Приближавао се март 1976. године и требало је полагати испите из радиотелеграфије, па се ужурбано вршила обука. “Ангерице“ су размјештене по собама и кабинетима, а ми смо у групама по двојица опслуживали радиостанице и успостављали везе, предавали и примали телеграме.

Бранко и ја смо се смјестили у спаваоници, Горан и Сафет су били у кабинету радиотелеграфиста, а трећа “Ангерица“ је била у кабинету телефониста коју су послуживали Ђуркић и Ерент. Свак је добио своју лозинку и текст обичног и шифрираног телеграма који је требало предати другим посадама, а и њихове примити.

Заставник Драгаш се успушио, јурца од једне до друге посаде и смирује нас:

-“ Није толико важна брзина колико тачност, брзина ће доћи, а сада имате и трему, та испит је хоћеш-нећеш, зато се опустите и концентришите се на поса, брига вас за остало.“

Разумијемо га, ово му је задња класа, остаје му још годину дана стажа, унапређење и пензија те настојимо да му освјетламо образ. А он је, ево, више усплахирен него ми, јер нама је свеједно, нико од овога неће живити, а и навикли смо се на испите и испитну атмосферу на студијама, те се шалимо на његов рачун.

А и знамо да ће нас послије овога раздвојити, да ће ускоро доћи ремци. Ја се требам вратити у Бачку Тополу у нову-стару средину. Свеједно ми је и нисам знатижељан како ће све то ићи, одлучио сам да нихилистички чекам догађаје, чему журба, кад у бити ће резултат бити исти. Убрзо по доласку сам схватио да у војсци не треба журити, за све има времена, и да о његову распореду други воде рачуна.

Безразложан је био страх заставника Драгаша, сви смо били прилично добри, скоро да није било грешака, а и брзина је била преко сто знакова у минуту, па су задовољена оба увјета.

У кабинету радиста начелник везе из Команде нас је похвалио наглашавајући да се требамо даље усавршавати, а ја сам био сигуран да ћемо до краја војног рока знати мање и бити спорији у куцању и пријему него сада. Иако радиотелеграфија има своје предности нова средства и начин одржавања везе све више се примјењује и прилагођавају обичном војнику, којом омогућују основну функцију, а то је руковање убојитим средствима и наношење противнику ненадокнадивих губитака уз истовремено комуницирање с тимом без посредника.

Но, то мене није забрињавало кад има ко о томе у војсци мислити и за то је добро плаћен, па шта би се ја као обичан војник зато секирао.

Сутрадан, на дневној заповједи прочитан је распоред и прекоманда. Сафет Кикић иде спрат ниже код тенкиста, Бранко Манасијевић одлази у Сомбор код “плаваца“, Мухамед Зилкић иде у Бачку Тополу, Ђуркић одлази код инжињерије у друго крило зграде, а ја и Горан остајемо овдје уз Команду, као прва и друга посада.

Мухамед се жали, протествује, зашто он иде у Бачку Тополу кад би требао ићи ја, уосталом, он је упућен у Суботицу, а ја у Бачку Тополу, ко то мјења првотни регрутни распоред.

Капетан Констандинов му одреже:

-“ Миле је комплетан стручњак за везу, он поред радиотелеграфије познаје и остале видове везе: телефонију, централу, радио фарове и телепринтер, а ти знаш само то мало радиотелеграфије. Најбољи нам требају у чети и Команди, поред радних задатака они учествују и у обуци, а признаћеш да ти ниси зато способан. Уосталом, изволи на рапорт код комаданта бригаде, то је његова наредба!“

Схватио је да ништа неће промјенити па се уз гунђање смири. А мени је било свеједно, Суботица или Бачка Топола, исти враг.

Одлазимо на постројавање за ручак на полигон коментаришући наредбу о новом распореду и осјећамо растанак у зраку. Нико није одушевљен, нико није разочаран, али сјеме неког тупог нерасположења пало нам је по лицу.

-“ Шта је брко, ниси добре воље?“ – пита ме капетан пјешадије Милан Челекетић. Он је данас дежурни официр, а ред се сломио баш испред мене на улазу у ресторан.

