У чету је стигао дуго најављивани поручник Петар Ивков прекомандом из Новог Сада. Млађи од мене двије године, поручник Ивков је представљен званично на смотри послије доручка. Он постаје командир вода радиотелеграфиста  икапетанов замјеник, а заставник Бранко Драгаш је сада командир одјељења телеграфиста на обуци, а другом одјељењу је командир заставник Јеротијевић. Код телефониста се ништа није мјењало, тамо је командир вода био старији водник Светозар Јовичић, а командир одељења водник Анић. Требао би им још један водник, али засад од тога нема ништа.

                    Поручник Ивков је био моје висине, свјетлосмеђе косе, буцмаста округла лица и водњикавих зеленкастих очију. Одмах се међу војницима прочуло како воли попити и да је то разлог што га из гарнизона у Новом Саду, сједишту дивизије, шаљу овамо на границу, као и да је то једна врста казне. Ћакуле, као ћакуле, и докаже се да ту обично има више дима него ватре. Углавном, поручник се тих првих дана није понашао другачије од осталих, чак можда више војнички од њих, пошто је стигао у нову средину и што до сада није радио с војницима, јер је до сада био распоређен у команди дивизије.

                    Његовим доласком престала је потреба да ја држим часове политичко-моралне обуке, па сам се с осталим војницима љепо намјестио на под ослоњен леђима на зид кабинета и куњајући слушао монотоно предавање предвиђено приручником поручника Ивкова. Послије неколико дана поручник је настојао одржати будност слушалаца изненада постављајући питања појединцима, али ни од тога није било помоћи, јер упитаном војнику је било свеједно хоће ли дати добар или лош одговор или га уопће неће дати, јер је знао да неће бити ни награде ни санкције. А тада је он форсирао оштрију јутарњу гимнастику надсајући се да ће тако разбити јутарњу војничку поспаност, али ни тај љек није био добар за стару војничку бољку поспаност, па се видљиво на њему огледало незадовољство и нервоза, па отворено једно јутро упита војнике у чему је проблем.

                    -“ Вратите нам Милу!“ –  рече један од браће близанаца Лаловића, Предраг или Ненад, јер их ја нисам разликовао, онако бубнувши из душе, непосредно, Козарачки.

                    Остали војници заграјаше  одобравајући.

                    Он слегну раменима и промрмља:

                    -“ Видећемо.“ –  и оде у официрску зборницу.

                    -“ Иди кврагу Ненаде, сад си ме гурну у говна!“ –  љутито рекох Лаловићу.

                    -“ Ја сам Предраг.“ –  он претвара забунуну у шалу.

                    -“ Који си да си, шта ти је то требало! Рекао си човјеку да не зна, а моју кожу ставио на шиљак, сад ће ме посвуда гњавити, гдје год стигне, да поврати ауторитет.“ –  довршим мисао.

                    -“ Па не мислим само ја тако, мисле и остали.“ –  буни се он.

                    -“ То је поручнику посао, а мени није! Није никоме драго чути да је неко бољи од њега, нарочито ако тај други није професионалац и стручњак у његовој струци.“ –  велим му, али не доврших мисао, позваше ме у зборницу.

                    Тамо су биле све старјешине.

                    -“ Миле, поручник каже да војници желе да им ти држиш предавања?“ –  капетан ће.

                    -“ А, чуо сам, неугодно ми је и није фер према поручнику Ивкову, он је то добро радио.“ –  рекох им.

                    -“ Па зашто онда хоће тебе, у чему је проблем?“ –  пита поручник.

                    -“ Капетан и остали овдје знају како ја предајем, дам им лизалицу у виду причица, а уз то прогурам и оно “горко“ из приручника, као што се дјетету даје љек. А ја сам Динарац, ми кроз причу од буве направимо слона или обрнуто, по потреби скратимо или продужимо, већ према “говору“ слушалаца, да би на крају дали “наравоученије“, а ту способност ви “равничари“ немате, то је код нас већ генетски насљеђено.“- објашњавам пребацујући на шалу.

                    Старији водник Јовићић и заставник Драгаш се смију и повлађују.

