И данашњи дан је почео као и јушерашњи. Устајање, умивање и бријање, гимнастика и доручак, па обука. Само данас су почињала моја предавања из идејно-политичке обуке.

                    Прегледавајући синоћ програм наставе  који сам јуче добио од капетана закључио сам да је потребна изузетна вјештина да се то испредаје, а челична воља и живци да се остане будан док се то слуша. Максима да “ Стваралац норме мора да мисли као филозоф, а да пише као сељак!“ је у приручницима била потпуно изврнута, па је и предавач и слушалац био изложен менталној тортури здравог разума. Имајући у виду да је већина војника завршила средњу школу одлучио сам да им та предавања претворим у забавно штиво из којег ће се врло лако  извлачити закључак о потреби одбране народа, државе, друштвеног социјалистичког уређења и на крају крајева самог себе, по принципу “…сви за једног,један за све…“.

                    У кабинет су ушли војници и старјешине и заузели уобичајена мјеста, а ја сам би свјетан да је то нека врста провјеравања мојих способности и “идеолошког става“. Капетан је рекао пар уводних реченица и најавио да ћу ја од сада  држати наставу.

                    -“ Надам се да ћете чути доста тога интересантног, једно вам је сигурно: нема оцјена, а испитивати можете ви мене умјесто ја вас, како сте научили у досадшњим школама. А почећу, као што се почиње у свим наукама, од праисторијских времена. Већина вас мисли да смо ми данас пуно паметнији и бољи од оних људи из тога доба, и на примјерима које ћу изњети сами ћете закључити да ли је то баш тако.“-започех.

                    Нацртанам бројевни правац на табли са ознакама неограничено на минусу и плусу и поставим гласно питање:

                    -“ Гдје је човјечанство данас , гдје смо овдје ми?“

                    Окренем се и погледам по кабинету. Нико више није куњао.

                    -“ Покажи ти!“ –  покажем на војника у првом реду. Он устаде с пода и збуњено стави руку на половину позитивног броја правца.

                    -“ Јеси ли сигуран?“ –  питам га.

                    -“ Па нисам.“ –  слегну он раменима.

                    -“ А зашто си ставио тачку на то мјесто?“-  питам га.

                    -“ Па, рачунам, ако је ово нула, почетак, онда је ово хиљаду година, ово две и то би било отприлике то време где смо ми данас.“ –  објашњава он својом логиком као да све почиње од нове ере, рођења Исуса Христа.

                    -“ Да ли се слажете с њим?“ –  питам остале.

                    Неки “полетише“ да кажу своју потврду, али засташе на по пута. Старјешине су остале на својим мјестима, нису по обичају отишли у своју зборницу, ваљда је и њих заитересирало шта ће до краја предавања бити.

                    Правим педагошку станку, да им задржим пажњу, а тада наставим монологом:

                    -“ Он је тек упола у праву, другу половине није. То би се могло рећи за било коју тачку на овом правцу. Ми, као човјечанство, наша наука, наше сазнање, ни дан данас немамо на та питања одговор. Нико не зна засигурно гдје је почетак и гдје ће бити крај, не зна се уопће  да ли те категорије постоје, можда су почетак и крај једно те исто. Као што је то непознаница нама данас тако је било и прије  око десетак хиљада година кад се појављују први знаци, како се данас каже, “ цивилизације“. А кад се не зна онда се “нагађа“, како то народ каже, или се праве разни теоретски модели који се настоје поткрепити математичким прорачунима, биолошким, физикалним, хемијским, и другим научним доказима, па се усваја онај који је најлогичнији том времену и простору у коме је настао. Ти нисмо много одмакли од наших пра-пра предака, м колико да смо у науци напредовали и колико је она данас у односу на та времена развијенија. Сви страи народи имају  своје теорије о постанку свјета и свега шта је у њему, а свима је исто, иако нису међусобно комуницирали, што због просторне што због временске удаљености, да је створен “по нечијој свемоћној вољи“, која се везала за апстрактно свемогуће биће и које се под разним називима може данас представљати појмовима које ми д користимо: Бог, Јахве, Ра, Алах, итд. И да нам одмах буде јасно, већина људи и данас ту поставку сматра исправном!“ –  правим реторичку паузу од неколико тренутака и шарам погледом по кабинету, осјећам да сви чекају шта ће бити даље.

                    -“ Многи се тога сјећају из основне и средње школе, али неће бити згорега да се подсјетимо неких од тих “прича“. Ово “приче“ кажем под наводницима, јер на то ми данас тако гледамо, а у оно време то су биле знанствене теорије за које су њихови творци вјеровали да ће се у будућности само нагограђивати, а не негирати и претварати у бајке. Можда је то судбина и наших данашњих теорија и прорачуна. Тако су стари Египћани, односно њихова наука тврдили, а то је доба скоро око 7.000 година прије Нове ере, да је овдашњи свјет постао из воденог бескраја и опћег хаоса, одакле су се издвојиле земља-копно и небо, на небу сунце и звјезде, а у води: мору, језерима и рјекама живот: биљке, животиње и људи.За све појаве, узроке и посљедице, били су задужени богови, од бога Ра, Нун, Шу,Тефунт, Гек, Неут, Озирис, Изис, Сет, Амон, а често су и заслужни појединци-људска бића, као Импхотеп, били проглашавани боговима. Према хиероглифским записима он је творац медицине, а запрепашћујуће дјелује и данас, да су тада знали за хиљаде болести и како се оне љече, тако спремљени љекови и данас су ефикасни. Њихова доктрина вјечног постојања људског бића слична је данашњој, човјек није само тјело него и дух, а то значи да је живот вјечан само што мјења облик и начин опстојања. Знали су мјерити време, масу, удаљеност и обим. Имали су врло развијену математику и астрономију. Иако нису имали данашњу технику знали су за оком невидљиве планете сунчева система и далека сазвјежђа.“ –  предахнем и направим паузу да видим утисак. Никоме се није куњало као до сада.

