Сљедећих дана сам обишао градилишта у Солину, Каштел Сућурцу и Косову, па сам уочене недостатке написмено доставио надзорним органима извођача ЗОП-а, грађевинским техничарима Мати Јукићу и Иви Крвавици. Реаговали су одмах и извјестили ме усмено и писмено, а директор ЗОП-а Шкрапић Пашко их је тјерао да свакодневно обилазе градилишта.

-“ Добро је што си оно написао, они су рачунали да ће им бити лакше кад нема Вучичевића, тобоже: “ … шта се Миле разумије у грађевину?…“, а кад сам им ја рекао да се у Техникуму учи жељезничка нискоградња онда им је постало јасно. Да видиш како их Паве Реић сада зафркава, јер је и он завршио Техникум у Каству, а ови су то стално омаловажавали, као гдје ће се он с њима “чистим“ грађевинским техничарима мјерити.“ – прича ми он.

А Паве Реић, шерет и галамџија, добар жељезнички стручњак, једно јутро ми приђе и пружи руку:

-“ Свака ти част колега, доживио сам да их неко добро изриба тамо ди су најачи. Сам с њима нисам мога изаћи на крај!“

-“ Ти Паве!? Чисто сумњам!“ – насмијем се.

-“ Надгаламе ме, више их је, а сада им Шкрапић свако јутро маше испред носа твојим дописом. Пази да ти шта не подвале, ако триба радо ћу ти помоћи.“ – озбиљно ће он.

-“ Морамо бити солидарни, хвала унапред!“ – смијем се Павином озбиљном схваћању “кастинског рата“.

А онда је дошло прво Мишино писмо из затвора у Туропољу, кратко и смушено, од десетак редака, гдје пише да се мало привикао на све, али да се никако не може навикнути на шишање на нулерицу, јер је стално досада носио дугу хипи косу.

Претпостављајући какво му је психичко стање одмах сам одговорио у стилу онога што сам му и прије одласка говорио, а тада је , послије неколико дана, стигло друго, опширно, писмо, у којем ми описује и своје психичко стање и увјете под којим живи, те захваљујући на свему што чиним за њега, јер једино од мене и куће добија писма, а да се тако нешто не заборавља. Наглашава да тек сад зна ко му је пријатељ, а ко је то само формално био.

Одговорио сам му истог дана наглашавајући у писму да не доноси пренагле одлуке ни о коме и да ће време све смјестити на своје мјесто, а да би му дао колико толико материјала за читање и размишљање писо сам му и о послу и догодовштинама које се ту догађају. И тако су писма скоро свакодневно летила на релацији Сплит-Туропоље и обратно, а осјећало се из њих да се Мишо све више адаптирао и смиреније писао о свему.

Тих дана ми дође и смеђи коверат од Војног одсјека Опћине Книн да се јавим на систематски преглед прије одласка на служење војног рока. Одем ноћним возому Книн и јавим се у Горњу касарну у гарнизонску амбуланту. Тамо се више писало него прегледало, па се с попуњеним здрваственим картоном јавим у војни одсјек:

-“Гдје ћете ме послати?“ – питам референта Илију.

-“Имаш три могућности: алпинци у Словенији, тешка инжињерија у Босни и радиотелеграфија у Бачкој Тополи.“ – понуди он.

-“Онда ћу у радиотелеграфисте, престар сам за остало.“ – одлучим се у трену.

-“Добро, тако и ја мислим.“ – сложи се он и рече да ће ми званично у фирму послати позив, како би то све текло по законом предвиђеној процедури.

Сада сам знао све, и гдје ћу и када ћу и шта ћу тамо радити, а овај мјесец дана до тада могао сам ставити мозак на пашу, тим више што је август мјесец, и сви шефови одлазе на годишњи одмор. Отишла је и Роса, а затим и Милица. Остадох сам као ћук.

