Нову 1975. годину чекали смо код мене у гарсоњери. Роса је довела своју колегицу Марију, а дошла су и два момка, Андрија и др. Цвитковић. По погледима, саучесничким и тајанственим, било ми је јасно да је Андрија Росин момак, а “Цвитко“ Маријин, иако су оне представиле као колеге с посла. Роса није мени о свом друштву пуно причала, а када би је шта упитао одговори су јој били кратки и неодређени, а ја нисам инсистирао да сазнам нешто више. Ако је нешто озбиљније, рачуна сам, сама ће ми рећи кад то она одлучи.

Како буде у тим приликама, причало се, шалило и смијало се, плесало и гледало новогодишњи ТВ програм. Ноћ је прошла као трен, нова 1975. година је почела.

Припремао сам испит из Економике вањске трговине код декана проф.др. Петра Анића и Економику шумарства код проф.др. Звонимира Пољанчића. Испити су пријављени за март мјесец, а градиво је било доста обимно, нарочито о вањској трговини. Сметњу ми је правила и велика ангажираност на послу, јер се завршавала пословна година и требало је дати посљедње упуте и извршити радње за израду завршног рачуна, а истовремено припремати израду пословног извјештаја. У тој гужви требало је довршити и израду започетог плана пословања коју смо обављали у немогућим увјетима, у загушљивом поткровљу зграде ЖТП-а у Михановићевој.

Време до испита је прошло, ради свега тога, као трен, и као изненађење ме затече датум полагања. Економика шумарства се полагала писмено, такав је начин испитивања био код проф. др. Пољанчића, пошто је он долазио на испите и предавања из Загреба, гдје је био редовни професор.

Декана проф.др. Анића сам познавао са испита из Економике комуне, о чему сам писао и семинарски рад, а и он се сјећао мене. На питања сам му добро одговорио и зарадио врлодобру оцјену. Тад ми је прелистао индекс и видио да ми остаје још само један испит:

-“ Онда колега, – отегну мало листајући странице – “ ми се убрзо растајемо?“

-“ Надам се професоре, било је љепо.“ – кажем му.

-“ Шта ћете даље, постдипломске студије?“ – пита ме.

-“ Морам у војску, послије ћу видити.“ – одговорим.

-“ Размислите, Вама књига лежи, идите даље.“ – препоручује он.

-“ Па, није ми добар просјек, има ту свега и свашта.“ – осмијем се.

-“ Лако за то, Ви сте ванредан студент, а ове ваше оцјене би пожелили многи редовни студенти. Збиља, колико имате радног стажа?“ – упита ме.

-“ Скоро осам година, све на жељезници.“ – одговорим.

-“ Завршите војску, па тражите мјесто у некој банци или вањској трговини, има тога у Сплиту: “Котекс“,“Бродомеркур“, “Далма“,нпр., а постидпломски можете упсати овдје код нас. Ако Вам затреба бићу Вам на услузи, познајем тамо неке људе, а факултету је у интересу да се наши студенти пласирају као добри кадрову посвуда у привреди. Видите, обострана корист.“ – насмије се он.

-“ Вјеројатно хоћу, јавићу Вам се.“ – обећавам.

Оцјену из економике шумарства требало је чекати, па се послије опроштаја с деканом упутим у град, да убијем време. Вељка није било у соби, па сам по љепом сунчаном дану луњао по граду, а кад би се заморио сјео би у неки кафић и уз каву читао новине.

Крај студирању био је близу, требало би размишљати о томе шта даље, али би сваки пут одустао кад би се сјетио да требам ићи у војску: “Има времена, промозгаћу у тих годину дана служења војног рока.“

Вељка нисам нашао ни послије подне, а сусревши колегу Жељка, којег сам површно познавао с факултета, добих обавјест да је можда отишао код цуре и да је то постала “опасно озбиљна веза“.

Одем тада у прво кино и послије првих кадрова заспем, пробуди ме шкрипа столица док је на екрану текла одјавна шпица. Па опет луњање по граду уздуж и попреко, дан никако да прође. Осјећао сам умор и засићеност од испита, студија, путовања и цјелодневног лутања. Тјешила ме помисао да је остао још само један испит и да је са овим готово, да одлазим у војску, и да је то нека промјена, мада нисам видио сврху губљења те године дана. Али нека буде, бар ћу се одморити од свега.

Стигавши локалцем у Винковце имао сам још сат времена до воза за Сплит, па сједнем у ресторан и наручим каву и вињак рачунајући да ће ме то омамити и да ћу моћи преспавати цјело путовање. Боље спавати него се ломити тешким суморним мислима о прошлом и садашњем животу или о плановима за будућност, који се обично не остваре.

