Из аутобуса гледам исте предјеле другим очима. Све ми је ружније и оронулије, запуштеније или све у свему горе  него што је било, нарочито цеста  по којој вози више аута него прије десетак година, а она је у распадању. Као да чита моје мисли шофер их потврђује псовкама на рачун власти задужених за одржавање и финанцирање, на рачун опћине и града и оних виших од њих по функцијама.

                    А тад дође умка и сјећање на Дару, чини ми се да то и није била стварност него да сам то сањао или прочитао у неком роману. Копрена њежне туге ови ми се око срца док гледам мјеста, на трен, куда смо пролазили, а затегну се снажно као челична мрежа док је аутобус пролазио поред ливаде на падини према Сави гдје смо се опростили. Умјесто великог крошњастог дрвета  сада је тамо расло неколико младих стабалаца око натрулог пања. Боже, зар је већ толико времена прошло!?

                    А колико је времена прошло најбоље се видило по малој Дијани. Она је пошла у школу. Образи јој поруменише, а крупне плаве очи засјаше када ме угледа да долазим к њима. Остави своје друштво  с којим се играла испред зграде и испред мене на неколико корака отрча у стан вичући Љубинки:

                    -“ Мама, мама, ево чика Миле!“

                    Љубинка излети на врата стана бришући руке о кецељу, гледа ме и не вјерује очима:

                    -“ Бато, ма стварно си то ти!?“ –  а онда се уозбиљи –  “ Еј, бре, не знам да ли да те пре пребијем или да ти се радујем!“

                    -“ Можеш једнп и друго, како те воља!“ –  смијем се.

                    -“ Прво ради писања, а друго шта си се коначно, после толико времена, сетио нас!“-  грли ме и поздравља.

                    Улазимо  у мали станчић који је Љубинка укусно уредила, али се види на први поглед да је то одавно изграђена зграда, скромно, за раднике, и требало би је цјелу од темеља до крова адаптирати. Стево је са својим “златним рукама“ све поправио и све функционише, али се старост без радикалних грађевинских и занатских радова не да сакрити.

                    -“ Не желимо да улажемо неке велике паре, нас следује нови стан, поправљамо само оно најнужније.“ –  објасни ми Љубинка кад смо о томе причали. А причали смо о свему и свачему, успоменама и садашњости, плановима за будућност, а највише о Дијани и њеној школи.

                    Односи са Брацом и Ружом б или су сношљиви, нормално су комуницирали колико су им то дозвољавале свакодневне обавезе, а љубинка је чекала прилику да се запосли у “Првој искри“, тако су бар Стеви главешине обећале. И тако је Љубинка причала и причала, а ја сам углавном слушао и тек ту и тамо понешто одобравао или приупитао до доласка стеве с посла.

                    Стево је био исти, на њега време као да није утицало, смирен, окошт, од мало рјечи које си из њега морао кљештима извлачити. Уствари, он је говорио очима, и ко га је познавао из његових очију је могао добити одговоре. Већ је руководио погоном одржавања, а то је у његову случају значило да ради у свако доба дана и ноћи, када га позову, ван редовног радног времена, не тражећи да му се то додатно плаћа, а други то и нису знали поправити.

                    -“ А шта да одлажем, ионако би ме тај проблем сутра чекао, а погон мора радити, да стане био ја крив а не директори. Као да не знате како они долазе на те функције! Немају појма о технологији, а моја мајсторска екипа је полушколована, мораш им све у детаље објаснити да нешто скрпају. Штета, добри су људи, али нису школовани као што смо ми били тамо код нас.“ –  ван обичаја он изрече ових неколико реченица  на моју критику и Љубинкино чангризање.

                    Пили смо вињак и каву, па ручали онда прешли на пиво, а тада сам им рекао да морам навратити код Руже и мале Наташе, а знао сам да Брацу нећу видити, био је на раду са “Монтажом“ у Либији. Ту се задржах око два сата  играјући се са малом буцмастом Наташом, која се мачкасто умиљавала како то само знају мале дјевојчице. Ружа је, по обичају и нарави, причала и причала, питала и одговарала, више него што је слушала моје шкрте одговоре и питања. Свако има свој начин да води комуникацију, а такав је био њен, своју реторику не прекида, а до мојих мисли и рјечи није јој ни било стало.Како је замислила и закључила тако је и напричала, и био сам сигуран да је мислила да је у свему у праву.

                    У аутобусу за Београд сам себи сам постављао питање на које нисам никао могао наћи одговор, зашто се Брацо оженио с Ружом. Ем је старија од њега скоро десетак година, ем није нека љепотица, сасвим просјечна жена, озбиљно болесна од дјетињстава на срцу и требала је тако млада уграђивати бајпасове, а није ни била нека богаташица да би се за то заљепио,, тим више што је био од свих нас физички најљепши и на њега су се цуре ки мушице љепиле. Једино објашњење сам налазио у његовој тренутној слабости насљеђеној од сиротињској порјекла и одгоју у фамилији гдје се казивало да своје грешке требаш и отпатити, те обавези да одгоји своје дјете  које се зачело у тој младалачкој лудости. Лудо, младо, голо и босо, досљедно је и тврдоглаво сносио своју животну грешку и налзио утјеху у својиој малој Наташи. А шта да разглабам, он ми никада неће признати да је промашио, а ја и нисам га питао да ми објашњава своју судбину. Бог даје и усмјерава, ма шта ми радили и промишљали , увјек испадне како нам је судбином одрешено.

