У понедјељак, на стручном колегију, званично сам обавјестио директоре да сам дипломирао и тим поводом их частио, а такођер упознао да ћу у септембру ићи у Војску.

-“Ти у Војску, Мишо у затвор, тко ће ти Фране тамо радити?“- пита директор Сарага Франу Сунару.

-“Ето видите, стотину проблема.“ – нема Фране одговор.

-“Ја ћу Мишу замјенити, он одлази за пар дана, у току сам његова посла, а он ће се вратити прије него ја одем. А мене може Фране замјенити, нек му мало помогне госпођа Золтнер, па је све у реду. Ако можда немате нешто боље ?“ – предложим им.

-“Тако ће бити најбоље!“ – одлучи Сарага не чекајући Сунарин одговор.

Вратим се послије колегија у канцеларију:

-“Мишо, можеш слободно ићи на “ферије“, ја ћу те замјењивати.“ – шалим се не називајући правим именом његово одсуство.

-“Липе “ферије“, ма драго ми је да ћеш ме ти замјењивати, ионако си у току, али што товариш себи дупли поса на врат, тко их шиша, нек се сналазе.“ – Мишо ће.

-“Не радим то ради њих, знам да ми неће рећи ни хвала, нити ми платити, већ ради тебе. Бићеш на годишњем одмору! Не мора свако знати гдје си и ради чега си одсутан, а тако ти је и радно мјесто сигурно кад се вратиш.“ – објасним му.

-“Па нећу бити одсутан преко законског рока, не могу ме отпустити.“- он ће.

-“Пусти закон! Све се може кад се хоће, и сам знаш да то није крађа из трафике већ с “Бакра“, а “Бакар“ је брод-музеј из НОР-а, а то се онда може и другачије тумачити, са политичком конотацијом, итд.,итд., ваљда ти је то адвокат разјаснио. Сутра може неко рећи да те држе на овом радном мјесту, а ко може бити сигуран да нећеш правити саботаже, кад си већ уништавао симболе НОР-а? И ето ти закона!? – указујем му на другу страну медаље.

-“ Их, па тај трабакул и данас гњије у мору код Примоштена! Кад је тако важан симбол НОР-а што га не растаурирају и ставе на право мјесто.“ – буни се у њему сво биће на такву мгућност.

-“ Што је дозвољено Богу није Јову! Јели ти јасно о чему се ради? Ти шути, ја ћу шутити, важно је да се око тога не таласа, боље ћеш проћи.“ – савјетујем га.

-“ У праву си, лако је човјека гурнути низбрдо.“ – скрушено ће он.

-“ И још једно, немој дозволити да те они други хвале, да праве од тебе “хрватског витеза“. То ти се може сломити о главу.“- упозоравам га.

-“ Који они, па ја о политици немам појма!?“- није му јасно.

-“ Они што су од Савке и Трипала правили “ружу хрватску“ и “првог хрватског алкарског војводу“. Ма шта ти говорио они ће мислити да је то твоје похвално, да си уништавао симболе “комунистичке гамади.“ – објасним му.

-“ Па то је исто, једни би ме за то на дно, а други на врх, а ја би био јебена монета за поткусуривање, тениска лопта коју пичи и једна и друга страна! О Боже драги ди ми је била памет?“ – лупи се дланом по челу.

-“ Ди је била? На мото тркама!Али и једнима и другима тај случај је пао као кец на десетку. Брига њих за твоју мјешину, важно им је да извуку корист за себе. Брига војсковође колико ће му војника погинути, важно му је да добије битку, а то му доноси славу и ордење. Оне што загноје ледину више нико не спомиње. Зато ти ово и говорим, боље да се прича о обичној, простој, крађи него о неком потхвату са политичком позадином, иначе ти “ледина“ не гине, од једне или друге стране.“ – велим му.

-“ Како се обична глупост може искомплицирати! Сада ми је јасно зашто инсистираш на обичној крађи. Хвала ти на “подуци“.“ – замисли се он.

