Стигло је прољеће, у тјелу и души будио ми се неки чудни немир, није ме држало мјесто. А морало се по цјели дан сједити у канцеларији и писати периодични пословни извјештај за први квартал, а након штампања одговарати на безбројна питања на Радничком савјету и Зборовима радника. А сва су се сводила на то: зашто нам плаће нису веће; бар да смо у просјеку других групација у привреди које су исто на државним јаслама; или: колико и зашто толико мало новца се издваја за стамбену изградњу, стамбене кредите итд.,итд. Није ми било тешко одговарати и објешњавати, а настојао сам избјегавати високоучене фразе и стране стручне изразе што се људима скромна образовања свиђало,па нису морали постављати додатна питања, од прве би им било све јасно. “Дрвене адвокате“, који су увјек имали нешто рећи, питати, предлагати и контрирати упутио би да то покушају спровести у својој фамилији, па ако успије да то неће бити тешко примјенити и на наш ООУР или чак СОУР као много већу заједницу. А кад ни такав шаљиви тон не би упалио прекинуо би расправу старом народном изреком: “ Дала би мајка, али се нема!“ или би га неко од његових колега оштро прекину “…да не мудрује…“, да је све јасно и да се доста састанчило.

Свјестан да ћу се тешко натјерати на учење посљедњег испита, ако направим већу паузу, пријавио сам испит из Финанција за мај мјесец, а то ме присилило да испочетка прелиставам, а касније темељитије “загризем“ и учим до касно у ноћ. На испиту ће ми бити проф.др. Владимир Срб, млађи човјек средњих година, који је доскора био асистент и за којег су студенти причали да је прилично строг, препотентан и набусит. Монетарне и Јавне финанције те Банкарство сам као предмете имао и на Вишој економској школи, па ми је материја била позната и требало је само обновити и систематизирати по програму др. Срба и погледати шта је то опширније у литератури коју је он препоручио. Он се доста ослањао на др. Хамида Филиповића са Сарајевског универзитета, али је тај уџбеник био застарио, требало је обновити издање и допунити га насталим новинама, а др. Срб је то избјегао и само коригирао или допуњавао на својим предавањима редовним студентима. Ја сам та предавања имао из свески редовних студената, а литературу сам допунио уџбеницима са загребачке и београдске економије, посудивши их из библиотеке Више економске школе у Сплиту.

15. маја 1975. године је дошао брзо и ја сам био на испиту у кабинету проф.др. Владимира Срба већ у осам сати ујутро дошавши директно с воза. Нас троје студената је извукло питања и професор је прегледао мој индекс док смо правили концепте за одговоре:

-“ Колега, вама је ово задњи испит?“ – упита ме.

-“ Јесте професоре.“ – потврдим.

-“ Па, хоћемо ли?“ – упита.

-“ Може. Прво питање ми је: “Организација банкарског система у СССР-у? “ – и наставим причати по уџбенику др. Хамида Филиповића.

-“ Све што сте рекли точно је, али је тако било доскора. Прошле године су то мјењали, требате пратити штампу и стручну литературу!“ – није он задовољан.

-“ Професоре, оно што сам прочитао у дневној и тједној штампи указује да су извршене само неке, да их назовем, “козметичке промјене“, а суштина је остала непромјењена. У “Информатору“, “Привредном вјеснику“, ТЕБ-овом и ИНГ-овом регистру нисам нашао ништа опширније, а друге стране литературе немам на располагању.“ – правдам се.

-“ Има, има код банака и извозно-увозних фирми које раде са СССР-ом, а у економији треба стално учити и пратити литературу. Но, добро, довољан, и да не идемо даље!“ – предлаже он.

-“ Важи!“ – грунем ко из топа, мени је свеједно, важно ми је да не долазим поново преко љета.

-“ Честитам, сад смо колеге, видим да сте одавно написали дипломски рад.“ – пружи ми руку, форме ради.

-“Хвала!“- прихватим руку и честитку, форме ради, и напустим хитро кабинет.

Испред кабинета уобичајена гужва и питања: “Какве је воље?“,“Шта пита?“ и слично.

-“ Добре је воље, пита свашта, желим вам срећу, ја сам колеге готов, још само промоција.“ – велим им мртво хладно и незаинтересирано.

-“ Благо теби! Ја би до плафона скакао, полудио би од среће!“ – узвикну један овисоки студент.

-“ Чини ти се, осјећаћеш се празно као и ја сада.“ – махнем им руком на поздрав и упутим се у деканат.

-“ Липе моје, ја сам са професорима завршио рат, предајем вам индекс и очекујем позив на промоцију!“ – велим им.

-“ Честитамо, ох, шта је то лепо, зар не!? Промоција ће бити у шестом мјесецу, не знамо тачан датум, али бит ћете обавештени на време господине Мажибрада.“ – тиха просједа тајница сва се уздрхтала од среће као да је она дипломирала, пружи ми руку и честита и узе индекс.

-“ Хвала на свему, довиђења до промоције, тада ћемо се почастити, сад сам тако празан.“ – поздравим се и изађем из зграде Факултета.

