У Сплиту ме дочекала предблагданска атмосфера. Католички је Бадњак, од раног јутра купује се риба, а из ресторана осјећа се воњ бакалара. Већина их у подузећу пости, а паузу за маренду користи за набавку још које ситнице за сутрашњи Божић. Јутрос у осам сати на стручном колегију сам поднио извјештај са службеног пута са основним елементима плана наглашавајући да хитно треба реагирати као колегиј, јер је обим рада преамбициозан како за ООУР тако и за СОУР који се неће моћи извршити, а то би нам током цјеле године ограничавало плаће и изазвало губитак, па о фонду заједничке потрошње из којег треба инвестирати у стамбену изградњу нема говора. Предвиђеном пословном политиком предвиђено је повећање цјена превоза, а то ће још више отјерати робу и путнике од жељезнице, и то значи да се неће остварити планирани приход, а како је компезација од Републике увјек проблематична, како по висини тако и по терминима плаћања, онда нам се лоше пише.

Мој предлог је усвојен, па је било као и увјек, доњет је закључак да ја то ставим на папир, а директор ООУР-а Сарага ће потписати.

Брзо сам написао концепт, прочитао га свом непосредном шефу службе Франи Сунари, а он сљежући раменима, дода:

-“ Чини ми се да је проштро, можда би то требало мало мекше, да нас не узму на зуб они горе.“

Рекох му да се не слажем, треба извршити притисак оштрим квалификацијама проблема, јер ће они у Загребу сматрати да сме се, ето, само мало љутили, али да ипак, иако невољко, пристајемо.

-“ А види шта мисли директор Сарага, он ће потписати.“ – отклони он проблем од себе.

Сараги се допис свидио:

-“ Одлично, треба оним “сланинарима“ показати зубе, доста ми је њиховог увлачења у гузицу републичким функционерима ради мирног сједења у фотељама на челу ЖТП-а.“

-“ Генерални директор Црношија Вам је с Угљана, лако је Вама, он ће Вас од других заштитити.“ – насмијем се, драго ми је да се слажемо.

-“ Шта рече Фране, немој тако?“ – смијуљи се.

-“ Само што није пао у несвјест, слегну раменима, па ме посла код Вас. Пере руке.“ – велим му.

-“ Јебем га страшива, ја сам јутрос послије колегија говорио с Црношијом, он и сам жели овако нешто да стави својим “стручњацима“ под нос. Каже да си ме одлично информисао и да је баш тако. А сад ћу звати директора еконимије Иванушу да му осолим Бадњак, нека то Аница откуца, па ћемо послати.“ – рече он.

Аница је откуцала, он потписао и допис је отишао исти трен. Ја сам своје обавио, нека други раде своје.

Послије маренде већина их је нашла разлог да оде раније кући. Мишо и ја смо отишли на пиће у “Бобиса“ преко пута канцеларије, нигдје нам се није журило. Он је био лоше воље, пресуда због “Бакра“ је предвиђала затвор, уложена је жалба ради форме, али се није надао ничем повољном.

Са Милицом сам се нашао то вече, мало смо прошетали кроз центар, а када нам је досадила благданска гужва отишли смо код Гојка и Маје. Она је била расположена, весела, примљена је у “Југобанку“ и тамо почиње радити од првог на одређено време с обећањем да ће то прећи у стални радни однос, а канцеларије су јој на самој Риви, између великог “Бобисовог“ кафића с љетном баштом и експозитуре ИКБ Сплит.

Као и увјек, Маја је водила главну рјеч интерпелирајући своје ставове у суперлативима и настојећи да њена увјек буде задња.

-“ Јеси ли видио данас гужве? Сви кукају како им се брани славити Божић, а у дућанима не можеш од гужве доћи на ред. И они који су комунисти га славе правдајући се да су им жене вјерници!“ – начиње она тему.

-“ Па нек слави онај коме се слави! Шта те брига?“ – прекида је Гојко.

-“ Мрзим ту дволичност! Ако си комуниста буди комуниста и проводи своје идеје, не прави уступке ни себи ни другоме. Не браним никоме да буде вјерник, ал’ не подносим да буде и једно и друго, како се могу помирити двије искључивости!?“ – не слаже се она.

-“Умиљато јање двије овце сиса!“ – зафркавам је.

