Чишћење круга око главне улазне капије у Прву касарну и испред улаза у команду била је дужност наше чете, а на том платоу се постројавао стражарски вод с дежурним официром на челу да дочекаје ујутро комаданта бригаде потпуковника Ђорђевића.

                    Био је он осредње висине, црне кратке косе с високим залисцима, да ли од шапке или почетка ћелавости, строга аскетска израза лица и продорних очију испод густих црних обрва. На том мршавом човјеку то лице се највише истицало, неким својим паћеничким изразом да ли од брига или неке бољке психосоматског порјекла, па нисам могао ни замислити како би му пристајао осмјех испод црних танких одњегованих брчића. Мало је и говорио, чуо сам га како издаје само неке команде или кратка наређења. Показало се да је према старјешинама оштар као устра, а према војницима је био благ као отац. Отуда и паника код мојих старјешина у чети да се тај дио круга чисти и умива као да ће доћи сам Маршал изненада тог јутра, па се ни зрнце прашине, акамоли листић, може ту затећи. А било је и прашине и листића! Уз касарну је пролазила главна цеста према Палићу и мађарској граници, па је било довољно да неки шлепер пројури нешто брже и оспе оном вјетрином од јурњаве прашином и лишћем накупљеном у јарцима уз руб асфалта тај плато на улазу у касрну, а о платанама да се не говори. Било да је љето, јесен, зима или прољеће увјек је са њих отпадало лишће и као по некој вражјој замисли највише је нападавало на тај дио касарнског круга. Ми, војници, смо послије дугих логичких дискусија закључили да је те платане неко засадио по касарнама само да се војницим не би дало ни тренутка мира, јер се често дешавало да смо морали чистити листиће и неколико пута дневно, који би нападали зачас, као да ту данима није чишћено.

                    Старија класа се већ знала извући од тих послова, па је “гуштерима“ припадао тај дио посла и наравно “пожарство“ у чети. Кад сам могао бирати ја сам се увјек јављао да чистим лишће, а на пожарство сам ишао по “распореду“, па како испане. Они који су били задужени за чишћење круга обично не би ишли на јутарњу гимнастику, јер како би који од виших чинова долазио, прегледао би урађено и нашао неку замјерку, па смо чистили наново све док не би дошао комадант Ђорђевић. Пошто се није имало шта чистити очишћено ми смо се сјетили Микеланђеловог трика о поправци носа на неком кипу незадовољној муштерији и само би мало прашили около док “звездице“ не би ушле у Команду, а утом би прошла и јутарња гимнастика и дошло би време за постројавање за доручак.

                    Пожарство је била друга досадна ствар мада није изискивала никакав напор, бар мени. Та два сата би протекла брзо, таман док би се заситио листања новина, којих је код војника било разних врста и датума. Узео би столицу, намјестио је на угао гдје се ломио ходник, тако да сам на оку имао оба крака, и мирно читао. Пушкама на сошкама нико није могао неопажено прићи, што је било најважније, а кабинети и канцеларије су ионако били закључани.

                    Ове вечери није било тако! Капетан Констандинов је био дежурни официр у касарни, па је већ око десет навече дошао у своју кабцечарију да обави неку заосталу адмиунистрацију, а помоћника дежурног је оставио у себи дежурног официра код улаза у Команду. То поподне је цјело време у чети био и  старији водник Јовичић, што је било неуобичајено, али никаквих посебних разлога нисам налазио зашто је ту остао и поподне, јер је ионако већину времена проводио у кантини гдје му је радила жена као конобарица-продавачица.

                    Ја сам био пожарни од осам до десет навече, кад је наступао Бранко Манасијевић, а њега је од поноћи  до два ноћу смјењивао Шкундрић Горан, па је опет сљедећа два сада пожарства припадало мени и тако редом до подневног постројавања и нове групе задужене за пожарство.

