Кога год да питаш о војсци свако ће другачије рећи. Неко ће је хвалити до небеса, а неко спуштати у девети круг пакла, али нико неће рећи да не треба народу односно држави. Пожељети хоће: “ Ех, кад би овај свјет био паметан, па да се укуну све војске и уништи сво оружје, гдје би нам био крај, сви би пливали у богатству!?“, али ће одмах додати да су то само снови, само пусте жеље, јер те памети нема нити ће је бити, а дотле ће бити и војске.

                    -“ Ђаво ти је одњо синко, мени однесе младост, шест година у марини, па унда на Пјаву, а унда ни то не би доста, па ме направи кљастим и сакатим!“ –  рече ђед Ћилит –  “Али треба, у њој се дјете претвори у чојека ки гусјеница у лептира. Ни сам не знаш како до тога дође, али се вратиш друкчији, није ти више до уног сперања које чиниш ки факин прије него у њу одеш.“

                    -“ Мени је било добро ђеде, сад је друкчије. Радио сам свој поса у њој, поправља ауте што и прије и послије ње. А нико ме није ћера да журим, а има сам и књига да читам о разним маркама аута и Бога ми доста сам тамо научио.“ –  говори нам Милан.

                    -“ Лако је кад је мир, а Бога ми кад пршти око главе, кад си више гладан него сит, кад си го и бос, и никад се наспавати ки чојек, и вјечито бауљаш унако љуљан од неспавања, не би је никад и ником пожелио.“ – вели Иле сјећајући се својих партизанских дана.

                    -“ Кажу да се војсци веселе само курве, удовице, распуштенице и профитери. А народу, оном обичном, туђа наопако, а своја некако.“ –  каже ћаћа.

                    -“ ја је памтим само по сламарицама! Све сам мога подњети: блато, прашину, маршеве, кишу, студен, храну, али сламарице никако. Како год да направим кревет не ваља, унда Крнета поново. Био неки погани водник и двадесет пута би ми разваљива кревет и да је било по муме ја би приста да спавам на бетону само да свако јутро не мурам јопет правити кревет.“-  грози се Мире на саму помиса на војнички живот.

                    -“ Нема тога више ћићо, данас су душеци.“ –  смије му се Милан.

                    -“ Унда би и ја сад иша, бар би се поштено одморио од свега, тамо је ладовина.“ –  одману руком Мире.

                    -“ Та није ти Маћера гора од уног водника.“-  задиркује га ћаћа.

                    -“ Који водник, гора је од мајора, ни ун јој није раван по оштрини!“ –  насмија се Мире.

                    -“ Зар су мајори најстрожи?“ –  питам га.

                    -“ Колико сам их ја видио сви су били пси, а тако сам и од други чуо.“ –  вели Мире –  “ Пси за војнике и ниже чинове од свога.“

                    -“ Тако је било и у партизанима, дође генерал и неће он војнику ништа већ у одајама риба официре. А мајор ти је на средини, они виши га притискају, а они нижи се од њега склањају, па је бјесаб и на једне и на друге.“ –  смије се Иле.

                    -“ Има ту још нешто! Док дође до чина мајора чојек дође у животну доб кад не муре даље напредовати без високих војних школа, не мугу сви бити генерали, па зна да ће до пензије бити у касарни, а унђе се искаљује на кога муре. А за високе војне школе поред знања треба имати и везе, ки и свуда, па често не иду најбољи, и ови то знају и трпе, виде неправду и ето ти гриже у чојеку, а и бјеса на све и свакога.“ –  мудрује ћаћа.

                    -“ Бога ми, у праву си! То ти је било и у партизанима. Послије пада Италије нагрну доста домобрана, понешто и усташа, у партизане и већини је признало чинове које су тамо имали. И сад ти замисли, они што су били у партизанима од почетка рата и против њи  двије године ратовали сада су морали слушати њиове куманде. Истина је да су неки од њи тај чин имали и у краљевој војсци и били школовани официри, али и данас сматрам да није требало одма им признати чин, нека га прије заслуже на првој линији ки шта су га и партизански официри заслужили.“ –  присјећа се Иле.

