У радио-кабинету увјежбавали смо комуницирање између двије радиостанице кад негдје на по часа у кабинет уђе капетан Остојић. Кимањем главе у тишини се јави поручнку и капетану и сједе на слободно мјесзто до мене. У једном тренутку осјетим како ми испод клупе утисну у шаку мали згужвани папирић, мало још посједи и тихо како је и ушао изађе из кабинета. Папирић у шаци ме је пекао као жеравица, склоним га непримјетно у чизму и сачекам крај часа, те тада одем у клозет и размотам папирнату гужвицу. Писало је:

-“ Касниш с извјештајем, напиши га и донеси код мене.“

Нисам имао шта да пишем и о чему да извјештавам. Иван Ђуркић се највише дружио с Антуном Ерентом из Вараждина, али ни друге није избјегавао. Прије неких петнаестак дана излаз у град смо добили само нас тројица, посумњао сам да је то намјерно тако одређено по налогу капетана Остојића, али нисам могао ништа примјетити шта би било у његову понашању интересантно за извјештај капетану. Ишли смо у кино, па у библиотеку, а након тога на вечеру и причали о свему и свачему. Како сам био у Вараждину и Загорју, а познавао и Осијек и Винковце, те имао пријатеље тамо, које су и њих двојица боље или из виђења познавали, разговарали смо с пуним међусобним повјерењем. Иван није крио да је био занесен “маспоковским“ идејама, али да је с временом схватио да је то био фракцијски обрачун у СКХ, а да су институције као “Матица Хрватска“, ЈАЗУ, Лексикографски завод, Свеучилиште и велики број разних удружења и групација ангажиране да подрже једну или другу страну, па се завршило како је завршило. “А ја млад-луд, иако се прије нисам бавио политиком нити сам био члан СКХ, радио сам неке послиће у свему томе као “мали од кужине“ и више кажњен него коловође. Од тада се бавим само науком, у Институту за пољопривреду бавим се хибтидима и неким генетичким истраживањем биљака, схватио сам да нисам тип који би се успјешно могао бавити политиком.“

-“ Није то био само међуфракцијски обрачун у СКХ, у то ме је здушно учествовала и Католичка црква и остале научне и друштвене институције, удружења и савези, сјети се само Јонкеа и “Матице Хрватске“, неких академика, Лексикографског завода, разних новина, радија и ТВ, а ни дијаспора није мировала ни с пропагандом ни с новцем, у први план је избачена на сцену Старчевићева доктрина “ хрватског државотворног права“ и “повјесна тежња хрватског народа“. Шире и дубље је то било од фракцијских борби у СКХ, а да је неко извана то координирао доказ је и упад усташа 1992. године.“– не сложих се ц бенигношћу његових ставова.

Ерент је шутио, као да је далеко од свега тога.

-“ Истина је да су проповједи у црквама биле уствари политичке трибине, онако поповски увијене у Библијске приче и фразе и да су у први план избиле неке заташкаване истине од једне или друге стране. Мене особно, као Шокца, су отрезнила сазнања да нико поуздано не зна да ли смо српског или хрватског порјекла. Читао сам доста о томе, једни тврде једно други друго, али непознаница и даље остаје. Тобоже смо пребјегли као Срби из Босне пред Турцима, па се покатоличили и постали Хрвати, а други кажу да смо Срби католици одувек били. Знам само да имамо неке своје ношње и обичаје који су за нас Шокце специфични, али не толико дубоко ни далеко од српских и хрватских етничких обиљежја у окружењу. То ме удаљило од политике и закључио сам да је боље за мене да се бавим само својим занимањем у које се разумијем. А што се Старчевића тиче може се слободно рећи да је он плагирао мађарске теоретичаре и политичаре, који су на тај начин мађаризирали славенске мањине у Угарској: Хрвате, Србе, Словенце, Словаке и остале на рубним дјеловима своје државе. А ја сам у то вриме одлазио на семинаре и друге научне скупове из струке у Француску, Шпанију, Италију, па сам видио света и увидио да они гледају напријед и не преврћу по повијести да би нешто доказивали, чему смо ми овде склони. Код њих је кад кажу да је Италијан, Шпанац или Француз отприлике као код нас кад неко каже да је Загорац, Славонац, Далматинац, тако нешто слично и не мудрује се да си због тога од другог самим тим бољи. И сам враг зна кад ћемо и ми стићи на тај ниво!?“ – од узбуђења он на мјешавини нарјечја разјашњава своје политичко сазревање.

