ – кокетно се насмија крупним плавим очима.

Друштво је живнуло, почеле су шале и смјех, а Аника се није повлачила код дискретних нехотичних додира. Испили смо по још једну купицу слободније се грлећи него први пут, а тад смо сви весели кренули назад у хотек на ручак. Идући према ауту Фрањо успори корак и брзо и тихо ми рече:

-“Немој пропустити шансу, пуно се распитивала о теби, а сама је у соби. Ја бих радо, али знам да сам ја за њу домаћи и нисам јој интересантан, а и знаш како је то, прочуло би се кад тад и ето ти врага. А ти си далеко, то и њој одговара.“

-“ Стварно је удата и има дјецу?“ – питанм га.

-“ Није ваљда да ти то смета!?“ – укочи он поглед.

-“ Ма какви, млада је па ми мало чудно.“ – велим му.

-“ Рано се удала, видиш ли је, жива је ватра, само ти направи своје и све ће бити како треба.“- пожуримо да не изазовемо сумњу.

У ауту, на повратку, кажем им да ћу послије ручка ићи на вањске базене.

-“ Добра идеја, и ја ћу.“ – јави се Аника.

-“ А ја ћу мало одремати, тако сам навикао.“ – вели Фрањо.

-“ Онда ћемо скупа сањати, зар не цимеру?“ – изјасни се “Блек“.

Ресторан је био пун. Поред нас сталних било је доста викендаша из Загреба. С Гојком се вратим у собу и пресвучем у тренерку, па се упутим на базен. Аника још није била дошла па наручим каве и сједнем у хол испред базена да је сачекам. Она и конобар стигли су истовремено.

-“ Ја сам наручио каве, желиш ли можда нешто друго?“ – питам је.

-“ Не, добро си направио, баш ће ми пријати.“ – учтива је она.

Запалимо цигарете и пушимо пијући каву:

-“ Како ти се свиђа планирање?“- започињем разговор.

-“ Лако ми је уз Јосипа и Фрању, бојим се како ће бити кад будем сама као ти.“ – изрази она бојазан.

-“ Немаш се чега бојати! Уосталом, ту су сводни референти из Заједничких служби ЖТП-а, они не смију дозволити да неко буде запостављен.“ – храбрим је.

-“ Ма, кад чујем оне вербалне дуеле учини ми се да ништа не разумијем, та ме галама збуни.“ – слегну она немоћно раменима.

-“ Није то ништа посебно, а ови стари се воле надмудривати. Дуго се они познају, па ту буде и нешто личног, борбе за престиж. Имаш своје прорачуне, иза њих стојиш, а шта причају баш те брига, не смијеш попуштати на прву. Биће све у реду, оставимо то, данас је слободан дан, искористимо га.“ – устајем и пружам јој руку.

Она је прихвати и кокетно устане. Скинемо се у купаће костиме и оставимо одјећу у гардероби. Од жељезничара није било никог, у базену су била само два млада пара, сваки у свом дјелу базена.

Вода је топла, а бјели душек паре купи се одмах изнад површине тако да се не види даље од два метра.

-“ Дођи, погрешно си завезала костим, дај да намјестим.“ – позовем је.

-“ Ох, журила сам, одмах ми се учинило да нешто није у реду.“ – приђе, усправи се и окрену ми леђа.

Одвежем јој горњи дио костима и кренем руком испод пазуха да исправим усукану траку и осјећам како јој тјело дрхти од узбуђења, а грудни кош надима од дубоких уздисаја. У шаци ми се нађе њена бујна и тврда дојка.

-“ Немој овдје, пливајмо сада.“ – тихо изусти док рукама придржава кошарице костима.

-“ Могу ли доћи код тебе вечерас?“ – шапнем јој у уво док исправљам и затежем траку.

-“ Аха, послије вечере ићи ћу одмах у собу, припази да те тко од наших не види.“ – рече промуклим гласом.