Испочетка ми је пријало тако стање, до маренде би прочитао “Слободну Далмацију“ од прве до задње стране, а послије би читао “НИН“ и “Политику“ које би ми посудио Момчило Ожеговић, стакни претплатник тих листова. Ручао би у нашем ресторану друштвене прехране, па би с посла отишао на купање, некад на “Бачвице“, а некад на “Јежинац“. У гарсоњеру би се вратио предвече, истуширао и попио каву гледајући ТВ програм. По завршетку “Дневника“ упутио би се ван да направим ђир преко Риве и Пјаце, и понекад би срео неког познатог, а већином су ту шетали туристи разгледајући њима интересантне локације и објекте.

И то вече сам се лаганом шетњом враћао с Пјаце, не сревши никог познатог, према Риви одлучивши да се вратим у стан и гледам ТВ и читам неку књигу. У близини аутобусне станице, прекопута “Дубровника“ сретнем Драгицу Шерић, која је сада радила као референт за погонско књиговодство код нас на жељезници. Познавали смо се још из Солина, док сам тамо радио као комерцијални представник при “ Далмација цементу“, а она, на замјени неко кратко време, као администратор код секретара станице Ивана Делије. Кадровским претумбацијама ради реорганизације допало је да ради у књиговодству, иако је у Сињу завршила гимназију и није се нимало разумила у економске послове. Уз доста муке је то савладала и већ постала референт. Родом из Загоре, од оца жељезничара, опходара пруге Шиме, којег сам познавао док сам радио као отправник по међустаницама на прузи, сада се почела сналазити и привикавати на градски живот, што сам одмах примјетио по одјећи и употребљеној козметици, те дргачијој фризури. Док је у Солину била још мала провинцијалка, што због навика, а још више због неимаштине, облачила се скромно и неупадљиво, а сада је видим у љетном костиму по посљедњој моди, малим сандалама с штиклицама талијанског дизајна, а своју густу смеђу косу је за двије нијансе просвјетлила, нокте лакирала црвеним лаком, осјенчила очи и изрименирала трепавице.

-“ Здраво Драгице, љепо изгледаш, као да си била или се спремаш на неко елитно мјесто.“ – застанем.

-“ Ни једно ни друго, чекам аутобус, идем кући. Циметрка ми оде са момком, па шта ћу у граду сама?“ – насмије се она.

-“ А ди је твој драги, на годишњем?“ – питам је .

-“ Немам ја драгог, зато и одлазим кући.“ – стидљиво спусти поглед, па нагло диже очи пуне сјајних искрица – “Већ ће неки наићи!“

-“ Хоће сигурно, ко не би примјетио такву љепотицу!?“ – шалим се.

-“ А како то ти досад ниси примјетио!?“- кокетно пребаци тежиште тјела с једне на другу ногу.

-“ Ја сам заузет одраније, што да ти сметам, а и мислио сам да си бацила око на Делију.“ – сјетим се да су Ивана задиркивали још у Солину у вези ње.

-“ Их, она “цурица“! Никад ми није ни падала на памет никаква веза са њим. Мени триба мушкарац, ја сам женско.“ – смије се алудирајући на Делијин танки гласић и женскасте кретње – “Значи, ти имаш цуру, хоће ли чекати док се вратиш из војске.?“

-“ Вјеројатно хоће, ма у животу се свашта догађа.“ – слегнем раменима.

-“ Хоће, хоће, ја не би пропустила такву прилику, исплати се чекање.“ – смјеши се она.

-“ А шта ми стојимо овдје, идемо у шетњу до Звончаца, и од тамо имаш бус.“ – предложим јој схвативши да се није овако упицанила да би се одмах, с вечери, враћала кући.

-“ Имаш право, баш ми се не иде кући. Ко зна кад ће ми се цимерка вратити са Марјана.“ – направи кокетну кретњу и ми се упутишмо уз море пут Звончаца.