-“Е, то Мажо овдје не важи! Ти што су једно и друго нису умиљата јагњад него најгори сој каријериста, који кад треба оспу дрвље и камење на вјернике, а кад им користи онда лижу олтаре. Ја правог вјерника једнако цјеним као и правог комунисту, али не подносим оне који гледајући личну корист музу двије козе.Тај ће сутра, већ према потреби, постати фундамелист једног или другог, већ према томе ди је већа корист.“ – папришти се Маја.

-“ Таквих је већина, шта се ту може? Муж у Партији, жена у Цркви, ако желиш мир у кући мораш правити компромис. Како би теби Гојко мага забранити да славиш вјерске празнике да си којим случајем религиозна?“ – контрирам јој.

-“ Липо се то може! Иди у цркву и слави, ја своје славим у својој основној организацији. Кућа је без твога и без мога. Ето компромиса!“ – она лако проналази рјешење.

-“ Комунизам и религија су поглед на свјет, добро разрађене идеје. Није то чланство у друштву феријалаца, испуваш се тамо, па се може оставити ван куће тамо доживљено, из свакодневног живота. Ако би свак инсистирао на своме онда ту нема заједничког живота. Али изнад једног и другог, тих разрађених идеја, је нешто више, осјећање које називамо љубав. А у њу се куну оба схваћања, комунистичко и религиозно, само што је различито тумаче и злорабе. Гдје је она, љубав, на пиједасталу међуодноса онда неће бити проблема, владаће толеранција.“ – тек мало јој указујем на сложеност проблема.

-“ Их Мажо, да је мој Гојко вјерник, ма колико ми се свиђао, ја се за њега не би удала, не би се могли подносити у кући. Једноставно, тако сам одгојена.“ – тврдоглаво ће она.

-“ Знам да није вјерник, комуниста је. А ти тако говориш јер ниси била у том искушењу. Његош рече: “… стотину ће промјенити вјера, да испуни што јој срце жуди…“, не мислећи само на женску ћуд. Тумачим то као да је љубав јача од увјерења, и ни ти не би била ни прва ни посљедња којој или коме се то десило.“- тјерам по своме.

-“ И ти се слажеш да комунисти славе религиозне празнике!?“ – уноси ми се у лице.

-“ Немам се ја шта слагати или не слагати, таква је партијска политика, а она то толерише, и ја као дисциплинирани члан СК поштујем демократски централизам. Мислим да је грешка одавно направљена, и то кад је КПЈ постала СКЈ. Ишло се у крајњост, да се масе покомунизирају на брзину, а уствари је дошло до порелигизирања чланства СКЈ-у. Правећи вино направила се беванда! То се најбоље могло видити 1971.године када су “црвени кардинали“ наступали на митинзима са национално-религиозно-комунистичком демагогијом, позивајући све да уђу у СК. Нећеш ваљда рећи да нису мислили на добар пријем код масе? Колико ми је познато КПЈ је у Други свјетски рат ушла са око 12.000 чланова и имала програм који је већина народа подржала и кренула с њима. А онда је та чиста комунистичка маса 1948. године десеткована у тзв. борби против “Информбироа“. Од око 400.000 чланова КПЈ њих 240.000 је истјерано из Партије, на хиљаде их је завршило на робији, Голом отоку и другдје, и ево ти данас резултата: улази у СК ко год хоће, а да ни слово из Статута СКЈ није прочитао. Боље би било, бар по мени, да је остала КПЈ са правим комунистима, а да су се у Социјалистичком савезу окупили сви свјетоназори. Ако комунисти имају праве програме и досљедно их остварују народ ће их подржати на власти баш као и 1941.године кад је за њима кренуо у ослободилачку борбу, а ако немају или не воде ка бољитку свију нека сносе посљедице. Овако је садашњој врхушки лакше: имамо власт, нађимо модус вивенди према потреби и времену, важно је да се ми не помјерамо и да даље користимо привилегије коју власт носи. Да би напредовао у друштву, какво је данас, гледа се све више него стручно знање: националност и квоте, послушност, улизивање, полтронство, итд. и чланство у СК више није број један. Ето, код нас на жељезници примају у радни однос и једнако третирају фратарску гимназију-богословију као и свјетовне средње школе. Прије то ниси могао ни замислити, једноставно су се такви третирали као особе са основном школом. И тако, док се комнистичка идеја разводњава Црква остаје непромјењена, стрпљиво чека свој момент и све више се увлачи у државне стрктуре и “елиту“ властодржаца. Сада преко ових “половњака“, а сутра ће имати своје људе,“мисионаре“, на кључним државним положајима.И стално тврди да се ње свјетовне ствари не тичу, да су они задужени за душу човјекову, док су већина свећеника богаташи на “овом свјету“, а вође им, бискупи, кардинали, митрополити и владике, патријарси и папе опточени златом и дијамантима. А ти питаш шта сам ја? Кад сам примљен у Партију примљен сам ради одличног учења и доброг владања, а право да ти кажем да ми се тада Партија чинила много љепша и праведнија него данас. Дивио сам се оним секретарима СКОЈ-а, који погинуше за своју идеју, Иви-Лоли Рибару и његовом брату Јурици Рибару, Бошку Бухи, Нади Димић, Ради Кончару, Стевану Филиповићу и многима, многима другима, дивио сам се идеји да се Југославија брани од Триглава до Ђевђелије, братству-јединству, равноправности народа по свим питањима, а шта имамо од тога данас. По Уставу шест односно осам држава у држави, конзенсус и вета, републичку државност, измјешану идеологију и државна питања, уговоре и самоуправне договоре, уводе неке нове термине који ништа не значе јер се тумаче како коме падне на памет, уствари некакав комплицирани систем којег ни његови творци не разумију, а шта је јеш горе веома скуп систем. Често се деси да се потроши више на доношење некакве одлуке него што има пара које би се по тој одлуци требале утрошити за предвиђену намјену. Тако се не може далеко! По чему сам ја данас комунист? Само зато што имам чланску карту СК и плаћам чланарину. Нико ме за ништа не пита ни у Партији ни ван Партије, све одозго дође готово, чак не морам ни да се борим за спровођење тога. А ја таквог комунисту нисам замишљао! Сада слободно могу рећи да сам љевичар,хуманиста, који даје право сваком да буде што хоће, да ради шта хоће, да вјерује у шта хоће, само да тим својим не угрожава мене или било које људско биће као човјека на било који начин.“ – испразним се, нисам очекивао да ћу тако далеко отићи.

