Тај јесењи дан почео је као и претходни, чишћење круга око улаза у Команду, јутарња фискултура, доручак и обука у кабинетима. Морзеоу азбуку сму цјелу прошли, сада се увјежбавала брзина куцања рјечи и бројева. Заставник Драгаш је и даље водио часове радиотелеграфије иако је поручник Ивков био ту. Старом заставнику је било лакше у топлом кабинету него ли на прохладном полигону код кампањола с радиоуређајима и БТР-а. Стрпљиво је, као учитељ првог ратреда, слушао “шкработине“ првашића и стално опомињао:

                    -“ Спорије, али тачно, брзина ће сама доћи, немојте да вас рука води, зађавла вам онда те главурде!“

                    Између тих “пи, пип“ звукова кроз полуодшкринута врата кабинета поручник Ивков протури главу и упре прстом у мене не говорећи ништа да не ремети радну атмосферу. Тихо устанем и кренем на прстима ван из кабинета гдје ме дочека поручник рјечима:

                    -“ Идемо код капетана, требамо нешто поверљиво разговарати, зато о томе не говори никоме ништа!“

                    Кимнем главом, а кроз мозак ми пролети питање:

                    -“ Види врага, шта је сад то, о чему се ради?“

                    Уђемо код капетана Констандинова, командира чете, а овај нас дочека рјечима:

                    -“ Седите, нас четворица се имамо нешто договорити. Ово је капетан Остојић, командир чете војне полиције. Он ће нам нешто рећи из његова ресора.“

                    Капетан Остојић, висок, атлетски развијен човјек средњих година, окрену се од прозора кроз који је до тада гледао, насмјеши се да разбије озбиљност на мом и поручника Ивкова лицу:

                    -“ Прије свега да нагласим да о овоме требамо знати само нас`четворица, о овоме не треба никоме ништа говорити, а сада ћемо се договорити како да тај задатак обавимо.“ –  застане правећи академску паузу –  “ У ову чету је дошао Иван Ђуркић, агроном, родом од Винковаца, Шокац односно Хрват по националности, који има у досијеу непријатељске активности из 1970. и 1971. године у време “Маспока“ у Хрватској. Он је био “курир“ односно веза између кругова у Загребу, гдје је тада студирао, и усташке емиграције у Европи, нарочито у Шпанији. Милиција односно ДБ је вршио истрагу, зна се с ким се тамо састајао, а организатори су његова курирска путовања покривали тобожњим студентским научним семинарима или стручним дружењем студената агрономије односно обиласком познатих института за пољопривреду у тим земљама. Његова “пошта“ је вјешто убацвана у стручну литературу, скрипте, или разне друге стручне брошуре. Он се бранио да о томе не зна ништа, али је признао да се сретао с тим људима и у Загребу и по Европи. Није му се могло доказати да је то свјесно радио, и ради тога није ни процесуиран, јер се бранио да је тамо ишао пошто се заинтересовао за примјену нових метода у производњи хибридних сјемена и неких нових генетских истраживања у сјеменарству, а пошто му је факултет односно Свеучилиште у Загребу сносило трошкове путовања и семинара, да је то радо користио. Или је он врло вјешт и интелгентан или је тако добро обучен, само на основу тога  није се могло ништа осим контаката доказати, а он је признавао све то, само није признао да је  у томе свјесно учествовао. Поступак против њега је тада формално обустављен, али је и даље интезивно праћена његова активност од ДБ-а. Изгледа да сада има задатак да идеолошки са основа хрватскох национализма дјелује и постепено и непримјетно  прикупља симпатизере за своје идеје и његових вођа  који дјелују из дубоке конспирације. Вама је познато да осуда “маспока“ и његових вођа није била драстична, само неколико споредних фигура се нашло у затвору, па и сада, мада конспиративно, дјелују, у чему им Католичка црква служи као добар заштитник.

                    Наш је задатак да пратимо његово кретање, дружење, контакте с осталим војницима у касарни и приликом изласка у град, тако да не може овдје несметано дјеловати, а кад одавде оде ето га ДБ-у, па некао они раде даље како их је воља. Вас двојица га распоредите на задатке на начин да не буде стално с истим војницима у групи, а Миле ће ме извјештавати с ким се највише дружи у слободно време и нарочито куда се креће и с ким се дружи приликом изласка у град. О начину и појединостима ћемо се ја и Миле договорити, а ви му немојте правити тешкоће око тога.“ – заврши он очекујући нашу реакцију.

                    -“Добро, неће бити проблема.“ –  сложи се капетан Констандинов.

                    -“ Што ја, нисам баш у томе вјешт!?“ –  слегох раменима.

                    -“ Није то ништа нарочито, ја ћу ти рећи на што и како треба усмјерити пажњу, а гледајући твоје карактеристике ти си најпогоднији. Ти си доживио “ маспок“, био си члан комисије за утврђивање одговорности “маспоковоца“ на жељезници у Сплиту, знаш шта се тамо радило у Опћинском комитету и Конференцији СК, а и у Загребу. Уосталом, члан си СКЈ од 1966. године, а ово је и партијска ствар. Као такав знаћеш одвијити битно од небитног, а уз нашу помоћ неће бити то тешко обављати. Ако треба нешто подузети, а коси се с дневним распоредом, ти само реци своме капетану или поручнику, они ће те покрити. О детаљима ћемо разговарати, дођи код мене у Команду послије ручка, тамо ћемо се договорити.“ –  рече капетан Остојић дајући ми до знања да се пуно тога зна о мени.

                    -“ А, добро, треба ли доћи у одређени сат?“ –  питам га.

                    -“ Не, ја ћу бити тамо цело поподне, дођи кад ти буде згодно, да други не примјете.“ –  насмија се он.

