-“ Диж’  се! Устајаље!“ –  зачу се повик и упали свјетло у великој просторији с високим плафоном препуној гвоздених кревета.

                    -“ Вас двојица, умите се, па дођите код мене.“-  рече блажим гласом десетар мојих година.

                    Ја и Мијо нисмо се ноћас ни скидали, само смо ципеле гурнули испод кревета. Од сна млитави, на кратко ошишани војници сањивим очима радознало зуре у нас двојицу.

                    -“Ајмо Мијо протрљати очи леденом водом.“ –  позовем га храпавим гласом од синоћњег локања, а он послушно кимну главом и крену за мном у просторију са десетак умиваоника гдје су се већ зискали полуголи војници.

                    Млади војник, скоро дјете,  застане и да нам предност, а ми се пљуснемо водом и мућнемо уста:

                    -“Ух, шта љечи, сад би видру попипо, али се не смије, заболио би дроб, попићемо пиво.“ –  кажем Мији и склањам се од шпиње.

                    -“ Личи, ух, љечи, право кажеш.“- задовољно прихвата пердлог Мијо Малоча из Кијева посије три четри гутаља из чесме мјешајуши икавицу и јекавицу.

                    Онако необрисани јавишмо се десетару, а он ће:

                    -“ Ајде, идемо вас обући!“ –  и крену прма излазу из згрде , па нас поведе около до најмање зградице и уведе у просторију препуну униформи  и осталих војничких потрепштина. Специфичан војнички мирис испуни нам ноздраве.

                    -“ Изабери нешто паметно, они ће у Суботицу.“ –  рече економу.

                    Економ набаца по реду униформе, љетну и зимску, чарапе, гаће, кошуље и све остало на шаторско крило, напомињући шта ћемо сад обући, а што стрпати у ранац. Обучемо се, а десетар нам поможе спаковати ранчеве, а тада нам дадоше ПАП-овке пушке с свим прибором, и стрпаше нашу цивилну робу у некакве кесе и ми написашмо адресе гдје их треба послазти на неком картончићу.

                    -“ Сада идемо на шишање.“ –  рече десетар и проматра нас са свих страна –  “ Није лоше!“ –  дода сам за себе.

                    -“  Слушај десетару, прије шишања може ли се гдје попити пиво, жедни смо ки пси.“-  велим му.

                    -“ Овако рано, значи да сте синоћ пресаугали!“-   насмија се он.

                    -“ И те како!“ –  насмијем се сувих уста. Мијо се укуипио мамуран и збуњен.

                    -“ Идемо у кантину, тамо је и берберин.“-  погледа  околио себе –  “ Само то брзо обавите.“

                    Ранчеве и пушке оставимо испред бербернице, ту оста и десетар, а нас двојица као жедна земља попишмо пиво и дођошмо себи. Гледа нас постарија тета и смије се:

                    -“ Лечи, а момци!? Били шта појели?“

                    -“ Не пада ми напамет, а Мијо?“ –  весело ћу ја.

                    -“ Ки ни змију!“ –  направи израз гађења на лицу.

                    -“ Дај тетка још једну туру, дуго је до Суботице.“-   поручим још два пива.- “ Не отварајте, то ћемо зш ранац.“

                    Тетка дода и ми те боце ставишмо под блузу, она се прекрсти кад смо одлазили.

                    -“ Јели боље?“-  смије се десетар.

                    -“ Сад је оно право! Може нас овај огулити.“ –  покажем на брицу.

                    -“ Имате ли посебне жеље?“ –  зафркава се берицо.

                    -“ Пази да ми не повредиш овај младеж, а остало ради како те воља, по пропису. Право да т кажем, јебеме се.“-  кажем му.

                    -“ То су праве муштерије, ту се могу исказати као прави умјетнички фризер.“ –  зазуја пар пута електричном машином по коси и за трен би готово.

                    -“ Сад  идемо оставити пушке и ранце , па идемо на доручак.“ – вели нам десетар.

                    -“ Какав доручак, ми смо јели.“-  рекошмо ја и Мијо углас.

                    Он закима главом:

                    -“ Онда идемо код командира по папире.“ –  поведе нас он.

                    Тамо нас дочека водник “стажист“:

                    -“ А то сте вас двојица! Идете на обуку у Суботицу, па се видимо за шест мјесеци овдје. Камион је испред, покупите сву опрему и можете одмах ићи.“ –  пружи нам већ исписане папире.

                    -“ Око малог ТАМ-ића мувало се још неколико војника. Видјевши нас почеше се пењати у кош с дрвеним сједалима са стране. Попешмо се и ми и камиончић крену. Погледам на сат, било је осам сати, па извадим цигарету и запалим, гледајући цесту како бјежи унатраг.

Advertisements