С воза сам отишао у канцеларију иако је било скоро два сата до почетка радног времена. Ухватио сам се посла да надокнадим заостало за време одсуства ради испита. Око осам сати у канцеларију бану Јозо Гргић. Вратио се из затвора, одслужио је своје због саобраћајне несреће у којој погину Анте Калигер-Анић, његов комшија са села, телеграфиста у жељезничкој станици Солин.

-“ О, Јозо, здраво, како си, добро изгледаш?“- устанем и пружим му руку.

-“Добро је, ето, прошло је и ово.“ – зашушка, мучећи се да нормално изговори “ш“ и механички пружи руку.

-“ Кад си стигао?“ – упитах га.

-“ Јуче, поподне, стара ми је сачувала собу, опет ћу становати на Врзову Доцу.“- обавјети ме.

-“ Када почињеш радити?“ – извлачим одговоре од њега.

-“ Е, знас,“ – одужи он – “ ту има мало проблема! Моземо ли ван?“ – поче шушкати, а неугодно му да прича пред осталима у канцеларији о тим проблемима.

Изађемо испред канцеларије, код магазинских колосјека.

-“ Био сам код Данка, он каже да ме нису дужни примити назад на поса, јер ми је затворска казна била дужа од шест мјесеци.“ – снуждено ће он – “И да напишем молбу, па ће се видјети!“

-“ Види врага, на то нисам ни мислио! Па не могу бити такве пизде, ипак си по прузи дера десетак година, а казна није била ради посла већ из приватног живота.“- не слажем се с онима који тако мисле поступити према њему.

-“ ‘Оћеш ли ти говорити с њима, куд ћу ја сад?“- очајно ће – “ И ја сам мислио да ту неће бити проблема.“

-“ Знаш да хоћу! Него, шта би ти радио, не можеш с тим прекидом, а вјеројатно и траумом бити отправник као до сада?“ – питам га.

-“ Било шта у транспортној служби, не мора ми се уважавати ни Виша економска школа, ни ове студије.“ – изјасни се.

-“ Добро, идем одмах код Сараге, које молбе, који бакрачи. Ајде сједи у “Бобиса“ и чекај ме.“ – пређемо преко станичних колосјека.

Док се он упути у “Бобисов“ кафић-башту ја се навратим код Славка Прибудића, шефа транспортно-комерцијалне службе. Нађем га сама:

-“ Директоре Славко, може ли мала помоћ?“

-“ У свако доба Миле! Што би то ја теби могао помоћи?“ – као увјек срдачно и углађено ће Славко.

-“ Ма шта ћемо од оног несретног Гргића? Дошао је из затвора, знам да га по прописима нисмо обавезни примити назад на посао, али би требали имати бар мало душе, радио је на жељезници десетак година, дера униформу по прузи као отправник.“ – рекох му о чему се ради – “А и гдје би он другдје, онако смотан, могао радити?“

-“ Тко му је то рекао, и ја мислим да га требамо примити.“ – он се тобоже зачуди, иако обојица знамо да је то њему познато.

-“ Сарага, да напише молбу, а од чега ће живити док се то рјеши?“ – велим му.

-“ А шта би он радио, као отправник не може, требао би ићи на здравствени преглед и ићи полагати ванредни стручни испит, а сумњам да би могао проћи на здравственом прегледу, неће добити прву групу ради тих психичких траума.“- распитује се он.

-“ Дај га негдје код себе, гурни га негдје у Копилицу.“ – предложим му.

-“ Али он има Вишу економску школу, не знам докле је стигао с факултетом?“ – пита Славко.

-“ Сад је негдје на крају треће, почетку четврте године, нешто је полагао из затвора, али ће он бити задовољан било чиме.“- кажем му.

-“ Ајмо код Данка, нек иде за потражног у Сплит Предграђе, нек иде к врагу, мада ми се баш не свиђа као човјек.“ – устане он и кренемо код директора Сараге.

-“ Данко, ево Миле каже да примимо оног смотанка .“ – Славко ће с врата.

-“ Био је овдје, рекао сам му да напише молбу. Законски немамо никакве обавезе према њему.“ – Сарага ће.

-“ Знам директоре, али мислим да Вам нико неће приговорити ако га запослимо. Човјеку је доста невоље. Ипак је десетак година без примједби радио код нас, и то горе на прузи, по вукојебинама. Гдје ће он сад, још овако смушен?“ – бацам на сентименталност и моралну обавезу.

-“ Јели он овако стално смотан, спетљан, или је то посљедица судара?“ – пита Сарага.