Успут смо причали о Марији Мише, њеној шефици, како незнање покрива строгоћом, о облетању Фране Сунаре око Мишинице, те неправедном распоређивању радника према рођачким и клановским везама.

-“ Тога је било и тога ће увјек бити, не вреди ти се ради тога нервирати. Хоћемо ли мало сјести овдје у башти?“ – застанем код ресторана “Звончац“.

-“ Па можемо мало, а ксније би радо прошетала уз море.“ – сложи се она и наговјести свој даљњи план.

Сјели смо у сјену испод тамариса и наручили вињак с ледом. То ме изненадило:

-“ Обично жене пију блажа пића!?“

-“ Врага, тако само глуме! Ја не волим те слатке ликере, ово ће ми пријати, баш сам нешто напета.“ – призна она.

-“ Шта те мучи, не видим разлога?“ – питам је.

-“ Нанервирала ме она моја цимерка. “Идемо ван, доћи ће мој момак и његов пријатељ, па ћемо изаћи негдје на вечеру, имају ауто.“, рече, а тамо ни аута ни пријатеља, тобоже морао хитно отпутовати ради неког посла. Жали Боже шта сам се спремала цило поподне, а онда сам схватила да је отпочетка лагала, та лажљива Имоћанка. Момак јој се зачудио кад га је упитала за пријатеља, ни каснија глума није помогла да се сакрије њена лаж.“ – исприча она.

-“ Па шта има од тога?“ – зачудим се.

-“ Ђава је зна, лаже док зине, ваљда јој је то урођено, као већини Имоћана.“- кисело се насмија.

Са грана тамариса падале су некакве мале зелене мушице, попијемо пиће да не упадну у чаше и кренемо ван из баште. На излазу пустим је испред себе и она крену к мору умјесто назад према граду, како је наговјестила и како сам очекивао, али сам хтио да ту жељу и потврди.

-“У соби ми је страшна врућина, под бетонском плочом је па се једва расхлади. Већ тражим нову собу, што ради себе, што ради оне лажљиве цимерке.“ – рече као да се правда.

-“Нема везе, не жури нам се никамо, а сута је недјеља, не ради се.“ – шетамо стазом према мору.

Кад смо сишли са освјетљеног простора она ме узе под руку:

-“ Лакше ми је овако ходати у штиклама.“ – рече док јој очи искре од узбуђења.

Јасно ми је било куд и шта смјера, али ничим јој нисам хтио дати повода, чекао сам да постане још агилнија и слободнија. Овакву је нисам познавао, на послу је била вредна, озбиљна и уздржана, наше комуникације су биле рјетке и пословне, а о њеном приватном животу нисам ништа знао нити сам се за то интересовао. Знао сам јој оца, мјесто и крај гдје је рођена и начин одгоја и моралне обичаје који владају у том кршу Далматинске загоре, па ни у сну нисам очекивао овакву њену “слободу“ на случајном сусрету. Истовремено ме мучила помисао да би могла разгласити у подузећу наш вечерашњи случајни сусрет као озбиљну везу и ето ми невоља. Чекао сам да видим докле је спремна ићи, а помало ме и забављао начин на који ће то изводити.

На крају прве увале биле су мале камене скалине које су водиле од мора на повишену обалу гдје је била дрвена клупа за одмор шетача, заклоњена са све три стране од копна разраслим грмљем, па јој се једино могло прићи с морске стране. Обично би на њој током цјелог поподнева сједила старија госпођа, хладила се на морском вјетрићу и штрикала, а сада је, у ове касне сате, била празна.

-“Идемо мало сјести, заболише ме ноге ходајући у овим високим штиклама.“ – погледа она према клупи.

Попнемо се уз скалине и сједнемо, а она се приби уз мене и пренесе дрхтаје свога тјела на моје.

Шутимо, док ја из џепића на мајци вадим цигарете и упаљач и понудим је. Она прихвати цигарету и дубоко повуче дим, па га отпухне у правцу мора, као да хоће димом покрити далеки одсјај свјетиљки с рибарских кајића.