Тек је десет сати, идем код Вељка, можда га затекнем у подстанарској соби. Био је тамо, учио је.

-“ Откуд ти овако рано?“ – пружи ми руку и баци поглед на будилник.

-“ Какав је то начин, ђе је персирање? Сада разговараш са дипломираним економистом!“ – тресем му руку.

-“ Је ли!?“ – рашири очи – “Готово је!?“

-“ Аха, нема више!“ – потврдим.

Загрли ме и љуби у образе, три пута, по обичају, па се одмакну :

-“ Окрени се око себе, да те видим!“

Окрећем се и смијем се:

-“ Па шта кажеш, личи ли ово шта видиш на факултетлију, интелектуалца, академског грађанина?“

-“ Личило је и раније, а сад поготову! Ко каже да школа не изђеља чојека, тај лаже! Реци ми, какав је то осјећај, сад кад је готово?“ – пита он.

-“ Лаган, празан, издуван, тако некако! Можда из разума још није стигло у емоције, не осјећам потребу за некаквим великим весељем. Нирвана!“- покушавам му објаснити.

-“ Добро је, свак тај тренутак замишља ко зна шта, те ја ћу овако, те ја ћу онако, а буде уствари нешто, како ти кажеш, сасвим нормално. Ал’ ипак, иза тога стоји доста труда!“ – смири се и Вељко.

-“ Да,да, пусти то сад! Ајде, баци књигу, наука није зец, неће утећи, идемо на каву и пиће, ред је, не би ваљало да се ово не прослави и благослови!“ – велим му.

-“ Мене будале, ја те не упита кад си допутова?“ – говори док се облачи.

-“ Јутрос, па директно код Срба, довољан и готово.“ – велим му.

-“ Шта је, зајебава те онај надувенко?“ – пита.

-“ Ма није, оба смо били у праву, само он у једном, а ја у другом временском периоду.“ – испричам му у детање како је било на испиту.

-“ Он је нови, био је доскора асистент, сад се мало пуше и стиче ауторитет, шта ћеш?“ – одмахну Вељко руком.

-“ Знаш и сам да ми оцјена није важна, важно ми је било да не долазим други пут. Право да ти кажем, досадило ми је више. Треба ми одмора од свега. Војска ће ми добро доћи да се одморим, па ја већ имам осам година радног стажа, а годишњи никада нисам користио за одмор. Идем одмах по повратку у Книн, у војни одсјек, и нек ме шаљу да се рјешим и тога, па се треба женити. Време је и за то!“ – причам му будуће потезе.

-“ Па да, теби је двадесетседма, зар не?“ – он ће.

-“ Баш тако, не ваља ни престарити та те ствари.“ – насмијем се.

-“ Имаш већ, јел’ озбиљно?“ – подиже обрве.

-“ Има једна, тамо наша, Мокропољка, мога би одма, ма нећу прије војске, нек иде по реду, како треба и како је обичај.“- велим му.

-“ У праву си, нећу ни ја прије војске! Идемо.“ – кренемо из собе.

У центру смо сјели у први кафић, наручили “Рубин“ вињак и каву, и причали о свему помало. Послије друге туре предложи Вељко да се вратимо у собу, он ће учити, а да ја одспавам мало, па ћемо послије на ручак. Он мора форсирати науку, јер му је испит прекосутра, а доста градива још мора проћи. Тако смо и направили. Пробудио сам се у три поподне, баш у тренутку кад је Вељко одлага књигу:

-“ Пробудио си се. Тако си мирно спава, лице ти је било блажено ки код малог дјетета, мора да си нешто љепо сања.“

-“ Можда, не сјећам се, али сам тако, тако лаган и одморан. Дивно се осјећам.“ – радосно скочим с кревета.

-“ Ух, благо теби, “… шта би дао да сам на твом мјесту? …“- лупи шаком по књизи.

-“ Није то далеко, време брзо пролази.“ – тјешим га.

Отишли смо у “Белу лађу“ код Драве, ручали, пили “Бељску“ грашевину и задржали се до шест сати.

-“ Ајде ти учи, а ја ћу навратити код колега у КСР-у. Видићемо се на промоцији, биће у јуну, не знају још који датум, али ћеш знати.“ – предложим му да не губи време на испраћај до воза.

-“ Добро, па довиђења.“ – пружи ми руку.

-“ Ако нешто искрсне јавићу ти. Углавном, бићемо у контакту. Здраво и учи!“ – поздравимо се.

Купио сам пиће и каву и шетњом стигао у пословницу КСР-а. Фаик Субашић, шеф, Смиља и Миро, били су тамо. Радовали су се више од мене кад су чули да је готово са студирањем, и вишеструким позивом да им се понекад јавим.

У златни сумрак локалац је грабио према Винковцима остављајући Осијек у измглици, док ми је у души била једна велика и прозирна празнина. Руком сам се држао за дрвено сједиште бојећи се да се овако лаган не дигнем као балон до плафона са жутим свјетиљкама дрвеног вагона и тамо распукнем.

Advertisements