-“ Миле, кад ћеш у надзор у приморско Врпоље?“ – упита ме Иван Живковић, референт за изванредне догађаје, моментално на замјени саобраћајног контролора.

-“ Можемо сутра, ако ти имаш тамо неког посла.“ – одговорим му.

-“ Требам ауторизирати одјавничара, не иде ми се самом.“ – каже он.

-“ Онда сутра, позваћу и страог Иву Крвавицу, његови ми тамо нешто раде.“ – кажем му.

-“ Одлично, онда сутра у седам до Перковића, па ћемо шибенским до Врпоља. Тако реци Иви.“ – прикричи он – “Ја ћу тамо јавити да долазимо, нека се “припреме“.“ – дода уз осмјех.

Вратим се у канцеларију и телефонирам Крвавици:

-“ Иве, земљаче, идемо сутра у Приморско Врпоље, да видим шта ваши раде са оном кућицом?“

-“ А раде, раде! А ко иде још?“ – досјети се он, није нам била баш прека потреба.

-“ Стари Иве Живковић, има ауторизацију одјавничара.“ – смијем се.

-“ А из Шибеника ће сигурно Петар!“ – све је веселији.

-“ Па неће ваљда стари Вешо Губерина кад има Перу младића!?“ – велим му.

-“ Одлично, идемо путничким преко Перковића?“ – погоди он.

-“ Дакако, треба штедити паре фирми, што би плаћали аутобус!?“ – смијем се.

-“ Тако је, нисмо ми научили на луксуз као ови малади.“ – бегенише он – “Јели Живковић јавио тамо да све буде спремно?“

-“ Свакако, па ти знаш како то иде!“ – потврдим.

-“ Да, то је добро, он је крчмарев син, зна шта треба, нема потребе да зовем своје.“ – каже он .

У Приморском Врпољу, одјавници на шибенској прузи, започета је изградња нове одјавничке зграде са службеним просторијама и службеним станом још у мају док је ту Мишо био. Извођачи радова су били ЗОП-овци под надзором грађевинског техничара Иве Крвавице. Ја сам, умјест Мише, вршио надзор у име инвеститора, а он у име извођача. Требали смо свакако отићи идуће седмице, али кад је овако испало са ауторизацијом новог одјавничара није сметало да дођемо и раније који дан.

Ујутро, прије поласка локалног путничког воза за Книн нашли сми се у “Бобиса“ на јутарњој “молитви“, причестили смо се лозовачом. Ја сам носио пројектну документацију, а они су ишли “соло“.

-“ А шта ће ти то?“ – отегну Иве Крвавица.

-“ Није вама ЗОП-овцима за вјеровати, увјек нешто надозићете за себе у вредности наших радова.“- насмијем се.

-“ Видиш ти имењаче ових младих, држе се папира као пијани плота, нема више ништа на рјеч Иво, земљче, опћино?“- тобоже је криво Иви Крвавици.

-“ Шта ћеш генерацијо моја, морају, измјешало се то, па не знаш коме би вирова, а коме не би.“ – брани ме Живковић.

-“ Ма мени да не вјерује, шта ће мени лагање сад пред пензију?“ – још Крвавицу не попушта гњев ради повређеног поноса.

-“ Шјор Иве, није то ради Вас, ма ови у вашем ЗОП-овском погонском књиговодству не иду од почетка него од краја. Они најприје утврде укупну цјену, колико им трреба, па онда повећавају ставке у ситуацији не гледајући у вашу “Књигу градње“.“ – велим му.

-“ Е, то оне пишуље знају, сто пута сам им река да не прчкају по мом грађевинском дјелу, а у свом финанцијском нека раде шта хоће.“ – слаже се он.

-“ Ајмо ми у вагон, сад ће кренути воз.“ – позва нас Живковић.

-“ Ди их Миле водиш, види што су се упицанили ка да ће у сватове, а по годинама им је мисто на Ловринцу.“ – бпцну их отправник Мирко Мрчела.

-“ Сељак остаје сељак, јебем ти оно усрано Копрно, шта те лисица не поједе док си био мусав!“ – љутну се Иве Крвавица – “ Никад од тебе грађанина, камоли господина!“

-“ Маниташ оста маниташ!“ – дода Иве Живковић пролазећи мимо њега.

Иво Крвавица је прије двије године поста удовац, нагло му се разболи и умре жена, а он је по годинама био ни тамо ни амо, дјеца одрасла и постала самостална, а он се за сада сналазио као самац како је знао и умио. О новом браку није говорио, а само помињање смрти и гробља га је знало озбиљно наљутити.