                    Нешто прије десет позва нас капетан код себе  у канцеларију гдје је већ био и старији водник Светозар Јовичић:

                    -“ Вас сам за ноћас посебно одабрао за пожарне јер у чети имамо један велики проблем. Ово шта ћу вам рећи чувајте као најстрожу тајну! Међу новим војницима дошао је и војник Демаћи Екрем, Шиптар с Косова, хемијски инжењер, који се сваку ноћ запиша у кревет, ма колико га пута ноћу пожарни будили. Лекари сматрају да он то симулира не би ли га ослободили служења војног рока. Сумња се од лекара да он потајно узима неке диуретике који изазивају учестало мокрење, све у договору с братом који ради као лекар  у приштинској болници као уролог. Ми смо задужени да то ноћас пратимо и да видимо да ли ће то и ноћас направити. Треба га будити сваки сат времена и пратити у тоалет и сигурно се увјерити да ли се помокрио и тамо и овамо. Ја ћу га сада о томе обавестити, а вас молим да га сваки сат будите и увјерите да ли се помокрио у кревет и тоалет. Поднећу сутра извештај, па нека се дање лекарске комисије о њему брину.“

                    -“ Нема проблема, будићемо га, ако треба, и чешће!“ –  рече Бранко.

                    -“ Сваки сат, тако су лекари рекли!“ –  прецизно ће капетан –  “До сада су га пожарни будили на смени, свака два сата, а кревет би ујутро опет б ио мокар.“

                    -“Ја мислим да он симулира, да то намерно ради, ако су му сви лекарски налази уредни и не види се да је нечега боловао, нити је сад болестан.“ –  каже водник Јовичић.

                    -“ Што се тиче медицинске документације све је у реду, ишао је по налогу лекарских комисија на све специјалистичке прегледе, све анализе крви, мокраће, психјатра и др. једнодушно кажу: способан физички и пшсихички. Тамо о политичким погледима ништа не пише, али безбедњаци кажу да ни он ни друштво у којем се креће нису љубитељи ове државе, да потајно проповједају сепаратизам Косова и стварање Велике Албаније. Неки из његова фиса су и у затвору били или су и сада тамо ради тога.“-  додатно објасни капетан.

                    У десет навече кад је су војници легли и угасило се свјетло у спаваону уђе капетан и позва Демаћија да изађе из собе. Нас тројица смо знали о чему се ради, а други су ко зна шта мислили, јер их је већина кош била будна.

                    Демаћи је био омален црн, округлох сувог ситног лица и слабашна тјела, али сјајних очију и продорна погледа. Одабрао је доњи кревет у самом ћошку спаваонице, није се са никим дружио, а кад би га неко нешто упитао тргао би се и промрмљао нешто на шиптарском, као да не разумије српски, па си му морао мотама објашњавати, на шта би он сљегао раменима и продужавао даље као да га се ништа не тиче.

                    У чети је било још неколко Шиптара, они су се између себе свакодневно дружили и стално један за другим “трчали“, а он је и на њих с презиром гледао, режући њихова питања кратким оштрим рјечима на шиптарском.

                    -“ Одјеби будало!“ –  рече му једном приликом Адеми Ембрли, Шиптар из Скопља, који је радио као сластичарски радник у Сплиту, у киоску “Код моста“ на Пазару.

                    -“ Шта те љути, суграђанине?“ –  упитам  Ембрлија.

                    -“ Пусти цукуна, он ће мене ућити какви су људи! Мене, који сам од дванаесте године прошао Београд и Загреб, Љубљану и Сарајево, Ријеку и сада Сплит. С никим нисам имао проблема зато што сам Шиптар, само са оваквим “правим“ Шиптарима који се нију макли даље од Приштине.“-  узрујао се Адеми.

                    -“ Шта ти може, свој си човјек.“ –  велим му.

