Седам дана пред полагање заклетве почеле су интезивне припреме регрута како на полигону тако и у кабинетима и осталим просторијама. У спаваоницама је ижицан, намазан и изгланцан паркет, умиваонике и WC-е су чистили и дезифицирали киселином, а сви прозори и врата су  опрани и угланцани новинским папиром и старим ланцунима.

                    На полигону се до перфекције дотјеривао стројеви корак водова, чета и батаљона и увјежбавале корачнице.

                    Осим идеолошко-моралне подуке, од које сам ја као предавач сада био привремено ослобођен, сва остала настава је обустављена. Сада су официри и подофицири “рецитирали“ своје напамет научене “пјесмице“ из разних приручника. Највише се причало на тим часовима о херојским подвизима из НОБ-е, о величини и моћи ЈНА, о предностима нашег самоуправног социјализма у односу на државни социјализам у Источном блоку и Маов социјализам у Кини, а као црна рупа у таквим друштвеним системима навођен је твз. социјализам у Енвер Хпџиној Албанији. Исто тако вршена је упоредба с разним типовима капитализма, од либералног америчког до реалног њемачког. Углавном, ми смо по свему били најбољи, а то је требало чувати и његовати као њежну биљку која је тек пупала.

                    Долазили су и официри из Команде да прегледају да ли је све како треба.

                    Војници из Македоније, Србије, Црне Горе и БиХ већ су најављивали посјете и присуство родбине том чину, док већини из Хрватске и Словеније нико неће доћи, као ни мени. А ја сам то сматрао обичном симболиком, кад је већ Уставом и законима то све до детаља уређено, па чему све те “параде“. Веселило ме једино то што ће се послије свечаног ручка моћи изићи у град и што ћу моћи мало “пробазати“ по Суботици, за коју сам знао да је “највеће село у Југославији“.

                    Дан раније смо сви ишли на шишање и купање. Што се тиче шишања ишло је брзо, јер се није имало шта шишати послије првог шишања прије двадесетак дана, а купање је било пожељно чак је овај пут било предвиђено више времена под тушем. Навече смо правили спискове  шта све требамо у граду купити. Одлучио сам да купим електрични  бријаћи апарат “Браун“ и мали радио-транзистор поред још неких ситница које се нису могле купити у кантини. Ипак, од свега ми је била највећа обавеза да се учланим у градску библиотеку како би могао читати нешто што нема везе с Војском већ с мојим интересовањем. Подразумјевало се и обавезно сликање како би могао послати слику кући и Милици, јер ову што је неки подофицир направио за “Буквицу“ није била нешто нарочито, била је превише мутна, “воденаста“ и бљеда.

                    Ујутро смо обукли свечане униформе, које су биле исте као и оне радне само што су биле нове, још неношене, чизме су биле изгланцане да се на њих могло огледати, а брада дупло избријана, очи свјетле и лица насмијана. Тог дана није било редовних дужности, једино су стари војници очистили већ изгланцани круг, који је ранијих дана чишћен и пран као огледало. Доручак је био свечарски, а постројавање у девет сати. Ту је била цјела бригада, војници и официри, и први пут сам схватио њену величину, а у госте су нам дошли стари борци из НОР-а и омладина из града преко Опћинског комитета, делегације АФЖ-а, Опћине, Социјалистичког савеза, Савеза комуниста и многих других друштвених организација. Са стране је стајала и многобројна родбина младих регрута. Из разгласа су се чуле партизанске пјесме, војничке корачнице и родољубне пјесме у оргиналном или модернизираном аранжману, као и пјесме које су величале рад, социјализам и пролетерску радничку класу.

                    Водови, чете и батаљони стајали су испред својих боравака у четвороредовима и по утврђеном реду ступали стројевим кораком и пјевали корачнице, правили круг  око полигона и улазили на полигон на већ предвиђено мјесто. Поред војника, на својим мјестима са стране ступали су и официри, а са разгласа је најављивано који је то вод, чета или батаљон док би улазио на полигон.

                    Многе радње појединцу буду тешке, смјешне или сувишне, али кад то ради већа група онда се потисне оно лично и попусти пред колективном духом. Тако сам и ја с пуном енергијом ступао и пјевао, а душа ми је била пуна неког одушевљења и попноса, не размишљајући одакле ти осјећаји сада долазе.

                    Кад смо се сви постројили на полигону разглас је утихнуо, а комадант бригаде потпуковник Ђорђевић је одржао кратки, војничким рјечником, говор, о Војсци, народу, родољубљу и нашој предивној домовини. Тада су на бину ступили представници бораца НОР-а, Омладинског комитета, АФЖ-а, Социјалистичког савеза, Опћине и др. и прочитали своје протоколарне говоре и честитајући нам овај свечани чин.