-“ Јебеш га, ово је Балкан, кад год нешто запне одмах се потеже повјест и пребацује кривња једнога на другога, а ти цивилизирани Западњаци једва чекају да се овдје нешто замути и да дођу уз велики шићар бистрити! Ако сами себе не чувамо, они нас неће сигурно, они те воле кад си им дужан и кад те тако могу уцјењивати и исцрпљивати. Па то је бит капиталистичког уређења друштвених односа. Јел’ тако колега економисто?“ – укључујем Ерента.

-“ Ваљда, ја сам се определио за књиговодствени смер баш из тих разлога, политичка економија ми је била најтежи предмет, једва сам је положио.“ – усиљено се насмија он.

-“ Иване, то шта сад схваћаш вјерујем да онда ниси, лако си попио “великохрватско“ вино и напит ниси посумња у исправност њихових циљева. А сада и сам знаш да они желе нову НДХ, етнички чисту, вјерски хомогену и расно супериорну. Желе довршити дјело својих претходника од Старчевића, Франка и Павелића уз помоћ проусташке емиграције за корист страних интереса. А јеси ли се икад удубио у мисли и дјело других Хрвата за које се никако не може рећи да су “мали“. Гај, Штросмајер, Нпдило, Супило, Трумбић, Назор, И.Г. Ковачић и многи други, да не набрајам комунисте, су даље видили од националиста и шовиниста, јер су Југославију окупили све Хрвате, а то омогућили и другим народима. Волио би да прочиташ мало и дјела др. Лује Бакотића, др. Виктора Новака и других људи који су објективно и научно обрадили проблеме српско-хрватских односа и предности јужнославенске заједнице над фрагментираним дјеловима тог територија и народа, па онда да сам кад знаш обе стране медаље закључујеш својом главом. Е, да си знао шта ова друга страна каже ни тада не би био “маспоковски курир“. А на шта су ти “велики Хрвати“ спремно видио си 1972. године кад је упала она усташка банда извана да овдје коље и убија и разбија Југославију. Не кажем да је код нас у држави све идеално, али је пуно боље од стања тамо одакле нам раде о глави, бар за “мале“ људе. Људи се лако занесу нечим “за чим им срце жуди“, али је мозак ту да нађе право рјешење и мјеру. У ниједном народу се на може правити херој од злочинца, па нека је тај злочин учињен другима, јер ће он сутра жртву тражити међу својима кад других више не буде. А ове тлапње “хрватских“ економиста и академика о искориштавању Хрватске од других, понајприје Срба, је обична глупост. Погледај статистике на факултету и Институту, све ће ти бити јасно. Знаш о чему и зашто говорим, па сам одлучи.“ – рекох му на крају.

-“ Знам, знам, неће са мном бити проблема. Окренуо сам се себи и струци.“- скрућено прошапута.

Након тога изласка у град и разговора често би разговарали о стручним темама. Иван је видио будућност пољопривреде у индистријализацији производње житарица и савременим агротехничким мјерама, хибридима, наводњавању и интезивном узгоју, одбацујући екстензивну производњу као скупу иако на први поглед изгледа јефтинија, а политика је по њему требала томе придоносити стварањем адекватних законских и стимулативних оквира.

У пар реченица сам написао извјештај за капетана Остојића наглашавајући да је Ђуркић по мом дојму направио отклон од политике и да је преокупиран својом професијом те да нема потребе посебно га надзирати. Однесем му то у Команду.

Он прочита:

-“ Тако мислиш!? То је твој утисак?“

-“ Да, послије Војске планира женидбу, мислим да су га прошле младелачке заблуде.“ – велим му.

-“ Или је, можда, сувише вешт и опрезан да би се овде проказао!? А тај Ерент, шта је с њим?“ – пита капетан.

-“ Обојица су Хрвати, вјерници, то је исти ментални склоп, и ту не видим ништа лоше кад не раде активно контра државе, и то се не да никаквим мјерама промјенити.Ђуркић је школованији, окретнији, искуснији, а Еренту, изгледа, треба неко такав да се ослони на њега и да га води, пошто изгледа поводљив и несамосталан. Њега је Ђуркић већ скувао, он је сада његов пасић.“ – објасним своје мишљење – “ А ту сте ви професионалци, ви то боље знате радити.“

-“ Па добро, ако нешто уочиш јави ми се у свако доба.“ – нагласи капетан Остојић.

-“ Разумијем, капетане.“ – кажем с олакшањем, такви задаци нису за мене.

Више нисам писао никакве извјештаје нити на разговоре код капетана Остојића одлазио.

Advertisements