                    -“ Не разумијеш ти то, може ме огадити тамо код родбине, па сам најеба! Није то као код вас, радиш за себе и своју фамилију, жену и дјецу, већ мораш и о свој родбини водити рачуна. Ако ме оцрни нигдје и нико ме неће помоћи од ближе и даљње родбине, а ја немам капитала да радим самостално.“ –  кратко ми објасни он, све гледајући да га неко од његових сународника не чује или види.

                    Тако те ноћи поче то необично пожарство. У два сата ноћу пробуди Горан мене да га смјеним и Демаћија отпрати у WC. Убрзо се вратише:

                    -“ Маму му јебем, пиша као да је попио буре воде прије сат времена, а Бранко рече да је тако било и код њега.“

                    -“ Нек’  га враг носи, упиша се или испиша, баш ме брига.“ –  насмијем се –  “Пробудићу га за сат времена, па ако њему паше и ја сам задовољан.“

                    -“ Одо спавати, једва гледам.“ –  одјури Горан у кревет.

                    Одем до умиваоника, запљуснем се водом да се разбудим  и наставим шетати ходником  горе-доље, а тада нађох неке новине и намјестим се на свој ћошак. Таман кад сам се спремао бидити Демаћија наиђе капетан Констандинов:

                    -“ Како иде?“

                    -“ По договору, кажу да стално пиша.“ –  насмијем се.

                    -“ Мамицу му, решит ћу га се ја, па га задржали или отпустили, у чети ми неће бити.“ –  одлучно ће он  –  “Нећу да ми квари оцену чете!“

                    Демаћи се одмах устаде док је видио да долазим код њега. Шутке, у пиџами, крену испред мене између војничких кревета, одакле се чуло хркање, стењање и неки гласни снови, и упути се у WC, а капетан и ја са њим. Пустио је неколико капи и рече на чистом српском:

                    -“ Не могу више кад ви гледате.“

                    -“ О, знаш и говорити, кад пре научи?“-  цинично ће капетан.

                    -“ Па, знам мало, не добро.“ –  сад поче изговарати са специфичним шиптарским нагласком.

                    -“ Добро, видећемо се сутра, сад ће те будити сваких пола сата.“ –  рече капетан –  “Да видим јел’  сув кревет.“

                    Уђемо у спаваону, капетан упали свјетло,, неки од војника почеше устајати мислећи да је већ буђење или узбуна, а капетан их врати кратким:

                    -“ Лези!“

                    Откри ћебе и горњи чаршаф Демаћијевог кревета и не бијаше никакве мокре флеке. Он кимну задовољно главом и дода:

                    -“ Сваких пола сата.“

                    Изађемо из спаваоне ја пр изласку угасим свјетло те кренем с капетаном до краја ходника. Он застаде, погледа продорно у мене:

                    -“ Шта ти мислиш, јел’  то намјерно ради?“

                    -“ По ономе што знам изгледа да је тако, али би медицина требала дати коначну рјеч. Може нешто бити на психичкој бази.“ –  слегнем раменима.

                    -“ Предложићу комаданту да га упуте на ВМА и да га овамо више не враћају. Ако утврде да је све са здрављем у реду нека га шаљу где је сто пута теже, ако је болестан нека иде кући. Не можемо ми овде сваки дан мењати постељину. А да је психички болестан свестан сам, али од мржње. Можеш ли схватити колика је та мржња кад је он у стању трпити толику срамоту и понижење!? Има њих, већ сам имао с њима посла, који не воле ову земљу и друштвено уређење, али се нису толико понижавали као људи. Држали су до свог мишљења, али су извршавали своје овбавезе као и остали војници. Будите га сваких пола сата, да видимо шта ће до јутра бити.“ –  изнесе он свој суд.

                    Послије пола сата пробудим Демаћија, овог пута је био заспао, тешко и споро протрља очи и устаде, а онда одлучно затреска главом и крену према WC.

                    Опет није могао мокрити:

                    -“ Не могу сад.“

                    -“ Не може, не може, ајде спавати, ако ти се исплати.“ –  кажем му.