-“ Пусти будалу, ајде амо!“ – повуче га Иво Живковић према возу – “ Магарац остаје магарац и кад га оседлаш!“

А њих двојица су се држали старе школе. Увјек подшишани и обријани, у испегланој роби и намирисани колоњском водом, поготову као данас, када се иде међу раднике у надзор или на ауторизацију. Тако су држали дистанцу и за њихову генерацију је било нормално да их нижи по чину или положају зову “господару“ иако је одавно стига социјализам, а с њим и другачији називи и обичаји у опхођењу. Обојица су волила ићи на терен, у канцеларији су се “ гушили“ међу папирима. Тек на терену би човјек видио колико у тим остарјелим тјелима има животне радости, па је могао претпоставити какви су тек били као млади и у пуној снази.А то сам слушао из њихових прича којима су евоцирали успомене, које сам знао сатима пажљиво слушати. Ваљда сам им ради тога и био драг, зна сам да старији воле причати, али и да дубоко цјене пажљива слушача. Чему прича ако је нико не чује и схваћа озбиљно.

-“ Па Ви шјор Иве знате за све дернеке и сајмове у крају уз пругу?“ – питам Крвавицу.

-“ Од Книна до Сплита, од Шибеника до Сиња све знам, све сам ја то обиша у младости, што возом, што пјешке, а генерацијо?“ – хвали се он, некако суздржано.

-“ Знам и ја, али ти си ненадмашан! Шта је било у оно доба запутити се пјешке из Каштела преко Малачке у Броћанац, Коњско или чак у Пругово? Подраниш, и луда глава и младо тјело те часком донесу! А овој днашњој младости је тешко и возом и аутобусом и аутом се возити!? Све је то килаво!“- каже Живковић, осјећам да наводи Крвавицу да се расприча.

-“ Јесте брале, труло и килаво!“ – повлађује Крвавица, још га није проша јед од малочас.

-“ Ма, слушај Иве, нешто ћу те питати. Већ то одавно ‘оћу, ал’ све се бојим, наљутићеш се, па одложим.“ – загонетно се смијуљи Живковић и мени тајно намигује.

-“ Ма питај, ја наљутити на тебе, Бог с тобом.“ – охрабри га Крвавица.

-“ Чуо сам за једну причу, о теби се ради, ма ја не вирујем да је тако било. Реци ми истину.“- изокола ће Живковић – “Можда су то мулци измислили?“

-“ Реци генерацијо, нема љутње!“ – Крвавица ће, мада изгледа да би радије без тога проша кад се о њему ради, али шта је ту је, сад не може одступити.

-“ Кажу: иша Иве Крвавица у Суви Долац на мјерење скретница и триба га тамо дочекати опходар Јоко Вржина, онај што су га звали Прч, али га не дочека, па се ти забрину и отиша му кући, ту крај пруге, и затека му жену и дицу, и она рече да је њега ђава однија још синоћ на Пргомет ди је био неки дернек, па се биће напија и није се још вратија. А јадна жена се побојала да Јоко не остане без посла, па да се умилостиви “господару“ оде брзо у конобу по вино и ули у таву дузину јаја, те тарући руке о травешу стала се извињавати:

-“ Опрости господару, има само ови усрани јаја, да је мој Јоко овди набија би он вама гузицу месом, сриће ми моје и пресвитле ми Дивице, би !“

А ја мислим да су то Шкрапић и онај наклапало Паве Реић измислили!“ – уозбиљио се Живковић, мјешајући све врсте говора.

-“ А,а,а,а ,“ – гласно отегнуто заурлика Крвавица – “срићу им враг однија, а ко би то други мога измислити него онај мандрило Реић! А,а,а, чут ће ме курвин син гетарски, бит ће се то њему десило, па пришија мени! А Шкрапић је, она Влашка курва, то једва дочека, и он ће ме чути!“ – не затвори Крвавица уста од узбуђења.

-“ Зна сам одма да су то измислили!“ – слаже се Живковић стално ми дискретно намигујући.

-“ Чуј Иве, генерација смо, знаш ме добро, ја волим појест и попит, свеједно ди је то, у сељачкој ватреници поред огњишта или у хотел “Марјану“. Но увик сам држа до себе, а никад ме нису ка оног гетара Реића дрезином оброљаног довозили с пруге.“ – уозбиљи се Иве Крвавица.

