Тог недјељног пријеподнева зазвони телефон. Мислио сам да зове Душан из “Слободне Далмације“, јер вјеројатно дежура, у вези договора за вечерас. Прије неколико дана ми је споменуо да ће организирати вечеру у част мог дипломирања и одласка у Војску. Није ми било до тога, али нека му буде, како хоће, а подсвјесно сам рачуна да ће ми се на тај начин одужити за новац који ми је дужан за кредит на моје име кад је купова ауто, и да ће тражити начин да ми га у цјелости не врати, јер је рок одавно прошао.

Није био Душан, била је Милица. Звала је од браће из Книна:

-“Здраво, шта радиш?“- пита ме.

-“Ништа посебно, гледам ТВ.“ – рекох изненађен – “Одакле зовеш?“

-“Из Книна, код брата сам Јове. Долазим сутра, готов је годишњи.“ – каже она.

-“Једва чекам, шта си на селу тако дуго остала?“ – питам је.

-“Знаш њих, радила сам као црнац, баш ми је досадило. Значи, видимо се сутра. Морам скратити разговор ради трошка.“ – суздржана је, знам да је укућани слишају.

-“Договорено, видимо се сутра, једва чекам.“ – потврдим јој.

Размишљао сам да ли да спремам ручак или да негдје одем у ресторан. Погледам у фрижидер, тамо је било неко месо и одлучим да га скувам, па се обучем и одем у оближњи дућан по крув и новине. До вечери нигдје нисам излазио. Око подне јавио се Душан и договоримо се да дођем код њега у “Слободну Далмацију“ око осам увече, а тада ћемо скупа његовим аутом у Врањиц. Док се јело кувало веш машина је прала веш, а ја сам испеглао неке кошуље и хлаче, те очистио и средио стан. Тако ми је време брзо пролазило, а послије ручка сам гледао Сашу Залепугина и његово “Недјељно поподне“ уз које сам се успут и мало одморио. Нешто касније сам се окупао и обријао и попио каву, те почео полако спремати за вечерашњи излазак. Успут ћу на аутобусној код “Дома ЈНА“ срести Драгицу и рећи јој да морам у Врањиц. Рачуна сам да ће вјеројатно бити у друштву пошто сам јој ноћас рекао да ћу можда бити заузет, а нисам ни желио да се оно од синоћ понови. Ако је испало непланирано, сличајно и спонтано боље је да тако и остане. Кад би се исто поновило вечерас већ би се могло рачунати као планирано и бојао сам се да би то она могла схватити као везу на дуље стазе, што ја нисам ни хтио ни желио. Имао сам своју Милицу ради које ме већ гризла савјест.

Баш кад сам гасио свјетло у кухињи на скалинама се чуо звекет штиклица и сачеках мало да не изађем из стана, помислих да су то жена и кћерке капетана Матковића које су становали у сусједству, врата до врата, да избјегнем непотребни сусрет.

Али куцање на вратима ми демантира помисао. Отворим, биле су Милица и њена колегица Јања. Од изненађења сам био потпуно сметен:

-“Откуд ви!?“

-“Видјеле смо свјетло у стану па смо одлучиле свратити, идемо скупа на Звончац сјести у башту .“ – весело ће Јања.

-“Ти рече да долазиш сутра!? Договорио сам за вечерас да идем у Врањиц, већ касним.“ – кажем Милици и затворим врата стана и кренем низ скалине.

Јања се весело зафркава на мој рачун, а ја у себи молим Бога да се Драгица не појави на путу или у близини. Али Свевишњи није услишио моју молитву већ ми намјенио казну. Док смо излазили испод волта зграде испред излога “Словенијалеса“ из своје клапе се издвоји Драгица и направи два три корака према нама, што је било таман довољно да се Јањи заледи осмјех на лицу, Милици да крв јурне у главу и окупа је руменилом бјеса, а Драгицу укочи на мјесту. Ја сам се осјећао као вук у гвожђима кад види да долази ловац, тргнем се и инстиктивно кренем, промрмљавши нешто, преко коловоза према аутобусној станици, а Милица и Јања за мном. Сада је Јања ушутила, а Милица сиктала:

-“А тако, док сам ја одсутна ти одмах с другом! Боже, блесава ли сам, шта сам проклета…!“ и тако цјелим путем до аутобуске станице на Риви. Јања нас обоје шаље црном врагу, а ја протурјечим тек толико да не признам ништа од оптужби и да морам по договору вечерас у Врањиц. Ту мучну сцену прекину долазак аутобуса у којих ускочих и тренутно се спаси од Миличине “паљбе“.

Себи сам дошао негдје на Солинској, биће код Правног факултета, удахнем дубоко и прошапућем полугласно сам себи:“ Биће шта буде, нек’ ми само драги Бог буде у помоћи!“ Срећа што је аутобус био скоро празан, па ме нико није чуо, а да јесте сигурно би помислио или гласно рекао: “Овај је пролупа, док прича сам са собом!“

Душан је ћакулао са колегама новинарима испред “Слободне“, које сам и ја, неке боље неке из виђења, познавао, па ме није требало упознавати. Послије пар протоколарних реченица нас двојица се упутимо у Врањиц. Пар жестоких пића умртви грижу у мени па смо се до касно зафркавали на мој рачун и на мој будући војнички живот.