-“Знаш да имам цуру, то је озбиљна веза.“ – кажем јој.

Она ме погледа дубоко у зјене:

-“Знам, то ми не смета. Ово вечерас остаје само наша тајна.“ – прошапута тихо и пружи ми усне.

Загрлим је кад нам се усне спојише, а врелина њена даха пекла ми је лице. Грчевито ме загрли и осјетих јој набрекле и тврде сисе као дјечје гумене лопте. Стискајући ме грчевито као да је хоће да уђе у мене одједном се нађе у мом крилу. Рука ми инстиктивно клизну међу њене бутине које она помало раствараше док ми прсти не обухватише влажно и натекло међуножје. У грљењу се испружим по клупи и док ме она страствено љуби обема рукама јој повучем минјатурне гаћице с обле и хладне гузе. Она подужићи гузу олакша ми да их скинем до краја и тад ослободих своју набреклу мушкост из свог веша. Закорачи ме, а бјеле бутине сјевнуше на одсјају мора и мушкост јој продре у врело, валажно и космато међуножје. Играла је жестоко као чигра на мени док сам јој рукама чврсто држао струк и дражио се на поскакивање њених облих и тврдих сиса. А тада уситни и убрза покрете, јако удахну широм отворених уста и скљока се сисама на моја прса. Свршавала је хропћући уз моје уво. Чврсто јој рукама обухватио клизаву облу гузу док је сјеме штрцало у њу.

-“О, Дивице моја…. расципи ме…липо!“ – испрекидано прошапута.

-“Прељепо је!“ – нађем јој усне и захвално их пољубим.

Нагло се трже и спусти хаљину:

-“Боже, да није тко видио!?“

-“Нема нигдје никога.“ – погледам наоколо, били смо сами.

Подигнем мале бјеле гаћице које су лежале одбачене на трави поред клупе. Она их мачјим покретом зграби.

-“Баш си се напалила, можеш их цједити.“ – шапнем јој.

-“Вруће сам крви, таква сам.“ – призна покајничким гласом.

-“А тко није у нашим годинама, сви смо од крви и меса и млади.“ – олакшавам јој указујући да то није никаква мана.

-“Сам Бог те је вечерас послао, тако ме вечерас било обузело, да знаш како ми је сада лакше.“ – призна.

-“Само се сада не требаш кајати, зна нагон понекад бити јачи од разума.“ – схваћам је.

-“Немој о мени лоше мислити, нисам радодајка, а на тебе одавно имам пик и знам да си озбиљан и дискретан.“- молећиво ме гледа.

-“Држим се договора, ово је наша тајна, за ово знамо само ти, ја и Небо изнад нас.“ – обећам јој и потврдим пољупцем.

-“Да, ни на исповиди ово нећу спомињати. Могу сама себе казнити с десет Здравомарија.“ – обећава и она између пољубаца.

Бацимо опушке испод ногу и ципелом угасим издајнички жар. У Маријиним очима видим да је опет прорадио вулкан у њој. Откопчам јој два преостала ботуна на блузи и загњурим лице међу бујне и тврде сисе и неизмјеничено их љубим и грицкам зашиљене брадавице. Она се плећима намјешта на клупу, а ја јој улазим међу битине. Мушкост силовито продре у њено међуножје и она задовољно јекну и уплете ноге око мога струка.

-“ Дивице моја….што је… липо!“ – промукло шапуће поред мога ува.

Тјело јој као од гуме и међуножје космато и набрекло с лакоћом амортизирају моје силовите ударе. Рукама ме обухвати као менђулама, а гуза јој се покрену издижићи се од клупе, уста широм отворише гутајући у дугим уздасима зрак. И тада јој грч укочи тјело, задржа се неколико тренутака, а онда уз гласни крик се опусти гушећи ме својим пољупцем. У врелину њеног тјела изли се сјеме.

