По претходном договору с капетаном др. Хефнером узмем упутницу за специјалисту ортопеда у Војној болници у Новом Саду. Знам да ми неће моћи пуно помоћи, али ће ми улошци колко-толико олакшати ношење чизама и његов ме потпис ослободити од самовоље старјешина који гледају на све кроз написано у папирима. Знају они да је за мене стројеви корак као босом ходање по трњу, али то треба бити написано да би ме од тога ослободили. Код њих се се своди на одговор:

-“ Способан си, тако пише у здравственом картону!“

На жељезничкој станици сусрећем познаника из тенковског батаљона. Каже ми да и он иде у Нови Сад код специјалисте. Упознајемо се, он је Крвавица из Ријеке.

-“ Твоји си сигурно родом из Книна, зар не?“ – питам га.

-“ Да, отац, сада су растављени, ја живим са мамаом.“ – каже он.

Гледам му завијену шаку и питам га шта му се десило.

-“ Попиздио сам, намјерно разбио стакло на прозору, а они кажу да сам хрио резати вене.“ – каже ми.

-“ Па јеси ли? Ја сам од Книна, радим на жељезници у Сплиту, познајем једног Крвавицу, Иву, грађевинског техничара, што ради код нас. Можда сте род?“ – настојим доћи до истине.

-“ Да, то ми је рођак, неки стриц, није прво кољено. Ма нисам хтио резати вене, ухватио ме се неки водник и стално ме малтретира, а нисам ни бољи ни гори од осталих. Не знам зашто, али ме он стално зеза! Увијек ми даје неке послове без обзира је ли на мене ред или није, и то најтеже: те пожарни, те чисти и пери или стража. Није ми тешко, али ми је криво зашто ме кажњава! Бар да знам разлог, да сам то заслужио,ајде, ајде! И тако се десило, нека обична пиздарија, сви се извукли, а он тап и казни мене за све, а ја сам био најмање крив. Онако узрујан од неправде из протеста лупим шаком по оближњем прозору и исјечем се. Доктор ме сад шаље неуропсихјатру да прегледају тетиве и живце и главу, да виде јесам ли шикнут.“ – усиљено се осмија.

-“ Јел’ ти тешко у војсци, млад си, ово ти је сигурно први пут да си одвојен од куће?“- питам га и гледам у то дјечачко лице мамине мазе, једва да се брије.

-“ Да, први пут сам одвојен од куће, маме, друштва, Ријеке, све ми је ово као неки сан. Ма, навика би се да ме тај идиот од водничића не гњави!“ – одлучно ће он.

-“ Па, јеси ли иша на рапорт код командира чете, батаљона, шта они кажу?“ – распитујем се.

-“ Јесам код командира чете по пријави овог водника, није ме поштено ни саслуша, већ река да извршавам наређења и казнио ме прекоредним пожарством. А сада, кад се ово десило, настала стрка, сви самном све лијепо, те што нисам река, све ће се средити, премјести ће ме у други вод, обећавају мед и млијеко, и предамном се окомили на тог водника да је претјера.“ – опали он рафал неповезаних реченица ка објашњење.

-“ Ма, јели то онај млади водник што је тек изиша из школе?“ – присјетим се изгледа једног водничића, мислио сам да је ту на пракси.

-“ Да, истих смо година, нико у воду није са њим задовољан, ради све по књигама.“ – Крвавица ће.

-“ Биће сте га и ви неозбиљно схватили, ни њему није лако, тек је почео службу. А и млад је, па вам је несхватљиво да вам заповједа, не видите његов чин већ свог вршњака, зар не?“- насмјешим се.

-“Кад боље размислим, тако је! Он је дијете са села, негдје из Босне, а ми све градски фрајери, па подмећемо му клипове гдје год стигнемо: кроз рјеч, шалу, зезанцију, а он се брани казнама. Опаметило ме ово, сада ми је све јасно, али ја нисам коловођа и видим да је клапа од мене правила будалу и истурала ме као жртву. Зезали су тако и мене и њега.“ – признаје он.

-“ Па шта ће сада с тобом?“ – питам га док путнички воз тандрче кроз ињем покривена стрништа.

-“ Чекају налаз специјалисте па ће онда одлучити. Ја сам тражио да ме пусте неколико дана кући, али су ми рекли да се најприје морам изљечити и тек онда ћу моћи ићи. А волио би отићи на пар дана, ни ова храна ми не одговара.“ – сјетно погледа у безличну равницу.

-“ Разумијем те, тако је и мени било кад сам отишао први пут од куће, али прође то, ни код куће није онако како ти се одавде чини.“ – кажем му.