                    Тада ступи на бину мајор и поче читати рјечи заклетве коју смо хорски за њим понављали. Кад то заврши зачу се аплауз, а из разгласа одјекну:“По шумама и горама…“, док смо ми појединачно на малим столићима потписивали и примали текст заклетве одштампан у форми дипломе на тврдом папиру смеђе боје са ликом војника и нашим, крсанописом уписаним, именом. Омладинке су нам на ревере стављале црвене каранфиле и честитале пољупцима сочних дјевојачких усана и дахом младог прољећа.

                    А тада наста гужва као на сеоском сајму, помјешаше се војници с родбином и осталим цивилима. Ја, Бранко и Жељко смо одлучили да одмах идемо у град не чекајући свечани ручак, с одлуком да се вратимо у касарну у задњи трен. Шетаћемо, обавити куповину ситница, сликати се, а онда отићи негдје у неки ресторан на ручак, на “цивилну храну“, а послије тога видит ћемо, да ли у кино или ће испасти већ нешто друго.

                    Као пси пуштени с ланца пројурили смо кроз капију тратоаром поред зида касарне према центру града. Није нам се било тешко орјентирати, ишли смо тамо гдје су групиране високе зграде, јер око наше касарне су биле само ниске дворишне куће као и у осталим војвођанским селима.

                    У првој биртији, неком малом оронулом бифеу у још оронулијој зградици на Бранков предлог засташмо, да  отресемо војничку прашину из грла.

                    -“ Тешик?“ –  каже буцмаста конобарица-шанкерица.

                    -“ Вињак, за сву тројицу!“ –  наручи Бранко.

                    Она полако, као да пресипа свето уље, нали у мале бићерине с ознаком 0,5 вињак и у нешто веће чашице воду и гурну љено на шанк испред нас.

                    Попишмо га на екс сва тројица.

                    Врелина алкохола протутња нам жилама, а очи нам се зацаклише. Жељко даде знак конобарици за још једну туру:

                    -“ Баш ми се пије, као да је млијеко!“

                    Погоди нашу мисао, обојица комнемо потврдно.

                    Испишмо и ову туру на брзину, платимо и кренемо даље. Конобарица је нешто говорила на мађарском с једним постаријим гостом, а по изразу њена лица и тмурну погледу закључили смо да јој нисмо баш пожељни гости.

                    Осјетио сам неку зиму иако она календарски није била ни на видику.

                    Прпђемо испод подвожњака и код хотела “Патриа“ скренемо према центру града. Старе, углавном смеђе, зграде су доминирале у центром. Љево, позориште с имитацијом античких стубова на главном улазу, преко пута парк с платанама испред Градске вјећнице, излози разних дућана  накнадно уграђени и освјетљени неонским свјетлом, ништа посебно да разбије ту једноличност. Наиђемо на прву фотографску радњу па се усликамо појединачно и скупно, а мајстор нам рече да ће слике бити готове тек сљедећи тједан, за недјељу кад кад војници имају излаз у град. Платимо унапред и узмемо потврде, а онда се наставимо мувати около по улицама и тако наиђемо и на Градску библиотеку, гдје се одмах учланим и узмем три подебље књиге колики је био максимум. Библиотекарки је било драго, али ме сумњичаво упита:

                    -“ Хоћете ли то успети прочитати за петнаест дана­“

                    -“ Наравно, двије сам већ читао, онако “прелетом“, а сада ћу се само мало подсјетити, а ову трећу ћу детаљно читати. Чине цјелину теме која ме интересира.“ –  кажем јој.

                    -“ Видим да вежете тему, извините што сам била радознала.“ –  рече она.

                    -“ Ништа зато, не бојте се, волим књиге и чувам их.“-  насмијем се.

                    -“ Реците и друговима, волим кад се књиге читају.“ –  даде ми књиге спаковане у најлонску врећицу.

                    Узео сам од Пастернака “Др. Живага“, од Шолохова “Тихи Дон“ и од Исака Дојчера ( Isak Deutscher) “Стаљин –  политичка биографија“, да са три стране  промотрим та времена Великог октобра, као руски сељак, као грађанин из интелектуалног круга  и као проматрач – странац.

                    -“ Шта ће ти то?“ –  пита ме Бранко.