-“ Тако, данас смо добили распоред послије јучерашњег полагања, растајемо се, тако му то некако дође.“ – рекох неповезано – “ А бркове сам обрија, не да ми се зезати ујутро око тога.“

-“ Знам, тако је у војсци, таман се сродиш, упознаш, па Јово наново. Где ћеш ти?“ – упита да прекрати време.

-“ Остајем овдје, а требао сам се вратити у Бачку Тополу, право да кажем, свеједно ми је.“ – велим му.

-“ Благо вашем капетану, он као командир има за војнике школоване људе, нема их шта научити, уствари он има шта од њих научити, а ја у свој пешадијски батаљон добивам само шкарт. Има их који не знају писати, а о животу у цивилизацији су овде први пут нешто сазнали. Ти су још добри, слушају, али има их из малограђанских и полутанских фамилија, који су већ полукриминалци, преварити где стигну, глуме знање и самосталност, а нису ни за шта. Од таквих изгуби живце, научили на казне као магарац на батине, па једноставно немаш више начина да направиш некакву војску од њих. А пуни пара, знају потрошити за једну вече више него што ја примим за плаћу. А до осталим срањима с њима не говорим.“ – жали ми се капетан Милан Челекетић.

-“ Прлагодиће се и такви капетане, можда им треба више времена.“ – кажем тек тако.

-“ Врага ће, кад им ја по овом систему обуке требам више бити отац него ли командир-официр. Ја би га требао научити да буде војник, а не да га учим читању и писању и бонтону и личној хигијени. Ето, сад ми послаше оно Шиптаре, они из Команде перу руке, а ти капетане Челекетићу од њих направи људе. Док их нешто казним одмах трче да се жале да је то на националној основи. Покварена дукађинска морална начела више цене него ли правила војне службе, а подваљују на све начине где стигну, само да би изнудили за себе неку корист, да неби радили што и други војници. Мржња им капље из очију, и ти ће ми сутра бранити ову земљу!?“ – прекину он кад дежурни из ресторана даде знак.

-“ То им омогућује политика, а они то добро користе, то су их добро научили, не бој се, знају они свој циљ.“ – рекох у пролазу.

-“ Имаш право, наврати код мене у батаљон, и моји су родом тамо из твог краја, колонаши.“ – добаци ми.

Бранко и ја смо одлучили да поподне идемо у град, прогутаћемо кнедлу растанка ошамућени вином, пустити пјеваљку да изговара рјечи туге мјесту нас.

Идем у спаваоницу, а Бранко заста код киоска да купи цигарете. У дугом ходнику, испред кабинета радиста, долази ми усусрет Мухамед:

-“ Шта је стара пиздо, увука си им се у дупе, пичка ти материна!“ – запјени.

-“ Мали, за ту матер се исти трен извини, а о осталом питај старјешине!“ – крв ми удари у сљепочнице.

-“ Знам ја, рука руку мије, свој своме намешта, а извињење, иди још једном!“ – пјени он и даље.

Зацрвени ми се пред очима, десном руком га зграбим за прса и муњевито оборим на под. Чизмом му стадох на врат:

-“ Повуци псовку кујин сине! Оде ти шија!“

Он изненађен мојом муњевитом реакцијом из лежећег положаја зацвили:

-“ Опрости, нисам хтео!“

Тек тада осјетих да ме за обе мишице држе војници, а Бранко ми скида ногу с Мухамедовог врата:

-“ Полако стари, не прљај говном чизму!“

-“ Све може, али мајку не, никад и нико!“ – рекох смирено, врати ми се бистрина у очима.

Војници се окупили око нас.

-“ Види старог, брз ка’ змија, како га сложи!“ – галами Трајче.

-“ Ћути будало, дежурни чете ово мора пријавити!“ – вели му четни евидентичар Мирко Лаић.

-“ Нек’ пријави, ја сам свједок, стари је у праву, вријеме је да овој плачипизди неко да батина!“ – каже Реџо Мујкић, телефониста родом из Брчког.

Мухамед се покуњено повуче у спаваону и леже на свој кревет у доњем дјелу просторије. Бранко и ја се пресвукошмо и одошмо у град и у првој биртији с ногу испишмо по дупли “Рубинов“ вињак.

-“ Тешик.“ – захвали прсата шанкерица.

-“ Молим, навратићемо вечерас.“ – подиже љеви брк Бранко.

-“ Била радосна!“ – раскељи се она.

