Поручник Ивков је тај дан био дежурни официр у касарни. Дође послије ручка у чету и затече ме како читам Шперове ( Albert Speer) мемоаре:

-“ Који ти је тај?“

-“Хитлеров архитекта и министар ратне производње.“ – кажем му.

-“ Па шта те ту интересира!?“ – он ће.

-“ Организација производње и економије у ратним увјетима, а он је то добро чинио. И у 1944. години производња је била незнатно мања него 1941. године, бар што се тиче ратног материјала.“ – кажем му.

-“ Интересантно, јеси ли расположен за шах, дођи код мене да кратимо време.“ – понуди он.

-“ Може, само нисам добар шахиста. Играм га здравим разумом, не познајем баш шаховску теорију.“ – упозорим га.

-“ Тим боље, непредвидљив си, баш да пробамо.“ – насмија се.

Осјећам да му није само до шаха, чини ми се да воли водити интелектуалне разговоре о свему и свачему што је нетипично за официра, јер је знао да су Шкундрић и Кикић добри шахисти односно мајсторски кандидати у тој игри.

Долазим у канцеларију дежурног официра у приземљу Команде одмах до улазних врата иза чекаоне за посјетиоце. Ту су поручник Ивков и курир, војник из пјешадијског батаљона. Стари канцеларијски сто, исто таква уредска креденца, мали клуб столић и четри дрвене канцеларијске катриге, некада жуте лак боје, сада олињале од употребе и неодржавања. Под је од тамносмеђог паркета, од пустог жицања не може се одредити од које је врсте дрвета. На столу је црни “Сименс“ телефон-бројчаник и ништа више.

Шаховска табла је већ била на клуб столићу с уредно сложеним фигурама за оба играча:

-“ Које ћеш фигуре, бјеле или црне?“ – пита поручник Ивков.

-“ Свеједно ми је, ајде црне, боље се браним него нападам.“ – одлучих се.

-“ Пази, ја сам добар шахиста, некада сам се почео бавити озбиљно шахом, у Академији сам био првак, али сам задњих година то запустио, живот одведе на другу страну.“ – професионално он отвори партију.

Одговарам истом мјером настојећи проникнути камо смјера. Никад се шахом озбиљно нисам бавио, научио сам поредати фигуре, словне и бројчане ознаке поља и неколико отварања, а даље сам играо по сопственој логици настојећи парирати противничким потезима. Често су ти бољи познаваоци шаховске игре знали играти по унапред припремљеним варијантама: гамбит, сицилијанка и многим другим, па су у партијама остајали заробљеници сопствене варијанте и губили се у игри кад би наишли на противника који није био оптерећен тим шемама. Сада је и поручник Ивков почео дуго размишљати настојећи погодити моје намјере, а ја их уствари нисам ни имао, видио сам само потез, два унапред, а он је у својој глави видио стотину опасности за своје фигуре. Та дуга шутња и напрезање мозга, кретње прстима према фигури, па враћање назад и опет дубоко размишљање мени је било досадно, првенствено што ми је било свеједно хоћу ли побједити или изубити.

Често смо сједили у официрској зборници у чети, Горан, Садет и ја, они су играли брзопотезни шах, а ја читао књиге и кувао каву на решоу који је Сафет донио од куће, скупа са филџанима и тацном, и нисам им се могао начудити како им та игра не досади играјући је цјело поподне.

-“ Како теби не досади читање?“ – контрира Сафет.

-“ И сам знаш да у књизи живиш животе многих људи, пратиш описе многих догађаја, не стојиш на мјесту, а у шаху стално нешто комбинираш, и хоћеш-нећеш, по природи ствари се понављаш.“ – настојим објаснити ради чега та игра мени није интересантна.

-“ Ти ниси “пробио баријеру“, то се деси кад уђеш дубоко у суштину игре, јер шах није само игра, то је и филозофија и математика с пуно питања и исто толико одговора, баш као и у роману, само што ти то овдје сам ствараш, а у роману то чини други.“ – занесено објашњава Сафет лицкајући час горку каву из малог филиџана или коцку шећера.

