За Дан армије већина војник је имала излаз до поноћи, а ја сам из касарне изашао већ око десет сати ујутро. Капетан Констандинов ме је повео на свечани пријем и ручак у Дом ЈНА. Возили смо се његовим новим “Опелом“.

                    -“ Није лоше, исто смо годиште, а Ви већ имате рјешено стамбено питање и возите ова добра кола. Стара се ово друштво за вас војна лица!“ –  гледам у нова бјела кола.

                    -“ Не могу се жалити, али је мом стандарду доста придоњела моја супруга, заправо њени, јер су добростојећа мађарска фамилија. Уствари, ова кола су њихов свадбени дар, само су тек сада стигла. А станове овде на граници добијамо одмах и плаћа нам је већа ради тога. И треба тако, није лако радити с војницима, а кад загусти први смо на удару, такав ти је војнички позив.“ –  каже ми капетан.

                    -“ Јесте, то је све истина, али кад загусти ви ћете бити на командном мјесту, а ја на првој ватреној линији. Истина је и то да тада нико није поштеђен, истина је и да нешколован човјек не може бити добар официр као школовани за тај позив, али ми се чини да би требало више пара улагати у модернију опрему и специјалности у војној структури неголи на масовност у људству. Можда се варам, можда нисам довољно ушао у проблем, али шта ће Војсци нпр. посебан ланац трговине само за војна лица и њихове фамилије, посебни хотели и одмаралишта, а то важи и за разне богатије фирме. Дај човјеку раднику, војнику и осталима плаћу, па нека он сам бира шта хоће по својој вољи шта ће и гдје купити и гдје ће се одмарати, а трговине, хотели, одмаралишта и остало нека раде по тржишним принципима. Боље је тако и појединцу и држави, он располаже с више новца, а држава убире више пореза. Треба знати да се овако  у глобалу више потроши за те намјене него ли кад би било онако како малочас рекох, по тржишним принципима и зараде и трошкови.“ –  говорим му док се возимо кроз градске улице ка центру.

                    -“ Ко ће га знати мој Миле, знам да твоја жељезница лоше стоји, а зашто, е, то ми није познато. А и у економију се слабо разумем, бар на том макро нивоу.“ –  вели он.

                    -“ Нама за руководиоце шаљу ислужене политичаре, људе без амбиција и знања, а такви нит хоће нит се знају  изборити за повољнији статус жељезнице у врховима власти. Док Јапанци и Французи праве пруге и возове за брзине преко триста километара на час и тако конкуришу авио-компанијама на средњим релацијама, а сити возовима на кратким релацијама ауто саобраћају и комфором на дугим релацијама код нас још таљигамо просјечном брзином од 60 км/час вагонима добијеним од репарација послије Другог рата.“ –  објашњавам му.

                    -“ Кад ти очекујеш добити стан?“ –  пита он очито бјежећи од политичких и економских тема.

                    -“ Људи просјечно чекају 30-40 година, овисно о граду и Републици. Какво је данас стање тамо код мене у Сплиту ако га добијем за двадесетак година биће добро.“ –  одмахнем руком.

                    -“ То не ваља! Чак толико дуго!? Тражи другу фирму кад завршиш војску.“ –  савјетује он.

                    -“ То и мислим, видићу шта се може.“ –  говорим своје намјере.

                    -“ То је код нас, бар за официрски кадар добро сређено, мада ни за остале није лоше. Тако би требало свуда, по свим фирмама и градовима у цјелој земљи.“ –  лаконски закључи он.

                    Паркирао је испред Дома ЈНА, а тамо су са свих страна пристизали официри у свечаним униформама и постарији цивили у свечаним одјелима. Моја обична војничка униформа изгледала је још јадније у том бљештавилу.

                    -“ Што ли га серу,а војниче?“ –  нагну се према мом уву мршави сједи овисоки човјек потамњела и изборана лица, који је стајао десно од мене у великом холу.

                    -“ Посао им је да млате празну сламу.“ –  насмијем се и тихо му одговорим гледајући га у још увјек сјајне челично плаве очи.

                    -“ Да смо ми у рату толико причали рат би још трајао, а да су нам држали овакве испразне говоре нико се не би од куће ни макну. К врагу, све је другачије од онога што смо ми сањали и зашто смо се борили. Јебеш га, опи их власт, па заборавили на оно што су тада говорили и зашта се тада гинуло. Ми побједишмо Швабе, а нас наша позадина! А одакле си војниче?“ –  упита на крају стари борац.

                    -“ Далматинац, из Кистања.“ –   одговорих.

                    -“ О, тако издалека!? Било је твојих Буковчана са мном у партизанима.Тихи, добри и скромни, и све тешкоће су лако подносили, а у  послу темељити, постојани и упорни, у борби присебни и хладнокрвни,нема шта! Једино је Симо Дубајић био грлат и отресит, није дао предасе! А ми Црногорци смо грлати, напрасити и преки, више смо се јуначили и ради тога гинули више него остали. Често улудо и без потребе. А како ти је ође, у овом леду и маглуштини?“ –  ухватио се он мене, говорнике и не слуша.