                    На Главну беодрадску жељезничку станцу стигао сам скоро сат времена раније од поласка воза за Суботицу. Сједећу у жељезничкој кафани блену сам у метеж путника и уз пиво се настојао у мислима отрести свега онога што је остало иза мене. Разум ми је већ израчунао да таквог живота више неће бити, а сада је то требало прокувати и прелити у едушевни дио бића. Требало је направити равнотежу између разума и емоција и на њу надграђивати оно што долази. Из мисли ме трже Мијо:

                    -“ И ти си већ стига? И ја сам раније побјега, о свему се прича, а о мени најмање, по оној “…лако је теби…“. А није ми лако, све ми је ново и са мном влада та чудна неизвјесност.“ –  бубну цјелу истину која га мучи.

                    -“ Иста ствар! Сједи и пиј, до Бачке Тополе ћемо се напити ко гузице. Шта велиш?“ –  предложим му уз осмјех.

                    -“ Имаш право, сваком је тисно у својој кожи, идемо је мало омекшати да не стеже и жуља.“ –  окељи се и он.

                    Конобар нам је доносио вињак и пиво “да боље увати“, како рече Мијо. Попили смо три туре и ја сам као старији све платио. Мијо се бунио:

                    -“ Није ред да ти све плаћаш, морам и ја нешто ки шта је код нас у Далмацији обичај.“

                    -“ Слушај,Далматинци смо, нећемо мјењати обичаје. Како би то било да се цјењкамо пред конобаром? Има бифе-вагон у возу, ту ти преузимаш своју туру, јел’  поштено?“ –  смијем се.

                    -“ Да, ми и пишамо у клапи!  У реду, право кажеш. А ти ки да ниси ништа попио, ништа те не  ‘вата?“ –  смије се он, не примјећује се да је пио, само му се очи блиставо сјаје.

                    -“ Добро и ти подносиш, имаш ли кондиције?“ –  шалим се.

                    -“ А знаш како је, одмалена се пије беванда и вино, ваљда имам.“ –  весело ће он.

                    -“ Важно је да се пије у гузицу, а не у главу и да се зна свој мјера.“ –  додам негдје давно чувшу мудрост.

                    У возу смо заузели мјеста у бифе-вагону и наставили пити вињак и пиво. Кад смо попили трећу туру нетгдје код Србобрана конобар се насмија:

                    -“ У војску момци? Свака вам част, пијете ка смукови,а ништа се на вама не примјећује. Ова тура је на мој рачун, гдје излазите?“

                    -“ У Тополи, навикли смо пити у гузицу, а не у главу, ми смо Далматинци.“ –  рече му Мијо.

                    -“ Охо, тамо има доста ватрених Мађарица, воле оне море.“ –  весело ће конобар.

                    -“ Моћи ће пишати свако јутро у море, ако буду добре.“ –  вели му Мијо и намигну ми. Обојица добро знамо да би сто пута упишале  док би из Кистања или Кијева стигле до мора.

                    Поздравимо се с конобарима, воз је стигао у Бачку Тополу.

                    -“ Знаш ли ти ди је касарна?“ – пита ме Мијо.

                    -“ Појма немам, идемо питати у бифе.“ –  велим –  “Имамо још сат времена.“

                    Тамо нам објснише куда треба ићи, а ми попишмо задње пиво у цивилству.

                    -“ А сад идемо служити домовини.“ –  велим ну.

                    Нисмо прошли ни сто метара, а видишмо да је све пусто и мрачно, нигдје живе душе.

                    -“ Која је ово селендра, па сви већ спавају мртвим сном.“ – Мијо ће.

                    -“ А шта нас брига, ионако нећемо имати времена ни када нин шта разгледати“-  ману руком.

                    Поред нас стаде бјели “Фићо“:

                     -“ У касарну момци?“

                    -“ Идемо!“ –  рекошмо углас.

                    -“ Упадајте, идем и ја тамо на спавање.“-  смије се “стажо“ са златним цвикерама.

                    -“ Ти си тамо у амбуланти?“ –  питам га.

                     -“ Аха, још шест месеци, али добро је, ево видите, иду дани. Који сте ви род?“ –  пита док пролазимо кроз слабо освјетљене, скоро мрачне улице.

                    -“  Везисти, ја радиста, он телефонија.“ –  кажем му.

                    -“ Онда  ћете ви на обуку у Суботицу, шест месеци, то је већ боље. Ово овде је права селендра. Бар за мене из Београда.“ –  насмија се.

                    Ауто скрену кроз капију не заустављајући се код стражара и између огромних платана стаде испред велике смеђе зграде.

                    -“ Ево нас момци!“ –  рече “стажо“.

                    -“ Заслужио си пиво, видимо се сутра.“-  кажем му.

                    Војник испред улаза  узе нам позиве и тихо говорећи показа нам слободне кревете:

                    -“ Лезите овдје, остало ћете сутра.“

                    Објица смо заспали исти трен.

Advertisements