-“ Добро си то рекао, испочетка су то математичке комбинације, прмутације и варијације, а касније, како кажеш “кад пробијеш баријеру“ постаје стратегија, тактика, политика, дипломатија, или све у свему практична филозофија. Лијепа шаховска партија зна дати задовољство као добра књига, драма или пјесма.“ – придружује му се Горан.

-“ Како вам драго, ја немам намјеру пробијати тај магични зид, то по мени односи сувише пуно времена.“ – одмахнем руком и наставим читати, а они лупати фигурама по табли и шаховском сату.

Поручник никако да повуче потез:

-“ Ма, шта си то наумио?“ – чешка се по бради.

-“ Искрено речено, ништа! Само се браним.“ – насмијем се – “А теби ће војску свладати умор од чекања, па ћеш ради тога изгубити и битку и рат.“

-“ Ево, па шта буде!“ – повуче он потез, баш онај погрешан, који ни ја као почетник не би повукао. Поједем му фигуру и добијем на темпу.

-“ Ех, тога сам се бојао, па могао сам боље направити! Али сад шта је ту је!“ – схвати грешку.

-“ Лако за то! Како ти доспи у Војску?“ – питам га.

-“ Послије гимназије загријао се за жељу да постанем пилот, најприје војни, а касније би по истеку уговора прешао у цивилну авијацију. И почех као треба, прошап сам на прегледима и тестовима, како знања тако и здравља, а кад је почела школска година цело једно оделење пребацише у друге родове, тобоже нас је било превише за пилоте у тој класи, па су направили селекцију и пребацили неког у везу и друге техничке родове. Да сам знао да ће тако бити, да нећу учити за пилота, не би ни конкурисао за Академију, ишао би на неки цивилни факултет и од тамо се спремао за пилота у ЈАТ-у. И тако поста везиста.“ – укратко исприча.

-“ Па шта ниси одустао и прешао на цивилни факултет?“ – питам га.

-“ Прво, што моји родитељи, иако Сремци, нису богати, а има и друге браће и сестара, друго, што је уговором с Војском било предвиђено да ме по потреби могу распоредити у други смер, а треће, кад се садледа све у свему, ни ово није лоша струка, стандард и плаћа су бољи него у цивилству, а не мучим муку с војницима као они у пешадији. Снови жеље су једно,а стварност друго. Неко то прими као нормално, а ја нисам, увек ће ми бити жао што нисам постао пилот мада сам Академију завршио с одличним успехом.“ – престаде размишљати о шаху и загледа се кроз прозор у маглу.

-“ Електротехника је наука у развоју, кад прође уговорни рок можеш лако наћи посао у цивилству.“ – кажем му.

-“ Ма врага, то би било с коња на магарца, бар што се стандарда тиче, а сада су ту жена и деца, они имају предност у односу на моје амбиције. А кад оставиш књигу и гурну те овамо у гарнизон заостанеш и у науци, изгубиш вољу и отаљаваш посао. Некако се упросјечиш и препустиш свакодневници.“ – слегну он немоћно раменима.

-“ Па ви у Војсци имате могућности да напредујете у чиновима, и учећи и по протеку одређеног броја година у чину, врата нису затворена.“ – рекох.

-“ Да идем напред у струци могу добити само академску титулу, то би донекле пратили и чинови, и можда би постао професор на Академији или неки начелник у неком од института, али то није моја жеља. А да учим чисто војне школе и полажем за чинове шта постижем? Виши чин и команду, организационе и бирократске проблеме, а то ме удаљава од струке. А ми “техничари“ спорије напредујемо од чистих војних родова као што је пешадија или артилерија. Засад “лутам“, ни сам не знам шта би, ваљда ћу се с временом одлучити, тек ми је двадесетседма година.“ – гласно размишља.

-“ Бар си основао породицу и рјешио стамбено питање, ниси ни свјестан колики је то проблем код мене у фирми. Чекаћу најмање двадестетак година, а као подстанар немам шансе да се бавим науком. А онда у том тјешњаку којег плаћаш као да си скоро у хотелу и једеш и спаваш и боравиш и куваш и увјек стрепиш да ће ти газда сутра дати отказ. А о ауту могу само сањати.“ – предочавам му моју невољу.

-“ Значи, жениш се одмах после Војске?“ – пита он.

