Писма на релацији Суботица – Сплит  и обратно ишла су два пута седмично. Милица је јављала да поред рада у “Југобанци“  поподне помаже  у Центру “ Мате Голем“ да додатно понешто заради, али више из моралне обавезе што су јој помогли када је остала без посла  и примили је да ради на одређено време. Како је јављала тако је лакше подносила самоћу која је мојим одласком у Војску настала, а у задњем писму је јављала  да постоји могућност да ми дође у посјету када буде ишла на Конференцију СК “Југобанке“ која се одржава у Београду, али да ће јавити накнадно да ли и је ли то коначно тако, када буде све детаљно и сигурно знала. То ме је силно обрадовало па сам жељно чекао њено писмо с распоредом путовања и осталим детаљима. Пролазили су дани, а писмо није долазило, настала је предуга пауза, а неизвјесност је код мене расла из часа у час. Нисам издржао, поново сам писао да сазнам о чему се ради, а тек за десетак дана  стигао је одговор којим ми објашњава  да од посјете нема ништа јер се на путу разболила, нешто у вези с прехладом и високом темпаратуром, па је остала два дана код сестре Јање у Кули да одлежи и скине темпаратуру, и онако полузаљечена је морала назад у Сплит на посао. И још сада пије антибиотике да изљечи ту јаку упалу грла.

                    Свјетло радости које се појавило наговјештајем посјета овим писмом се угасило као силним орканским налетом буре, али сам јој предложио да планира посјету за Новогодишње празнике како би на време могао овдје спровести велику процедуру да би успио добити изласке током тог посјета, па је то очекивање ублажило таму у души која је била у њу пала.

                    Њен одговор је стигао брзо, за Нову годину 1976. ће свакако доћи, а моја обавеза је да резервирам хотел, јер је израчунала да ће моћи остати три дана, и ја јој требам јавити када да путује, све прецизно, како нас не би изненадила нека непредвиђена околност. Одговарајући све сам то обећао, само је требало до тога проћи нешто више од мјесец дана, а ко зна шта овдје у касарни све планирају и шта се може догодити.

                    И није требало дуго чекати, план обуке за децембар је објављен на дневној заповједи. Требало је ићи на маневре, тамо негдје у околини Шапца, на рјеку Саву. “Стара војска“ је била обавезна према заповједи, а од нас на обуци могли су ићи само добровољци.

                    Касна је јесен, време тмурно и хладно, јутра су свјетлуцала бјелим мразом, а војници су по календару почели носити шињеле. У згради се није гријало, не због тога што није био рок гријања, него због тога што су радови око монтаже централног гријања каснили. Гизане пећи на угаљ и дрва су биле изњете и стајале су сложене између кантине и депоније угља за топлану. Пролазећи поред њих чезнутљиво смо сањали жути жар у мрким ложиштима и било би нам још хладније.

                    -“ Хоћемо ли на маневре?“  –  одушевљено ће Жељко.

                    -“ Ја нећу, вас двојица како хоћете.“ –  рекох њему и Бранку.

                    -“ Нећу ни ја, хладно ми је и овдје, а могу замислити како ће тек бити тамо ноћу на отвореном терену поред воде.“-  вели Бранко.

                    -“ Неће нам ништа бити, примили смо све вакцине!“ –  храбро ће Жељко.

                    -“ Вакцине су појачале имунитет организма, али то не значи да се не можеш разболети у екстремним уветима, а треба и времена да те вакцине “прораде“.“- објашњава нам Бранко, као медицинар.

                    -“ Ајмо момци на “купање“.“ –  приђе нам заставник Драгаш, мислећи на маневре на Сави.

                    -“ Није ми до тога по овом времену.“ –  насмијем се.

                    -“ Имаш право, ако не мораш не срљај напред. Ја морам, а радо би остао овдје. Ишијас ми не фали, али ко те пита!“ –  закрене он главом уљево.

                    -“ Па шта планирају маневре увјек по лошем времену, зар је тешко их одгодити?“ –  питам га ја.

                    -“ Ех, ко зна кад је то планирано, а оне “гузоње“ ће бити у топлом, баш их брига за моје кости.“ –  вели заједљиво заставник.

                    -“ Ко од старјешина остаје овдје?“ –  питам га.

                    -“ Капетан Грујица Ускоковић из Команде, чућете то данас на дневној заповједи, вечерас се креће.“ –  рече заставник и оде спремати опрему за терен.

