Након мјесец дана стигла су ми два препоручена писма, једно бјело с жигом Осијека и друго смеђе с жигом книнске поште.

На дан промоције морао сам се јавити у Војни одсјек у Книну.

Напишем Вељку писмо да нећу доћи на промоцију и да ми пошаље диплому, а да ћу ја тај дан бити у Книну. Тако испало, шта се мора, мора се.

Диплома је стигла за пар дана, па сам од персоналца Анкице Сиришчевић узео радну књижицу и отишао на Завод за запошљавање да ми упишу податке са дипломе у њу. Вратим се за пола сата и враћам јој књижицу:

-“Ево госпођо Анкице, готово је.“

-“Честитам Миле,свака ти част! Ти си једини у ООУР Саобраћајној секцији Сплит који има редовно завршене основну и средњу школу и факултет. Остали који имају високу спрему све су то стекли кроз неке вечерње, скраћене кадровске школе, курсеве, посебне пригодне испите и слично. Свака ти част! Шта ћеш сада?“ – рече ми и упита.

-“ У септембру идем у Војску!“ – велим јој.

-“ Што то некако не избјегнеш, “ – заста на трен двумећи се – “ као Делија Иван?“

-“Шта је с њим, зар он не иде!?“ – изненадим се .

-“Не, проглашен је неспособним, срца ради.“ – насмија се она.

-“Доста тих Сињана ради срца не иде у војску! Како је то промакло нашим докторима, па он је имао прву здравствену групу!?“ – питам с чуђењем.

-“Све се може кад имаш праву везу и заштиту од “потиснутих“ структура.“ – рече она стављајући прст на уста дајући до знања да је то строга тајна и да она није у то упетљана по савјести.

-“Нећу ништа покушавати, могу ја то издржати. Код нас још увјек рачунају да онај ко није способан за војску није ни за женидбу, да му нешто фали, некако као да је друге, “шпатне“, класе.“- обраним се киселим смјешком.

-“И овди је тако било, ма вримена се мињају у свему, па и по томе. Али се с тобом слажем, не би избјегавала оно што ми је дужност и обавеза, ако нима никакве здравствене препреке.“ – подржава ме она – “ Чувај се, није свима драго што си завршио факултет, људи знају бити јадни, мижерије.“ – упозори ме.

-“Знам, вама хвала, увјек сте ме подржавали.“ – рекох јој.

-“И даље ћу! Од првог дана си ми, не знам ни сама зашто, био драг, фин и симпатичан. Ето, срећа би била да је на жељезници више таквих, ма се бојим да ћеш и ти послије војске отићи!?“ – призна она.

-“Можда, нећу сад да размишљам о томе, имаћу годину дана за размишљање и одлуку. Сада ћу се настојати само мало одморити тамо, имаћу храну, одјећу и кров над главом, о чему се други брину.“ – поздравим се и вратим се у своју канцеларију.

А стално ми је пред очима лебдила слика како ме је она дочекала кад сам дошао да се пријавим на посао, прије осам година била је љепа и крупна као и данас, а једина разлика коју сам могао осјетити, да ли ради промјена у себи или код ње, је била да је она још већа “сплитска госпођа“,она Далматинка која са “…понистре гледа и разуми цили свит…“.

Advertisements