-“ То ти говорим јер ће те “проматрати“ у затвору, знаће шта говориш, с ком се дружиш, шта мислиш. Имају они своје “очи и уши“. Ти се ниси мицао од куће па то не знаш, а ја сам живио у дому, који није затвор и не може се баш упоређивати, али у таквим колективима увјек се нађе “пизда“ која одаје шта се ради онима вишима. А то се у затворима, колико сам упознат из литературе и прича људи, форсира. Нађи неки хоби и убијај време, ради оно што ти дају и настој бити непримјетан. Стисни зубе и издржи, нема ти друге.“ – савјетујем га.

-“ Цртат ћу, ту сам сам. Ја, папир и оловка.“ – већ је одлучио.

-“ То ти је најбоље, уствари одлично. Чувај живце, издржи, не реагирај на провокације, имај на уму да се то намјерно ради само да би реаговао и дао разлог да те још више оцрне.“ – савјетујем га и даље знајући да га неће тамо мазити као код куће матер и стари ћаћа Иван.

-“ Ваљда ћу издржати та три мисеца, већ сам се с тим у души помирио.“ – рече тихо – “ Да ти покажем ди се шта налази.“

Отварао је ладице свог стола и говорио гдје су пројекти, ситуације, докле је што стигло, што треба контролирати и на шта обратити посебну пажњу.

-“ Ако ми буде шта требало ту је стари Мате Јукић, или Иве Крвавица, за ову папирологију ми је лако.“ – велим му.

-“ Да, то сам ти хтио на крају рећи, а ја ћу им рећи да ћеш ме ти замјењивати. Они су стари грађевински вукови, не може им ништа промаћи.“ – каже он.

-“ Ма, немај бриге, занм ја њих добро. Добро се слажемо.“ – потврдим му – “Ди ћеш вечерас, дођи у град, ићи ћемо негдје.“ – предложим му.

-“ Важи, доћи ћу око осам, буди код “Дубровника“.“ – пристане он.

-“ Добро, тад ћемо одабрати гдје ћемо.“ – потврдим.

С посла идући кући свакодневно сам сусретао Милицу на Риви, пошто је она с посла ишла у супротном правцу идући у Првобораца улицу у стан код тете Анђе. На послу су је колегице примиле хладно, зајући јој чинити и ситне пакости, што рјечима, што дјелом у виду подметања тежих радних задатака и оговарањем. Ту се нарочито истицала стара крупна цура Неда, умјетна плавуша коњске фаце и погана језика. Миличина шефица Милица Штамбук, Београђанка удата за фетивог Сплићанина је то знала, али се није претјерано трудила да је заштити очекујући да ће се то само од себе смирити, кад време адаптирања направи своје.

А то Милици баш није било лако подносити и непрестано се суздржавати, иако сам јој ја то стално савјетовао.

-“ Она стално исправља мој говор, стално алудира да сам Влајина, руга се час овом, час оном, тешко је то издржати.“- жали се она.

-“ А шта друге на то?“ – питам је.

-“ Шуте и гледају своја посла, нико је не подржава, али нико је и не осуђује што се тако према мени понаша.“ – разочарано ће Милица.

-“ Ако би ти жестоко реаговала само би себи нашкодила! Ти си на одређено време, а ова кучка то користи и на теби љечи своје комплексе. Лајаће, лајати, па кад увиди да те баш брига, престаће. Она једва чека да ти контрираш, то би јој дало крила и било би ти још горе. А и сама видиш да остале јавно не би биле на твојој страни! Мораш истрпити док те не приме за стално, нема ти друге.“ – тјешим и савјетујем је.

-“ Морам се бар теби изјадати, да ми бар мало буде лакше.“ – свјесна је и она свог положаја.

У послу се добро снашла, по знању и искуству је била боља од осталих, јер је познавала комплетно финанцуијско-књиговодствено пословање, док су јој колегице биле ограничене на чисте финанције. То је примјетила њена шефица и давала јој обећања да ће сигурно бити примљена на неодређено време.