                    -“ “Стара војска“ и “млади добровољци“  задужише вреће за спавање, бунде и другу зимску опрему и одоше у сумрак.Ми остали смо се мували по кабимнетима и спаваонама, од хладноће се није могло на мјесту умирити.

                    По дневној заповједи одредише ме за дежурног чете, одређени су и пожарни и хигијеничари, а поред тога требао сам се старати и за обуку телеграфиста. Капетан прве класе Грујица Ускоковић ће бити дежурни у гарнизону па ће само повремено навраћати. Док се они не врате са маневара нема изласка у град.

                    Кад они одоше наста тајац у чети, тамо гдје је још до малоприје владала вика, жагор и звецкање оружја и опреме. Кошава је почела још јаче дувати носећи по коју пахуљу сњега, а онда као из покдане вреће поче сипати јаки сњег. Пахуље ношене вјетром су играле коло на бетонском полигону за постројавање, па завршавале у сметовима уз зидове касарне. Спаваоне и кабинети су се претворили у један велики замрзивач. Вративши се с вечере окупим војнике и предложим им:

                    -“ Чртворица нека донесу пећ, неку исправну, с лагера, друга четворица нек донесу угља и дрва, а двојица нека нађу кољена и цјеви за димњак.“

                    -“ Жељко, ти си металац, види како стоје ствараи код купатила и хангара, погледај оне цјеви и кољена што спроводе воду  од олука према канализацији, чини ми се да ће одговарати.“ –  шапнем Жељку.

                    -“ Разумијем, ајмо Мијо, већ ћемо нешто наћи.“ –  обуче Жељко шињел и оде с Мијом Малочом.

                    За пола сата све је било монтирано и ватра је весело пуцкетала у једној спаваони. Тада смо прењели ТВ апарат и магнетофон из кабинета и тамо монтирали. Војницима из друге спаваоне сам рекао да ће и они овдје спавати, а сошке с пушкама смо закључали у један кабинет те је пожарни само повремено излазио и провјеравао просторије чете. Како то већ код војске бива нашло се и пића и каве, па је постало весело и топло, музика је постала гласнија, а пратио је испочетка тихи, па све гласнији хор војника.

                    -“ Долази дежурни капетан!“ –  улети пожарни који је био малоприје изашао на обилазак просторија чете.

                    Пиће је склоњено, музика утишана, војници се мало уредили, тек толико да није нападно уредно, да се не да до знања да смо знали да долази дежурни.

                    -“ Друже капетане, у чети везе је све у реду!“ –  рапортирам му, а он заокружи строгим погледом по спаваони, па се на крају окрену ка пећи:

                    -“ Охо, ви се грејете, одакле вам ово?“

                    -“ Са лагера, ту поред кантине. Било је превише хладно, а шта да се смрзавамо кад тамо стоје и пећи и угаљ?“-  кажем му.

                    Строго кимну главом, а онда се открави:

                    -“ Добро сте се снашли, пазите да се што не запали!“

                    -“ Неће, ту су пожарни.“ –  кажем му.

                    -“ Нека овај кревет буде слободан, нећу се ни ја тамо смрзавати.“ –  одлучи он показујући на први кревет до пећи.

                    -“ Слободан је, само изволите!“ –  рекох – “ Све војнике сам скупио у ову спаваону, има мјеста.“

                    Пођем за њим да га испратим до излаза и објасним му да смо пушке и осталу опрему с ходника закључали у кабинет и да је све под надзором дежурног и пожарних.

                    -“ Добро је, мада није по пропису, али ми је драго кад се војник у датим приликама сам снађе. Идем обићи остале чете па ћу доћи код вас.“ –  ноншалантним покретом руке отпоздрави.

                    Тако смо се гријали цјело време док су се наши другови смрзавали на маневрима и другим јединицама у касарни, а пред њихов повратак преста сњег и кошава, па смо изњели пећ и вратили је тамо на лагер, а остало намјестили како је било прије њихова одласка. Заставник Драгаш је био болестан, примао је инекције блокаде против ишијаса, а већина војника са маневара се вратила прехлађена и мрзовољна. Нико није био расположен да прича како је било на вјежби, а ми нисмо требали ни питати, било нам је све јасно по прљавштини и блату којима су били обљепљени кампањоле и БТР.

Advertisements