К нама, преко средине игралишта, прилази у радној војничкој униформи, повисоки и окошти, кракати  старији водник с обичном војничком капом на глави, пушећи и као локомотива испуштајући дим кроз ноздрве. Стаде два метра од наше групе, насмија се крупним од дима пожутјелим зубима, промотри нас два три минутка шутке, а онда се обрати заставнику Драгашу:

                    -“ Бранко, ‘оће ли се моћи шта истесати од ових?“

                    -“ Истесати!?  Ја сам у вод добио академике, а ни твоји пуно не заостају! Немамо ми њих шта научити, једино ми можемо понешто научити од њих. Лако ће бити с њима!“ –  рече му заставник.

                    -“ Ајде момци да нешто научимо, да се не брукате: чинови су на раменима, црвена боја –  војнички, једна тракица је разводник, две тракице је десетар, три има млађи водник; подофицирске су жуте: једна је водник, две су за старијег водника, а широка и уска је за заставника, широка и две уске су за старијег заставника; официри имају звездице: једна је потпоручник, две су поручник, три су капетан, четри су капетан прве класе; исто вам је и за више чинове само уоквирене жутом тракицом на еполети: једна звездица је мајор, две потпуковник, три пуковник; даље су генерали с широким рубом на рубу еполета: једна генерал-мајор, две генерал-потпуковник, три генерал-пуковник, и даље су посебне ознаке за генерала армије и маршала. Сваки чин издаје наредбе, ваше је да их извршавате уколико по издатој наредби не би дошло до тешког кршења војних правила и прописа, а о томе ћете касније учити. Ајде сад устајте и постројте се, да одредимо где је коме мјесто у строју.“ –  намјести се он испред нас показујући руком гдје да формирамо строј.

                    Устанемо и постројимо се као и јутрос:

                    -“ Е, неће моћи тако, радиотелеграфисти су једно оделење, телефонисти друго, па ћемо по висини. Највиши нека буду на челу, па тако редом према крају. Ти брко,“ –  показа на Шкундрића –  “  стани на чело радиста, а ти Словенац на чело телефониста.“

                    Наста мало комешање, мјеримо један другом висину и тако се сврставамо у два реда. Ја и Бранко Мансијевић смо били пар, и по годинама и по висини.

                    -“ Тако је боље, на команду ћете увек заузети своје место, а сад да видимо како вам стјоје униформе, шта су вам они “пацови“ дали? Прво да вас питам: јели кога жуљају чизме?“-  погледа по нама, од једног до другог, а кад се нико не пожали он дода –  “Ако коме око униформе има проблема јавите се четном евидентичару да оде с вама у сервис и то замјени.“

                    Тад пође од једног до другог и прегледа до детаља униформу и даје примједбе: “Притегни опасач! Упртњаче затегни за једну рупицу, намјести капу овако.“

                    -“ Сад смо и то средили! Један савет: иглу и конац имајте увек имајте при себи, ставите их испод руба капе. Ноге прати кад год скинете чизме, прије спавања обавезно, и набавите вунене чарапе, тако ћете сачувати стопала од жуљева. Бријање вам је свако јутро, купање имате једном недељно по распореду, а то вам није довољно и зато користите умиваонике и влажне пешкире, не бојтевсе хладне воде, неће вам бити ништа. Ако тко треба доктору  мора се јавити на јутарњој смотри  и узети од четног евидентичара здравствени картон. Све ситнице можете купити у кантини, тамо имају све што војнику треба. То је засад све, надам се да сте све запамтили, ако нисте питајте старије војнике. Друже заставниче, може ли вод у касарну?“ –   окрену се заставнику Драгашу.

                    -“ Може, старији водниче!“ –  одговори овај службено.

                    -“ Разумем! Вод мирно! На десно!“’-  командова он  –

 “Напред марш!“

                    -“ Лева, десна, један, два, исправи корак тамо, лева, два!“ –  креће се уз средину строја.

                    -“ А Свето, биће ово добра класа, уче брзо!?“ –  након стотињак чујем полуглас заставника Драгаша.