                    -“ Није лоше, навикао сам се. А чини ми се да је и народ некако хладан као и ова клима.“ –  велим уз смјешак.

                    -“ Е, то си добро примјетио! Дашта него хладан! Ми јужњаци вичемо, галамимо, свађамо се и увијек нешто диванимо, а ови овдје се омусили као да их је ова маглуштина опила, нит зборе, нит зуба бијеле. Свак се завука у своја четри зида, нит се јада нит се хвали, комшија комшију два пута годишње види, а камоли да један другом у кућу залази. И не вјерују у то “…да разговор људску душу лијечи, боље него нека љекарија…“ –  прекину он говоранцију кад нас позваше да пређемо у ресторан на свечани празнични ручак.

                    Столиви су били спојени у облику великог ћириличног слова П, те су високи официри и политички функционери сјели на чело, а ми остали најнижи по рангу сједили смо на дну крајева. “Мој Црногорац“ је сједио по средини једног крака и већ дискутовао с комшијама до себе и преко пута себе, често подижући чашицу и наздрављајући час овом час оном комшији.

                    До мене је сједио с љеве стране тихи ситни просједи старчић румених јагодица  и носа и водњикавих очију, а с десне  водник Гаре из инжињеријског батаљона, који је био смјештен  на истом спрату зграде у којој је била и чета везе, само у супротном крилу.

                    Пио се аперитив, по вољи и избору, а онда је послужено хладно предјело: шунка, сир, саламе разних врста, запапрене кобасице, кисели краставци и паприке.

                    -“ Кад сам у оваквим приликама увек изгубим апетит, иначе могу појести вука.“ –  насмија се водник Гаре и набоде на чачкалицу комадић шунке –  “Изгледа да ни теби не прија, или јело или атмосфера.“

                    -“ По томе смо исти, увјек останем гладан на оваквим пријемима или сличним прославама. Имам осјећај да то нисам зарадио или заслужио, тако нешто, а гледам друге: као да су из логора дошли, тако ждеру.“ –  потврдим  му.

                    -“ По понашању људи на оваквим пријемима тачно можеш проценити карактер човека! Ту се види ко је дебелокожац, ко је спреман зграбити туђе без имало грижње савести, ко је научен да је скромност врлина, а још су интересантнија образложења оних који грабе као да су прележали тифус. Хвале како је добро ово, одлично оно, пикантно ови и оно, па испада да је све боље од бољега, а притом не воде рачуна да су порције намјењене за групу,а не за њега самога. То ми се згади, па немам воље ни живаца да сједим у близини таквих, поготово да једем с апетитом. То је врста оних људи који ће с тобом стотину пута попити пиће, а ни једном се неће сјетити да они плате, и послије, иза леђа, ће  говорити како си будалетина, а он паметан. Рећи ћеш: то су ситнице, а ја ти кажем да нису, јер такви се тако понашају и кад је у питању и нешто веће и озбиљније, нешто што у животу значи као плата или стан или радно мјесто. Такви су у стању да се прихвате сваког положаја и функције иако знају и они и они око њих да за то нису ни стручни ни способни. Они ће гнечити, трати све испред себе и без грижње савести присвајати туђи рад и памет хвалећи се да је то њихова мудрост, памет и заслуга.“ –  расприча се водник Гаре.

                    -“ Ја сам мислио да тога има само код нас цивила, у привредним подузећима, да је то код вас у Војсци све прецизно регулирано, да се у сваком моменту зна гдје је коме мјесто.“ –  откривам му своју заблуду.

                    -“ Ма врага, свуда је то исто! Имаш ти утецајнијих водника него генерала, имаш оних који су стално на терену под шаторима са војницима као ја и са мањом платом од онога који се није макнуо из Команде и града. Ти добијају и мењају станове на најатрактијивним локацијама, а ја једва и сазнам кад је био натјечај, и кад ћу кад сам стално с војницима и машинама негдје на терену, на градилиштима у вукојебинама, где неће ниједно грађевинско предузеће да ради, јер им се не исплати. А кад преко зиме дођем у касрну онда трчи и води бригу да се те машине поправе и сервисирају. А твој капетан Констандинов свако јутро се упицани као манекен па парадира по Команди увлачећи се вишима у гузицу да што прије напредује. Свуда је то исто!“ –  нешто је огорчен водник Гаре.

                    -“ Кажу да се оженио богатом Мађарицом, да му отуда висок стандард.“ –  наводим га да ме упозна с појединостима.

                    -“ Истина је да му је жена из “високог друштва“, а и то да је он из неке вукојебине на бугарској граници, ма наочит физички, али је исто истина да је “шупаљ“ и ради тога улизица, јер се памећу и знојем не може пробијати. Добро се сналази у тим круговима и тај напредак у каријери он ће и остварити, јер они горе воле оне који им се диве. Само мора водити рачуна да како се лако пење тако лако да може и слетити, боље речено троснути, а тада ће и Мађарица тражити другу “партију“. У тој игри кад губиш, губиш све.“ –  прича Гаре.