                    -“ Да, за сат времена је буђење.“ –   погледа на ручни сат –  “Нећу спавати!“

                    -“ Онда ми чини друштво, хоћеш цигарету?“-  понудим му.

                    -“ Хвала, слабо пушим.“ –  прихвати и запали је.

                    -“ Није ми јасно зашто ниси нешто раније направио ако си желио избјећи војску, не мислиш да је моје срце пуно радости што сам овдје?“ –  велим му.

                    -“ Јесам, али ме слали на посебне специјалистичке прегледе, доспио сам чак и до ВМА, није успело.“ –  каже он.

                    -“ Понекад човјек мора прихватити ствари онакве какве јесу, такав је живот. Сад ће те још више зајебавати.“ –  кажем му.

                    -“ Знам, изджаћу!“ –  одлучно ће он с фанатичним погледом.

                    -“ Ти си, ипак, школован човјек, ово ти није требало, чему така примитивна тврдоглавост која те вуче у све тежи положај!?“ –  говорим му.

                    -“ Ти си из културнијег краја, не знаш ти шта се све ради на Косову!“ –  подиже поглед према плафону.

                    -“ Можда знам више него што ти мислиш, али знам и то да сте ви Шиптари, Албанци, Арбанаси, Арнаути или како вас већ зову доста затворено друштво у којем скоро да није дозвољено појединачно мишљење. Која држава, који капитализам, који социјализам или комунизам, кад још важи патријахално уређења на бази Лекина законика. Хуманизам и ренесанса, просвјетитељство, индустријска и буржоаска револуција су протутњале мимо тих крајева и тог народа, упали сте у неку врсту “Енверовог комунизма“, који ни он сам не зна дефинирати. А циљ свих албанских партија, покрета, удружења још од 1878. горине и “Призренске лиге“ је стварање Велике Албаније. Какво ће друштвено-политичко уређење бити, како ће се звати, није битно, ионако ће остати сложеност народа у племена, братства и фисове и обичајно право у виду Лекиног законика. Ето, имате ригидни комунизам Енвера Хоџе у Албанији, самоуправни социјализам у Југославији, капитализам у Грчкој, а свуда сањате сан о “Великој Албанији“. Мали народи су као мала дјеца, желе да буду велики и да остаре, а кад остаре кају се што не осташе мали и мажени. Ви као национална мањина на Косову и Метохији имате већ права и стандард него матични народ у Албанији, ако ви нисте њима матични народ, али од вас се не чује јавни глас  да би таква права требали имати Српска, Црногорска, Македонска и Грчка мањина у Албанији, а знате да се оне тамо насилно асимилирају и албанизирају. Како се нешто може тражити за себе, ако то право не признаш другима?“-   предахнем и опет запалимо.

                    -“ Другима око нас дали су наше крајеве, а наш народ разбацали по тим државама, где трпе туђу власт. Ако су сви већински обједињени зашто то и ми не би били? Нисмо ми тамо од јуче, већ одвајкада, као остаци старих Илира. Јужнославенски народи су дошли на наш териториј и заузели га, ми имамо насљедно право на те крајеве и право да живимо како ‘оћемо. Режим Енвера Хоџе је присиљен да буде такав, за оно што мало дају сви пуно траже.“ –  образлаже он, од узбуђења смушено, свој став.