-“ Немам шта чекати, одоше године.“ – потврдим.

-“ А шта не тражиш посао ван железнице, негде где су веће плаће и где ћеш пре добити стан.?“ – пита он.

-“ Гледам, ма то тешко иде ако немаш некакве везе и подршку. Борићу се, видићу шта ће бити.“- неодређено обећавам.

-“ Знам како то иде! Мене распоредише у Нови Сад, па биће стан данас, сутра, догодине. Сви добијају, шире се, а ја с оним шта сам добијао за подстанарство нисам могао ни половину најамнине подмирити, па ми није било друге него у Суботицу кад се указала прилика, да овде одмах добијем одговарајући стан и посао за жену. Деца су још мала па је свеједно где иду у школу, али се надам да ћу док одрасту за студије дочепати се Новог Сада или Београда. Ја тако планирам, а ко зна како ће бити!?“ – промишља он.

Тад погледа на сат и посла курира трубачу да свира постројавање пред вечеру, закопча се, притегну опасач и упртаче и рече ми:

-“ Ја идем тамо, ти остани овде, ако нешто искрсне да неко има.“

-“ Добро, читаћу ове новине.“ – узмем “Нашу Армију“.

Ноћ је, зими рано долази мрак, иако је нешто прије седам сати. Гледам кроз прозор на жуто освјетљену улицу. Скоро да нико не пролази.

А тада се зачу бат чизама на ходнику и у канцеларију дежурног официра улетише два војника из инжињерије с ПАП-овкама исуканих бајунета.

-“ Прогоне нас Шиптари, маму им јебем!“ – хукну Зоран, Крагујевчанин, којег сам познавао из виђења јер је био септембарска класа као и ја. Други је Мехо из Зворника, сав задихан, и препушта Зорану да говори да он дође до даха.

-“ Ма шта причаш!?“ – дођох себи од изненађења.

-“ Чекали нас на излазу из батаљона. Скупила се цела банда Шиптара из инжињерије, везе, пешадије, тенкиста, било их је петнаест, двадесет, пола на једном пола на другом излазу. Кад смо нас двојица видели шта нам се спрема зграбишмо ПАП-овке са сошки, шкљоцнемо бајунете и јуриш кроз банду.. То их мало изненади, иначе би били најебали! Где је дежурни официр?“ – исприча испрекидано Зоран.

-“ Станите ту док дође, да видим какво је стање!“ – изађем из канцеларије испред Команде и гледам около. Тамо на полигону поручник и постројена војска, а групице од два-три Шиптара, глумећи равнодушност, с разних страна прилазе полигону.

Вратим се у канцеларију:

-“ Сједите ту, чекаћемо поручника! Шиптари се упутише на полигон. А ради чега вас желе напасти?“

-“ Без везе! Играли поподне фудбал, а један из инжињерије, Шиптар, намјерно направи фаул на мени, ево види ми кољено, и ја га онако у болу опсова: “Ћивша нона! Ћивша груја!“, и он крену да се туче и извуче дебљи крај. Скочила још двојица Шиптара, а онда Зоран бранио мене, па су и та двојица добила батине, ништа нарочито. А кад смо пошли на вечеру видили смо да нас чекају, скупила се цјела банда. Добро смо се снашли, ко зна шта би нам направили!“ – прича Мехо још узбуђен од страха и задихан од трчања.

-“ Чекајте сада овдје, видићемо шта ће направити поручник.“ – рекох им – “Добро сте прошли, засад!“

Послије вечере долази поручник и рекох му шта се десило. Он записа изјаве двојице инжињераца и гласно размишља:

-“ У своју спаваону не можете, нећу да ризикујем! Послаћу вас у Другу касарну, тамо спавајте код војне полиције, ионако ће се они о свему овом сутра бринути!Тамо сте сигурни, тамо ћете и вечерати!“

Узе телефон и позва војне полицајце, ови одмах дођоше и одвезоше у кампањоли Зорана и Меху с наредбом да их сутра у седам сати довезу овдје у Команду.

-“ Шта кажеш, јели тако најбоље? – није сигуран у своју одлуку.

-“ Можда јесте, можда није, не знам какве ви инструкције имате у случајевима међунационалних нетрпељивости. Имам утисак да затварате жртве, а нападаче пуштате на миру.“ – велим му.