-“ Треба га познавати, изгледа спетљан, али обави оно што се од њега тражи како треба и вредан је.“- браним га.

-“ Докле је стигао са студијима?“ – пита директор.

-“ Има диплому Више економске, на крају треће је, скоро на четвртој години факултета, да није био у затвору сада би био апсолвент.“ – обавјестим га.

-“ А хоће ли он тражити радно мјесто по стручној спреми, ми засад немамо таквих?“ – Сарага ће.

-“ Ма неће, нек иде у Славкову службу, може бити потражни службеник, робни благајник или тако нешто слично.“- предлажем им.

-“ Нек иде у Копилицу, може бити потражни, сви остали су стари, не излази им се на терен, а ускоро ће неки и у пензију.“- сложи се Славко.

-“ А добро, Славко, ти то среди, реци Лази гдје и од кад да га распореди, нек иде к врагу. Нешто код њега ми се не свиђа, бојим се да ће правити проблеме, тражиће сутра распред по стручној спреми, заборавиће ово што му помажемо данас.“ – скептичан је Сарага.

-“ Није ваљда толико блесав!?“ – Славко ће.

-“ Не знам, видјет ћемо, али чини ми се да је он од оних људи који мисле да им се мора помагати, удовољавати, а да се они нису дужни реванширати. Превише цијене себе, а неће да се погледају у огледало и одреде праву, реалну мјеру. Брзо заборове доброчинства, па траже увијек још, а никад и никоме се не осјећају дужни. Надам се да нисмо погрешили.“ – сумњичаво врти главом Сарага.

-“ Колико га ја познајем нисмо, а и све ово га је опекло, биће он сретан да било шта ради.“- велим им.

-“ Добро, договорили смо се. Маренда је, морам у град скочити.“ – устне Сарага и кренемо из његове канцеларије.

-“ Миле, реци му да дође послије маренде код мене.“ – вели Славко – “ Послаћу га да се тамо сутра јави радити.“

-“ Хоћу, хвала ти.“ – рекох му.

-“ И да знаш,он се не би тако заузео за тебе! Кад се тебе распордило за самосталног референта он се жалио да је требало распоредити њега, јер има нешто више стажа од тебе, а да обојица имате исту стручну спрему. Да није морао ићи у затвор сигурно би више инсистирао на томе и правио свима сметње.“- ода ми Славко тајну која ме пренерази и оде не оставивши ми времена да се распитујем за детаље.

Одем у кафић “Бобис“ и сједнем за Јозин стол:

-“ Јави се Прибудићу послије маренде, ићи ћеш сутра радити у Сплит Предграђе као потражни службеник.“

-“ Већ сутра, одлицно! Како да ти захвалим колега, нико ми у зивоту није уцинио као ти!“ – добивши напад захвалности заборави на говорну ману.

-“ Не захваљуј Јозо, ваљда би и ти тако нешто направио за мене, не сумњам у то.“ – рекох му.

-“ Би сигурно! Сви ови други којима сам се обрацао само су обећавали и слијегали раменима: “Видит цемо“. А ти си конкретно несто направио, знас да ћу то дозивотно памтити.“- разњежио се он.

-“ Добро, добро, сад је готово! Шта ти би, одједном си ми престао писати из затвора?“ – упитах га.

-“ Надао сам се да цемо се срести у Осијеку, на испитима, па ти нисам хтио досађивати. Уцио сам, успоставио контакт с Факултетом, полага испите и знас како то вец иде. Нисам био затворен као испоцетка и нисам висе имао оне тјескобе, а одлазак на испите у Осијек ми је био као рекреација.“- правда се он врдајући да не каже прави разлог.

-“Добро, то сам и претпостављао. Није важно, није ти било потребно, адаптирао си се и то ти је било најважније. Сада је то прошло, иде живот даље.“ – одмахнем руком – “Како испити?“

-“Имам јос ону несретну Унутрасњу трговину из треце, сад цу поново изаци у јуну, па се надам најесен полагати из цетврте, а ти?“ – каза и пита.

-“Још Финанције и готово, па војска.“ – рекох.

-“Добар си, ти ми дајес снагу да ово гурам, да није тебе ја никад не би кренуо на студије.“ – признаје он.

-“Заједно је лакше!“ – насмијем се – “Ајмо радити, прошла је маренда.“

Вратим се у канцеларију, а Јозо оде код Прибудића да се договори о послу. А ја сам у устима осјећао још укус горчине од Славкових рјечи о Јозиним поступцима, и у души осјећао задовољство што сам му ипак помогао, надајући се да ми то неће изаћи на нос. Бог све види!

Advertisements