                    -“ Прошлост је и вама медицинарима патологија, па је зовете царицом медицине, та учимо се на грешкама прошлости. А ја мислим да је Октобарска револуција више уздрмала земаљску куглу него ишта прије ње, по свим аспектима друштвених односа. Она је била урлик бједе, урлик сиротиње, урлик потлачених који се тамо скупљао преко хиљаду година, а кад сиротиња није имала ништа друго осим зуба онда је кренула са њима да брани  живот, као пас стјеран у угао, па не може нигдје него само напред искежених чељусти, па шта буде!“ –  кажем му разлоге интересовања.

                    -“ Ех, ви “друштвењаци“, само компликујете ствари!“ –  насмије се Бранко.

                    -“ Оставите се филозофирања, ја сам гладан!“ –  приземљи нас Жељко.

                    Промувамо се около и угледамо изнад неугледна улаза ознаку неког ресторана , није нам се учинило да је нешто посебно, али уђемо погледати. Унутра је била љепа и пријатна сала, дискретна тишина, а столови раздвојени питарима с цвјећем, све сушта супротност на први утисак кад се мјери по изгледу улаза и натписа.

                    Конобар се одмах појави док смо сјели за одабрани сто:

                    -“ Изволите мени, хоће ли господа војници нешто за аперитив?“

                    -“ Вињак, “Рубинов“ и киселе воде.“ –  рекох му.

                    Он се наклони и оде, тихо како је и дошао.

                    Гледамо мени и гласно бирамо шта ћемо, па се на крају усагласимо: крем јуху од поврћа, мјешано месо на жару, српску салату, црно вино “Жфдрепчева крв“, а за десерт палачинке у винском шатоу.

                    Конобар одмах донесе аперитив, прими поруџбину и уз пријатан наклон оде, а на вратима ресторана  појавише се Шкундрић Горан и Сафет Кикић, мало након њих Ђуркић Иван и Антун Ерент, па Нијаз Шћекић и десетар Димитрије Најдов, Јосип Плавец и Маријан Липовец, сви се смијући случајности, што испаде као да смо се договарали да ће се овдје наћи одјељење радиотелеграфиста.

                    Као што је послуга била дивна, таква бјеше и храна, свјежа и укусна. Палачинке у шатоу су биле специјалитет круна ресторана, што смо се сви сложили. Кад нам конобар испостави рачун били смо изненађени малим износом, јер су цјене у најобичнијој биртији биле дупло веће, па конобару оставимо добар бакшиш:

                    -“ Хвака господо војници. Могу ли нешто питати?“

                    -“ Изволите.“ –  рекох.

                    -“ Који сте род, никад нисам имао овако углађене војнике за госте, обично само пију.“ –  смјеши се професионалним осмјехом.

                    -“ А то, веза, радиотелеграфија. Ово су све факултетлије.“ –  насмијем се и Бранко.

                    -“ Ах, да! А ја се побојао да ћете направити дармар, рачунам: па војска је то.“-  призна он.

                    -“ Зар сте тако нешто доживили?“ –  упитам га.

                    -“ Не, овдје ретко залазе војници, иду тамо где је музика и певаљке.“ –  рече он –  “ Али тамо где сам пре радио било је тога.“

                    -“ А где тога има, препоручите нам најбоље?“ –  пита га Бранко.

                    -“ Ту недалеко, преко парка у “Централа“ или овамо десно од нас у “Белој лађи“, али они почињу од осам, дебет сати.“ –  препоручи он.

                    Било је око седам сати, нас тројица бесциљно лутамо горе-доље, љево-десно, а након сат времена јави се Бранко:

                    -“ Идемо полако назад, сјешћемо у ону кафану на по пута, оданде нам је лако стићи у касарну, не би ваљало да први пут закаснимо.“

                    -“ Имаш право, почеле су ме болити ноге.“-   сложим се.

                    -“ Онда идемо “старци“!“ –  и Жељку је доста базања.

                    Мрак је пао, спустила се и магла, жуте уличне свјетиљке плачу на сивим витким стубовима.

                    У малој кафани, у полумраку, свирала је трочлана Циганска банда: контрабас, виолина и хармоника. Наручимо “Ждрепчева крв“, а Бранко се нешто договара с Циганима. Виолиниста дође к нашем столу и поче: “Зелене очи…“, а након тога и неку пјесму о некој Марији.

                    -“ Јесам ли погодио “у жицу“?“-  пита нас отужно се смјешећи.

                    -“ Јеси брате, свака част.“-  промукло му кажем.

                    -“ Е, кад би то чула моја Марија..“ –  пожели Жељко.

                    -“ Пола десет је! Ајмо момци.“ –  устајем од стола.

                    У десет сати били смо у кревету, шутљиви, свак са својим мислима је утонуо у сан.

Advertisements