-“ Крвавице су позната господска фамилија у Книну, то и моји у Буковици знају.“ – дајем му подршку.

-“ Ко да ја не знам, па мој стари је с Крвавицама пословно сарађива, знаш ти Иве да је он држа велику и праву гостиону прије Другог рата у Бадњу.“ – прихваћа и Живковић Крвавичину причу.

-“ Паве и Дочани, који су то унцути! Нек и’ враг носи!“ – окељи се Крвавица сада кад је сигуран да нас двојица нисмо повјеровали да се у причи ради о њему.

Срећа, воз је улазио у станицу Перковић. Ја испред Живковића излетим из вагона и упаднем код шефа станице, мог колеге из приправничких дана, Петра Дегенека. Он скочи иза стола кад видје да сам се заценио до суза:

-“ Шта је Миле, који је Бог?“ – заста зачуђено и неодлучно на по пута, а кад схвати да ће то завршити смјехом и он се придружи, онако, да ми чини друштво, претпостављајући да ће чути добар разлог.

-“ Враг одњо старог Иву Живковића, њега и и Иву Крвавицу, од Лабина ја чекам да се насмијем гласно.“ – бришем сузе – “Знаш ону причу, како је Крвавицу дочекала Јокина жена?“

-“ Није му ваљда то у очи река?“ – поче се сад и Перо гласно смијати.

-“ Аха, ма смо морали глумити, нисамо се смијали, да се не увреди.“ – рекох – “ Како си шефе Перо?“

-“ Добро Миле, знаш ти како је већ у Перковићу.“ – слегну он раменима.

-“ Ма, нешто си ми пуно слаб, шта те гризе?“ – питам га, видим да је некако нездраво пожутио у лицу.

-“ Желудац ме гњави, ка да имам камен у њему! Пијем неке шампоне, таблете, капсуле, али нема вајде, олакшају на кратко, али стално у њему врти и пече.“ – жали се он.

-“ Јесу ли те сликали на рентгену?“ – питам – “ Да није чир?“

-“ Јесу. Није, али кажу да није далеко до њега. Гастроентероколитис, треба дјета, не пити, не пушити и не секирати се. Дјету држим, знаш да не пијем, а још пушим и секирам се, никако да се тога рјешим.“ – насмија се отужно.

-“ Сломи то у себи, основно је да се не нервираш! Све би онда дошло на своје. Ти си вредан и педантан, па ако неко не уради како си ти замислио тебе то гризе. Е, видиш, то су глупости, важно је да се неко зло не догоди и да си ти подузео све што треба шеф подузети. Жељезница је била прије тебе, биће је и послије тебе с другим људима, она може без нас, друго је питање можемо ли ми без ње. А можемо, случај нас је на њу довео, могли смо тако и другдје завршити. Промисли мало, стани на лопту, не мора све ићи по шпагу! Шта ћеш ако изгубиш здравље!?“ – настојим га спустити на земљу.

-“ Добро ти говори Петре, мисли на се, на своју фамилију, јебеш жељезницу и станицу Перковић. Овдје су увјек долазили и одлазили свакакви, углавном најгори, нећеш их ти извести на прави пут. Чувај себе, синко!“ – улази Иво Живковић и говори му с врата, чуо је дио нашег разговора.

-“ Здраво шефе, настојим, али ускува у мени и почме кувати. Говорим сам себи, али то је јаче.“ – брани се.

-“ А ти онда копај јаму, копаш је испод себе! У се, на се и пода се, тако кажу паметни људи и вјеруј мојим годинама, у праву су. Ајмо на пиће, аперитив прије Врпоља, тамо нас чека топла маренда.“ – зове Иво.

У станичном бифеу затичемо Крвавицу с његовим ЗОП-ашима:

-“ Ди се ви изгубиште?“

-“ Код газде куће, такав је ред.“ – вели Иво Живковић.

-“ Опрости шефе, задржаше ме ови моји, дошао би и ја.“ – поздравља се он са шефом Дегенеком.

-“ Е, кад сте ту, кад ће се мој стан уредити? Вице обећава, али чини ми се да од тога нема ништа?“ – пита Петар мене и Крвавицу.

-“ А шта треба радити?“ – пита Крвавица.

-“ Уредити купатило, WC, опитурати, офарбати дрвенарију, електрика је трула. А све, то није годинама одржавано!“ – набраја Петар.

-“ Ако Миле одобрава то ћемо направити одамах послије Врпоља, ја обећавам раднике.“ – слаже се Крвавица.

