Са Милицом сам доста тога договорио телефоном, а и писао сам јој. Она ми је јавила да је вјенчање заказано за 3. априла 1976.године и да према томе планирам својих пет дана допуста. Све ће бити брзо и скромно, од мојих ће бити присутни само сестра Роса и брат Душан с супругом Катјом, а она од својих нека зове кога хоће. Душана сам звао телефоном и договорио да ми сада врати онај дио новца који је остао код њега кад сам одлазио у Војску као моја “црна резерва“. Родитељима сам писао о женидби и објаснио како стоје ствари и замолио их да контактирају Росу или Душана ако желе доћи, али сам убрзо добио одговор од њих да неће моћи кад је све тако на брзину, али се надају да ћемо нас двоје навратити приликом мог повратка у Суботицу.

Наравно, кум ће бити Гојко и он се већ нашао Милици при руци око организације.

-“ Кад се вратиш бићеш ожењен човек!“ – задиркује ме Бранко.

-“Тако треба бити, није ми жао за момковањем, ваљда то тако с временом дође, сазориш за то у одређеној животној доби.“ – кажем му.

-“Тако је то,ето, ја сам ожењен, а чини ми се да је све исто као и прије.“ – кае Сафет Кикић, судија у Градачцу.

-“Је врага, мораш полагати рачуне!“ – задиркује Горан Шкундрић.

-“ Какви рачуни, све је угодније и удобније него кад си момак. Миле је у праву, то с временом дође, постане нормално стање ствари.“ – Сафет тјера по своме.

Сједимо то поподне у официрској зборници, Сафет и Горан играју брзопотезни шах, а ја и Бранко кибицујемо. Трошимо време прије мог одласка на вечерњи воз. Кад се вратим више нећемо бити заједно, Бранко ће отићи у Сомбор код “авијатичара“, Сафет спрат ниже у тенковски батаљон, а Горан ће остати ту у чети са мном, или ће га можда пребацити у пјешадијски батаљон, још се не зна.

-“ Идемо момци, отпратите ме на станицу, не држи ме мјесто.“ – нагло устанем.

-“ Имаш право, ајмо! Јеси ли се спаковао?“ – каже Бранко, а Сафет једним потезом руке поруши шаховске фигуре.

-“ Неш’ ти паковања, папири су ми у џепу, остало је на мени, крећемо исти трен.“ – велим им.

Кренемо, а до поласка воза има још доста времена, скоро пет сати.

-“ Ово ми је као момачко вече, што чамити у оној ћиби, љепо ћемо нешто замезити и попити, па ви у касарну, а ја на воз.“ – кажем им на улици док је иза нас гуштер стражар нешто писао у књигу дежурног кад смо без рјечи прошли поред њега кроз капију касарне.

Дан је сунчан, без вјетра,на улицама скоро нигдје никога, а бат наших чизама одјекује док газимо тратоаром некако јаче него обично. У зраку се осјећа јак мирис прољећа.

Код “Патрије“ скрећемо десно према центру, успорили и шетамо као да идемо на погреб.

-“ ‘Ем га! Требали би се веселити, а види, нешто ми тугаљиво у души.“ – процједи кроз зубе Бранко.

-“ Тако ти је то! Разум и душа су увијек у раскораку, ваљда ћемо их ускладити кад попијемо пиће.“ – отужно се насмјеши Сафет.

Сједимо у “нашој кафани“ у центру, пијемо аперитив и чекамо да нам се зготови мјешано месо на жару које смо поручили.

-“ Шта је Горане с тобом, моја Верче се нешто узјогунила, изгледа да ће међу нама пући. А ја сам планирао исто као и Миле, да се женим одмах после војске или пре ако испадне овако као њему, али изгледа да од тога нема ништа.“ – отчепи Бранко.

-“ Слично је и код мене, изгледа да је ово испит за мене и “моју Шемсу“. Можда је тако и боље, ако га положимо онда ће бити оно право, не желим се послије годину-двије разводити. Боље је не почети него почети било како.“ – уозбиљио се Горан.

-“ Ако нисте схватили да морате више давати него добијати онда га јеби, нисте за брак и фамилију. Само врсте које се знају прилагодити опстају, то је један од основних закона опстанка, тако вам је то. Кад уђеш у брак рачунај да ћеш давати пуно у сваком погледу, а добијати исто или ништа. Тако је и код биљке и животиње, шта би ви хтјели бити посебни?“ – мудрује Сафет.

-“ Оставите те теме, шта ме страшите, нисмо ни први ни посљедњи, шта буде биће, а биће онако каква нам је судбина, она је најбољи планер. Бранко, иди поручи нешто весело, знају Цигани направити штимунг.“ – настојим отклонити суморне и озбиљне расправе и теме.

Ето их, виолинист гуди “на увце“, испод гласа певаљка сузи:

-“ На кантуну кућа стоји,

мала кућа, јуди моји….“

Сјетио се Бранко моје омиљене пјесме. Изгледа да и њему таква одговара, а онда Цигани, широка осмјеха и веселе душе, полако пребацише на живе и веселе мелодије.

Шутке долазимо на станицу у задњи трен:

-“ Е, па побро, сретно ти било, пољуби и за нас Милицу, немој заборавити пренијети јој наше честитке! Сретно, сто пута сретно!“ – вичу ми с перона док воз уз шкрипу композиције креће.

Сада сам остао сам. Вагон је полупразан, у мом купеу страији брачни пар извадио кухињске крпе и простро их на слободно мјесто прекопута и вечерају поховане шницле с папричицама и ајваром. Нуде ме, уљудно их одбијам и препуштам се својим мислима. Кроз прозор се види по које далеко свјетло у измаглици над тамним војвођанским пољима.

-“ Милица, дјете, ја, подстанари, ко зна кад ћемо добити стан, плаће тако-тако, посао, постдипломски, фирма, ауто, о мој Боже…“ – врте ми се мисли по глави, лете с теме на тему, с проблема на проблем, а онда дође као струјни удар одбрамбена мисао:

-“ Шта буде биће, мало ти, више судбина!“ – и ја утонух у сан.

Пробудих се усред ноћи кад осјетих лакоћу у грудима и кроз прозор угледах да воз граби кроз каменити кањон Уне код Личке Калдрме. А тада сан више није долазио на очи. Увјек ми се тако дешавало, први сусрет с крашким крајоликом убрза би ми било, тјело би постало лагано ки перце, а сваки умор би нестао. Добро јутро Далмацијо!

Advertisements