Часови радиотелеграфије за мене су били досадни, а за остале тешки. Заставник Драгаш би, кад би му досадило, једноставно дигао руке, раскрилио се као авион, и завика:

                    -“ Миле, ти настави даље, мозак ће ми пући!“

                    А тада би ја, стрпљиво, слово по слово, обнављао градиво стално опомињући колеге  радисте да пазе на положај подлактице и шаке:

                    -“ Опустите руку, нек се ломи у зглавцима меко, не форсирајте брзину, она долази сама по себи увјежбавањем. Боље је откуцати тридесет исправних знакова у минути него стотину с доста грешака.“

                    Напредовало се мучно и споро, али се ипак напредовало, сада, након мјесец дана, требало је ићи на куцање стандардних кратица које се употребљавају у радио комуницирању и откуцавати текст или скупове бројева, а то је било пуно интересантније него стотину пута понављати једно слово или број.

                    Док се у кабинетима учила Морзе азбука на терену се учио стројеви корак, престројавање и пјевање корачница, а између тога расклапање и склапање оружја. Оно што је најдосадније у војсци, бар за мене, је било чишћење чистог и подмазивање подмазаног оружја. Није ми било логично да губимо време на радње које немају сврхе, никако ми није ишло у главу  да требамо чистити чисту и подмазану пушку и то тако звати, кад се једноставно требало рећи да је то увјежбавање склапања и расклашпа пушке са сврхом да би војник био оспособљен да то обави  у што краћем року и у свим могућим увјетима. Прегледавајући приручник за обуку примјетио сам да се доста тога у пракси прескаче. За мене је било важније да се војник добро обучи да рукује свим врстама лаког оружја  него да сатима увјежбава стројеви корак. Ако је требало да се постигне да војник буде у доброј физичкој кондицији онда је требало и чинити такве вјежбе којима се то стиче, а не кроз досадне радње које подједнако муче и старјешине и војнике.

                    До полагања заклетве нови војници-регрути не излазе из касарне, а осјећај затворености сваког депримира, па су једина утјеха писма  која долазе. Ја сам примао писма од кога сам и очекивао, од Милице, којој још није “леггло“ да нисам у Сплиту, од куће и од кума Гојка и Маје, нешто рјеђе од Росе, а пошто се она виђала с Милицом, редовито сам сазнава новитаде из Слита, из бившег окружења.

                    Од колега и колегица из фирме добио сам једну разгледницу коју су сви потписали и то је значило да се другој не требам надати, а од Душана није било ни трага ни гласа. Стево и Љунинка би се јавили с повећим закашњењем, Ружа у своје и Брацино име такође, те ми се обавезно писање писама свело на најмању мјеру, а то ми је и одговарало.

                    Моја предавања из идеолошко-политичке обуке  су постала популарна, војницима је бикло интересантно, а прочуло се изгледа и даље, па су почели долазити и официри из Команде. Примјетио сам да војници који су долазили из Македоније, источне и јужне Србије, а поготову из источне Босне и АП Косова и Метохије, изгледа, да су први пут о томе чули, иако су с успјехом завршили средње школе. Десетар Димитрије Најдов из Битоле ме у тај утисак и увјери:

                    -“ Ја сам био одличан ученик цело време школовања, али ти морам признати  да ја о тим стварима први пут чујем. Јели могуће да си ти о томе учио у основној и средњој школи.?“

                    -“ Како не, античку историју ме детаљно учили у петом и шестом разреду, касније средњи вјек и у осмом XIX и    XX  вјек. И То детаљно и опширно.“ –  кажем му.

                    -“ И нама су нешто о томе причали, али научиш једну лекцију за оцену, остале не мораш ни прочитати. Видим да је код вас био далеко строжи критериј.“ –  прича он.

                    Током предавања сам им рекао да ако неког занима  историја цивилизација прије Нове ере имају доста популарне литературе о томе и да им препоручујем  “Египат“ од академика ЈАЗУ Грге Новака и “Најљепше приче класичне старине“ од Густава Шваба, а ко хоће да уђе мало дубље у ту материју нека узме дјела  Оливера Мандића “Историја религија“. И да има о томе још доста аутора и књига, али да се о томе не може говорити ако се не прочита “Библија“, по могућности с тумачењем појмова, имена и збивања као што  је то у издању “Библије“  од издавачке куће “Стварност“ из Загреба. Оргиналне текстове Старог и Новог завјета могу читати само они који знају арамејски, старогрчки, хебрејски и латински језик, а “Куран“ они који знају арапски.

