-“ Ништа нећу носити, идемо овако.“-  кажем матери одбијајући њену понуду да ми спреми нешто за јело на путу.

                             -“ Роде, треба ли ти пара?“ –  пита ме ћаћа мало угрушан од жутине.

                   – “ Не треба, имам довољно, кад затреба ја ћу писати.“-  одбијем његову понудду.

                     -“ А сад ти кажем, немуј да дуго чекамо на твоје писмо, да знамо како ти је и ђе си смјештен!“ –   прикричи он знајући да што смо страрији да смо тврђи  на писању.

                    -“ Оћу, послаћу вам и цивилну робу, ја сад идем, време је!“ –  погледам на сат.

                    -“Пошаљи слике да видимо како ћете ошишати!“ –  смију се Душанка и Мирко алудирајући на моју нешто дужу косу.

                    -“ Оћу, да видите шта је прави војник.“ –  поздрављам се и они ме прате до авлијских врата.

                    На путу, недалеко од авлије стоји Милан:

                    -“ Идеш Мишко?“

                    -“ Аха, а ти се жени, оћеш ли?“ –  смијем се.

                    -“ Да мало залади, оћу.“ –  поздравимо се.

                    Био сам на Влачинама, код Панине виноградине, кад је на Св. Ћирилу и Методију избијало осам сати навече. Имам још пола сата до воза  па одмјерим корак да на станицу стигнем нешто прије поласка. Сумрак је, у Кистањама  горе свјетла, а из Краљуше се чује акање чобана и клепке оваца. Од Шушања мрак режу фарови неког камиона чије бректање се све јаче чује. Буковица полако тоне у сан.

                    У локалцу с дрвеним сједалима скоро да нема путника, а ја размишљам о синоћном боравку на Пиштавцима. Иша сам сам, сјео на старо мјесто испод Солила и гледа на Манастир упијајући свим чулима густу тишину кањона Крке. Кад су се оглласила вечерња звона Св. Аранђела сачеках да умукне и задњи одјек и тад се упутих назад кући. Било ми је тјело пуне снаге, а  душа блажена мира. Може се даље, тамо гдје судбина води, штити ће ме Св. Аранђел.

                    На книнској жељезничкој станици неколико путника  с великим коферима, завежљајима и покојом оплетеном думијаном, чекају ноћне возове према Загребу или Београду, до којих има подоста времена. Кренем у град, на главну улицу, и тамо је све пусто, само се кроз прозоре станова  види трептање плавичаста свјетла ТВ-а. Пођем према доњем дјелу града кад код Дома ЈНА зачујем звуке из баште Дома. Препознам глас Зденке Ковачичек коју је пратио мени непознати оркестар. Улазна врата баште отворена широм  и кренем унутра.

                    -“ А карта?“ –  насмија се војник са цвикерима на улазу, негдје моје доби.

                    -“ Ја сам војник, не плаћам.“ –  одговорих му са смјешком.

                    -“ Шта, идеш у Армију вечерас, а где?“ –  намириса он регрута.

                    -“ У Бачку Тополу.“ –  велим му.

                    -“ А тако! Па није лоше, шта си?“ –  упита.

                    -“ Радиотелеграфиста.“ –  кажем.

                    -“ Није лоше, важно је да ниси прашинар.“ –  рече ми.

                    -“ Колико још ти?“ –  питам га.

                    -“ А доста, још шест месеци.“ –  одмахну руком.

                    -“ Априлска класа, ајмо на пиво, нема никог у граду, не требаш стајати на улазу.“-  зовем га.

                    -“ Може, ко је дошао, дошао је, ако неко наиђе бесплатно му је.“-  насмија се он.

                    Сједнемо за пластични баштенски сто на пластичне катриге и конобар нам одмах донесе пиво. Пијемо из флаша.

                    -“ Шта си завршио, видим да смо истих година?“ –  питам га.

                    -“ Електротехнику, из Новог Сада сам, па ме ставило овде у Дом да водим рачуна о разгласу. Није тешко, ма досадно је, мали градић па све упознаш за месец дана. Досадно, досадно, а ти?“ –  оћ ће.

                    -“ Економију, ванредно, баш волим да је досадно, треба ми одмора.“ –  велим му.