-“ Па шта би ти чинио да си на мом месту!?“- заруменило му се лице.

-“ Обавјестио би комаданта и војну полицију, треба одмах узети изјаве од свих актера, сутра ће сви нападачи причати исту договорену невину причу: ништа не знају, немају појма о чему се ради, итд., али је чињеница да су нападнути овдје улетили с пушкама и исуканим бајунетама, да их се заштити од гомиле.“ – рекох.

-“ Ти мислиш да је то на националној бази, тај сукоб, а ја мислим да је то обична свађа, какав национализам, далеко од тога.“ – он ће.

-“ А како то да су се на једној страни нашли само Шиптари, организирани у велику групу да нападну ову двојицу? Ако су бранили част зашто нису била двојица против двојице, тада би схватио да се ради о обичној свађи. Али најлакше је заташкати ствари, док се не деси зло, а тада ће бити касно! Боље је спречити него љечити!“ – велим му.

-“ Знам ја да су Шиптари међусобно солидарни, да се увек издвајају и групирају, један другог контролишу. Имају тамо нека бтратства, фисове, племена, закон Леке Дукађина, али није ово случај за велику узбуну. Ова двојица су на сигурном, то ће се сутра смирити, а војна полиција ће провести истрагу и испитати ствар.“ – одлучно ће он.

-“ Да се ова двојица нису снашла и узели пушке сигуран сам да би они били мртви или у најбољем случају тешко рањени. А сура ће Шиптари испричати љепу причу и готова ствар. Нико неће “из виших интереса“ објаснити како то да су се у “сачекуши“ окупили Шиптари из везе, инжињерије, пјешадије, санитета, извиђача и тенкиста, ма цјеле касарне, на једном мјесту и у исто време на истом задатку. Биће интересантно слушати њихова објашњења! А то што ви занте о Шиптарима је толико бенигно, толико уљепшано, само што их још нису прогласили за авангарду у СФРЈ. А зар вам није познато да је 1944. године тамо на Косову и Метохији била војна управа, да је скоро до 1953.године изгинуло више хиљада војника и милиционера док су овладали територијом Косова, Метохије, и нарочито Дренице, да и данас из Албаније долазе колективно “политички емигранти“ и насељавају Косово и Метохију, да је ради мира удовољено Шиптарима да се не могу вратити српске и црногорске породице на своја огњишта које су се тамо населиле између Два рата. Довољно је послушати Радио Тирану и схватити да то није само “стаљинистичка“ пропаганда већ и албански шовинизам према славенским народима. Знате ли да ђаци и студенти на Косову и Метохији уче из уџбеника писаних и штампаних у Тирани историју и језик и остале друштвене и природне науке!? Могже се замислити шта уче! А шта је по мом најважније: цивилизацијске тековине у шиптарско друштво улази врло шкрто и можеш га ти школовати да буде доктор било којих наука увјек ће бити покоран неписменом оцу или страијем брату са села, старјешини села и свећенику из његова фиса, обичајно право је јаче од свега што цивилизација доноси. Мало сам читао статистике о мјешовитим браковима у СФРЈ, док је то у свим републикама у великим постоцима, скоро до трећине, на Косову и Метохији тога скоро да нема. Није ту у питању заосталост и неиндустрализација која то изазива, било би тако онда и јужној Србији, источној Херцеговини, сјеверној Црној Гори, и још у доста других крајева у СФРЈ, већ отпорност на новине које долазе из цивилизације. Код њих, иако се то некоме тако чини, још главну рјеч не води СК, политичари и државна управа, већ обичајно право и по њему успостављени поредак. Тако, по мом сазнању, ствари стоје, а ово што се званично приказује за познаваоце личи више на карикатуру него на политичку лакировку.“ – не слажем се са његовим биђењем сукоба.

-“ Можда је то тако, али шта ја ту могу, то је ствар за оне горе, ја сам обични поручник везе који гледа да отаља свој посао без великих стресова. Рапортираћу сутра, па нека чине шта их воља.“ – слегну он раменима – “Важно ми је да нико није страдао!“

-“ Како ти драго, али ја не би био у кожи оне двојице, ови Шиптари ће чекати моменат да их ухвате на љеву ногу и спроведу своју намјеру, а тада ће некога можда и запећи савјест.“ – рекох револтиран.