                    -“ Хоће заставниче, већина их је моја генерација, и школовани брате.“ –  у истом тону рече му старији водник Јовичић.

                    Ја сам већ на жељезници носио униформу, па сам већ осјетио како она дјелује на личност  човјека и нисам се зачудио шта ми се тај осјећај поново јавља. Поново сам се осјећао одлучнији, јачи, чвршћи, виши и важнији од оног цивилног мене у цивилу, а по чврстини корака видио сам да је тај осјећај и друге опио. Нису то више били они момци млитавих удова од јутрос, то су већ били војници одлучног и чврстог корака.

                    Вратили смо се истим путем испред зграде од које смо јутрос кренули, па пођем са осталима да се смјестим у собу. Јавим се код четног евидентичара, упознамо се, он се представи као Аца Влаић из Пожаревца, те узмем пушку и ставим је у сошке код осталих претходно јој запамтивши број. С руксаком одем у собу и погледам преко тридесетак војничких кревета на спрат да видим гдје има слободних мјеста.

                    -“ Стари, дођи овамо, ово су слободна места.“ –  позва ме “доктор“ Манасијевић.

                    Крењвети су били до прозора, гледали су преко ниског оградног зида касарне на улицу.

                    -“ Хоћеш ли горњи или доњи?“ –  упита ме.

                    -“ Свеједно ми је, а шта је са овим?“ –  покажем на кревет до његовог.

                    -“ Слободан је и тај, уствари оба.“ –  вели он.

                    -“ Онда ћемо обојица на доње, један до другога, ако треба лако ћу се премјестити горе.“ –  кажем му.

                    -“ Може и тако, лакше ћемо причати.“ –  насмије се он.

                    -“ Јели ово моја наткасна?“ –  покажем на ниски метални ормарић поред кревета.

                    -“ Јесте, дај да ти помогнем, треба слагати по одређеном реду да би све стало.“ –  ја вадим униформе из ранца и преслажемо их и трпамо у наткасну.

                    И поред свог пажљивог слагања једва је све стало.

                    -“ Паре држи код себе, ако ти неко украде нема вајде да их тражиш!“ –  опомиње ме он.

                    Кроз разговор се упознајемо. Он је родом из Прешева, родитељи су му тамо учитељи, завршио је у Нишу студије и постао професор књижевности прије рока, а онда одлучио да студира медицину и сада је апсолвент на Медицинским факултету у Скопљу.

                    -“ Како то да те нису послали у санитетлије?“ –  чудим се.

                    -“ Тражио сам, донео потврду с факултета, али џабе, онај референт у Војном одсеку, мајку му Шиптарску, није дао. Тобоже шаљу само дипломиране медицинаре у тај род. А сазнао сам да је тамо слао неке Шиптаре који за четри године студија нису даље макли од прве године. Покушаваћу овде тражити да ме тамо пребаце, пуно би ми то користило као пракса, кад већ морам годину дана бити у Војсци, можда ми то послије признали као стажирање.“ –  прича ми он.

                    -“ Па шта ниси остао професор?“ –  питам га.

                    -“ Није било слободног радног места, слали ме да радим као учитељ у неке селендре Богу иза леђа. Нисам хтео, упишем медицину, то је уствари и раније била моја жеља, а професор књижевности сам постао по жељи родитеља.“ –  објасни ми он.

                    -“ Добар си, два факултета до двадесетседме године, свака ти част!“ –  дивим му се.

                    -“ Иде ми наука, ниси ни ти лош, осам година радног стажа и факултет, то је још теже постићи.“ –  говори с разумјевањем –  “ А што ниси студирао редовно?“

                    -“ Моји су сељаци, сиротиња, седморо дјеце, ко ће им дати паре за моје студије?“ –  велим му –  “А нико није хтио дати стипендију, па није могло другачије.“

                    -“ Јеби га, кад немаш везе  и паре џабе ти таленат!“ –  слегну он раменима.

                    -“ Постројавање, дневна заповед!“ –  виче с врата пожарни.

                    Излазимо на дугачки ходник и постројавамо се. Ту су сви подофицири и официри, чека се само капетан, командир чете.