Завежем траку и окренем је према себи и усне нам се спојише у дуги пољубац да потвде договор.

Аника је била за главу нижа од мене, веселих плавих очију и дуге валовите свјетлосмеђе косе, бујних груди, пупастих бедара и кукова и обле затегнуте гузе. По тврдом и тек мало испупченом трбушчићу нико не би помислио да је родила двоје дјеце. Начин на који је ходала, гледала и смјешила се говорио је да је пуна живота и да су јој драги мушки погледи који је скидају до гола у својој машти. Она је била свјесна своје љепоте и добро је знала шта код мушкараца изазива кључање крви.

Препливавали смо базен уздуж и попреко да одгодимо нагон до вечери умором од пливања, а тада би застајали уз руб базена, љубили се стасно и миловали по свим дјеловима тјела. Кад би нас почела хватати омаглица од страсти бацали смо се у дубљи дио базена и поново пливали жестоким темпом. Нисмо ни примјетили, заузети сами собом, када су она два пара отишла, а по свјетлима из ресторана смо закључили да је вечер близу.

Изашли смо из базена, обукли се и отишли у собе засебно, да не будимо сумњу. Гојко се шеткао по соби чекајући ме да скупа идемо на вечеру.

-“ Има ли још ониг твог вина?“ – питам га.

-“ Има, три четри литре.“ – покаже он на демижану.

-“ Треба ми један литар, ноћас идем у госте.“ – кажем му.

-“ Узми све, позлатило ти се.“ – окељи се он.

-“ Биће доста овај бокал.“ – рекох му.

-“ Само тако роде, немој ми само заказати, не смијеш обрукати покрајину.“ – смије се он.

-“ Даћу све од себе, а ти остави собу незакључану.“ – велим му.

-“ Оћу роде, само се не штеди!“ – лупи ме шакетином по рамену.

Вечерали смо полако, испод ока сам видио кад је Аника отишла.

-“ Само полако, нека чека, биће жешћа.“ – шапће ми Гојко мада му нисам ништа причао нити ме он питао о којој се ради, а и сада му загонетним смјешком нити потврђујем нити демантујем сумње.

Кад је почела музика и плес вратим се у собу, налијем вино у бокал и ослушнем код врата, на ходнику је била мртва тишина. Опрезно кренем ка Аникиној соби пазећи да ме ко не изненади и прстима загребем тихо по вратима, она их одмах отвори као да је чекала иза њих, па их брзо затвори замном и закључа. Ставих бокал на столић, а она у свиленој спаваћици ми шутке приђе и поче скидати одјећу с мене. Очи су јој гориле као живе жеравице, а ноздрве шириле као у преплашене срне.

Распуштене косе и гола тјела испод прозирне спаваћице на пригушеном свјетлу личила је на неку античку богињу и у мени исти час прври крв. За трен сам био гол, а роба разбацана свуда по поду собе око нас. Одвежем јој спаваћицу и она као змија клизну низ њено љепо обло тјело.

Усне нам се спојише страсно, а она се издиже на прсте и гурну ми језик до ждрела. Крупне натекле брадавице на тврдим сисама су ми боцкала прса, а чуперак тврде коврчаве длаке на брежуљку чешкао ми укрућену мушкост.

Заједно, у загрљају, се спустимо на размјештен кревет. Клекнем на кољена, обухватим је око слабина и издигнем јој гузу. Мушкост силовито продре у врелину вулкана. Лагано сам је привлачио и пуштао, а она се увијала као глиста на удици, из широм отворених уста кркљала јој је врела пара, а брадавице на сисама су јој дрхтале као куглице чоколаде на пудингу.

Избезумљено испружи руке према мојим прсима и привуче ме на своје набрекле сисе, а бедрима ме чврсто обгли око кукова, издиже гузу од кревета и тако задржи мушкост дубоко у себи, угура ми језик у уста и поче се уситњено трести цјелим склупчаним тјелом. Док се сјеме у млазовима изливало у њу она је промукло вриштала уз моје уво.