Лаганом шетњом, шутке, долазимо у центар, поподне је око пет сати, и по инерцији одлазимо у кавану на тргу, наручимо каву.

-“ Какав ти је план, ако га имаш?“ – пита Бранко.

-“ Немам план, имам писмо од Милице, још га нисам отворио, идемо у “Белу лађу“, тамо ћу га прочитати, очекујем важне новости.“- пипнем се за џеп блузе.

-“ Ох, да није честитака од Нове године!?“ – насмијуљи се Бранко.

-“ Врло лако може бити!“ – и ја се насмјешим.

-“ Ајде отвори!“ – крену ми он шаком према џепу.

-“ Не овдје, тамо ћемо, на миру! Она будала од Мухамеда је то одложила.“ – рекох му отклањајући му руку од џепа.

-“ Конобар, наплати! Идемо тамо!“ – диже се он.

У “Белој лађи“ отворим подебље писмо уз аператив. По рукопису видим да је Милица писала у журби, узбуђена, пуна неизвјесности.

Трудна је, трећи мјесец, доктор потврдио, пита: шта ћемо?

-“ Реци више, пукнућу!“ – завапи Бранко.

-“ Жена ми је трудна, хвала Богу, требаће то сад формално средити.“ – широко се осмијем.

-“ Честитам побро, алал ти вера, јебеш формалности, јели све у реду!?“ – ђипи и љуби ме.

-“ Јесте, сада требам тражити допуст за вјенчање.“ – рекох му у загрљају.

-“ Ако ти не дају? Глупани су ово!“ – тргну се Бранко.

-“ Не баксузирај, живио ти мени!“ – велим му.

-“ Уздравље мале бебе, Милице и твоје!“ – искапишмо чаше – “Конобар!“ – повиче он.

Бранко се распиштољио, узима флашу од конобара и ставља је на сто, а онда скаче до музике и нешто договара тамо.

-“ Ја частим, знаш!“ – велим му.

-“ Лако за то, весели се, нема с тим проблема!“ – испија он чашу.

-“ Наручио сам јело, полако ћемо, све по реду.“ – рекох му.

-“ К врагу ваша западњачка уштрогуљеност, опусти се и лумпај, весели се беби, жени, породици, заборави све остало!“ – грли ме он.

А мени је душа пуна, тиха срећа је испунила, имаћу дјете, и креће нови живот, само да ово смарање у Војсци прође.

-“ Само се весели, сутра ћемо све средити, те глупости!“ – Бранко ми не да да мислим на све препреке и тешкоће што из Миличина писма произлазе.

Ту смо остали до поноћи избјегавајући рјечи о скорашњем растанку, о Војсци, о другим проблемима, само смо причали о свјетлијој будућности.

-“ Како би волио да и мени тако нешто Верче јави, баш ти завидим.“ – каже Бранко.

-“ Полако, стиће и теби, зар не?“ – тјешим га.

-“ Неће још, знам, па доктор сам!“ – смијеши се тугаљиво.

-“ Требао си пустити природу, оставити науку кад се дочекивала Нова година.“ – тапшем га по раменима.

-“ Да, јебем ти науку!“ – одмахну руком и наручи пјесму, врањску, лагану.

Усред мелодије загрли ме и три пута братски пољуби :

-“ Ко зна кад и ко зна где!?“ – шапну док му двије сузе клизнуше низ образе.

-“ Ајде, ајде,…“ – и ја се загрцнем.

Не сјећам се како и кад смо дошли у касарну, само знам да смо легли у чизмама са заљепљеним зачуђеним погледом стражара с капије на леђима.

Мамуран и поспан хладио сам се леденом водом у умиваонику кад наиђе заставник Драгаш:

-“ Шта је “стари“, правиш и ти проблеме?“- озбиљне ће фаце.

-“ Врага, сређујем ствари, учим младост бонтону.“ – овлаш бришем лице грубим војничким шугаманом.

-“ Дођи код капетана кад се обучеш.“ – рече тихо да други не чују.

-“ Аха, за пет минута!“ – утихо ћу и ја.

Рутински се обучем у спаваони и док су други ишли на полигон на јутарњу гимнастику упутим се код капетана Констандинова. Тамо ме дочекаше заставник Драгаш, капетан и заставник Јеротијевић. Остале старјешине су отишле с војницима на полигон.