-“ Може, само ми у ситуацији наведи пословне просторије, а направи једно и друго, и не говорите ништа Вици Шандрићу. Знаш ти како то иде.“- кажем Крвавици.

-“ Договорено, Врпоље ће бити готово за десет-петнаест дана, а онда екипу селим овамо. Све ћемо уредити Петре како ти желиш. Важно ми је да Миле плаћа, ми ћемо средити папире како треба.“ – задовољан је Крвавица.

-“ Ето, обратиш се на праву адресу и све се уреди за два минута.“ – јави се Живковић.

-“ Иве, нека буде бојлер, инсталације како треба, нема крпачине, све ново. Јели договорено? А ти Петре не дај им да фуширају!“ – кажем Крвавици.

-“ Онда ми се исплати платити пиће!“ – насмије се Петар и поручи још једну туру лозе и себи густи сок.

Морали смо на воз за Шибеник, Петар је остао задовољан.

У Приморском Врпољу,одјавници, дочекали су нас пред старом дрвеном кућицом стари и нови одјавничар и помоћник шефа станице Шибеник Петар Ивезић. Неколико метара даље већ је под кровом била нова одјавничка кућица на којој су вредно радили Крвавичини мештри.

Испоздрављамо се, а млади одјавничар од узбуђења се зацрвенио у образима ка’ млада и чело му се оросило хладним знојем. Док остали измјењују уобичајене протоколарне фразе при сусрету издвојим се и уђем у стару кућицу:

-“ Како се зовеш?“ – питам збуњеног младића.

-“ Петковић, Иван, шефе.“ – замуца он.

-“ Виђаш ли Младена, шта он ради?“ – питам га.

-“ А он Вам је прометник у Шибенику, вишам га.“ – открави се мало.

-“ Е, видиш, он је био мој приправник у Солину, јел’ добар прометник?“ – наставим се распитивати.

-“ Јесте, кажу људи, добар је, сигуран, оженио се, дође ми неки род.“ – опушта се мало Иван.

-“ А ди си ти досад радио, у Ражинама?“ – питам га.

-“ Да, био сам маневриста у Ражинама и Шибенику.“ – потврђује он.

-“ Јеси ли научио шта треба?“ – питам га директно.

-“ Јесам, положио сам из Правилника.“ – вели он.

-“ Онда добро, опусти се, не паничи, све ће бити у реду.“ – потапшем га по леђима.

-“ То му и ја кажем господару. Најважнија је ‘ладнокрвност, ако се успанишиш стане ти мозак.“ – јави се старији одјавничар Јосо.

-“ Па шта ти кажеш Јосо, јели извјежба, јели спреман?“ – питам старога.

-“ Јесте господару, ма се мало припа данас од толико шефова.“ – вели стари.

-“ Не треба се плашити! Ја сам другим послом, стари Крвавица је ради радова, а шеф Петар и контролор Живковић су ради испита. Ето тако, не плаши се Иване, биће у реду, већ си се ти доказа.“ – охрабрујем Ивана, којем се повратила нормална боја лица.

Зазвони међустанични телефон, Јосо полети руком за слушалицом.

-“ Не ти, Иван ће!“ – зауставим га и узмем резервну слушалицу с зидног телефона.

Слушам како Шибеник тражи дозволу од Перковића за теретњак и како му овај чита број и даје дозволу. Иван се јави кад је био на њега ред и даје бројчану потврду.

-“ Видиш да није тешко!“ – насмијем се.

-“ Па, није!“ – призна он и стидљиво се насмјеши.

-“ Тако и пред њима и све ће бити у реду.“ – кажем му и одем да се придружим осталима.

-“ Ради ли мали?“ – упита ме Живковић.

-“ Ради, ради, мало сам га ослободио, препа се.“ – насмијем се.

-“ Добро си направио, видио сам да дршће, па нисам одма ни улазио.“ – ода ми он своју тактику испитивања.

Пословођа на градилишту је био Здравко Руњић, родом с Лабина Далматинског, из засеока Руњића, којег сам одраније познава.

-“ Руње, иде ли то како треба?“ – питам га.

-“Иде шефе, погледајте.“ – поведе ме унутра.

Загледам извршене радове и упоређујем у мислима с пројектом којег сам јуче детаљно проучио.

-“Зашто сте стављали десетку, осмица је била довољна?“ – показујем на смотани крај арматурне жице.

-“Не смета што је јача! Кад смо набављали није било осмице, па смо узели ову, да би одмах кренули с радовима.“ – правда се он.