                    -“ Онда добро, времена ћеш имати на претек. А радисти су господа у Војсци, неће ти бити тешко, а моћи ћеш излазити кад хоћеш.“ –  смије се он.

                    Зденка је пјевала, а ми смо мало слушали, мало причали и пијуцкали пиво.

                    -“ Знаш, овдее је народ према војницима добар, овако нешто, да те неко части, нећеш тамо доживети. Богат је тамо крај, али су ситне душе. Тамо је у тополи доста Мађара, добри су, мирни, али баш не воле војнике. Једино, ако будете ишли на вежбу тамо где су колонаши ту ће вас частити и радо се са вама дружити. Остали, домаће Лале, Русини, Словаци, Румуни, Мађари итд. неће да имају посла с војницима више од онога што се протоколарно мора, онако, ни вруће ни хладно.“-  упознаје ме он  с оним шта ме чека у тој средини.

                    -“ Знам да су Лале мирног темпарамента, некава пластика, није гума није каучук.“ –  шалим се –  “Имао сам колеге у средњој школи, а и био сам једном у Новом Саду, тачно прије десет година. Љеп град.“

                    -“ Онда ти не требам причати, све ти је јасно.“-  повуче он из боце “Карловачког пива“.

                    -“ Морам ићи, нема пуно времена до воза.“ –  устајем.

                    -“ Здраво гуштеру! Сретно!“ –  пружи руку.

                    На перону сам одмах препознао регруте који иду са мном. Упознао се званично: Стеван Шолаја с Пађена иде у Бачку Тополу у “ракеташе“, а Мијо Малоча из Кијева за телефонисту у Суботицу. Били су сметени и успорени од пића и страха од неизвјесности, а како и не би кад први пут се  мичу даље од куће и родитеља. Би им лакше кад видише да сам старији и искуснији од њих и послушно се ослонише на мене као старијег брата.

                    А тада стиже београдски воз.

                    -“ Онда момци, нешто нас је мало, изгледа да смо посљедњи из септембарске класе, ајмо!“ –  настојим их ослободити и орасположити док улазимо у воз.

                    -“ Нас двојица смо били скупа на регрутацији, тамо их је било тада пуно, а гледам вечерас, па ми све чудно што више никог нема.“ –  заплиће мало језиком Мијо.

                    -“ Ишло их је доста данас поподне за Словенију, за Босну, а и јуче је била права гужва. Видио сам, био сам ту у граду, испраћа неке комшије.“ –  дода буцмасти Шолаја.

                    -“ Онда смо ми једини “Војвођани“, добро, нема везе.“ – насмијем се  –  “Бићемо скупа, један другом при руци.“

                    -“ Дакако,добро је на почетку имати неког познатог.“ –  вели Мијо.

                    -“ Јесте ли били одвојени на дуже од куће?“ –  питам их.

                    -“ Нисмо, а ту до Книна, ради школе, најдаље.“ –  рекоше углас.

                    -“ Није ништа страшно, ја сам већ дванаест година, што школа, што посао, па се навикне, иако испочетка буде мало тешко.“ –  припремам их на ново.

                    -“ Ти си годишњак?“ –  пита Мијо.

                    -“ Аха, ванредно сам завршио економију.“ –  кажем му.

                    -“ Благо теби, а ми више шест мјесеци.“-  уздахну Шолаја.

                    -“ Па шта је то, немој одма кукакти.“ –  укори га Мијо.

                    Наишао је конобар и узешмо пиво, причамо помало о свему да се упознамо док воз тутњи уз Уну према њеном ушћу. Заспали смо послије Бихаћа уморни од тандркања воза и испијених пива.

                    Стигли смо у Београд око осам ујутро натеклих очију и масни од оне посебне масноће жељезничких вагона.

                    -“ Ја идем код браће, за Бачку Тополу ћу оним у  девет навече, таман ћу тамо стићи нешто прије поноћи, а у року.“-   велим им.

                    -“ Идем и ја код стрица, онда ћемо скупа. Наћи ћемо се овдје на станици.“ –  сложи се Мијо.

                    -“ Ја ћу за Нови Сад, код родбине, па ћу од тамо за Тополу.“-  изожи свој план Шолаја.

                    -“ Видимо се или у возу или касарни, ћао момци.“ –  рекох им и упутим се на “Ластину“ станицу  за линију према Обреновцу.

Advertisements