                    -“ Слично је код Сумерана и Асираца и других народа који су живјели у долини Тигриса и Еуфрата, а касније је  то са модификацијама прењето у античку Грчку и Рим. Дјелом то преузимају стари Јевреји, а касније хришћани. Скоро истовремено се појављују цивилизације на Далеком Истоку, Кини, Кореји и Јапану, а нешто касније у Средњој и Јужној Америци. Ето, за сапун који ми данас користимо зна се да су га користили и стари Сумерани  3.000 година прије Нове ере. А Индија, потконинент, је посебна прича, о њој ћемо други пут, јер сви путеви о људком роду и извору знања воде тамо, као и о Африци, великој кољевци људког рода.“-  предахнем.

                    -“ Ако се узме данашња географска карта свјета видимо да су између тих цивилизација и за данашње појмове велике удаљености, па се искључује могућност међусобног утицаја и комуникација да би учили једни од других. Како то да су долазили до такорећи истовјетних сазнања о свјету и животу, скоро истовремено, ако знамо да до прије десетак хиљада година не знамо шта се дешавало с људским родом-врстом?

                    Како видите, Европа и Сјеверна Америка су у то време биле “Тера инкогнита“, а данас су најразвијенији дјелови свјета. Да ли је било то баш тако или се ради о томе да су тадашњи људи на овим просторима користили други материјал и начин комуникације?

                    Нађени слабашни археолошки трагови говоре да је и на овим просторима постојало писмо скоро 10.000 година прије Нове ере, што потврђује Винчанска култура, Лепенски вир и Влашац знани као “Дунавска култура“, Лесни листићи из Украјине, Ертрурци на Апенинима, а за Келте се зна да су науку преносили усменом предајом у школама друида и шамана.

                    Зашто вам о овоме причам? Настојим вам предочити да је од најранијих времена друштвени живот људског рода био оптерећен истим проблемима као и данашњи. Да би опстали морали су радити и бранити се. А за то су били потребни алати и оружје, знање и материјал. Лако је мотовисати људе кад се бране, то је човјеку генетски уграђено у организам по закону одржања врсте и страхом од смрти, али су мотиви били други, њих је увјек требало умјетно стварати, кад се ишло у агресију на друге или освајања. Некада је тај мотив била неродна година и глад па је требало украсти од другог храну, а некада је то била гола агресија да би се туђом муком повећало сопствено богатство. Рат је увјек био првенствено економска категорија, иако се то ни дан данас не истиче као приоритетан циљ. Као циљ ратова се увјек наводи нешто друго, економска корист се обично сакрива са више слојева “узвишенијих разлога“, као нпр. ширење културе, борба против невјерника, борба за људска права против тиранина, превентивним спречавањем намјера противника да нам однесе слободу у скорој будућности и сл.“  –  застанем на трен.

                    -“ А за ратове су потребни људи и оружје, а то чини Војску. И још нешто веома важно, народ и храна! Нико не улази у рат да изгуби, па се зато припрема војна сила кориштењем свих видова науке и привредних дјелатности и издваја највећи дио друштвеног богатства. Логика је била прије и сада, сачувај своје за себе, ако то не учиниш други ће ти узети све, од материјалних добара до слободе! Одузети неком слободу значи  натјерати га да ради за тебе, уствари сисаш му  умну и физичку снагу или како  се то у народу каже “сисаш му крв“.-   застанем и погледам на сат, видим да је за данас готово, прошло је предвиђено време.

                    -“ Тако је и данас, највећи продор наука има у војној индустрији и ту се улажу највеће своте новца. Сљедећи пут ћу говорити о различитим погледима на свјет, идеалистичком и материјалистичком, о креационистима и еволуционистима, те о развоју оружја и ратовима, везано за то и задацима које у том има Војска.“ –  закључим за данас.

                    -“ Ово је било добро, први пут видим да војници не куњају на овим часовима.“- озарено ће заставник Драгаш –  “Честитам војниче!“

                    -“ Служим народу!“ –  насмијем се парирајући његову веселу наступу.

                    -“ Свака част! И мени је било интересантно слушати. Нећу пропустити ни сутра.“ –  хвали ме капетан Констандинов.

                    -“ Одлична парабола! Баш ме заинтригирало како ћеш окончати час, кад си почео од бројевног правца. Мислио сам да ћеш завршити у звјезданим ратовима.“ –  смије се Сафет Кикић, опћински судија из Градачца.

                    -“ А шта сам могао друго? Да сам се држао приручника могао сам избацити пар парола, пола би вас заспало, а ја би остало време морао торокати као празна млинчина. Прође време мени, прође време вама, а то је најважније.“ –  слегнем раменима.

                    -“ Имаш право, на трен сам заборавио на време.“ –  вели Марјан Липовац, на дослужењу војног рока, наставник ликовног из Мурске Соботе.

                    -“ А, нећете ми спавати, помало ћу укључивати и вас.“ –  зафркавам се.

                    -“ Ни за живу главу овако рано ујутро, ако буде поподне може, тад сам у форми.“ –  окељи се Марјан.

Advertisements