-“ Диж’  се! Устајање!“ –  пробуди ме глас дежурног –  “Ајде, жури се, умивање и јутарња!“

               -“ Спавао си као топ, мислио сам да си умро.“ –  сањиво рече “доктор“ Бранко Манасијевић.

                    -“ Још би, али нема везе, може и овако.“ – протегнем се и узмем шугаман и тоалетни прибор и кренеммо скупа у велику умиваоницу.

                    Око десетак шпиња над бетонским коритом тискало се пуно војника, а из дугог дјела отпозади и са стране осјећао се задах фекалија из клозета. Запалим цигарету и чекам с Бранком да се гужва колико толико смањи, а онда заједнички над једном шпињом у два три потеза се обријемо. Бранко има тврду браду и гаји бркове па му иде спорије:

                    -“ Лако је теби, ти си плав па се и непримјети ако понешто прескочиш, а мени ако остане једна једина длака вратиће ме са смотре.“

                    -“ Нек врати, бар ћеш се моћи на миру обријати.“-   смијем се ја и пожурујем га  – “Бркове или обриј или их навече уреди прије спавања, а могао би се тад и обријати, па ујутро само мало поправити.“ –  посавјетујем га, а он кимањем главе одобрава.

                    На полигон смо стигли међу задњима, три корака испред старјешина. Команда паде и ми трчимо у круг око полигона за смотру испод огромних платана. Трчи капетан и водник Анић, а остали подофицири се вратише у просторије.

                    -“ Није ово за мене, имам равне табане и курје очи на њима, и престар сам за ову зајебанцију овако рано ујутро.“ –  говорим Бранку док упоредо трчимо.

                    -“ Радије се разбуђујем уз кафу него уз ово.“ –  сложи се он –  “Немам воље, а нисам ни трчао од почетка студирања.“

                    -“Пробаћу десетак дана, ако не буде бољитка тражићу на љекарској изузеће.“-  кажем му.

                    -“ Послаће те да чистиш круг.“ –  одговори Бранко.

                    -“ Нема проплема, радије и то него да набијем нове жуљеве поред постојећих, нећу моћи нормално ходати.“ –  велим му у мислима већ сковану одлуку.

                    -“ Јели ти то уписано у здравствени картон?“ –  пита ме он.

                    -“ Јесте, равни табани и наочаре.“ –  рекох му.

                    -“ Онда ће ти дати улошке, а због наочара те не смију слати на стражу.“ –  подучава ме он.

                    -“ Откуд ти то знаш?“ –  питам га измешу два јака издисаја.

                    -“ Читао сам њихове здравствене прописе, има овдје нека брошура-правилник, спремам се за санитетлије.“ –  тешко дише и он.

                    Гледам двадесетгодишњаке, они скачу као јарад:

                    -“ Стари смо ми за ово, друже.“

                    -“ Стари, него шта! Нису нас ни требали у овим годинама слати на служење војног рока.“ –  слаже се Бранко ознојен као и ја.

                    Идемо у чету бришући марамицама зној с лица и врата. Тамо покушавам наквашеним пешкиром у хладној води обрисати торзо да се расхладим те обучем униформу до краја, по пропису. Сада се иде на постројавање за доручак. Стандардна мензашка храна: чај, бјела кава, какао,, масло или топљени сир, мармелада, све у малим паковањима, као што је по хотелима или ђачким мензама. Гледам на сат, до осам кад почиње обука има још петнаестак минута:

                    -“ Идемо на каву у кантину.“-  кажем Бранку.

                    -“ Баш сам на то мислио.“ –  сложи се он.

                    За високим пултовима затичемо доста војника, пију каву и пуше.

                    Све је на брзину, нема гуштања.

                    У осам нас уводе у кабинет. Дупло је више војника него сједала, па сједамо на под наслањајући се леђима на зид. Војници жагоре, а дежурни стоји код отворених врата и извирује на ходник. Чека долазак капетана и осталих старјешина.