-“ Добро јутро, ево ме.“ – неформално поздравим.

-“ Седи. Шта је то било, ти да се тучеш!?“ – вели капетан.

-“ Ма која туча!? Старински начин одгојних мјера, ништа више.“ – рекох и укратко испричах шта је то било.

-“ Имаш право, мали је ионако досадио свима својом дугом језичином, а и размажена је беба!“ – вели заставник Драгаш.

-“ И сложи ти њега!?“ – дода заставник Јеротијевић кришом се смијуљећи.

-“ Шта да радим, требао би рећи у Команди?“ – капетан ће.

-“ Брига ме, радите шта вас воља, а ја ћу тако поступити према сваком ко ме тако увреди. Динарац сам ја, то је за мене најтежа увреда. Али ће мали онда више најебати него ја, кад се сазна за оно његово “…рука руку мије, свој своме намјешта…“, а ја сам добро разумио шта је хтио рећи. Уосталом, ја сам штитио своју част, а да је било било шта друго сигурно би друкчије реаговао, не губим присебност баш лако.“ – рекох им.

-“ Тако је код нас Крајишника, занм ја то капетане, за матер се туче за ћаћу се пребија!“ – подржи ме заставник Драгаш.

-“ Ионако иде у прекоманду, не треба говорити ништа.“ – сугерише заставник Јере – “ Мали муслиман једе говна,  “… свој своме…“,  то је код куће научио па му сад излетило, али нека иде к врагу, балав је, не треба дизати прашину.“

-“ Он у прекоманду, а ја се идем вјенчати!“ – додах им.

-“ Шта, какво вјенчање!?“ – зину заставник Драгаш.

-“ Цура ми је у благословеном стању, ради ње не могу чекати, нарашће јој дроб.“ – велим им.

-“ Честитам! И време ти је!“ – загрли ме заставник Драгаш.

Придружише се и капетан и заставник Јере.

-“ А ко ти је одобрио допуст, требам питати комаданта, потпуковника Ђорђевића.“ – капетан се сјети формалности.

-“ То ћеш ти капетане средити! Обука је завршена, неће бити тешко. Ако не одобри одох ја и без тога. Животни проблеми су пречи од губљења времене у касарни.“ – рекох им.

-“ Немој тако, Војска има свој ред.“ – капетан ће.

-“ Ја сам обучен за оно што ми је одређено, остатак је губљење времена и за мене и за друштво, државу. Ако загусти ја сам ту, и не само ја, а тада могу доћи од куће или с радног мјеста. То би било с економског становишта јефтиније и за мене и за државу. Доћи ће и оно горе до те памети.“ – одмахну руком.

-“ Значи, била плодна Нова година, има ли још који сретник?“ – окреће тему заставник Драгаш.

-“ Знаће се ових дана, засад се није чуло.“ – насмијем се.

-“ Покушаћу, ништа не обећавам!“ – капетан се узвртио.

-“ Ја данас поподне пишем да долазим у Сплит, а накнадно ћу јавити датум. То би требало бити за десетак дана, почетком априла.“ – дајем му орјентацију.

-“ А ово с Мухамедом нећу спомињати!“ – одлучи се капетан – “Али немој други пут!“

-“ Нећу, ако неко не направи исту глупост. Надам се да нико неће сад кад знају како реагујем.“ – обећавам.

-“ А ја сам знао да ће мали Мухамед од некога добити, стварно је језичар, као женско.“ – насмија се заставник Драгаш.

-“ Који мали, та има метар и деведесет, двадесет година! А да је језичар, ту се слажем.“ – дода заставник Јере – “Добро си ти то направио, нама си уштедио труд и спречио проблеме. Биће он сада миран ка’ бубица!“

-“ Договорили смо се, чућемо се и видети после.“ – вели капетан.

-“ Вечерас ћу телефонирати цури, а сутра ћу вам рећи којег датума је вјенчање.“ – велим капетану.

-“ Договорено.“ – рече он и ја се упутих на доручак.

Друштво ме забринуто загледа:

-“ Шта је било?“

-“ У реду је, за пар дана идем на ванредни допуст ради вјенчања.“ – насмијем се широко, а они зањемише.

Advertisements