                    -“ Тако говори Радио Тирана, често је доље у Далмацији слушам, чује се боље него Радио Загреб. Нормално је да свек о себи мисли све најљепше, како појединац тако и колектив, друштво, народ или нација. А мислим да ти је позната она српска народана, парафразирам:“ Ко се пуно хвали толико се и квари!“ То што пишу ваши историчари, од тога да ви потичете од Дардана, од старих Илира, нико други у свјетској науци не тврди, па се таква тврдња без чињеница или поузданих доказа може сматрати пуком митологијом. Колико је мени познато већина других историчара свих профила других народа тврди да сте досељени за време Османлија тамо из источне данашње Турске, гдје је и остао један дио тог народа, у ове пусте и кршевите брдске предјеле да се бави сточарством и уједно буде ослонац властима за контролирање покорених овдашњих народа. Мени се логичнијим чини ово друго, пошто се за то Албанско, Арбанашко, или Арнаутско име и језик зна у тој вашој источнотурској прапостојбини, док су имена села, градова, брда, планина и осталих топонима на данашњој територији гдје живе Албанци углавном српског или грчког порјекла. Друга чињеница у прилог томе је да су Албанци тек  у симболичном проценту хришћани, а већина тадашње државне вјере, муслимани, односно ислама. А вјеруј ми да би Ватикан имао податке о томе да сте с кршћанства прешли на ислам, који је, како нам је обојици познато, почео ширење као вјера у шестом вјеку Нове ере, дакле скоро шесто година касније од доласка хришћанства у ове крајеве. Значи да албанска интелигенција сања и данас романтичарски сан о нацији и њеној величини, као што тога има и код Словенаца, Хрвата, за које неки њихови поједини тзв. научници тврде да су иранског порјекла, Македонаца, да потичу од античких Македонаца и ондашње Македоније Филипове или Александрове, Срба, да су овдје живили и у доба када су Етрурци живјели на Апенинима, Босанских муслимана, да потичу од богумилског племства и што је још интересантније да су живили баш на истим територијима и да их је неоправдано потиснуо, асимилирао или покрстио њихов комшијски српски народ. Ето, једну историјску личност као Скендербега величају Албанци као свога јунака, под именом Јураја Кастриота католици Албанци и Хрвати, а као Ђурђа Кастриотића Срби и остали православци, а тога има још колико год хоћеш. Немам ништа против митологије, она је колегтивни народни сан и памћење, али не ваља кад се се тај сан покушава претворити у стварност на силу, сновима је боље да остану снови и пустимо их да нам уљепшавају  стварностмислимо на будућност и радимо да нам она буде што богатија и љепша. А то ћемо морати кад тад, технолошки процеси воде у том смјеру и силе нас на то, као што су и до сада чинили. Прије хиљаду година скоро да у Европи нико није зна за Кину или Јапан, а данас је то срамота не знати.“ –  угасим догорјелу цигарету.

                    -“ Ипак свако има своју посебност, а нама се она на Косову негира, велике су репресије милиције, УДБЕ и Војске над Албанцима. Исто је приликом школовања и запошљавања, ми морамо учити српски, а Срби не морају албански.“ –  угаси и он свој пикавац.