-“Шта сам ти река Руње, ово је Буковчанац, не можеш тек тако лако њи зајебати, зато ти је боље да радиш како је пројектирано, иначе ће ти лака срца тражити рушење, а о цјенама да не говорим.“ – јави се Крвавица, очито је да нису очекивали да ћу ту ситницу примјетити.

-“ Нисам шефе уградио горе, већ боље!“ – брани се Руње.

-“ А не питаш како ћу ја ситуацију срочити, неће ми он признати то твоје боље у новцима, а директор Шкрапић ће ме на шиљак набити што је већи трошак него зарада.“ – буни се Крвавица.

-“ Држите се пројекта и рока, то вам је најбоље, и за вас и за мене.“ – кажем им – “Шта си оставио овако мали отвор за каблове, то треба оштемати и проширити, нећу да ми СИТ-овци дижу ларму кад буду уводили каблове?“

-“ Види врага, то нисам ни видио! Па Руње, који ти је ово радио, ди су ти биле очи? Нека “господин“ сада то иштема, треба бити 10х20 центиметара, ни ричи нећу да чујем!“ – наљути се Крвавица.

-“ Јозо, амо долази! Јесам ли ти јуче река да ово доведеш у ред! Мацу и шпицу у руке и штемај, исти час! “ – дере се Руње на мештра који дође с друге стране зградице.

-“ Миле, Иве, дођите!“ – зове нас Петар Ивезић.

Тамо иза старе дрвене зградице на импровизованој трпези сервиране на грделама испржене скуше и зелена салата и овеће кришке крува испод пеке.

-“ А, то је липо, липше маренде нема од ове.“ – искељи се стари Иве Крвавица – “Липше је од пршута и сира и младе капулице.“

-“ То је мали јутрос донио из Шибеника, с пешкарије, још су се мрдале.“ – вели Петар између два залогаја – “Немојте се прејести, убрзо ће бити јањетина, за уру, уру и по времена.“

-“ О добар ти је тај мали, неће пропасти!“ – цјепа Крвавица скушу на два дјела по дужини.

-“ Биће му боље него да је директор! Ту ће радити, кућа и земља су му ту недалеко, од помидора, капулице, блитве, шпината и салате заради више за мјесец дана него ја за годину.“- говори Петар.

-“ Да, ал’ триба то радит, не расте то само од себе.“ – вели Живковић.

-“ Није то као некад: све на руке. Има тракторић и с њим оре, прска, сади, све то иде као по траци. Земља добра, а воде има, не мора се молити Богу да падне киша. А све се прода, готовина одма у џеп.“ – образлаже Петар.

-“ Јебем ти школу и факултете, ето чим се треба бавити!“ – галами Крвавица.

-“ Да, он је Милиних година, већ има кућу да га не би било срам да је на сред Пољане, вози ауто “Опел – караван“, има трактор и све прикључке, воду, струју, бољи намјештај него да је у граду. А шта Миле има са завршеним факултетом, ту јадну цркавицу од плаће, па ако купи јакету мора на нечем другом стиснути. Јеби га, код нас је најлошије плаћена памет, њу нико не цјени!“ – отпи Петар жутину из овеће ребрасте чаше.

-“ Тако је, најбоље данас пролазе они при граду. Нађе неко лако радно мјесто ради стажа и пензије и здравственог, гаје нешто живине и поврћа за себе и пијацу и пролазе ка Бог. Суви службеник или радник у граду и голи сељак на селу који само од тога живе према њима су сиротиња.“ – слаже се Живковић.

-“ Данас мораш бити сваштар, то не ваља. Тако се ниједан посао не ради добро.“ – додаје Ивезић.

Претресајући тако, час ово, час оно, лагано нам је измицао дан. Живковић и Петар Ивезић су мало, ради реда, пропитали младог одјавничара Ивана и потписали записник о положеном стручном испиту. А онда је дошла јањетина с ражња, зелена салата и капулица, па се све то залило с жутином.

Око пет поподне кренули смо возом за Перковић, а одатле за Сплит. Два Ивана носили су најлонске кесе у којима је у смеђу карту била замотана печена јањетина, а бркови младе капулице вирили су између рукохвата.

Тамо је остао сретан један млади човјек, који се на нашем одласку зајапурио као и при доласку:

-“ Да ме Ви нисте мало “ослободили“ не знам како би данас проша! Истина је оно што је Младен река, да сте добар и паметан човјек, и да сте њега ослободили стра.Хвала вам господару и немојте шта замирити.“ 

Advertisements