                    -“ Треба имати у виду да научнике из тог времена  не можемо проматрати у данашњем значењу тог назива односно рјечи. Скоро до XVIII стољећа то су били “сваштари“, они људи који су се подједнако разумили у цјеловиту науку у данашњем смислу те рјечи. Истовремено су били  математичари, географи, физичари, књижевници, сликари и кипари, медицинари и изумитељи, једном рјечју филозофи с великим “Ф“. Зато се немојте чудити  ако се стлно из тих раздобља спомиње двадесет-тридесетак имена у свим областима данашње природњачке и друштвене науке. Неки од њих  су постанак свјета  тумачили идејом, други су били материјалисти, иако се то ни дан данас  не може оштро разграничити. Научници, какав је нпр.  наш Никола Тесла, Михајло Пупин и Милутин Миланковић никад нису негирали вјеру, па и међу свећеницима  имамо велике научнике  као нпр.  Галилео Галилеи, Коперник, Џордано Бруно, и многи други. Па и сами материјалисти припадају струјама  као што су еволуционисти или креационисти. Многе те подјеле или дилеме су веч тада постојале, а у новије време су само јаче профилириране. Кад смо ту, онда је “Библија“ незаобилазно штиво, на њу се сви позивају, било да је уздижу или негирају. Да се одмах разумијемо, “Библија“ није само вјерска књига него баш оно што јој и име каже: “библос“ преведено “листићи“, значи скуп многих мудрости до њеног настанка, а добри познаваоци ће рећи да ту има  и сумерске, асирске, староегипатске, грчке и латинске мудрости. Није ствар у “Библији“ већ у њеном тумачењу, а она је у многим стварима и сама себи протурјечна. Главна идеја Исуса Христа је ЉУБАВ, а кад се чита Стари завјет ту све ври од жртви, ратова и сочним језиком описаних грозота, а за “Пјесму над пјесмама“ се може рећи да је у неким еротским елементима упоредива са “Кама-Сутром.“

                    Како било да било, циљ сваког ратовања је био дубоко замаскиран, а основни циљ и ондашњих и данашњих ратова је била, без икаквих ограда, обична пљачка. Ратови су у земљу побједницу или побједнички народ доносили огромно богатство од злата и других драгоцјености до хране. Није Александар Велики или Македонци ратовао да прошири грчку античку културу већ да ратовањем покрије трошкове самог рата и да у грчку матицу улије огромно богатство ондашњег свјета од Индије до Египта, те да  кроз контролу трговине и доминацију над осталим народима прко пореза, приреза, царина итд. осигура благодат својој матици и народу, Античкој Грчкој на дуго време. Прије њега су то чинили стари Перзијанци, цареви Дарије први и н-ти, а Тројански рат  је, замислите, био поведеен и вођен десетак година ради љепе Јелене, Менелајеве љепе женице, коју је отео препотентни тројански прнц Парис. А уствари, Троја и њен природни положај, војна снага и сила су контрорирали, што ће рећи имали користи, од поморског пута из Средоземља у Црно Море, што се другим грчким државицама није свиђало, јер су им те дажбине Троји поскупљивале робу и односиле зараду. Још циничнија су оправдавања крсташких ратова, тобоже да се Света Земља Палестина и Јерузалем очисте од невјерника, па је успут било згодно порушити и опљачкати Задар, Солун и затим Цариград. Млечани, на челу с дуждом Дандолом су  имали унапред направљен списак драгоцјености  које требају крсташи за њих опљачкати, довољно је данас у Венецији погледати цркву Светог Марка, која је украшена унутра и извана  драгоцјеностима из Цариграда односно Константинопоља, па Дуждеву палачу и чувену ризницу, гдје су чак и кресани камен, стубови и кипови од мрамора и бронце за њихово украшавање довезени из опљачканог града, главног тржишног центра тадашњег свјета, Константинопоља. Поред пљачке богатства требало је то мјесто, град, ослабити као конкурентни трговачки центар Венецији и Ђенови, а идејно-релегијски центар Риму. Наполеон Бонапарте је харачио Европом и Египтом из истих разлога, иако је то с почетка правдано ширењем републиканске идеје и идеологије грађанског буржоаског друштва, па му касније није сметало, кад се напљачкао, да се прогласи царем и прихвати идеје оних против којих се с почетка својих похода борио.

                    Исти мотиви: пљачка и доминација над другима народима односно земљама били су узроци и Првог и Другог свјетског рата. Судар енглеско-француских интереса ( не сметните с ума да се те државе или народи воле као пас и мачка, ко зна историју зна да су стално ратовали) с једне и германских с друге стране био је разлог нечувеном покољу народа скоро цјелог свјета, а то је Хитлер правдао “Lebensraumom“ тј. животним простором њемачке аријевске надрасе, који јој није био у датим оквирима довољан, па је требало побити и уништити све Јевреје као власнике финанцијског капитала и Славене  као власнике територија, да би се германска раса аријеваца, “Übermenscha“, могла раширити на тим просторима и с тим опљачканим капиталом.

                    Данас се о томе мало зна или се не смије говорити јавно, али ја као економиста вам тврдим, и у Првом и у Другом рату Америка је једина држава која се обогатила. Финанцирала је ратне зајмове обију страна у Првом рату, за Други “родила“ Хитлера и национализам и довела их на власт, а тада дала подстрек за “Drang an Osten“, на Русију, а не СССР, а о томе сад нећу, некоме је то исто, али није, није, велика је разлика између та два имена.