                    -“ Проблем је у томе што долази пуковник из Новог Сада, из дивизије, пропитиваће војнике на часовима, па ће по томе оценити нашу обуку.“ –  каже капетан.

                    -“ Нека дође, оне који ништа не знају и никада то неће схватити распоредите негдје на терен, а имамо доста факултетлија и средњошколаца , знаћемо му на подоста тога стручно одговорити.“ –  велим им.

                    -“ То, капетане, то! Тако треба!“ –  одушевљено скочи заставник Драгаш са столице.

                    -“ Нема нам друге, а ти Миле “ули“ им више онога градива по програму.“ –  сложи се капетан Констабндинов.

                    -“ Када се предвиђа та “посјета“?“ –  питам их.

                    -“ Ових дана, не знамо тачно.“ –  вели капетан.

                    -“ Добро, онда ћу и ја бити у “публици“, ма биће добрих одговора и одлична  оцјена за чету.“ –  насмијем се обећавајући.

                    Свих тих дана сви редовни послови су удвостручени. Ја сам више поучавао о патриотизму, самоуправљању, НОБ-у, опћенародној одбрани и о томе како свако право значи уједно и обавезу, братству-јединству, о датумима државних и војничких празника и њихову значају што сам исписао на табли и тако је цјело време тамо стајало као подсједник. Наравно да сам све то упакивао с неком шалом, легендом или “сличицом“ да се оно кључно лакше упамти.

                    Прозори, ходник, спаваонице и санитарни чвор су чишћени сваки сат времена, а пушке, чизме и остала опрема су очишћене и сложене до савршенства. По кабинетима су сложени експонати, поправљени и очишћени уређаји, а исписане су и нове пароле умјесто оних на којима се ухватила прашина или им је мото био “застарио“. Нијаз Шћекић, машински инжињер, је техничким словима по цјели дан нешто исписивао користећи тушеве у боји.

                    Дошао је петак, већ смо рачунали да нам је пропао викенд и излазак у град, кад бану непознати пуковник у пратњи комаданта бригаде потпуковника Ђорђевића и свите официра виших чинова из Команде у просторије наше чете. Капетан Констандинов преда рапорт на ходнику гдје су га затекли, а онда доби наређење да окупи војнике у кабинет за обуку гдје ће им се обратити друг пуковник.

                    Наређено, учињено!

                    У кабинет су ушли сви они који су били предвиђени да буду присутни, а слаби познаваоци морално – политичке науке су гланцали агрегате и уређаје на кампањолама  и БРТ-у тамо код хангара у задњем дјелу касарне.

                    Потпуковник Ђорђевић је представио војницима присутне официре и рекао нам да је сврха њихова доласка да виде и чују шта ми војници радимо,  мислимо о Војсци, систему обуке и да слободно изнесемо своје мишљење и да се не бојимо посљедица због критике, па ма на кога или што се она односила.

                    -“ Сви смо ми војници, сви имамао у свом домену задужења једнака права и обавезе према нашем друштву, држави и народу и требамо их колективно и добро обучени да извршавамо.“ – заврши он своје кратко обраћање.

                    Како то бива у таквим приликама нико се није јављао за рјеч, у кабинету је владао дубоки тајац, као да ту сједе мраморни кипови, а не живи и здрави људи.

                    Пуковник проби лед:

                    -“ Што је момци, зар нема нико ништа рећи?“-  па настави о томе да је наша Армија насљедник партизана која за основно начело има дубоко развијено другарство, што значи да је то она  морална снага која је јача  у односу на професионалне везе и односе какве су успостављене у армијама других земаља.

                    -“ Другарство, то треба развијати и успоставити, то је јаче од најсавременијег оружја!“ –  заврши он и показа на Сафета Кикића:

                    -“ Шта ти кажеш?“

                    Сафет војнички рипи са столице, она се скоро преврну:

                    -“ Друже пуковниче, војник Сафет Кикић, у потпуности се слажем с Вама!“

                    Пуковник се насмија:

                    -“ Не треба устајати, разговарајмо као другови. Одакле си Сафете, шта си у цивилу?“

                    -“ Судија Општинског суда у Градачцу.“ –  кратко ће сафет.

