Након сат времена вожње камион улази кроз капију касарне и заустави се одмах испред жуте згрде с`десне стране. Док смо се неспретно искрцавали  ненавикнути на чизме, опасаче, ранац и пушке, под гласном љутитом галамом неког официра смувано се постројавала  групица војника, још више се се збуњујући од галаме. Водник из наше пратње преда официру неке папире, а овај се обрецну и издера на мене и Мију:

                    -“ Шта вас двојица чекате, трк у чету, оставите пушке и ранце и да сте пре овде него тамо!“

                    Мијо трчка за мном ки пасић. Срећа његова што ја не журим.

                    -“ Гдје је наша чета?“ –  питам официтра мртав ладан.

                    -“ Одведи их, брзо!“ –  виче овај на војника с црвеном траком око мишице.

                    -“ Одакле долазите?“- пита нас дежурни док идемо уз степенице на спрат и кроз дуги ходник  десно, ни њему се не жури.

                    -“ Из Бачке Тополе, како је овдје?“ –  питам га као старог знанца.

                   -“ Добро, војска ка војска. Ево овдје оставите пушке и ранце.“ –  отвори врата са натписом “Четни евидентичар“ –  “ Влаићу, пацове, чувај ово док се не врате, ено доље Драгаш прави представу.“ –  рече ситном црномањастом војнику који је тамо сједио за столом.

                    -“ Из Тополе сте, сада је све комплетирано.“-   стави он пушке и ранце у угао овеће канцеларије-магазинчића.

                    -“’Сад идите тамо код заставника Драгаша, он сано тако галами, добар је он.“ –  насмија се дежурни.

                    Сиђемо низ степенице којима смо и дошли, а заставник Драгаш виче:

                    -“ Брже то, ви сте војска, а не килаве бабе! Прикључи се у строј!“

                    Станемо на крај строја и он командује звонким гласом:

                    -“ На десно! Десним крилом напред! Лева!“

                    -“ Лева, десна, лева, десна,…један, два, један, два, исправи тако, један, два! –  поправља он неправилно и неуједначено корачање строја.

                    Двадесетак нас је, све сами регрути што уочавам по цивилном држању и покретима, ни униформа то није могла сакрити. Идемо поред великих хангара, унутра се војници мотају око тенкова и оклопних транспортера, подижу поглед праема нама и чизмама газе замишљени реп или од прста праве крила и кукуричу као фазани.

                    Заставник Драгаш је у сивомаслинастој кангар униформи са шапком, испод које око ушију сјере се сједине, средњег је раста и лака корака у плитким ципелама. Топао је и љеп дан, чела нам се росе од зноја. Излазимо кроз задњу капију на неку неасфалтирану путину.

                    -“ Чело, тратоаром!“  – командује заставник Драгаш, сада тише, обичним гласом.

                    Тратоар је бетонска стаза ширине око један метар, с десна му је високи касарнски зид од пуне опеке, а с љева осушени коров  висине до паса и џомбасти коловоз  од земље, утобан и разрован од тенковских гусјеница. Тамо преко су ниске кућице  од опеке окружене дрвеним нахереним плотовима  и разраслим коровом и неком закржљалом повртларском биљком између. Да није сунца које то весело обасјава човјек би рекао  да су то она тмурна и запуштена предграђа из Цесарићевих пјесама.

                    Иза нас оста касарна и кућице, а поче пољана с импровизованим игралиштем  за све намјене, а тамо даље коровом обрасле неке веће и мање јаметине  и још даље, кроз измаглицу, нека друга касарна  и иза ње небески свод се спустио на равницу.

                    Тишина је, чује се само шкрипање опасача  и нових чизама те бат корака регрута  “трап, трап, један, два,…“ ненавиклих на тако тешку обућу.

                    -“ Десно!“ –  командује обичним гласом  заставник  на половини душине тратоара и и чело колоне крену на сувом травом обрасло игралиште. Пусти нас да дођемо до руба игралишта, што даље од цесте  и командује:

                    -“ Стој! Вољно!“ –  и сједе на узвишење обрасло густом сувом травом  претходно ногом поравнавши мјесто, извади марамицу и обриса ознојено чело. Шапку стави поред себе и на сунцу му бљесну сједа валовита коса.

                    -“ Остарило се момци, ви сте ми задња класа, сиже време за пензију.“ –  рече мирно, а очи му се сјетно засјаше.

                    Регрути посједали по трави игралишта испред њега. Извадили цигарете и запалили.