                    Ни данас стање није боље, имамо тзв. “хладни рат“, који предводи Америка или САД. У њеној економској политици приходи од ратова тзв. “малог интезитета“ су значајна ставка, исто као што је то било у доба Римског царства. Римљани су из далеких крајева довлачили робове, жито и осталу храну, драгоцјености, а данас САД извлачи новац, робу коју је најлакше транспортирати, уз минималне трошкове. Истовремено намјесте на власт “своје људе“ који их служе као јањичари у Отоманској империји. Улагањем у војну индустрију зарађује се на више начина, произведено оружје се продаје другима, обично оно застарјело, а  онда изазивањем локалних ратова  и политичких притисака  блокадама, санкцијама, се повећава умјетна тражња тог оружја.

                    Ко има користи од ратова добије се одговор кад се прате токови богатства. Довољно је погледати музеје метропола Рима, Лондона, Париза, Мадрида, Лисабона, Берлина, Њујорка и Вашингтона па да се нађу умјетнички предмети, ефекти пљачке по цјелом свјету. Тамо ћете моћи видити најзначајније културно благо из цјелог свјета од многих народа, а пљачкашима не пада на памет да то врате власницима.

                    Из таквих друштвених односа профилисао се кроз историју увјек један паралелни покрет широких маса осиромашеног народа. Сиротиња од ратова није имала благостање ни на пораженој ни на побједничкој страни, она је од властодржаца третирана на исти начин као што се третира нпр. топ, пушка, сабља, под циничним називом “жива сила“. Гинули су им најдражи, а још су морали плаћати додатне ратне намете кроз ратне порезе, присилни рад или друга одрицања. Па тако имамо религиозне, хуманистичке, социјалистичке, комунистичке и друге покрете, чији је циљ био да повећају благостање широких народних маса односно најсиромашнијих и најмасовнијих слојева друштва. Не могу улазити сада у концепцијске разлике између тих покрета, неки су за еволуцију, други за револуцију, али бољи живот народа као цјелине им је коначни циљ. Између њих постоји већа сличност него разлика, социјална компонента хришћанства је такорећи једнака комунистичкој или социјалистичкој, док га Црква као институција није деформисала и прихватила утопију социјалне правде на “оном свјету“, а на овом почела пропагирати, улагујући се сили државне власти стрпљење и уздржаност. Ми данас живимо у једном таквом друштву гдје су класне разлике сведене на најмању мјеру, гдје је сваком појединцу осигурано запослење, стан, здравство,школовање и подједнак социјални статус, а будите да то не одговара западним капиталистичким идеолозима, јер ноже постати заразни примјер да тако нешто и код њих становништво тражи. А да би очували свој статус, своју самосталност, своју слободу, ми морамо имати одбрамбене оружане снаге, гдје је ЈНА само најелитнији и најоспособљенији дио те снаге, да изджи први удар и тако организацијски омогући свенародну одбрану.

                    Послије овога прећи ћемо на наше државно и друштвено уређење и улогу оружаних снага у њему.“ –  завршим ово предавање.

                    И овог пута војницицима се није дремало, а капетан прве класе из команде Грујица приђе и шестита ми:

                    -“ Свака част, мада би се наши “идеолози“ најежили на само спомињање “Библије“.“

                    -“ Зар у Војсци није основна максима да треба добро познавати непријатеља да би му се могло адекватно одговорити?“ –  насмијем се.

                    -“ Слажем се, ма видјећеш, у Војсци је више оних који нису ништа друго прочитали осим правилника и упустава и тога се држе као пијани плота. Немамо ми више ерудита као што су то биле војсковође из ранијих времена, које су биле комплетне личности.“-  потапша ме по плећима.

                    -“ Данашња технологија тражи већу специјализацију, брзину и тимски рад, па је тешко појединцима ићи у ширину, откуда то?“ –  покушавам дефинисати узроке стања које он искаже.

                    -“ Али би тада вођа тима требао бити широко образован да би знао то објединити, а ту су улогу код нас, па и у свијету, преузели политичари! Кажем “преузели“, а то не значи да су оспособљени. Политика је све више поза, естрада, привилегије, а све мање стратегија и друштвено-државна одговорност. Они желе контролисати све, а да њих не контролише  нико, него се контролишу тобоже међусобно. Но,то је велика тема, можда ћемо о томе некада разговарати кад будем дежурни у касарни.“-  прикључи се он групи старјешина и сви одоше у официрску зборницу.

                    Мени је било важно да је прошло и то пријеподне, а изгледа и мојим класићима. Боље и тако него обијати табане вјежбајући стројеви корак и пјевајући корачнице на калдрми око полигона за постројавање.

Advertisements