-“ Па неће ваљда бити тако!? Добро, ја ћу сутра о томе изложити свој став комаданту. Али шта њима сада у СФРЈ фали, по Уставу,овом најновијем, имају све, више него да су у Албанији?“ – хоће да до краја чује шта мислим.

-“ Шта им фали? Не може се то рећи у двије рјечи. Шта је фалило Словенцима па отворише “цестну аферу“, Хрватима да покрену “маспок“, муслиманима кад су писали “Исламску декларацију“? Изгледа да свима нешто фали, иако имају све у заједничкој држави подједнако. А кад се погледају АВНОЈ-еве одлуке, па устави до овог задњег из 1974. године, види се да се иде у лабављење, а не учвршћивање Савезне државе. Већ данас, а сутра поготово, савезни прописи, закони и одлуке у републикама су мртво слово на папиру. Од федерације народа из АВНОЈ-евских одлука, пет буктиња на грбу, дошли смо до федерације република и покрајуна, шест буктиња, посебно што су АП добиле прерогативе република и конститутивни су елемент федерације. Ко командује сада с ТО и ЦЗ ? Републичка врхушка у сарадњи с ЈНА! Љепо замишљено, ако су руководства сложна, а шта ако нису? Ето ти крви до кољена и распада ЈНА и Савезне државе! Све је у реду док је Тито жив, али шта ће бити послије? А ми би већ сада требали имати визију државе и друштва за наредних сто година и чврсте темеље за ту визију. Ови темељи, федерално организирани СКЈ и Армија су мало за стабилност државе на дужи рок, треба ту нешто више! А ако се иде на јачање федералних јединица онда се слаби кохезија савезне државе, од федералног се клизи до конфедералног уређења. Ето, Савезни СУП не може ништа у Републикама да направи без републичке милиције, а то Америци не пада на памет да наптрави, гдје дође ФБИ локална полиција се склања, иако су и они федерална држава. Мислим да су о томе јасно и разложно говорили и писали професори с Београдског универзитета на челу с Михајлом Ђурићем, Костом Чавошким, и др. и окупљени у “Корчуланској љетној школи“. А ја као економист придодајем да неке институције и привредне дјелатности уопће на треба дјелити: војску, полицију, ПТТ, жељезницу, електропривреду, здравство, школство, итд. при чему у Београду не мора бити централно сједиште. Нормално би било да у неком граду на Јадрану буде главно сједиште поморске привреде, а рецимо, овдје у Војводини пољопривреде, дрвно-прерађивачке индустрије негдје у БиХ и тако редом. Овако у теорији пропагирамо братство-јединство и власт радничке класе, а у пракси се све више наглашава национална организација државе, и норамално је да ће кад-тад негдје пући. Држава се зове Југославија, а она све мање има у себи југославенског колективног духа. По мени, ради тога долази, сад тамо, сад овдје, до буђења националистичких идеја које као црвоточина изједају заједничку државу изнутра. У том контексту видим и шиптарски проблем, уз све оно што сам претходно рекао. И да нагласим, дршава је друштвени инструмент присиле, и она мора имати јаке инструменте да је примјени. То се зна још од античких времена, Платон и др., па не треба измишљати топлу воду.“ – накратко изнесох мишљење.

-“ А шта ћемо са језиком, писмом, културом, националним осјећањем, равноправношћу народа, то твоје ми се не чини као федерација него централистичка држава?“ – он врти сумњичаво главом.

