Милица треба допутовати тог јутра, све сам припремио, само чекам да ме обавјесте курири дежурног официра да је стигла посјета. Девет је сати, а воз је требао стићи око седам, и још нико не долази,. Капетан ми је јуче потписао дозволу за излазак и ноћивање ван касарне на три дана с обавезом да се јављам сваког јутра у чету. Ништа ми није рекао, сустезао се и задржао службену позу, није хтио ничим показати да ли је задовољан или не остварењем свога плана о “почасном стражарењу“. Послије мене је потписао дозволе и Горану Шкундрићу, Сафету Кикићу и Ивану Ђуркићу, и према њима је био службен.

Време споро пролази, секунде се растежу као медене капи, док моја узнемиреност расте, па сам час у кабинету, час у спаваони, час у ходнику и пушим цигарету за цигаретом.

Бранко ме покушава умирити:

-“ Идемо у кантину на каву, смири се, јавиће већ!“

Пожарном кажем да идемо у кантину и да нас тамо тражи ако дође позив од дежурног официра, наглашавајући му:

-“ Трчи, исти секунд!“

Он се смије и обећава.

Ја журим, а Бранко отеже, бар се мени тако чини и смије се мојој нервози:

-“ Ајде, спусти се бре на земљу, шта ти је човече, знаш како је овде, никоме се нигде не жури, а сви форсирају брзину. Систем је заснован на пароли:“Пожури полако!“.

Стиже и десети сат, и још ништа ново. Жељко одлази до стражарнице и пита браћу Лаловиће има ли посјета, па се враћа с одговором да их има, сједе и чекају у чекаони код дежурног официра, али да још нико није тражио мене. Сад нервоза прелази у бригу и смушена нагађања: “Можда је воз каснио, можда је негдје застој на некој прузи, много је ванредних возова било за празнике, велика је гужва у графикону, па је довољно да један воз мало закасни и тако поремети возни ред осталих и закашњења се увећавају геометријском прогресијом?“ То знам из искуства, кад сам радио као отправник возов.

Дође и једанаест сати, нема још никаквих вјести. Извалим се онако обучен на кревет и покушавам нешто читати, слова не видим већ неку нејасну слику коју ми машта ствара испред папира створену од свих могућих замишљених ситуација. Око мене војници жагоре и припремају се за смотру и постројавање прије ручка кад у собу уђе Трајче и кези се од ува до ува:

– “ Ајде “стари“, стигла ти посета!“ – окрену се наљевокруг и оде.

Скачем с кревета и сустижем курира:

-“ Кад је стигла?“

-“ Немам појма, дежурни официр је био одсутан више од два часа, пуно их је чекало у чекаони.“

Долазим и провирујем у чекаону. Милица је тамо међу осталима, устаје хитро и поздрављано се пољупцем.

-“ Ајме, шта ово код вас споро иде!? Чекам овдје цјелу вјечност!“ – пожали се.

Слегнем раменима и кажем јој:

-“ Идемо одмах, само да се јавим дежурном официру.“

Дежурни је млади потпоручник из пјешадијског батаљона, погледа буквицу и дозволу и понови написано:

-“ Сутра, до десет јави се у чету, па тако редом и осталих дана.“

-“ Разумијем!“ – окрећем се и одлазим.

Милица ме узе под руку и пролазимо кроз капију праћени раширеним очима стражара браће Лаловић. Не говоримо ништа, журним корацима желим да се што прије одмакнемо од касарне и војничких чезнутљивих погледа. Успоравамо тек кад смо се стигли до првих зграда и помјешали се с осталим пролазницима.

Она је у складном смежем костиму, ципелицама на так исте боје, уредне фризуре и благо нашминканих усана. Очи јој се весело смију и на прмјећује се умор од цјелоноћног путовања. Причамо о томе како јој је било на путу, у возу, како је у Сплиту, на послу, а она се смијуљи цјело време. Не може се навићи на моју униформу, чудно јој је како у њој изгледам. Рјетки пролазници нас знатижељно мјеркају од главе до пете.

У хотелу “Патриа“ нема проблема, већ су навикли на овакве госте, услужни су и предусретљиви као да смо из високог друштва.

Те двије ноћи и три дана прошли су као трен. Вечери смо проводили заједно с Гораном и дјевојком му Весном, Сафетом и његовом женом, и Иваном и дјевојком му Маријом. Остало време били смо сами себи довољни губећи се у вртлозима љубави и заједничке среће.

Враћајући се трећег дана предвече, послије испраћаја Милице на воз за Сплит схватио сам у потпуности узалудност губљења времена у Војсци. Ових пар мјесеци је било довољно да научим шта је требало научити, чему остајати још девет мјесеци ако је мирнодопско стање и не прети држави никаква опасност од агресије?

Али шта ћеш, треба наћи начина да се и то време што лакше прогура и истрпи.

Advertisements