Брзина куцања Морзеових знакова видно је напредовала код свих радиотелеграфиста, а сада смо наизмјенично куцали док су остали примали телеграме састављене од текста или бројки. Време је било да се пређе на кратице које се користе на радиостаницама ради бржег рада и које се користе по међународном стандарду:

– QRK K ? К = како примате ?;

– ORK 4 K = врло добро примам;

– SK = завршавам;

– K = прелазим на пријем;

– АА… = поновите посљедње рјечи;

– АВ = поновите испред рјечи …;

– ADS = адресе;

– АR = краj;

– DE = овдје;

– RPT = поновите;

– RQ = питам или тражим;

– SIG = потпис;

– QAP = остани на вези;

 и многе друге, те технику и редосљед знакова, кратица и поступака како би се што прије, брзо и лако, предао телеграм. За сада смо радили у кабинету са сувим тастерима,а послије Нове године ћемо почети радити на “Ангерицама“- америчким радиостаницама још из Другог свјетског рата.

Све се то одвијало у атмосфери исчекивања Нове 1976. године када је већина нас “старијих“ имала најављене посјете дјевојака, па је заставник Драгаш, примјетивши да нам мисли лутају, гласно подвикнуо:

-“ Престаните мислити на пизду, морате нешто и научити!“

-“ Научићемо заставниче, вјежбаћемо поподне.“ – углас ћемо ми.

-“ Ех, немојте ми рећи! Ајде вјежбајте брзину, нека капетан чује да се нешто ради. Проћи ће Нова година, а онда ћете ми платити Бога свога!“ – прети нам он прстом уз широк осмјех на лицу.

 Као хладан туш на нас је дјеловала дневна заповјед да комадант бригаде потпуковник Ђорђевић забрањује војницима дочек Нове године ван касарне, те да су сви дужни да тај дочек организују у кругу своје јединице.

-“ Има ли ко питања?“ – пита на крају капетан.

-“ Има! Већина нас је јавила посјетама када да дођу, сада им требамо јавити да се то мјења по овој заповједи. Можете ли нам рећи када ћемо моћи примити посјете, тачно, да би јавили на време.?“ – питам ја у име многих.

-“ Могу доћи првог ујутро, прије не! Према томе се равнајте.“ – усиљено се он осмија – “ А сад да се договоримо око дочека овдје у чети. Требате украсити нови кабинет, закуска ће бити тамо, од пића ћемо добити два пива по војнику, а храну ћете преузети од кувара. Не требате се жалостити, и ми старешине ћемо бити с вама, иако то нашим породицама не одговара.“ – капетан изложи свој план.

Нас неколицина који смо очекивали посјете дјевојака добили смо излаз до поште да телефонирамо или пошаљемо телеграме са новим терминима доласка у посјету.

Атмосфера се смирила, сви смо украшавали кабинет и радили свакодневне послове стрпљиво чекајући празник.

А дан прије дочека опет хладан туш! Као најбољој јединици у бригади чети везе комадант потпуковник Ђорђевић поклања повјерење да даје стражу за време Новогодишњих празника.

За трен смо зањемили, а капетан Констандинов поче тираду како смо ми најбоља јединица, како наступају празници и тада свуда попушта пажња, па нас као доказано најбоље задужује комадант бригаде да обавимо тај задатак, јер је сигуран да ћемо то обавити како треба и да то требамо схватити као похвалу и посебну част, а да ће се комадант знати реванширати кроз наградна одсуства.

Нико није имао воље ништа да пита, мук је говорио више од рјечи. Отишли смо на постројавање за ручак и тамо се развила дискусија. Сви су били незадовољни, огорчени капетановом јефтином војничком демагогијом. Ништа нисам ником говорио, само сам слушао, а већ сам имао за себе смишљен план, па сам мудро шутио да се не би унапред осујетио. Бранку је било свеједно, неће имати посјету, али ме чудно меркао као да ми чита мисли:

-“ Ти шутиш, шта то смишљаш?“

-“ Одлучио сам да не идем на стражу идем сутра доктору, с њим ћу то средити.“ – насмјешим се кисело – “Само ништа не говори осталима, нека се свако сналази како зна и умије.“

-“ На шта ћеш се извући?“ – упита он.

-“ Рећи ћу доктору истину, а и по прописима ме не могу распоредити јер носим наочаре, а оне се замагле по овој магли и хладноћи и ако се доктор узјогуни онда ћу одбити ради тога. А претпостављам да је ово капетаново масло, увлачење потпуковнику у дупе, и сам знаш да још није наша чета по распореду јединица за давање страже, колико се сјећам сада су на реду тенкисти.“- одам му свој план.

-“ Па да, ти имаш хронични коњуктивитис, дај да видим.“ – скину ми наочаре – “ О, нема проблема, даће ти доктор поштеду!“

-“ Требамо се поподне договорити, нека сви малди радисти и телефонисти иду на стражу, а ови који имају посјете нека добију излаз, тако би опет било по нашем, а не по капетановом.“ – велим му.

-“ Ко све има посету, знаш ли?“ – пита он.

-“ Ја, Горан Шкундрић, Сафет Кикић, Иван Ђуркић, можда се још неко појави, видићемо вечерас.“ – присјећам се.

-“ Па то неће онда бити проблем, ионако не иде цела чета на стражу.“ – он ће.