                    -“ Мирно!“ –  па сви устајемо док они улазе.

                    -“ Вољно!“ –  рече капетан и поново сједамо како ко, на столице или под.

                    Он нас упознаје са организацијом и задацима чете: има два вода, вод радиотелеграфиста и вод телефониста, сваки вод има три одељења, и наводи ко су командири одељења и водова. Наглашава да се не сматрамо повлаштенима, јер у случају непријатељског напада ми смо први на удару да се униште комуникације за командовање, а као гранична бригада смо и као цјелина на првој борбеној линији. Зато се од нас тражи врхунска оспособљеност, таква да можемо дјеловати у свим увијетима, дању и ноћу, на сњегу и киши, кад нас ометају и кад немамо све потребне увјете. И зато од нас се тражи пуна ангажираност на обуци, тим више, што је ова чета већ годинама  најбоља јединица у бригади и дивизији, показујући на пехаре и похвале у стакленим витринама.

                    Тако је први час био готов, а након пет минута паузе и попушене цигарете, почео је други час из из политичко-моралне обуке. Опет је ту капетан, загледа у свој приручник и прича по ко зна који пу тисту причу коју сам слушао у основној и средњој школи: о тековинама НОБ-а, о СКЈ-у о самоуправљању, народном суверенитету, итд., итд. прича сувопарно и без жара, напуштајући једну тему и не повезујући је с другом, иако постоји логичан прелаз и веза између њих. Војници се умирили, видим да једни држе отворене очи као да пажљиво слушају, а ко зна гдје су им мисли у том трену, јер блену у једну тачку на зиду и не трепћу. И ја би да ме није заинтригиало како ће то капетан на крају све повезати. Или није знао или није имао воље, он то оконча изјавом да наставак сљеди идући дан.

                    Сада имамо пола сата паузе за маренду. Четни евидентичар Влаић је донио шоколадице и подјелио их на ходнику. Старија класа оде тад по својим задужењима, на кампањоле с радиоурешајима, на радио фарове и БТР, да одржавају уређаје, а нас нове радисте уведоше у мали кабинет гдје смо доњели своје тастере-зујалице. Обучава нас заставник Бранко Драгаш.

                    Показује нам како требамо држати прсте и шаку и почињес знаком првог слова: А = . – , и тражи да понављамо за њим онако скупа, па иде појединачно од једног до једног, гледа како држимо шаку и исправља на положај како треба бити. Дође ред и на мене. Куцнем рутински десетак пута исти знак с правилним размацима. Заставник ме одмјери очима и насмија се:

                    -“ Јесли ли ти био радиоаматер?“

                    -“ Не, нисам.“ –   кажем му.

                    – “ А где си онда научио Морзе знакове, не можеш сакрити, тако куца само професионалац.“ –  каже ми.

                    -“ У Жељезничкој техничкој школи, морали смо знати радити на Морзе телеграфу. Хеловом далекописачу и телепринтеру. Само ми нисмо учили на слух већ на траку.“ –  кажем му.

                    -“ Лако се прешалтати на слух, већ ти то имаш у подсвести, само ниси обраћа пажњу јер си имао траку. Деде мало, опали, откуцај нешто!“ –  весело ће он.

                    Куцам му: “ Ја сам Миле Мажибрада, родом из Кистањама 11.05.1948. године, дошао сам одслужити војни рок у Суботицу у В.П. 5920/19.“

                    Одговара куцајући:

                    -“ Одлично, имам помоћника!“

                    -“ ОК, крај.“ – одговарам му.

                    Он одговори: крај везе (- . -).

                    -“ Ето видите,како то није тешко. Мили треба само мало вјежбе и он је већ обучен, још само да се упозна с радиоуређајима. Тако ћете и ви остали. То вам је као учење бицикла, кад га возиш не гледаш у педале, ноге саме врте. Само не смијете журити. За данас вјежбајте само ово слово и пазите на правилан положај шаке, од тога вам овиси брзина куцања. Куцајте полако брзина ће сама доћи.“ –  опомиње нас он.