Те наше сусрете су примјетиле њене колегице, распитивале се, али им она ништа није говорила осим да смо познаници са студија.

Неколико минута прије осам навече сјео сам у башту “Дубровника“, Мишо је требао сваки час наићи. Наручио сам пиће за обојицу и бројао аутобусе који су долазили на станицу са супротне стране коловоза. Долазећи овамо успут сам видио плакате код Дома ЈНА на којима је писало да вечерас на “Јадранову“ базену на Звончацу наступа Јосипа Лисац. Ако Мишо нема бољу идеју предложићу му да идемо на тај концерт.

Он је стигао четрнаестицом, видио сам како онако висок и витак долази од аутобусне код Св. Фране. Лагано је корачао, ван обичаја, и ја сам знао по томе да није нарочито расположен. Сјео је за вртни стол не говорећи ништа и одмах на искап попио пиће.

-“ Полако момче, није смак свјета!“ – насмијем се, настојећи да га орасположим.

-“ Кад помислим да ћу ово лито провести далеко од мора ухвати ме мука.“- он ће једно.

-“ Ди ти је цура?“ – питам га да окренем тему.

-“ Која?“ – кратко ће он.

-“ Па ваљда Зденка.“ – зачудим се.

-“ Не знам, нисам начисто! Која се теби више свиђа, Зденка или Силва?“ – изненади ме.

-“ Охо, то ти мораш одлучити! Зденка је нешто виша од Силве, то знам, а обе су згодне и симпатичне. О томе ти толико могу рећи.“ – смијем се.

-“ Е, јеси конкретан, свака ти част!“ – враћа му се расположење – “ Све сам отказао, ионако сутра навече одлазим.“

-“ Онда ћу те ја морати испратити! Само ми реци требам ли пустити коју сузицу?“ – шалим се.

-“ Не зајебавај, ди ћемо? Ја немам план.“ – вели.

-“ Лисица наступа на “Јадрана“, можемо тамо.“ – предложим.

-“ Слажем се! Свеједно ми је, кад почиње?“ – пита.

-“ У девет, имамо времена.“ – гледам на сат на Св. Франи.

Љетно вече је, младост шета Ривом горе-доље, опаљена од сунчања, у лаганој и свјетлој одјећи, која више открива него сакрива.

-“ Ма види липоте, све ово остаје, а ја идем обрађивати поља у Туропољу.“ – каже Мишо и даје знак конобарици да донесе још једну туру пића.

-“ Не буди на крај срца, ка да ово први пут видиш? Све пролази, проћи ће и то твоје! Ти идеш на три мјесеца, а ја ћу у септембру ићи у Војску на годину дана, па шта? Ка да је ту нека разлика?“ – соколим га.

-“ Јебено је и то! Срића, па сам ослобођен тог.“ – лакше му је.

-“ Који је теби враг, можеш коњу реп ишчупати, сав си у тетивама, а за војску неспособан.“ – чудим се.

-“ Јест сада, али када сам био на регрутацији био сам висок метар и осамдесет, а тежак педесетак кила. Онај ме доктор са по километра отписа. Послије сам иша на карате, возио моторе и мало се попунио, а највише сам добио на килажи док ми је нога била у гипсу, посли пада са мотора код “Југопластике“. Тад је и Верица страдала, о мтору да не говорим.“- прича он.

Платио сам пиће и кренули смо лаганом шетњом према Звончацу пратећи ритам осталих шетача.

-“ Па како сте пали? Ти си вјешт возач!“ – распитујем се.

-“ Улетила ми једна будала изненада с “Фићом“ у траку. Послије је милицији причао да ме није видио. Да би избјегао судар скренем на рубно зеленило што одваја супротне траке, а тамо била нека каменчина покривена травом и избацила ме право на расвјетни стуб. То се све збило у дјелићу секунде иако није била велика брзина. Кад се најмање надаш деси се!“- исприча он.