Вративши се касно у стан омамљен од пића одложио сам рјешавање проблема и одмах сам заспао. Ујутро сам устао чио и одлучан да се овај проблем мора рјешити. Назвао сам Милицу и предложио јој да се поподне нађемо код мене и све у танчине рашчистимо. Пристала је. По гласу сам јој препознао да ће то бити мучан али искрен раговор.

Цјелу истину смо знали само ја, Драгица и Небо изнад нас, о чему ниједно никада никоме неће рећи ништа, у обостраном интересу, а Милица је нешто видила, слутила, и што се могло тумачити различито, мада сам био сигуран да она замишља за њу најгору варијанту, и да је на мени да то сведем на најблажу могућност и тако изгладим ствари. Стало ми је до ње, волим је дубоко и страсно, не желим је изгубити, али није потребно њене црне снове претварати у стварност и одатле градити нову основу. Знао сам да сам заслужио ове горке пилуле, али сам рачуна да их не треба предозирати, то није добро ни за њу ни за мене. А нисам ни први ни посљедњи који је тако згрешио од памтивјека до данас, па што би нам једна моја непромишљена и случајна слабост занавјек уништила или промјенила живот. А зар она мора све сазнати?

Боље је да не зна, оно што се не зна и не постоји. Тамо иза граница спознаје су само нада, слутња, машта, ма измаглица која се може тумачити и овако и онако.

Дошла је у стан како смо се договорили. Бјеса је нестало, али је њена мирноћа, одлучност и самосажаљење било горе од вике. Пустио сам је да говори, да избаци из себе све што има и на њену одлуку да раскидамо само сам додао да није у праву. Схватио сам да неће пасти на плодно тло било шта да кажем, а претјерано правдање би била потврда за њу да је у праву. Она је отишла у убјеђењу да ће бити онако како је она одлучила, а ја сам одлучио да ја сада морам вући праве потезе и преузети инцијативу.

А сутрадан сам узео каву и пиће и кренуо у Првобораца улицу код тете Анђе, код које је Милица била подстанарка. Обе су се изненадиле мом доласку, а Милица није била сада у могућности да се слободно покаже као јуче, морала је да саслуша и моју причу. Нормално, тета Анђа је била на мојој страни, она није дозвољавала да неко било шта лоше мисли, акамоли да говори о мени. А нашу везу је сматрала идеалном, и нормално, да сам по њеном ја био боља страна.

И тада је све изглађено, наставили смо гдје смо стали прије Миличина одласка на годишњи.

Дошао је и позив за ЈНА, па сам га предао у персоналну службу Анкици Сиришчевић да напише потребна рјешења. Истог дана сам на Риви, у златари, купио прстен који ми се највише свидио, са неким малим бисером, и изненадио Милицу. Свидио јој се и одмах га је поносно ставила на прстењак сваки час загледајући како јој стоји.

Били смо заручени.

Дође и време опраштања. Једно вече били смо код Гојка и Маје и до касно у ноћ ћакулали. Сутрадан поподне је у гарсоњеру дошао Душан с Катјом и донио ми штедну књижицу на моје име на коју је био положен дио његова дуга мени, а за остатак смо се договорили да код њега стоји до мог повратка из Војске. Он је планирао да уреди и намјести гарсоњеру, хтјели су се овамо преселити из Врањица. Роса ће морати потражити подстанарску собу. И сви су ми говорили да обавезно пишем и јављам се, а мени је било јасно да су то само пригодне фразе, јер ћу ја писати, али нећу добијати одговоре. Једино Милица и родитељи ће писати, а остали ако им нешто затреба.

Тако је било и у подузећу. Поздравио сам се са најближим сарадницима, а директор Сарага ме упита:

-“ Шта планираш послије Војске, остати или отићи од нас?“

-“ Ништа, вратићу се овдје, али то не значи да ћу и остати. Можда искрсне нешто боље. Знаће се на време.“ – слегнем раменима.

-“ Имаш право, рано је о томе мислити, дуга је додина. Па, јави се.“ – пружи руку.

-“ Хоћу, знаћете гдје се налазим.“ – обећам му.

Опраштајући се са Милицом чинило ми се да одлазим на два три дана, а обећање да ћу јој често писати био сам сигурн да ћу испунити. А шта би друго тамо радио као војник него писао, а ја сам некад знао и волио писати љепа љубавна писма, ваљда нисам заборавио.

-“ Зашто идеш кући, могао си одавде отпутовати.“ – себично ће она, борећи се за још два дана до јављања у Бачку Тополу.

-“ Од куће, с Влаке, од ћаће и матере се иде у Војску, потребан ми је њихов благослов! Тако је код нас Срба.“ – кажем јој оно што је и она знала.

-“ Знам, знам, такав је обичај.“ – помири се она са стањем да ме неће бити овдје годину дана.

КРАЈ ШЕСТЕ КЊИГЕ

Advertisements