Млитава тјела лежао сам на њој, лице ми је било загњурено међу њене знојне сисе, а косу ми је пржио њен врели дах.

Преврнем се и легнем поред ње, она пребаци своју ногу преко мог трбуха и стисну се узаме. Шутили смо док се зној на нама хладио и сушио, а срце и дисање смиривало.

Пољубим је у браду, она се мазно насмјеши:

-“ Надам се да ти је било љепо као и мени.“- шапнем јој.

-“ Ух, било је фантастично, одавно нисам овако уживала.“ – пољуби ме у подбрадак.

-“ Па ти си у браку, не недостаје ти ваљда секса!?“- кажем јој.

-“ Већ одвно нема страсти, претворило се у неку формалну обавезу, а и дјеца су увијек ту, сметају. Кад ти падне напамет она се појаве са својим потребицама, ниси никад опуштен. Уосталом видјет ћеш кад будеш у браку. А сад се осјећам као да сам у крађи у туђем воћаку!“ – мази ми руком прса.

-“ Јели ти ово први пут ван брака?“ – милујем јој бутину лаганим њежним покретима прстију.

-“ Јесте, признајем да ми је лијепо, као да сам се вратила у дјевојачко доба.“ – љуби ме у усне дугим пољупцима, па се лагано пење на мене.

Нисмо даље о томе разговарали, оставили смо филозофирање и моралне норме на страну, из ове хотелске собице смо истјерали вањски свјет, једно другом је било довољно да задовољи само своје “ниске страсти“.

Те ноћи је Аника у туђем винограду настојала да натрга што више гроздова. Највећа пауза је била док смо пили каву коју је скувала у малом пластичном еспрес лончићу са уграђеним електричним гријачем и вино, онако директно из бокала, не користећи хотелске чаше.

Растали смо се тихо у рано јутро, кад се већ чуло отварање врата хотелских соба и чуо жагор хотелског особља из јутарње смјене.

На опћу радост у осам сати, кад смо се окупили на пленарном састанку, шеф планске службе Владо Вишњић нас обавјести да можемо ићи кући, јер су тако одлучили директори у Загребу кад им је предочио велики раскорак између наших ООУР-ских прорачуна и параметара из пословне политике договорених с РИВ-ом. Одлучили су да ће опет ићи на преговоре с републичком владом и да ћемо се поново састати у другој половини јануара идуће године о чему ћемо бити писмено обавјештени.

Нико то није јавно споменуо, али смо сви знали да је главни разлог прекида рада надолазећи католички Божић и Нова година, јер оваквим темпом рада не би могли избјећи рад и преко тих црквених благдана. Уосталом, та “јавна тајна“ ће се лако потврдити ако се ништа не измјени у пословној политици.

Сви су се одмах разишли по собама да пакују документа и одјећу за пут. Вараждинци, Копривничани и Загрепчани су одмах отишли службеним аутомобилима, а ми издаљега смо кренули на локални аутобус за Загреб.

Анику сам видио у копривничком ауту, дискретно ми је махнула прстићима и осмјехнула се великим враголастим очима.

-“ Све ти враг одњо, задовољна је, њеси обрука рацу и покрајину! Тако треба!“ – измјери ме Гојко погледом од пете до главе.

-“ Откуд знаш да је била она?“ – правим се наиван.

-“ По теби не, а сви смо видили да од првог трена није скидала поглед с тебе. Пиждрила у те ка мачка у пршут!“ – окељи се Гојко.

Нас двојица смо у Загребу, у ресторану “Бранимир“, успут и на брзину марендали гирице и попили чашу вина и укрцали се на “Лику-експрес“ за Сплит. Није нам се дало чекати вечерње возове и спаваћа кола. Ја сам ионако заспао одмах, а Гојко се забавља читањем штампе.

-“ Ништа човјкека не измори као добра јебачина.“ – рече ми кад ме пробуди да се поздрави у Книну гдје је излазио.

Advertisements