                    -“ Па ти си од тих Кикића. Чувено је то презиме, из КПЈ и НОБ-е, немој их осрамотити, а шта ја причам, знам да нећеш, није мало у тим годинама бити судија. Како си се снашао овде­?“ –  очински ће пуковник.

                    -“ Добро је друже пуковниче, није тешко, а за мене је и интересантно, ова радиотелеграфија, добро ми дође нешто из природних наука, за промјену.“ –  Сафет ће мирно.

                    -“ Одлично, то је најбоља комбинација, кад се поклопи интересовање и програм лако је и војнику и официру.“ –  кима полако и значајно главом пуковник.

                    -“ А како је теби брко?“ –  обрати се  Горану Шкундрићу који је сједио до Сафета.

                    -“ Добро је друже пуковниче, мој отац је пензионисано војно лице па сам одмалена навикао на Војску.“ –  рече Горан, а кад примјети значајне погледе заставника Драгаша присјети се – “Опростите, Горан Шкундрић, радиотелеграфист.“

                    -“ А тако, Шкундрићи су из Лике, од Грачаца, јел’ тамо живиш?“ –  распитује се пуковник.

                    -“ Не, родитељи живе у Градачцу, а ја радим у Сарајеву код Поште као електроинжињер у пројектном бироу.“ –  кратко ће Горан, каоко су нам препоручивали наше старјешине.

                    -“ Стари је био у партизанима, у којем чину је пензионисан?“ –  интересира се пуковник.

                    -“ У чину пуковника, да, био је у партизанима, а “уда“ се у Градачац, па тако сад живи тамо.“ –  окељи се Горан.

                    -“ Онда сте ти и Сафет школски другови?“ –  знатижељан је пуковник.

                    -“ И више, живимо у комшилуку, моја матер је од Кикића, знамо се и пријатељујемо од малих ногу.“ –  слободно ће Горан.

                    -“ Нека, то је добро да сте скупа овде, нема ти веће ствари од пријатељства. Чувајте то, пријатељ је често чвршћа веза него рођени брат, пријатеље бираш, а браћа су ти дата.“-  даде му знак да сједне.

                    -“ Шта ти кажеш војниче?“ –  погледа у мене.

                    -“ Војник Миле Мажибрада!“ –  устанем, а пуковник ми даје знак да сједнем –  “ Добро је, мени ово дође као велики годишњи одмор. Старјешине су нам добре и стручне, а имамо доста литературе, па и сами можемо дубље залазити у струку.“ –  рекох.

                    -“ А шта си радио у цивилству?“ –  пита он.

                    -“ Радим на жељезници, пет година као отправник возова, а три године као дипломирани економиста у планској служби, јер сам ванредним студирањем завршио економски факултет.“ –  рекох му.

                    -“ Онда ти знаш шта је униформа и како то иде, јер је и код жељезнице неопходна дисциплина и ред да би се постигла потребна синхронизација између радних мјеста или струка. Шта би требало овде побољшати?“ –  пита ме он.

                    -“ Опрему, уређаје, али то не овиси од нас овдје, знам да то кошта, али се мора ићи укорак с развојем технологије у свјету. Брзина преноса информација се из године у годину повећава и тај темпо и ми морамо пратити, хтјели ми то или не хтјели, а то опет намеће потребну специјализацију, вјештину и брзину у руковању и обради информација, што ће бити пресудно у војним операцијама. Тренд је да је присутно све више модерне технике, ратовање ће се водити на даљину, број војника биће мањи али школованији, а логистика мобилнија и већа. Време пјешадије у класичном смислу пролази, она ће имати задатак да послије сукоба покрива и обезбјеђује териториј.“ –  погледах у заставника Драгаша коме су избијале грашке леденог зноја по челу од давања мота  –  “ Али сам сигуран да о томе воде рачуна наши војни планери, ми, судећи по старјешинама овдје имамо добро школоване и обучене кадрове.“