                    Заставника Драгаша и старијег водника Јовичића познајем од јутрос, а ту је још један заставник, старији човјек, низак с овећим трбухом, помишљам да би то могао бити Јеротијевић којег су спомињали, а до њега стоји млади водник, тек изашао из школе, здепаст, набреклих мишића, ваљда је то водник Анић. Зачу се отварање врата, заставник Драгаш командова “Мирно!“ и пред четом се појави капетан Констандинов. Командира:“На месту вољно!“ и даде књигу воднику Анићу да прочита заповјед.

                    Гледам капетана, црн, овисок човјек, атлетски грађен, мојих година старости, стрпљиво слуша читање, па послије упита:

                    “- Има ли питања? Лекарска?“ –  а кад се нико не јави командова :

                    “-  Чета вољно!“

                    Војници кренуше напоље, ја идем с Бранком Манасијевићем:

                    -“ Кад си ти дошао?“-  питам га.

                    -“ Прекјуче, чекали смо вас из Тополе, па да почме обука. Ја сам дошао из Сомбора, тамо се требам вратити после обуке као и ти у Тополу, нема везе, можда је после шест месеци добро променити средину, брже време прође.“ –  насмија се, идемо на полигон, бетонирани велики квадрат између зграда, гдје се постројавамо прије ручка.

                    Бранко ми објашњава гдје је шта: тамо је Команда, оно је амбуланта, тамо је библиотека и клуб, оно је кухиња и ресторан, тамо је кантина, оно су зграде гдје је смјештен батаљон механизиране пјешадије, тамо је смјештен тенковски батаљон, испод нас везиста у приземљу су извиђачи, а тамо на дну круга је купатило. Док он прича из разгласа трешти музика, а дежурни официр командује и те команде дежурни чета преносе својој јединици. Питам Бранка шта се ради послије ручка:

                    – “ До пет је одмор, а до седам обука, онда вечера, па до десет слободно, у десет је спавање. Устаје се у пет ујутро, зими у шест, а онда јутарња гимнастика, доручак, обука и тако сваки дан, вртиш се у круг. Ако се нешто мјења онда се то каже у дневној заповједи.“

                    Уласзимо у ресторан, самопослуга је, може се бирати између три врсте јела: јуха, главно јело, салата, колачи или воће за десерт, а крува има колико хоћеш.

                    -“ Храна није лоша, бар за мене, ја сам навикао на студентске мензе, боље је него тамо.“ –  каже Бранко.

                    -“ И ја сам навикао на мензе, у средњој школи, па радећи на радничке, знам како је то.“ –  слажем се са њим.

                    Излазимо на круг:

                    -“ Хоћемо ли у кантину, да видим шта тамо има, треба ми неколико писама, обећао сам се некима одмах јавити, и још понека ситница за хигијену.“ –  питам га.

                    -“ Идемо, видећеш шта има.“ – сложи се он.

                    Тамо је пуно војника, неки пију каву, неки сокове, неки пиво, други купују кексе и наполитанке, чоколаде и жваке, а граја је заглушујућа.

                    -“ Шта ћемо нас двојица, пиво?“ –  питам га.

                    -“ Може.“ –  сложи се он.

                    Купим двије флаше пива и изађемо ван и сједнемо на клупу испред кантине испод неке огромне платане. Љеп је и сунчан дан, без вјетра, право Михоље љето:

                    -“ Јели ти необично?“ –  питам га.

                    -“ Ма није, давно сам отишао од куће и родитеља, жао ми је само оваквог губљена времена, могао сам ове године дипломирати и почети стажирати.“ –  он ће безбојно.

                    -“ Кад се овдје упадне у колотечину, кад се мало адаптираш, учи овдје, сигурно ћете пустити на полагање испита, колико их још има?“ –  сугерирам му.

                    -“ Два. Јеси ли сигуран да ће ме пуштати на полагање?“ –  он ће неповјерљиво.

                    -“ Хоће сигурно, знам неке са свог факултета, долазили су на испите у војничкој униформи.“ –  кажем му.