                    -“ Добро, идем на час, видимо се касније, послије ручка, могу ли ићи?“ –  упитам.

                    -“ Можеш, тако је најбоље. Ако те упитају шта те капетан тражио реци да си му дао неке савјете  око неког економског извјештаја који се подноси Команди. Ти си економист, изгледаће сасвим разумно да се капетан с тобом посавјетује из те струке.“ –  каже капетан Остојић.

                    Вратим се на час гдје је увјежбавање куцања Морзеових знакова текло и даље, тихо сједнем на своје мјесто, а мисли ми одлуташе далеко одатле:

                    -“ Је ли Ђуркић свјесно учествовао у томе “маспоку“ или је био дио масе зањете вјештом и агресивном пропагандом из “стожера“, којој није било тешко “опити“ младића тог узраста? Је ли био толико глуп и наиван да није знао с ком се састаје или је то изведено тако да се састаје с истима “у рангу“ у којем је и он био, а “велике рибе“ и главни организатори су били иза неколико кулиса до којих га нису пуштали? Гледам га, то сасвим обично лице, свјетлосмеђе скоро жуте прорјетке косе, проћелава тјемена, и учини ми се однекуд познато одраније. Сјетим се: Ђука Беговић у интерпетацији Фабијана Шоваговића, исти покрети, исте моте, танке усне с урођеним цинизмом, спреман из часа у час ићи из крајности у крајност, тјело као напета тамбурашка жица спремно да сваки час заигра шокачки бећарац. Да, било га је лако мотати око малог прста: пар узвишених реченица “о хрватском роду, тисућљетној тежњи хрватског народа  за својом државношћу, повјесном државотворном хрватском праву, итд.“ , па мало пјесама о “Вили Велебита“ и хрватским јунацима Зринскима, о хрватским кнежевима и краљевима, па онда о паролама “Бјежте псине преко Дрине“ и “Мученицима Блајбурга“ и “Крижног пута“, па монтираном политичком процесу “блаженом кардиналу Степинцу“,  и тако, нарочито свеучилиштарце природних наука, који мисле да боље познају друштвене науке  на бази прочитана два три скрипта  из социологије и политичке економије од студената и професора друштвених наука и ето ти тјеста за мјесење националистичког колача  каквог хоћеш.  Он помишља да је неко и нешто, а уствари је жртвено јање којег ће се  “газда “ првом приликом ослободити. Да ли се Иван “отрезнио“, то ћу морати установити, али то неће ићи лако, сада је искусан и двоструко опрезан. А и баш ме брига, имају професионалце који су зато плаћени, па нека раде свој посао, ја ту слабо могу помоћи, а и не желим да човјека оцрним ако зато немам дебеле доказе, од туђе несреће ја не могу имати користи, па да ме цјели живот прогони савјест.“

                    Из тога збркана размишљања тргну ме глас да је час готов и тутњава столица другова који су излазили из кабинета.

                    Послије ручка с Бранком и Жељком навратим у кантину на пиво, оно одоше спавати, а ја се изговори да идем Милици писати писмо и упутим се у кабинет, а тада се повратим у кантину на каву и проматрам одатле кад ми је најзгодније дискретно ући код капетана Остојића.

                    -“ А, дошао си, седни, слободно се раскомоти.“ –  показа ми он на полуфотељу, једну од неколико њих распоређених око клуб столића  –  “Имам и ракије, овдашње домаће дудоваче, јеси ли је кад пио?“

                    -“ Нисам али сам чуо за њу.“ –  рекох.

                    -“ Е, онда ћемо пробати, то је од мојих родитеља. Они су овамо у Војводину стигли као колонаши из црногорских брда, па су ево, умјесто лозоваче, дудовачу почели пећи.“ –  смије се он.

                    -“ Па како то да Ви кренуште у Војску, изаберете војнички позив, из овако богатог пољопривредног краја? Зар није природније да сте завршили неку струку из пољопривреде или прехрамбене индустрије?“ –  питам га.

                    -“ Тешко се сиротињи одљепити од земље, винути увис! Пуно нас у фамилији, па се распоредишмо свуда по мало, мене послаше на академију и ето поста официр. Није ми криво, ваљда су још јаки гени из оних црногорских брда.“ –  подигну он чашицу за здравицу.

                    Куцнемо се, осјећа се мирис мурве, или како овдје кажу дуда:

                    -“ Јака је, иде ли у ово шећера?“

                    -“ “Засоле“  мало, не би ваљала да није тако.“ –  објасни он –  “ А сад да се ми договоримо:не чини ништа посебно, наметљиво, нека испада све спонтано, и дружење и разговор. Сваких мјесец дана напиши на цедуљици оно што ти се учинило важно, а  ако треба и прије. Цедуљу предај војном полицајцу, они стално дежурају овде, а ако испадне нешто хитно исто им се јави. Изабери нешто за шифру, јер се нећеш потписивати именом и презименом, нешто што ћемо само ја и ти знати.“

                    -“ Владе.“, то ми је један друг из дјетињства.“ – кажем одмах.

                    -“ Добро, са “е“ на крају.“ –  понови он.

                    -“ Пробаћу и то, мада ми то личи на доушника.“ –  велим му.

                    -“ Не, од тебе не очекујем да јављаш ситнице, већ политичке ставове, за то ће се други побринути.“ –  каже ми он.

                    -“ Добро капетане, учинићу што најбоље могу, мада мислим да се он неће овдје  “размотати“, чуваће се он!“ –  рекох и уз дозволу капетана одем у чету.

                    На тмурни дан се спустио мркли мрак, вањска свјетла су одавно горила расипљући жуте зраке у кудјеље магле.

Advertisements