Ујутро на постројавању тишина, мук. Моји класићи су мамурни од синоћњег пића којим сам их частио, а страјешине професионално обављају своје дужност. Откравили су се послије доручка кад сам их из обичаја частио.

-“ Е, Миле, Миле, а шта се ниси вјенчао у униформи, зашто цивилно одјело?“ – приговара заставник Драгаш.

-“ Униформа је за вас професионалце, а ни војска није више као некада. Знате то ви.“ – насмијем се.

-“ У праву си, то се види на сваком кораку.“ – сложи се поручник Ивков.

-“ Још је добро, али докле?“ – пиа се водник Јовичић.

-“ Баш ме брига, догодине идем у пензију!“ – намршти се заставник Јерптијевић.

-“ А ти младожења пакуј се за вежбу, идемо на Дунав код Богојева, вежбају тенкисти и инжињерија понтоне.“ – послије дуже шутње груну капетан Констандинов.

-“ Ух, јарца ти! А ко ће још?“ – водник ће.

-“ Посада бр.2 : заставник Јеротијевић, Миле, радиотелеграфист, десетар Димитријевић,радиотелепринтерист, Шкундрић, други радиотелеграфист и возач, а ја ћу са Командом. Узмите официрске вреће за спавање, влажно је и хладно тамо, остаће се пар дана.“ – заврши капетан.

-“ Миле, знаш шта ти је чинити, немој нешто заборавити, рачунам на тебе.“ – нагну ми се ближе уву заставник Јеротијевић.

-“ Биће све у реду, понесите удице.“ – одговорих на истзи начин.

Тенковски и инжињеријски батољон су отишли преко ноћи споредним путевима, а ми смо у пратњи мобилне радионице кренули послије доручка и на мјесто вјежбе стигли прије њих.. Узводно од жељезничког моста смо разапели шатор и маскирали кампањолу, поставили антену и припремили радиостаницу и чекали да они стигну. Прољетно сунце је у ово доба добро угријало овдје у завјетрини међу врбама. Горан, ја и вотач Мехо смо се излежавали на сунцу док је заставник Јере пецао и псовао одмотавајући замршену туњу. Није дуго трајало, баци штап и издера се:

-“ Далматинац, долази ‘вамо!“

-“ Знао сам, само сам чекао кад?“ – смије се Горан.

Прилазим му смијући се:

-“ Већ Вам досадило, а ниједне рибе?“

-“ Не зајебавај него одмрси то!“ – он ће тобоже љутито.

Скупа смо одмрсили туњу и почели пецати у пару. А онда је кренуло, мало по мало, или упецам ја или он.

-“ Неће риба него Далматинца, одлично нам иде.“ – Јере је одушевљен.

-“ А шта би тек ишло да сам прави Бодул, а не с копна!“ – шалим се.

Док се зачуо тутањ гусјеница из даљине ми смо довољно напецали за нас петорицу.

-“ Пржити или котлић?“ – питам Јеру.

-“ Котлић паприкаш, знаш да ће навалити они гузичари из Команде кад намиришу.“ – смије се он.

-“ На решо или дрва?“ – питам га.

– “ Имаш и решо, на 12 V, о види врага, никад се не би сјетио.“- Јере ће.

-“ Ма врага, прави решо на 220 V, а зашто нам служи агрегат?“ – ја ћу му.

-“ Онда на решо, ма на лагано, ка’ да ће они осјетити разлику, а нису далеко?“ – сложи се Јере.

-“ Поподне ћемо напецати за граделе, али само за нас, Ви частите вином!“ – предложим му.

-“ Договорено, ајде сад! Удри доста паприке и папра, јебо их котлић!“ – пљесну ме по леђима шакетином.

На брзину смо очистили рибу, па сам ја ту “мишанцију“ кува на брудет по далматински, а тек на крају дода паприке и бибера и у шали назвао “далматински паприкаш“. Они су се смијали, али су бегенали и олизали пијате. За нас војнике тек мало је остало, али смо мудро шутили. Начелник везе, капетан 1.класе, Грујица, капетан од тенкиста и наш капетан Констандинов су били подмирени, за остале није ништа остало, па су се препоручивали за сутрадан.

-“ Како не, само дођите!?“ – неодређен је заставник Јере.