-“ А зар Тито као комуниста не води главну рјеч?“ – Маја ће.

-“ Тито води главну рјеч као Тито, као државник, као каризматска личност, нико у њему не види више комунисту, ни код нас ни у свјету. Његова личност надилази његово идеолошко опредјељење. Док је ту међу нама нема снаге која може његову надвладати, а послије, е, као то бива, видићемо како ће се његова идеја поштивати. Обично насњедници такве јаке личности не буду на висини свог вође, јер су у његову близину дошли као послушни полтрони.“ – гледам на то мало другачије него Маја.

-“ Па како је он успио тако да омађија народ, шта мислиш?“ – опет ће Маја.

-“ Није то магија, то је стицај околности у којима се он добро снашао. Основно је да се од његове појаве као вође ишло напред и још се данас иде у друштвеном и материјалном смислу. Кад би се стало или назадовало не би било тако. Видите случај Перона у Аргентини, Сукарна у Индонезији и такве слично. Како су брзо дошли тако су брзо и отишли! Код нас ни послије Тита неће бити проблема ако се буде ишло напред као и до сада, али ако се застане биће шкрипања које може довести до пуцања по свим шавовима, државним, политичким и моралним. Черчил је из рата изашао као громада, народ је био опијен побједничком ратном славом, али кад је дошла послијетарна криза ради преласка са ратне на мирнодопску производњу и начин живота, његова свјећа се одмах угаси. Тако му то дође, што виши узлет то тежи пад!“ – покушавам укратко објаснити што ни много веће и обимније књиге нису објасниле.

-“ Нек’ нам је он жив и здрав, дуже што дуже!“ – пожели Маја.

-“ Слажем се, али волио би да је мјесто Тита, као човјека, каризматске појаве, нешто друго, неки чвршћи темељ, као нпр. јаке државне институције. Црква за то има Бога, папе и патријарси се мјењају, а она остаје нетакнута. Тито је све само није Бог, а колико ће се до његове идеје и успомене на њега држати то само Бог зна. Нова времена доносе нове идеје и људе, који настоје да уздигну себе изнад претходника, а док се оне и они укорјене у народу као опће најповољније стање, има доста претумбација, патњи и одрицања за “ситниш“, народ, који све на крају крајева плаћа.“ – насмијем се настојећи да окончам расправу.

Упомоћ ми је прискочила мала Тамара, јавила се са својим потребама, њу није занимала политика и филозофија, јер је имала своје животне приоритете, које је Маја морала под хитно подмирити да би био мир у кући.

Већ је било касно и Милица је преноћила код мене, па смо сутра заједно ишли на посао иако смо знали да већина упослених неће доћи. Та католички Божић је!