-“ Зар га ниси чуо, он је расположен да распореди све нас радисте, а онда дода колико је потребно телефониста, е, то му неће упалити.“ – одлучан сам.

Сутрада, 31. децембра јавим се за љекарску, пред амбулантом нас построји стажо и већину врати назад, а мени намигну и узе мој картон. Уђем у амбуланту за њим код др. Бранка Хофмана , санитетског капетана:

-“ Шта те мучи Миле?“ – насмија се.

-“ Хоће они моји да ме вечерас шаљу на стражу, а имам посјету сутра, долази ми цура из Сплита. За то знају моје страјешине већ десетак дана, то није фер од њих докторе.“- кажем му.

-“ Будале, био сам тамо кад се капетан Констадинов понудио кад је потпуковник држао говоранције о будности за празнике. Шта ћемо писати, колико дана ти треба поштеде?“ – смије се он.

-“ Три дана ће бити довољно, пишите нешто за очи, ионако сам зардаио одавно хронични коњуктивитис и диоптрију.“- предложим му.

-“ Па зар они не знају да ти са наочарима не можеш стражарити!? Уосталом, знају не знају, ево пишем: Conjuktivitis ac, sol Didrosulfon 4×1, Chloromfenical, mast, поштеда три дана од спољних дужности, па нек се сликају. А ти се лепо проведи, јеси ли осигурао смештај у граду?“ – “везао“ је капетан уз загонетан смјешак, имао сам да му је драго да може подвалити капетану Констандинову.

-“ Хвала докторе, идем с рецептима у град, па ћу видити како стоје ствари у “Патрији“. Јавићу се послије празника убише ме ове чизметине, требао би улошке.“ – наговјестим стварни проблем.

-“ Дођи послије празника, послаћу те у Војну болницу у Нови Сад код специјалисте, они то морају прописати.“ – пружи ми руку на поздрав.

-“ Видићемо се у “Патрији“, платићеш пиће!“ – смије се стажо.

-“ Важи, наврати навече!“ – махнем му руком.

У чети се јавим поручнику Ивкову, капетан Констандинов је био по обичају у Коамнди код потпуковника Ђорђевића, и затражим дозволу за изчазак у град ради подизања љекова у апотеци.

Он узе Здравствену књижицу и погледа:

-“ Па ти имаш поштеду три дана, значи не можеш на стражу! То није фер од тебе.“ – рече он црвен у лицу, да ли од љутње или вотке, нисам тај трен могао закључити.

-“ Да, и без тога ме не можете тамо распоредити, ради очију и наочара, што ви знате, па сте ипак то занемарили и одлучили супротно. А је ли то фер од вас кад сам вам рекао да ћу имати посјету још прије десетак дана, није лако доћи из Сплита, а ја тај посјет не могу више отказати.“ – одбрусим и ја љутито.

-“ Војничке дужности су прече од пруватних договора, тако је наредио комадант јуче, а ми то морамо извршити.“ – брани се он – “Нико не би правио проблеме да је друга ситуација.“

-“ Познато ми је да је капетан сам направио овакву ситуацију, тенкисти су требали по распореду ићи на стражу, а он се сам понудио и свима нам направио овај циркус и проблеме ради својих личних интереса.“ – велимј му – “ То не ширим около, мислим да је овако најбоље и за вас и за мене. И да знате, ја ћу увјек своје личне интересе подредити народу, друштву и држави кад буде требало, као и хиљаде других људи ове државе, а ово није тај тренутак!“

– “ А ко каже да ћеш добити излаз, овде пише да си ослобођен спољњих дужности, значи да не можеш излазити из зграде, тако се може тумачити, ако ћемо се инатити.“ – пркосно ће он.

-“ Поручниче, само пробајте то направити, мени није тешко тражити рапорт код комаданта гарнизона и сами знате да ће ме одмах примити, а онда ком опанци ком обојци, и да вам одмах кажем, такво тумачење љечничке дијагнозе није адекватно.“ – љутито рекох – “Дајте ми дозволу, затвориће ми апотеке.“

Он потписа дозволу и пружи је не одговарајући ништа још црвенијих образа.

Одох до најближе апотеке, узмем љекове и резервишем у хотелу “Патрији“ апартман број 1. па се вратим у прије постројавања у чети и читања дневне заповједи. Кад су прочитана имена војника који ће ићи на стражу у списку мог имена није било, а према синоћњем договору умјесто Шкундрића, Кикића и Ђуркића јаве се други војници да их замјене, они који нису имали посјете. Старјешине су биле затечене, али прихватише замјене. Засад је тај проблем рјешен, видиће се кеко ће се то одразити на односе у чети послије празника.

Навечер смо чекали Нову 1976.годину у пригодно украшеном кабинету, али ни пиво није могло поправити расположење. Пола их је на стражи, а друга половица ту сједи и не зна шта би са собом. Нема досадније свечаности од овакве испланиране, умјетне и једнополне, па да се одржава и у краљевским балским дворанама. Једва смо дочекали поноћ и официре испратили кућама, а ја сам као дежурни чете дочекао дежурног официра, рапортирао му и отишао на спавање. Мој помоћник је преузео своју смјену, а остали војници су одавно били заспали.

И тако је Нова 1976. годиина дошла тихо и незапажено, маслинасатосива, као и њен први тмурни магловити дан и наше војничке униформе.

Advertisements