-“ Па шта би се тамо имало промјенити?“- зачуђено ме погледа.

-“ То, да ниси више дјете, већ одрастао човјелк. Тако ће те сада сви гледати. Ћао дјетињство, слободно сам себи реци! Сада се од тебе очекују зреле мисли и мудре одлуке, нема више извлачења на младост, школу, незрелост и друга слична срања. Тако ти стоје ствари мој земљаче!“ – потапшем га по кољену.

-“ Да, да, стварно ће бити тако! Одслужио војску, одрастао човјек! Баш ми је жао.“ – сјетно он погледа негдје изнад моје главе.

У Нови Сад смо стигли редовито и распитамо се за аутобус који нас довезе до Градске вјећнице и Милетићева споменика, па пјешке Дунавском улицом и преко Дунавског парка и гвозденог моста преко Дунава дођемо у Војну болницу.Обијица смо били брзо готови. Ја сам добио рецепт за улошке, а он на латинском написане налазе.

-“ Све је у реду, каже специјалиста да су тетиве и нервне нити у реду, требаће ми неке вјежбе послије скидања завоја.“ – исприча Крвавица што му је специјалиста рекао.

-“ А шта је с “главом“?“ – насмијем се.

-“ Питао ме у детаље како се то догодило и рече да је то нормална реакција, али ми је савјетовао да избројим до десет прије него нешто бубнем или лупим. “Самоконтрола’се учи, тренира и увјежбава, и не треба све примати превише емотивно.“ Тако и неки савјети у вези прилагођавања.“ – вели он.

Имамо времена, пјешке идемо код “заштитне радионице“ која израђује улошке успут разгледајући град.

-“ Е, ово је нешто боље од Суботице!“ – каже он.

-“ Да, Суботица је према Новом Саду селендра, то се види на сваком кораку.“ – потврђујем.

Подигли смо улошке и луњамо градом. Не жури нам се назад у касрну и Суботицу. Сједнемо у неку кафану, наручимо пиће и каву и причамо о мору, Ријеци и цивилству.

-“ Виђаш ли ћаћу?“ – питам га.

-“ Понекад, немамо ништа заједничко, као странци смо.“ – одговори огорчено.

-“ А мама те размазила, изгледа превише?“ – додам.

-“ Нервира ме њена претјерана пажња и брига, као да сам мало дијете!“ – он ће.

-“ Ех, да ти ниси превише окренут себи, треба би разумјевати и друге, онакве какви су, свакоме су његове бриге и проблеми тешки.“ – кажем му.

-“ Да, тако је! Али мене нико ништа није питао кад су се растајали! Да само знаш колико сам желио да моји родитељи скупа живе, да будемо сви скупа и патио што неживим у породици као и остала дјеца, већ само са мамом. Никад им то нећу моћи нопростити, то ми је ушло у крв.“ – огорчено ће он.

-“ Можда је тако боље него да си одрастао у свакодневном “рату“ у кући, гдје се стално свађају и мрзе теби најдраже особе и да те свакодневно вуку да се за једно од њих опредјељујеш.“ – рекох му.

-“ Не знам, можда. Уби ме она финоћа и хладноћа у односима међу њима. Ни данас не знам разлог зашто су се растали, кажу само:“ Неслагање нарави.“, ништа више. А шта се крије иза те двије рјечи никако не могу докучити мора да је нешто велико кад су жртвовали моје дјетињство?“ – слегну он раменима.

-“ Пусти то, не тражи! И да знаш можда не би схватио у овом узрасту. Шта је да је било је стаклено, пукло је и није се могло скрпати. Гради свој живот како ти највише паше, то њихово је за тебе ствар прошлости, а како знаш, то се не може више исправити. Шта ћеш кад изађеш из Војске?“ – окрећем тему.

-“ Стројобравар сам, вјеројатно ћу се запослити у “Торпеда“ или неком од бродоградилишта, да будем самосталан, а можда ћу и студирати нешто ванредно из струке. Волим метал и машине, док прчкам по томе осјећам се блажено.“ – насмије се.

Одлазимо на вечерњи воз и у касастрну смо стигли у задњи трен, пред спавање.

Сутрадан, пред постројавање, срећем га, сав сија од радости:

-“ Прекомандовали су ме у радиону,на одржавање, ни сам не би боље одабрао.“

-“ Драго ми је, ни свако зло није вјечно.“ – лупнем га по рамену.

-“ Идем сутра кући на пет дана.“ – он ће нехајно.

-“ Не љути се на маму, жели ти добро.“ – рекох му.

Он весело подигну руку на поздрав и отрча у строј код својих радионичара.

Advertisements