                    Сада смо имали сат слободног времена пред постројавање за ручак. Узео сам писма синоћ написана и убацио их у сандучић код улазне капије. Док сам се враћао сусретне ме војник Жељко Ладишић:

                    -“ Стари, тражи те дежурни чете.“

                     У чети се јавим дежурном:

                    -“ Ајмо код капетана, зове те.“

                    -“ Шта хоће?“ –  питам га.

                    -“ Немам појма, само је рекао да те нађем и доведем код њега.“ –   нехајно ће он.

                    Покуца и уђе:

                    -“ Друже капетане, војник Мажибрада.“

                    -“ Вољно, слободан си.“ –  отпусти га капетан.

                    Стојим испред встола с капом у руци.

                    -“ Миле, седи. Разговараћемо, интересује ме нешто.“ –  склони некакве папире на столу испред себе.

                    -“ Изволите.“ –  сједнем на дрвену катригу са стране.

                    -“ Видим да си у СКЈ примљен давно, 1966.године, још у средњој школи, да си завршио Економски факултет и да си завршио неке Омладинске политичке школе. Имао си функције у Омладинском комитету у средњој школи и општини Сплит, а био си и у Конференцији СКХ као нестални члан.  Значи, политика ти није страна, а о теби све најбоље пише.“ –  показа на папире –  “Мени неко треба  ко би држао предавања из идејно-политичке наставе, ти си као створен за то, сви остали су из природних наука, ти си једини из друштвених наука. Видео си да ја ту нисам баш јак, не лежи ми, а то се по програму обуке мора одрадити. Хоћеш ли се тога прихватити, то ћу знати ценити. Што се тиче литературе имамо је колико оћеш.“ –  пређе он одмах на конкретно.

                    -“ Добро, ко је то до сада радио?“ –  питам га.

                    -“ Исто један војник, скинуо се пред твој долазак, социолог из Београда.“ –  рече он.

                    -“ Дајте ми програм, мало ћу га погледати, па ћу почети од сутра. Али би нешто замолио, не тражите од мене по сваку цјену да идем на јутарњу гимнастику. Имам равне табане, а још је горе што имам курје очи баш на њима, само ће ми се стање стопала погоршати. И стар сам за то, другачије се ја разбуђујем.“-  насмијем се.

                    -“ Исто смо годиште! И ја сам  ‘ 48. рођен. Отиђи на лекарску, нек ти дају улошке, то ће свакако олакшати проблем, јавићу доктору, а на гимнастику изађи кад ти је воља и кад буду контроле одозго, да избјегнемо непријатности. Чујем да знаш куцати, рече ми Драгаш, а имаш овдје књиге и упуства за руковање и одржавање, па проучавај, да ти не буде досадно. После заклетве биће ти лакше, моћи ћеш излазити у град.“-    пристаје он.

                    -“ Договорено, војници ми неће куњати, биће им интересантно.“ –  обећам му.

                    -“ Ево ти програм предавања, а литература ти је у  мом  кабинету и кључ стоји код четног евидентичара кад ја нисам ту, ја ћу му рећи да га ти можеш користити кад год ти затреба.“ –  пружи ми неку врсту школског дневника и малу књижицу тврдих корица.

                    -“Добро, бар ћу нечим кратити време, навикао сам радити.“ –  велим му.

                    -“ Ово је наша тајна!“ –  насмија се он.

                    -“ Шутаћу ка риба!“ – и ја се насмијем и одем без војничких формалности.

                    Ручак, спавање, па поподневна обука у пет сати. Водник Јовчић нам је практично показивао расклапање и склапање ПАП-овке (полуаутоматске) пушке и АП-овке (аутоматске пушке) на ходнику. Расклапали смо, слушали објашњења и намјену појединих дјелова, чистили их и подмазивали, а онда обрнуто. А онда сам узео кључ од кабинета и припремио сутрашње предавање док су други војници гледали ТВ у кабинету, читали или писали писма.

Advertisements