                    -“ Шта сте се стисли, младост па ћути!“-  насмије се он –  “Неки знају, али нека, поновићу, ја сам заставник Бранко Драгаш, командир вода радиотелеграфиста. Телефонистима је командир вода старији водник Светозар Јовичић, доћи ће и он овамо мало касније. Командир чете вам је  капетан Славче Констандинов. Ту су још водник Анић и заставник Јеротијевић. Ускоро нам у чету треба доћи  један поручник, он ће ме замјенити на мјесту командира вода, а ја ћу бити командир оделења. Родом сам с Козаре, дакле Босанац, ожењен, дјеца су ми ваших година, и живим већ дуго овдје у Суботици.

                    Надам се да с вама неће бити проблема, бар колико ја видим, али ћу вам ипак рећи, ако вам буде било шта потребно слободно ми се обратите као оцу, па ћемо то рјешити, није важно о чему се ради . Неко војску подноси лако, неко теже, али ствар је у овоме: у Војсци постоје правила, треба их се придржавати и онда нема проблема ни за вас ни за нас официре. Видим, ту међу вама има старијих, школованих људи, ви будите овим млађима старија браћа и пазите на њих, та они се тек сад одвикавају од куће и фамилије па им треба некакав ослонац. А сада се представите ви, да се међусобно упознате. Ајде ти жути с цвикерима, из Тополе.“ –  насмија се према мени.

                    -“ Миле Мажибрада, родом из Кистања, Далмација, радим на жељезници у Сплиту као референт, завршио сам средњу техничку саобраћајну школу у Београду и ванредно економски факултет у Осијеку. И ја ћу послије одслужења војног рока брзо у пензију, имам већ осам година радног стажа.“ –  насмијем се –  “ Од куће сам отишао послије осмог разреда, дакле с петнаест година, знам намјестити кревет, прати чарапе, понешто крпати и опеглати, а по потреби и понешто остало.“ –  зафркавам се.

                    -“ Одлично, одма ми је лакше, стара војничина.“ –  смије се и заставник.

                    И тако се у шаљивом тону, који ја мнаметну, представише радиотелеграфисти:

                    – Нијаз Шћекић, дипломирани машински инжињер из Сарајева;

                    – Бранко Манасијевић, апсолвент Медицинског факултета из Скопља, родом из Прешева

                    – Жељко Ладишић, машинобравар из Карловца

                    – Горан Шкундрић, дипломирани електроинжињер из из Сарајева, родом из Градачца;

                    – Сафет Кикић, дипломирани правник, судија опћинског суда у Градачцу;

                    – Предраг и Ненад  Лаловић, барћа близанци од Бања Луке, по струци машинобравари;

                    – Мирко Лаијић, бравар из Приједора;

                    – Маријан Липовац, наставник из Мурске Соботе;

                    – Иван Ђуркић, дипломирани агроном из Винковаца;

                    – Антун Ерент, економист из Вараждина;

                    – Јосип Плавец, професор из Загреба;

                    Телефонисти су били углавном млађи момци:

                    – Мијо Малоча, бравар из Кијева коде Врлике;

                    – Стјепан Безјак, електричар из Осијека;

                    – Трајче и Васко Костовски, браћа близанци, електричари, из Охрида;

                    – Адеми Ембрли, сластичар, родом из Скопља, на раду код рођака у Сплиту;

                    – Фетах Попај, електричар из Приштине;

                    – Мухамед Јусић, трговац из Бјељине;

                    Тад те попамти, а било је ту још неколицина деветнаестогодишљака тек изишлих из средњих школа који су тако тихо и стидљиво говорили да их се скоро није ни могло чути даље од првог сусједа.

                    -“ Ето, сад пошто знате  понешто један о другом, може почети дружење, а током времена ћете се још боље упознати. А у вези обуке неће бити проблема, не требате се плашити, сви ћете научити оно што вам треба, и сваки дан нешто ново. Из искуства знам  да је војнику највећи непријатељ досада, зато одмах нађите себи неку занимацију, неко воли читати, а за то има библиотека и у касарни и у граду, играјте шах, сликајте, радите нешто за успомену на војничке дане, нешто што волите, а да за то до сдада нисте имали времена и могућности. Излазите у град, чувајте се сумњивих биртија и жена, извући ће вам паре и можете зарадити болештину. Чета везе се дружи са Мјесном заједницом, њиховом омладином, тамо имате цура, организују се и плесови и у Дому ЈНА, већ ћете наћи пристојна мјеста. У кавгу не улазите кад сте сами, за живу главу, и излазите увјек скупа и будите у близини један другом, не воле баш сви војнике.“ –  подучава нас он.

Advertisements