                    -“ У праву си Миле, наш ограничавајући фактор је економска моћ државе, иначе у свему пратимо светске токове. Наравно, ми нити хоћемо, нити требамо, нити можемо имати атомско наоружање, али за наше потребе одбране  користимо најмодернија техничка достигнућа. А ослањамо се на домаћу индустрију, врло мало купујемо од других, па нас нико не може уцењивати резервним деловима, а тако и запошљавамо нашу индустрију и обезбеђујемо радна места, јер се од тога доста извози у “трећи свет“. Тако ствари стоје, али не вреди оружје ако немамо моралну снагу, како Његош каже:

                    -“ Бој не бије свијетло оружје,

                        Већ га бије срце у јунака…“

                    Зато, другови моји, чувајте један другога и у миру и у рату, другарство и слога чуда постижу, како су то већ наши партизани доказали. Не смемо бити гори од наших предака.“-  обраћа се пуковник свима.

                    Тада устаде, а остале старјешине за њим и упути се у официрске просторије. Ми војници смо били слободни, а шта они тамо раде није нас пуно била брига.

                    Након сат времена пуковник и његова “свита“ су отишли, а широког осмјеха крену према нама заставник Драгаш:

                    -“ Одлични је испало, толико нас је хвалио да ме је било срамота.“

                    -“ Биће која наградица, који чварак више?“ –  затарлиша длановима Горан Шкундрић.

                    -“ Ћути мали! За мене је готово, једна тракица више и пензија, тако да нећу ни дана с тим бити активни старјешина. Ми подофицири не можемо даље.“ –  осмјех му се прели сјетом.

                    -“ Добићете неку награду, важно је да су паре ту!“ –  проба поново Горан.

                    -“ Ви млади гледате само на паре. Није све у парама дјецо, знаћете то кад дођете у моје године, не вреди вам то сад објашњавати, не би разумјели.“ –  одмахну он руком, а тада се окрену мени:

                    -“ Шта ме ти препаде! “Куд ће овај, каква техника, каква модернизација, какви бакрачи и какви Маркови конаци?“-мислим се док си говорио, а ледени зној ме облива -“Шта ако пуковник почме питати о уређајима, у каквом су стању, како се са њима рукује и тако?“ – Срећом, па не крену тим путем!“

                    -“ Зар није боље да сам га навео на те воде него да пропитује једног по једног? А сви ти “виши“ знају се зањети својим визијама  и држати предавања, а да се кренуло на политику ни ту не би било проблема, био сам и ја у неким вишим форумима Партије, знам шта се тамо догађа.“ –  смијем се његову страху.

                    -“ Зна он то, прегледавао је ваше папире  и све виче: “Охо, види ти ово, све сами интелектуалци, лако је вама радити са њима, ма ипак их једнако третирајте као друге војнике, да се не осјете привилегованим.“ –  ода нам заставник Драгаш њихове разговоре.

                    Из канцеларије изађе капетан и дежурном нареди постројавање пред ручак и шитање дневне заповједи. Послије читања распореда дужности капетан Констадинов нагласи:

                    -“ Пуковник је похвалио стање у чети и ја вам то преносим те вам се свима захваљујем за то. А то значи да и даље морамо бити на висини постигнутог и борити се за још бољи резултат, шта значи да нема опуштања. Награда за ово ће бити излазак у град дупло већој групи војника за викенд, а од понедељка идемо по старом.“

                    -“ Није ми јасна ова њихова логика: лоше се ради, треба се потрудити да буде боље радиш добро,  треба радити још више да буде боље; умјесто награде стално добијеш већи рад!?“ –  смије се Сафет Кикић док у групи идемо на ручак.

                    -“ Не тражи у Војсци логику, као и све институције имају став, ми и наши: чиновници, свећеници, официри, итд. смо увјек у праву и ви немате шта ту да питате, ваше је да радите по нашем ставу, мишљењу, наређењу, пропису, итд.“ –  објашњава му Горан.

                    -“ Још ћемо ми за награду на стражу, пошто смо добри!“ –  насмјешим се знајући да то иде по оној народној “… да се на мирна магарца највише товари…“.

Advertisements