                    -“ Вјеројатно и тога има, као и свуда у јјешаним срединама. Свако вуче свога, протежира га. Некако ми је нелогична твоја тврдња да морате учити српски, по мени то није морање него потреба. Да си у Словенији морао би учити словенски као и ја, да смо у Америци учили би обојица енглески и ником то не би било чудно. А док то говориш заборављаш или сматраш нормалним да националне мањине у Албанији су морале чак промјенити и своја национална имена и презимена, акамоли да уче и студирају на свом језику као што ви то можете на Косову и Метохији. Уосталом, ја сматрам и волио би знати што више језика, кажу да човјек толико више вреди колико више језика говори. Кад о репресији говориш питам те: има ли је од албанске већине над неалбанском мањином у Аутономној покрајини? А колико су Шиптари вршили репресија над неалбанцима и немуслиманима за време Османлија, па за време Првог и Другог рата, сјетимо се шта су све тада радили из “Бали комбтара“ и да је тамо била оружана побуна све до 1953.године. Око 1900. године на Косову и Метохији  није било више од од 50% Шиптара, а данас их је више од 70% с тенденцијом да се тај проценат повећава, јер се Срби и остали неалбанци исељавају, а разлоуи нису баш економске природе. Па Тирана растура по свјету мапу “Велике Албаније“ која обухвата поред Албаније Косово и Метохију, половину Црне Горе с Подгорицом или Титоградом, јужну Србију с Врањем, Лесковцем, Прешевом, Медвеђом, чак и Ниш, двије трећине Македоније са Скопљем и Велесом, сјеверозападну Грчку, па у Србији још Рашку област с Тутином и Новим Пазаром и да ли сматраш да је то реално, да се то може остварити? Које свјетске силе ће то подржати и ради којих циљева би то подржале? Нико не улази у рат, а зу би морао бити рат, а да не рачуна да ће бити побједник и да ће од тога имати користи  да покрије ратне трошкове и још оствари велику ратну добит. А данас мјењати границе суверених држава значи свјетски рат, рат до истребљења, јер би се користило атомско оружје. Не видим  да би се неко за то одлучио ради албанских снова, или српских, или било којег другог малог народа на Балкану. Свима нама је боље да се  окренемо науци, култури, економији, и заједничком мирном суживоту, волећи своје и поштујући туђе,  а оставимо се романтичарских снова о величини нације и државе. На крају крајева сви се рађамо као људска бића, а остало све накнадно стичемо, и добро и лоше у нама.“ –  погледавам на сат, још мало па ће буђење.

                    -“ То је сувише идеалистички, хуманистички, живот и стварност су нешто друго!“ –  устаје и Демаћи с полице за чизме.

                    -“ Ни на једно питање ми ниси одговорио из своје главе, само си понављао добро знане пропагандне пароле. Реци ми да ли се ти смијеш оженити без пристанка родитеља, са дјевојком коју желиш?“ –  питам га при крају разговора.

                    -“ Није то добро, није препоручљиво, кидале би се везе с породицом и родбином.“ –  зачуди се он.

                    -“ Видиш, ја смијем, а то не значи да не поштујем родитеље и родбину, већ сам себи кројим живот. Имам личну слободу да живим како хоћу и могу, а ако ми не ваља сам сам крив, а ако је добро сам сам за то заслужан. То је лично право и лична одговорност, али која не смије угрожавати тако нешто исто другоме. Кад оствариш ту личну слободу, кад се избориш за њу, онда се можеш борити и за друге, за колектив који ће то сваком гарантовати. Ни твој народ не може мимо осталог свјета, како кажу наши босански муслимани:“Куд сви Турци ту и мали Мујо!“ Хоџина Радио Тирана је постала сеоски разглас данас, а сутра ће још више бити сателита да ћеш моћи гледати и слушати што те воља, а он ту неће бити најгласнији. Почиње информатичка ера која ће куглу земаљску  претворити у “глобално село“. Тај воз ми морамо ухватити, иначе ћемо заборавити и властито име и порјекло.“ – кренем према спаваонима и упалим свјетла будећи војнике.

                    Демаћи се полако облачио, он није ради поштеде ишао на јутарњу гимнастику. Ја сам послије доручка одспавао до идуће смјене, а кад сам преузео сљедећу смјену пожарства он је преносио своју опрему код четног евидентичара да му се тамо чува:

                    -“ Идем на ВМА у Београд, можда се нећу вратити овамо, а цело време размишљам о нашем разговору. Истина је да имам тешке тегове прошлости око тога, бојим се да се нећу или ми неће дати да их скинем. У сваком случају драго ми је било чути и туђе мишљење и ценим и волим да си ми то у лице рекао. Желим ти све најбоље.“ –  пружи ми руку.

                    -“ И ја теби, па камо год кренуо. И савјет: ти си хемичар, љепа је то и интересантна наука, наука будућности!“-  прихватим руку.

                    У чету се није вратио, једни су говорили да су га прогласили неспособним, а други да су га пребацили негдје у пјешадију у планине Словеније. Капетан Констандинов је био задовољан, рјешио се проблема који би умањио оцјену чете.

Advertisements