Купим карте и уђемо на базен. Оркестар је уштимао инструменте, а публика је бирала згодба мјеста на бетонским стазама које су биле поредане као неке скалине и служиле за сједење.

-“ Идемо на југ, тамо изнад мора, бит ћемо насупрот оркестру, а и најмања је гужва.“- предложи Мишо.

-“ Важи, бар ћемо на миру слушати. Идем доњети пива.“ – сложим се.

Понесемо четри флаше пива и одемо на јужни дио трибина. Море је пљускало испод нас, у базену су се купали ројеви сијалица с околних рефлектора.

Оркестар ушути, околна свјетла се погасише, а на бину изађе Јосипа у дугој бјелој хаљини. Мук наста у публици и њен глас се рали:

-“ То је оно што ме чини сретном…“

Глас јој се купао у базену и тако мокар преко наших глава пловио према Шолти. Публика је била опчињена, нигдје покрета, кашљуцања или неког другог шума. Само Јосипа, море и љетна ноћ.

У паузи смо попили по пиво, до тада нам није ни пало напамет, заборавили смо на њега.

Други дио концерта прошао је у истој атмосфери, прошао у трену.

Задњи тактови “Магле…“ утонули су у базен, Јосипа се наклони, а публика је у тишини омамљена и даље сједила. Тек кад се упалише свјетла схвати да је крај, па френетичним аплаузом испрати дугу бјелу хаљину што замаче иза импровизираног застора.

Док је публика излазила у тишини попишмо и друго пиво и међу задњима кренушмо према аутобусној станици четрнаестице.

-“ Сутра нисам на послу, одлазим навечер влаком.“- тихо рече Мишо.

-“ Видимо се на возу. Чувај се пријатељу.“ – рекох му.

-“ Хвала ти, никад нећу заборавити ово вече. Тако ми је “сило“ на душу.“ – рече при уласку у аутобус, у задњи трен, мада сам знао да је тако и да није ништа рекао.

Сутрадан навече испратили смо га ја, стари отац Иван, мама и сестра му Вера. Био је смирен и одлучан, није дао мајци и сести да плачу. Кад је “шток лампа“ побјегла у Прокоп стари Иван се прибра:

-“ Хвала ти Миле што си га поучио и умирио. Ноћима није мога спавати, по цијелу ноћ би шетао по соби. А синоћ је одма заспа, спава је ка клада до подне.“

-“ Ди сте били синоћ?“ – пита Вера.

-“ Ништа посебно, били смо на концерту Јосипе Лисац на “Јадрана“. Нисмо банчили.“ – велим јој.

-“ Знам, плашила сам се да ћете се напити ка чепови, тако је био узнемирен кад је изаша.“ – каже она.

-“ Ма какви, ово је било боље, за памћење.“ – рекох јој.

-“ Да, она дивно пјева.“ – сложи се Вера.

-“ Ниси му треба давати новац, немаш ни ти.“ – прибрала се мама.

-“ То је ситница, њему је сад потребније. Док се снађе и привикне, нарочито на храну.“ – одмахнем руком.

-“ Боже драги, како ће му тамо бити?“ – брине се она.

-“ Као и овдје на послу, радиће нешто, имаће храну и спавање, викендом ће моћи изаћи, у кругу имају кантину-дућан. Све је за људе, издржаће, није то тако страшно, па и тамо су људска бића.“ – тјешим је.

-“ То јој и ја кажем. Шта је то три мјесеца, можда дође и мало раније.“ – придружује ми се Иван.

-“ Доћи ће прије него ја одем у Војску, шта је то, проћи ће за час.“ – умирујем маму.

-“ А ти наврати код нас кад год можеш, као да је он ту.“ – држи ме она за руку.

-“ Хоћу, кад стигнем, имам обавеза на све стране.“ – обећавам јој.

Долазак аутобуса прекину разговор, то је за њих сада непресушна тема, а ја ту не могу ко зна колико помоћи. Родитељској бризи никад краја.

Advertisements