У односу на друге војнике ја нисам имао никакву протекцију, нити сам је тражио, бар засад. Мени та редовна задужења нису падала тешко, више су ми служила као средства за скраћивање времена, па ми је било свеједно да ли ћу чистити круг, умиваоник или заход, ходнике или кабинете, спаваоницу или прозоре, те да ли ћу бити пожарни. Та промјена у односу на досадашњи живот ми је пријала, о ничем битном нисам имао потрбе посебно размишљати све је било прописанио и осигурано. Нисам био ни гладан, ни го, ни бос, а ако ти нешто посебно затреба онда се јавиш и други то рјешавају.

                    -“ Благо теби, како ово тако све мирно подносиш!?“ –  јавио би се Бранко, он се још није могао помирити са неправдом коју су му нањели у Војном одсјеку у опћини Прешево.

                    -“ Слушај, ја сам од петнаесте године отишао од родитељске куће, морао сам сам ићи напред како знам и умијем, ништа нисам у животу добио на дар, све сам морао својом главом и ових десет прстију направити и заслужити. Ово ми овдје дође као предах и сви ови проблемчићи који се јављају су ситнице у односу на оно што ме чека. А да је неправди било, било их је, итекако: “Вукова награда“ послије средње школе ми је измакла због једне четворке случајно зарађене прије њеног успостављања, а да ти о начину распоређивању радника по радним мјестима у фирмама  не говорим. Студије сам плаћао из властитог џепа зарађеном плаћом док су други добијали стипендије и проводили се, а након тога боље плаћено радно мјесто од мене. Покушао сам, не једном, да се као Дон Кихот борим с вјетрењачама, па видио да од тога нема користи и некако сам се помирио с тим, и сад користим ову годину дана служења војног рока да “ставим мозак на пашу“ и  надокнадим све оне изгубљене годишње одморе ради студија. Теби савјетујем да не  гризеш своје ментално здравље, упао су у ову колтечину, и најбоље ти је да умјесто “исправљања криве Дрине“ ухватиш се књиге и положиш те преостале испите, а подузми и нешто конкретно: разговарај са заставником Драгашем о свом премјештају у санитет, ако ти он не може помоћи ови виши сигурно неће, они су пуни себе , зар не видиш да се шепуре као паунови. А он је човјек из народа, неће те напувано гледати као официри који мисле да су ухватили “Бога за муда“ пошто су завршили војну академију. Видиш ли да су толико заљубљени сами у себе, као Нарцис, да не знају гдје су шупљи.“ –  смирујем и савјетујем га.

                    -“ Да, то си добро рекао, ја их само гледам, ходају као паунови и нико од њих не мисли да међу војницима има школованијих и паметнијих људи.“ –  насмија се он –  “У праву си, разговараћу ја са заставником, он зна стање у њиховој “фирми“, па ћу видити шта ће он рећи.“

                    -“ Тако их уче, сутра да се зарати пола би их отпало или на неки други начин се измакло, са војницима би остале активиране резервне старјешине или ови јадни подофицири као што су водник Јовчић или стари заставник Драгаш.“-  велим му.

                    -“ По мени, они би у касарни требали бити у радним униформама и радити с војницима све оне вјежбе, а не гледати како да не испрљају кангар и ципел.“ –  слаже се Бранко.

                    -“ Прошла су времена кад су официри командовали “ За мном!“  и давали војницима примјер идући у прве борбене редове, сада они командују из заштићених положаја, тобоже ради чувања школованог официрског кадра, што државу скупо кошта, ка’ да је не кошта исто један електроинжињер или правник или доктор медицине? Кад је  генерал  Бонапарте постао цар Наполеон примјенио је исту тактику, па се зна како је пролазио и на крају завршио.“ –  причам му своја прва опажања о Војсци.

                    -“ Нема ми друге, морам се ухватити књиге  и припремити испите, ако мислим да ми узалудно не прође ово време.“ –  одлучује се Бранко.

                    -“ Гдје сте “старци“, о чему ви расправљате?“ –  прикључи нам се наш комшија из спаваонице Жељко Ладишић и баци се код Бранка на кревет. Овај му направи мјеста:

                    -“ Мали, већ си се зажелео маме и тате?“

                    -“ Па знаш и да јесам, овдје сам као штене на вежњи.“ –   призна Жељко.

                    Он је тек завршио средњу школу у Карловцу, па је желио да одмах одслужи војни рок, а онда се запосли у “Југотурбини“, гдје му је већ радио отац. Висок, штркљаст, тек се почео бријати, више се волио дружити са нама старијима него са својим вршњацима, јер се тамо морао борити за престиж у групи, а овдје са нама је налазио на скоро родитељску или старије браће пажњу и није сакривао да му то прија.

                    Лежи тако уз Бранка па му окрене лице и чупка му бркове:

                    -“ Кад ће мени нарасти тако чврсти бркови?“

                    -“ Кад се будеш бријао сваки дан и кад престанеш дркати и почмеш јебавати! “ –  зафркава га Бранко –  “Од пичје масти најбоље расту.“

                    -“ Ја се тим не бавим, а бријем се сваки дан!“ –  копуни се ка пјевчић Жељко.

                    -“ Их, теби је довољно да видиш слику голе жене у “секси штампи“ и поквасиш гаће, знам ја то, био сам у твојим годинама.“-  смије се Бранко.

                    -“ Сад ти се не  диже, ‘оћеш рећи!?“ –  уозбиљи се Жељко.

                    -“ Не диже се на слику, неће више од кад се навикао на “чорбу и месо“.“ –  смије се Бранко грохотом Жељковој забринутој фаци.

                    -“ Ти мене зајебаваш, видим ја?“ –  чупну му Жељко мало жешће брк.

                    -“ О, маму ти твоју балаву, бежи од мене!“ –  гурну га Бранко и од оштре боли скочи с кревета гурнувши га на под.

                    -“ Извини “докторе“ омакло ми се, јел“ те пуно заболило?“ –  грли му с пода кољена као Антички прибјези своме домаћину.

                    -“ Шта да радим од њега, која будала посла ово сисавче у Армију?“- хлади се Бранко.

                    -“ Знаш шта, први пут кад изађемо послије заклетве наћи ћемо му једну “тету“ Мађарицу нек га добро измузе, иначе од њега нећеш имати мира.“ –  придружујем се њиховој игри.

                    -“ Нађи је себи, ако још можеш “старче“!“ –  брецну се на мене Жељко.

                    -“ Неби било лоше да тако нешто испане.“ –  намигнем ја Бранку не обазирући се на Жељка.

                    -“ Не би, право кажеш, морамо малом наћи неку да му у по цене да да јој промеша сисе, ионако од његове јебачине не би било ништа, преплашио би се мали “вуне“, а гаће би му могао цедити.“ –  милује му Бранко кратко ошишану косу као беби.

                    -“ Идите ви “старци“, знате већ гдје!“ –  скочи се` Жељко тпбоже наљућен, направи круг по ходнику, па се опет ували у кревет код Бранка.

                    -“ Нећемо више љутити нашу мазу.“-   намигну ми Бранко.

                    -“ Нећемо доста му је његове муке.“-  сложим се.

                    Тако смо нас тројица постали нераздвојна тројка, нас двојица “старијих“ примили смо Жељка у друштво као млађег брата, стрпљиво подносећи његове дјечачке неподоштине изазване вишком младелачке енергије, а он стрпљиво слушајући наше савјете и  задата ограничења.

Advertisements