Мокри од зноја испрекидано смо дахтали.

-“ Дивице моја, што је …липо!“ – јави се опет Драгица.

-“ Липо је, липо, хвала ти.“ – пољубим јој сочне усне.

Усправимо се у сједећи положај и овлаш намјестимо одјећу. Запалимо цигарете и враћамо се у стварност.

На по пута до Шолте бректао је дизелаш на трабакулу-пјескару.

-“Нема ми друге, морам се удати.“ – одједном ће она – “Ја без овога нећу моћи, а не желим да ме то одведе на лош глас.“

-“Имаш ли у изгледу некога?“ – питам је.

-“Има један, плав као ти, у “Бродоградилишту“ ради, но чини ми се мало срамежљив и несигуран. Трибала би га мало боље упознати, можда га мало охрабрити.“ – насмије се она.

-“ Па кад си већ направила план онда га и спроведи, мушкарци касне у одрастању, биће он добар кад га ти узмеш у руке.“ – шалећи се подржавам њену одлуку.

-“ А ти, када ћеш ти у брачну луку?“ – весело ће.

-“ Одмах кад завршим Војску, немам више шта чекати.“ – кажем јој.

-“ Јели липа? Липша од мене?“ – кокетно ће .

-“ Јесте, за мене је најљепша на свјету, и као жена и као особа, за ниједу другу је не би мјењао.“- рекох – “ Нећемо о томе, важи?“

-“ Важи, не триба друге петљати у ово наше вече.“ – потврђује мој предлог.

Пикавци су опет пали на пјесак поред клупе.

-“ Срића наша да никог нема.“ – мази се она.

-“ Баш ме чуди, биће су на годишњем, феријама или су ван Сплита, викенд је.“ – нагађам ради чега нема свјета у околини.

Увлачим јој руке испод блузе, грлим јој струк и милујем леђа привлачећи је себи.

-“ Полако, нажуљала сам леђа, тек сад осјећам.“ – рече прије него нам се спојише усне. Пламичак у нама се зачас разбукта у буран пламен. Устанемо стиснути једно уз друго цјелим тјелима. Послушно се окреће и рукама наслања на клупу док јој подижем вешту и мало шири бутине, а бјела округла гуза задрхта док јој мушкост продре кроз чуперак. Држећи се за њене слабине продирем лаганим покретима до краја и гледам како се њена коса расипа по клупи. Ноге јој ситно задрхташе, а трбух згрчи док она лагано и пригушено крикну и сјеме у млазевима изли у њу. Усправим је држећи је за сисе, осјећам да су се сада мало опустиле, а она се окрену и објеси мени око врата стално ме љубећи.

-“ Ово ће бити тешко заборавити, Дивице моја што је липо.“ – шапуће ми у подбрадак.

-“ Липо је и мени, дајеш све од себе.“ – повлађујем јој.

Послије попушених цигарета средили смо одјећу на себи контролишући једно друго, а онда загрљени крећемо пут града. Изашавши на свјетло још једном смо преконтролирали одјећу и фризуру јој, таман смо стигли на задњи аутобус.

-“ Хоћемо ли се видјети сутра?“ – пита она.

-“ Изађи, нешто ми је брат планирао за сутра навече, не знам како ће испасти, то ти тек сутра могу рећи кад се видимо.“- рекох јој неодређено.

-“У исту уру ћу бити код Дома, на аутобуској, па ћемо видјети, јел’ тако?“- прецизира она.

-“ Договорено, иде ти аутобус.“ – пољубимо се за растанак.

Она ускочи лако, учини ми се да је лакша од лептирице, у аутобус и махну љевом руком. Аутобус крену, а ја полаганим, љеним, кораком упутих се у стан, чудећи се свему што се тако ненадно десило.

Да ли направих грех или корист, сам Бог зна, кад испадне увјек по оној “… док се једном не смркне другом не сване…“, а ко сам ја да доносим суд!?

Advertisements