                     -“ Од увођења чинова у партизанима почела се одвајати врхушка и грабити се за власт, мало по мало, па добишмо данас “црвену буржоазију“, као рекоше студенти шесдесетосме. А још са “Информбироом“ четрдесетосме очистише војску од правих прекаљених кадрова, па шесдесетшесте очистише милицију на челу с Ранковићем и ослаби та права комунистичка линија и шта имамо данас? Исту боју власти ки за Краљевине!  А ово бирање по кључу, да мура сваки народ бити једнако заступљен, е то не ваља. То нека буде у Скупштини, Партији, али тамо ђе се тражи струка и знање тога не би смјело бити, нека иду најбољи, па ма које нације или вјере били. А у свим тим “чисткама“ највише настрадаше Срби, што у Србији, Босни и Црној Гори и ође у Хрватској. Ја њесам чу да је ко од Словенаца, Хрвата, Муслимана или Македонаца настрада. А ови наши будалаши напунише затворе ни кривим ни дужним људима, бар их је већина за ништа одробијала што власти и саме данас признају. И шта ће им данас толика војска, жали Боже шта тару младост толико времена.“ –  расприча се ћаћа.

                    -“ А јест, било је настрадало и нешто ‘Рвата, знам неке наше Буњевце и Доњане.“ –  вели Иле.

                    -“ То нешто Далматинаца, истина! А знаш ли да су ође и Бећу “Фалај“ ћели послати на  Голи, заостала од глади и бједе, зато што се без пардона наруга Стевану Рњцу, Илији Црном и њиовој партизанштини. Ником нормалном то неби пало напамет, сулуда чојека затворити па ма шта говорио.“ –  вели ћаћа.

                    -“ Ем ти Неђељицу, “Фалај“ Бећо “Информбировац“, па шта им је будалаш говорио?“ –  насмија се Иле.

                    -“ Пита и’ : Фајал другови партизани кад ћемо се спојити с Русијом, та обећавали сте да ће нам Маршал Стаљин бити предсједник и да ће се шенивца к нама сљевати из житородне Украјине.“ –  насмије се и ћаћа.

                    -“ Није ун толико ни луд, за рата се тако и говорило. Биће се јадник зажелио турте, ујела му се пура и каша сваки дан за ручак и вечеру.“ –  шаљиво ће Иле.

                    -“ Па, одведоше ли га?“ – пита Мире.

                    -“ Ма, Станкић и’ заустави: “ ‘Есте ли луди, свак ће видити да није при себи, а унда ће посумњати да је то чуо од вас и унда ћете ви најебати! Ајде ти Бећо кући.“ –  смије се ћаћа.

                    И тако прича кружи као и букара с лањском жутином испред наше авлије, гдје се друштво окупило док не почну вечерњи радови. Жене су плеле и преле не упадајући у разговор, а прве се почеше подизати са ко зна када окресаних камених прагова, који су служили умјесто сједиљки, дајући тако знак и осталима да треба ићи за послом.

                    Одлазећи једно по једно поздрављали су се  и желили сретан пут и очекивање да будем добар војник и да пишем да знају гдје сам и како ми је.

                    -“ Годину дана, није то ништа синко, знаш како је мој Дуца одслужио три године, никад дочекати да прође.“ – пољуби ме баба Марица  и тутну ми нешто у џепић.

                    -“ Немој баба, знаш да ја имам за себе и превише за тамо.“ –  осјетим  не гледајући да је то нека новчаница.

                    -“ Знам синко да имаш. То ти је за срећу и благослов од мене и моје друге  покојне бабе ти Анице. И ја ћу брзо доље Манастиру код ње и мог покојног Пеје, сваку нућ их чујем како ме зову. Ко зна оћу ли бити жива  кад дођеш.“ –  помилова ме руком по образу, а низ страрачке изборано лице  клизнуше као бисер сјајне сузе.

                    -“ Оћеш баба, оћеш, та видиш ли да си права и здрава, чилас ки млада ђевојка!“-  пољубим јој страчку руку.

                     -“ Мој Ђуро копни, чисто се гаси, а то  мује среце неће издржати! Није ми до мене, само да се ун колко толико опорави.“-  тужно ће она.

                    -“ Оће баба Марице, оће, опоравиће се! Данас има добрих љекара и љекова, немој се с тим мучити.“-  храбрим је.

                    -“ Све је у Божјим рукама, мој синко, ма чувај се, а ово ће бити како мура.“ –  отра она сјајни траг од суза, намјести повезачу и отиђе својим лаким кораком својој кући.

Advertisements