                    -“ Ви водниче нисте ожењени?“  –  питам га док обојица брчкамо по пијатима супе од поврћа.

                    -“ Нисам, мада би требао и на то мислити, прошао сам тридесету. Можда и “полудим“ ове зиме, има нека Мађарица.“ –  насмија се он.

                    -“ Шта је то, све саме Мађарице!?“ –  смијем се и ја.

                    -“Та зар не видиш да је овде у Суботици све мађарско, прво те питају на мађарском, па ако виде  да не знаш онда окрену на неки мађарско-српски. А добре су Мађарице, кад се удају посвете се фамилији, а дотада тако-тако.“ –  намигну он шеретски  –  “А ти, јеси ли ожењен?“

                    -“ Не, али нисам далеко, док завршим војску,  сљедећу јесен ћу се женити, двадесетосма ми је.“ –  смијемо се.

                    Нас двојицам смо збрзали с ручком, попоили “Палићко бјело“  и отишли не чекајући десерт и каву. Оштар зрак и приземна кошава скратили су нам шетњу по Центру, па смо сјели у кафану на самом рубу Центра и тамо наручили каву. Гледајући кроз остакљени зид  уочавамо  да масовно придтижу војници из обе касарне, а кад се појавише Бранко, Жељко, Сафет и Горан дамо им знак  да уђу к нама. Водник Гаре, видећи њихову суздржљивост, ослободи их:

                    -“ Момци, заборавите да сам водник, ја се више волим дружити с војницима него са старешинама. Од вас могу доста научити, а од њих баш ништа.“

                    Наручено је жестоко, пошто је пао договор да ћемо отићи у један познати ресторан на вечеру који је препоручио водник Гаре, а тамо ће навече бити и музика:

                    -“ Имају добру певаљку, скоро је дошла у Суботицу.“ –  објасни нам он.

                    Не журећи кренули смо у тај ресторан слушајући успут водника Гару који се уживио у улогу туристичког водича, који је поред назива појединих зграда и локација знао убацити и неку пикантерију везану за та мјеста, па га је било интересантно слушати.

                    У ресторану-кафани њега су добро познавали па су нам додјелили столове уз сам подиј за оркестар. Конобари су здушно служили знајући да ће бити добре напојнице судећи по јелу и пићу које смо наручили. Вече је рано дошло, мрак је упловио у магловити дан, а док су келнери односили употребљено суђе и прибор од јела и доносили другу туру вина почела је и музика и висока дугонога плавуша у мини сукњици око бујних бокова  и прозирној свиленој блузи с дубоким деколтеом почела загријавати сентименталном баладом душе гостију.

                    -“ Вечерас ћу се напити, тако ми Бога!“ –  одлучи Бранко.

                    -“ Само изволи, пред нама је цела ноћ. Нико вас неће дирати, ни војна полиција, ја сам ту.“ –  гарантира водник Гаре.

                    А она је пјевала хит за хитом, које су у оргиналу пјевали други пјевачи народне музике, али ни она није заостајала за њима у интерпетацији. Вино се пило као вода, а Бранко се раскопча и даде знак пјевачици да нам приђе, шапну јој нешто на уво и гурну овећу новчаницу у деколте и она поче:

                    -“ Зелене очи биле су моје…“

                    Кад заврши Бранко попии чашу на искап и поклони се пјевачици. Да потврдим своју сумњу тихо га упитам:

                    -“ Неће доћи?“

                    -“ Неће! Нема везе, запамтићу јој то!“-  рече он промукло.

                    Сад ми је било јасно, добио је писмо: Верче из Скопља неће доћи за Новогодишње празнике како је Бранко био планирао.

                    -“ Онда се напиј, истјерај тај јед из себе.“ – шапнем му.

                    -“ И хоћу, донеси вина, конобар!“ –  високо подигну руку, а они једва дочекаше.

                    И те ноћи пјевачица је пјевала за нас, по нашој жељи, а остали гост се нису бунили, јер смо бирали  хит за хитом по укусу од Јесеница до Ђевђелије, а нисмо правили никакав неред, како се то од војника очекивало.

                    Око три ујутро смо кренули пут касарне, оштар ваздух је брзо истјерао вино из нас тако да смо у чету дошли скоро трезни. Дежурни десетар Најдов се насмија:

                    -“ Нисам вас пријавио дежурном официру, рачунали смо вас на сшавању.“

                    -“ Братко, прави си!“ –  потапша га Бранко по рамену и одгега до кревета и онако обучен се баци на њ. Ја и Жељко му скинушмо чизме и покријемо га ћебетом. Одмах је захркао, Верче је могла мирно спавати тамо далеко у Скопљу, било јој је опроштено.

Advertisements