-“ Ја сам говорио о федерацији народа, а не територијалних јединица. У једној заједничкој држави се сваки народ одриче свог ексклузивитета на неки териториј ограђен границама у име права да на сваком дјелу те заједничке државе има једнакост у свему, а што се језика тиче он је ионако један, па ма како га ко именује. Ми и сада имамо случајеве да се боље разумију хрватски крајеви са српским крајевима него ли између себе, рецимо као што је случај Далмације и Хрватског Загорја. Сви који говоре српски могу словенски или македонски изговор научити за седам дана, прије него ли пироћански или врањски дјалект. Тако је и обрнуто. Равноправност народа се осигурава пропорционалношћу и дводомном скупштином, а класна кроз СКЈ и Социјалистички савез, Синдикат и др. друштвене организације. По култури смо сличнији него различитији, друга је ствар што се сада умјесто јачања оног шта нас веже ради супротно, наглашавају посебности и као такве глорофицирају као нешто ексклузивно своје и вредније од оног заједничког или сличног. Што се тиче националних мањина треба им омогућити да његују све своје посебности, али то не значи да не уче или не знају службени језик државе у којој живе, а једна од њихових обавеза је да колико год могу утичу на своју матичну државу да иста права као и они остварују наше националне мањине код њих, а не да имамо ситуацију да код нас Шиптари имају аутономију и све националне институције док се истовремено у Албанији српска, македонска и црногорска мањина насилно албанизује и под прислилом им се намећу албанска имена и презимена. Слично је и код Мађарске, Бугарске, Италије, Аустрије и Румуније, само се асимилација спроводи суптилнијим методама. Тако ја видим југославенство, у којем год си кутку земље имаш иста права без обзира гдје си рођен, које си нације или вјере, на неки начин се сви југославенизирамо, а онда нема доминације нације или религије или републике једне над другом. А што се привреде тиче довољно је схватити да неке мултинационалне компаније имају радника више него ми радно активног становништва, да им је капитал већи од нашег друштвеног бруто производа или да су неке свјетске метрополе по броју становника и по јачини привреде једнаке или веће од цјеле наше државе. Као мала држава ми смо велики по политичком утјецају у свјету, али увјек морамо кад је привреда у питању, водити рачуна да смо мали и по по потрошњи и по производњи. Али то је већ друга тема.“ – доврших у кратким цртама проблематику која се у разговору наметнула.

-“ Штросмајерово југославенство је нешто другачије, а и остали су га замишљали као федералистичко!“ – он и даље потенцира ову тему.

-“ Штросмајерово југославенство је нешто друго јер је имало и други циљ. Треба увјек имати на уму да је он био најприје надбискуп католичке цркве и да су му циљеви те цркве првенствено били на памети. Праве намјере Штросмајера су још по тајним ватиканским архивама и колико је процурило из њих зна се да је њему првенствено на уму било да преко југославенства крене прозелитизам и унијаћење с коначним циље: проширење католичанства на цјели Балкан, па постепено даље према Истоку. Он се данас велича као предводник у томе на штету других који су имали поштеније намјере, а најбоље би било да се о југоскавенству сада поведе озбиљна научна расправа и дође до заједничке дефиниције што ширег слоја народа, а мислим да су му прави темељи настали у НОБ-и и да их треба само достојно надоградити.“ – скратим видећи да поручник Ивков загледа у сат.

-“ Прође ми време зачас, морам у обилазак, наставићемо други пут.“ – устаје он и притеже опасач, па стави шапку на главу.

Одлазимо скупа у чету везе, тамо је дежурни Шкундрић Горан и рапортира даје све у реду.

-“ Јеси ли шта примјетио код ових наших Шиптара?“ – пита га поручник.

-“ А то, нешто су се мували цјело вече и расправљали на шиптарском, Попај је на остале викао, стекао сам таков утисак иако ништа нисам разумио.“- вели Горан – “Сада су у креветима.“

-“ Добро, припази на њих, ако који устане одмах ме обавести!“ – нареди му поручник.

Сутрадан су сви војници шиптарске националноти ишли на разговоре у Команду не говорећи никоме ради чега их зову.

Нешто пред постројавање поручник Ивков ми приђе на ходнику:

-“ Био си у праву, сви причају исту причу, као папагаји. Тобоже су се окупили ради рођендана једног из инжињерије, а кад их је питано како то да није нико други него само они исте националности, одговорили су да је то ради језика. Кад им је речено да има доста војника с Косова и Метохије који знају њихов језик слегли би раменима и ћутали. Она двојица ће бити прекомандована у друге јединице, тако је одлучено.“

-“ Најлкше је гурнити под тепих, питам се докле!?“ – рекох.

-“ Идем кући спавати, нека други о томе брину.“ – слегну он раменима и оде низ степенице.

Advertisements