                    -“ Мало ме све ово избацило из колотечине, немам баш неке воље за учење, ваљда ће надоћи.“ –  слегну он раменима.

                    -“ Доћи ће, него шта, ајмо купити писма, морам се јавити некима гдје сам. Знам да их двије трећине неће одговорити, али нема везе, ја ћу своје обећање испунити.“ –  насмијем се.

                    У киоску купим одмах десет писама и толико разгледница. Вратимо се у собу и одмах испишем разгледнице.

                    -“ Која смо ми адреса?“ –  питам Бранка.

                    -“ В.П. 5920/19., Суботица, поштански број ти је 24000.“ –  издиктира он –  “Зар си већ готов?“

                    -“ Она права ћу написати вечерас, нисам сад расположен.“ –  насмијем се –  “На ова ми вјеројатно неће одговорити.“

                    -“ А колоко је тих “правих“?“ –  смије се он, досјетио се о чему се ради.

                    -“ Два, кући и дјевојци.“ –  рекох.

                    -“ Е, ту се треба удубити, право кажеш, вечерас ћу и ја.“ –  одложи и он своја “права“ писма.

                    Полуизваљени на креветима закуњали смо на трен.

                    -“ Устај, обука!“ –  викну пожарни.

                    Обука је била у кабинету. Предавање је држао старији водник Јовичић, у десетак минута рекао нам је шта ћемо учити наредних шест мјесеци и наредио четном евидентичару да нас радисте задужи с “сувим“ тастерима. Узмем тастер и укључим “зујалицу“ и почмем куцати Мозеову азбуку.

                    -“ Ти то знаш!?“ –  зину Бранко.

                    -“ Знам куцати и читати с траке, требаће ми мала вјежба за слух, за радиостаницу. Шути, не говори никоме!“ –  шапнем му с прстом на устима.

                    -“ Онда ћеш ми бити при руци?“ –  замоли он.

                    -“ Није то тешко, треба само вјежбати да стекнеш брзину. То ти је као научати писати и пјевати музичку скалу.“ –  објасним му.

                    -“ Па где си ти то научио?“ –  интересира се.

                    -“ У средњој школи, то је жељезничка техничка, тамо се учи и касније ради на Морзе апаратима, Хеловим далекописачима и телепринтерима. Интересантно је, неће ти бити досадно.“ –  охрабрујем га.

                    -“ Видећемо, нисам баш музикалан.“ –  вели он.

                    -“ Ово ти више личи на математику него на музику, знаћеш бројати цртице и тачкице. А за шест мјесеци и магарац би пропјевао.“ –  насмијем се.

                    -“ Е, онда је већ боље.“ –  помири се он.

                    Послије вечере скинуо сам се у пиџаму и узео писати писма кући и Милици. Бранко је ишао мојим примјером, и он је удубљено писао.

                    -“ Како је твојој име?“ –  питам га.

                    -“ Верче, Македонка!“ –  окељи се.

                    -“ Моја је Милица, Српкиња, Далматинка.“ –  смијем се и ја –  “Јели то код тебе озбиљно?“

                    -“ Тако-тако, више јесте него није, видећемо како се буде понашала док сам ја овде.“ –  неодређено ће он.

                    -“ Моје је озбиљно, сљедеће јесени, док изађем из Армије, се женим.“ –  кажем му.

                    -“ Добро је кад си тако сигуран. Ја за своју не би ставио руку у ватру.“ –  вели он смјешећи се брчићима.

                    Ставим коверте под јастук:

                    -“ Спава ми се данас ми је био дуг дан.“

                    -“ И ја ћу, јел’  хрчеш?“-  он ће.

                    -“ Нисам досад, бар се нико није жалио. Иначе ми не смета ако хрчеш, само ти хрчи у ритму, то ме баш успављује. Не смета ми ни свјетло, ни бука, ни галама. Лаку ноћ.“-   зјевнем исклопим очи.

                    -“ Благо теби, лаку ноћ.“ –  намјести се и он.

                    Жагор се изгубио у даљини и ја сам упао у сан без снова.

                    Тако прође мој први војнички дан.

Advertisements