Над Мосором се руменило небо кад је брзи воз Београд-Сплит улазио у сплитску станицу. Ту нисам желио никога срести, задржао би ме оним:“ О, то си ти, ди си ти, како је у војсци, колико још има, ајмо на пиће“, итд., итд., а ја сам журио у Омишку 26. Тамо је сада Милица становала као подстанарка у Крстуловића кући са Даницом Мандић, сестром Јеком и пријатељицом Јањом Јапунџић. Преко Злодрине пољане и уз Првобораца улицу брзо сам стигао на одредиште. Цуре су биле будне, спремале се за посао, само је Милица остајала код куће, али је за нас обоје било пуно посла, још много послића треба обавити, како то бива уочи вјенчања.

Она је обавјестила своју родбину, а ја требам провјерити ко ће од мојих доћи. Њој ће кум бити Миладин Миловић, милиционер и ванредни студент економије, а мени Гојко Жежељ, што је већ договорено и потврђено. Требам поподне купити вјенчано одјело, а до тада ћу провјерити шта је с Душаном и Катјом, према телефонском договору од прије пар дана он ми треба вратити дуг, тај новац ми је сада итекако потребан.

А тад се догодило нешто што ни у сну нисам сањао. Назовем телефоном у Врањиц и сазнах од Катје да је Душан са свастиком Маријом отпутовао у Италију на пар дана, а Катја о ничему појма нема.

-“ Како!? Ништа ти није река?“ – у чуду сам.

-“ Ништа! Боже, што ћу с тим човјеком!? Тако ми је неугодно.“ – заруменила се Катја.

-“ Говорио сам с њим телефоном, има седам дана, рекао му да се вјенчавам 3. априла 1976. године, да вас позивам на свадбу и да ми подигне с банке оне новце што ми је дужан. А прије петнаестак дана о томе сам му и писао, у детаље.“ – рекох пун горчине.

-“ Вируј ми, први глас о томе је сада од тебе! Лако за новце, дођи вечерас у Врањиц, снаћи ћу се ја, али ово је стварно срамота што ми направи! А чут’ ће ме!“ – искрено је повређена.

-“ Добро, доћи ћу вечерас у Врањиц на кратко, у гужви сам, занаш то и сама како је то!“ – рекох јој на крају.

Говорим то Милици, а она не може вјеровати:

-“ Стварно си му рекао!?“

-“ И рекао и писао и договорио! Па знаш да сам и теби о томе писао. Није ме брига што неће доћи на вјенчање, моје је било да га позовем, а како ће поступати његова је ствар, али ми је требао вратити новац, знаш да смо на њега рачунали!“- говорим јој голу истину.

-“ И то ти је брат!? Он се тебе стиди, а изгледа и свих нас!“ – љутито ће Милица.

-“ Како другачије му овај поступак протумачити!? Пут у “високо друштво“ води преко много повређених душа, и морално и материјално, о емоцијама да не говорим. А кад боље промислим и не чуди ме, од других сам случајно сазнао кад се он оженио и вјенчао. Нема везе, вечерас идем по новац, а сад ми је коначно јасно да на њега никад више не могу рачунати.“ – рекох јој, а у души ми се топиле грудве туге и претварале у грку озлојеђеност.

Док смо се то вече Гојковим “Фићом“ возили у Врањиц код Катје имао сам утисак да ми ни Гојко не вјерује у причу:

-“ Није ми јасно, не иде ми у главу, како то!?“

-“ Сад ћеш чути од Катје, невјеројатно али истинито!“ – слегнем раменима умјесто образложења нечега што се не да објаснити.

Катја је била сва збуњена и спетљана, у оном стању кад се људско биће нађе у непрестаном извињавању, ни криво ни дужно:

-“ Ја стварно нисам знала да се жениш, да је сутра винчање! Душко ми о томе ништа није река, ни слова. Кад би га питала да ли се чујете нешто би неодређено одгестикулира. О Боже, како ме срамота, а ради њега! И сам знаш да га не би пустила у Италију да сам за то знала, па позвани смо, а не дешава се то сваки дан већ једном у животу. А тај пут му није био нешто нужно, испало Марији да иде у шопинг па се и он прикључио, без везе. О срамоте, срамоте, срамоте!“ – ломи она руке.

-“ Добро Катја, дођи ти сама ако желиш?“ – слегнух раменима, тек да нешто кажем иако сам унапред знао одговор.

-“ А како ћу сама без њега!? А нешто сам и болесна, нисам са здрављем најбоље. А било би ми и страшно неугодно посли свега. Опрости ми, никако не могу сама.“ – скрушено ће она.

-“ Па добро, ионако не превимо велику свадбу, није баш тако планирано вјенчање, али се десило, шта је ту је.“ – рекох помирљиво, било ми је жао.

Гојко је ћутао.

-“ Новци су ту, још једном опрости.“ – пружи ми она Душанов дуг.

-“ Ниси ти крива, немам ти шта праштати, сад ме само интересира шта ће ти он напричати, а ово шта си чула од мене је жива истина.“ – поздрављамо се.

-“ И мене, и мене! А и чут’ ће ме!“ – слаже се она.

И тако је испало да ће од моје родбине бити на вјенчању само сестра Роса.

Сзтрадан смо се окупили испред Вјенчаонице на крижању Солинске и Радничког шеталишта и Мажуранићевог шеталишта. Колико год се планирало да то буде скроман чин увјек буде дупло већи. Ту је Миличина родбина: браћа и сестре, отац, рођаци и рођаке, и колегице из “Југобанке“ и бескрајна чиновничка цермонија, од читања параграфа и обавеза, а не радосни догађај као што би требао бити. Све сувопарно и брзо, фотографирање, честитање и стрка, а онда свечани ручак на периферији у некаквој погодној биртији која се “продаје“ за елитни ресторан. А онда стрка око гостију, путовања, испраћаја и ноћивања. За нас младенце није било секунде времена без некаквих обавеза. А тада презбројавање издатака, плаћање фактура и план враћања дугова.

Кад сам навечер, другог дана по вјенчању, био у возу за Суботицу чинило ми се да сам то све одсањао, али сам био свјестан да сам сада ожењен човјек и да је у мом браку дјете на путу. Родиће се одмах по мом доласку из Војске, тачно карјем септембра. Нека, баш ми је драго!

У полусну ми је прошло путовање. Никако да се учврсти сан. Мисли су ми лутале од предстојећих обавеза по повратку из Војске до тражења сврхе: “ Шта ћу ја сад у Војсци губити време, кад сам обучен за оно што су ме звали?“. Ових шест предстојећих мјесеци је чисто губљење времена.

Али шта се може, време љечи све проблеме.

Advertisements