А поподне смо напецали добрих комада само за нас. Ситну рибу смо враћали у воду, а задржавали само крупније комаде за граделе.

-“ Миле, ти сваког врага знаш, ја ни добру каву не знам скувати?“ – хвали ме Горан Шкундрић, класић, електроинжињер запослен у пројектном одсјеку ПТТ Сарајево.

-“ Како не би зано, старији сам дупло од тебе!“ – осмјех ми се замагли сјетом.

-“ Дупло старији, не зајебавај!?“ – не схваћа он.

-“ Пусти, сад ће ти рећи.“ – погледа у врхове врба заставник.

-“ Видиш Горане, твој ћаћа је пуковник у пензији, инвалид, пропатио се у партизанима, Личанин од Грачаца који се оженио муслиманком, партизанком, има само тебе, имате стан-кућу, што ти ја знам, откад си се родио. И то је за тебе нормално, ништа екстра, јер ти знаш да дјеца из те феле имају више и боље од тебе, а твој ћаћа је оста свој, сматра да је толико заслужио и да му толико припада, а није хтио на своје идеале и тражити више и боље, као неки други које данас зову “црвени буржуји“. А ја? Од осмог разреда, својих петнаест година, препуштен сам сам себи, од родитеља нисам могао више добити сем овог живота и добрих савјета, а од кад знам за себе радим, радим, и никад сит, никад обучен, никад обувен, и увјек са стране од других ради неимаштине и сиротиње. Џабе ми памет, знање, упорност, воља, снага и жеља, увјек је неко за трку живота има бољу опрему и логистику од мене. Ја сам се сам морао изборити за све ово шта сам сада, шта имам и шта ћу бити и имати. А ти, ти ћеш добити стан одмах послије војске, у Сарајеву, оженити се Весном, трчати по џет-сет мјестима у касне вечери по Сарајеву и опет нећеш бити сретан, други ће имати више, боље, а неће радити ништа. А шта мени остаје? Гледати да добијем стан, одгајам и школујем дјецу и на ТВ и преко радија слушам те ћаће и дјецу који ми ломе грбачу и соле памет како је све по правди и закону. Ето видиш, ја са осмам година радног стажа, са из свог џепа плаћеним студирањем и тако стеченом високом спремом, имам мању плаћу и стандард од водника Анића који је прошле године изашао из подофицирске школе и одмах има дупло већу плаћу и рјешено стамбено питање, а не плаћа ни одјећу ни обућу, не плаћа храну, што сам ја све сам морао. И не дај Боже да се сутра запуца, он ће ми заповједати са заштићеног мјеста и нисам сигуран да би те команде биле праве, а ја га ипак морам слушати. Зар ти се не чини да су негдје побркани лончићи? Па и сам знаш да би ја, ти, или заставник Јере били бољи од њега!? Сви смо ми понешто научили из књига, али то треба научити и из праксе! А ја сам сто пута теорију претворио у праксу, нужда била брате, али шта ти знаш о глади, или о раскораку памети и сиромаштва? Погледај на славне људе: књижевнике, сликаре научнике, сви постали славни послије смрти, а док су живили били су голи и боси и шта је најгоре, презрени.“ – засутавих се кад заставник Јере да дискретни знак руком.

-“ Шути Миле, ја то разумем, за њих је то још мало теорије! Не кваримо вече, лепу вечеру, и врбаци занју имати очи и уши! Тешко се одлепити од сиротиње, ни ракетни мотор ту неби помогао, ако немаш “остало“!- намигну ми.

-“ Болан Миле, погоди ме у срце, и самном је тако, да небијаше Војске ни шофер не би бијо!“ – процједи возач Мехо иза зацакљена погледа.

-“ Средите ово мало судића, сутра ћемо поново, не могу ни ја све.“ – рекох им и дигох се и међу гранама врба угледах Миличин лик, осјетих њену бригу и сикирацију око трудноће. “Боже, шта ћу ја овдје, да има памети у овој држави сад би и њој и мени користило да та трудноћа прође како треба, а ја овдје ничему не служим, нема од мене користи нико, а тамо ме она треба!?“,размишљам и отпљуну на Мјесец изнад врбових вршака.

Тако је било и сљедећих дана. Стално неке вјежбе, ја у кампањулу и на терен, на салаше и поред њих споредним путевима ради неких вјежби и без осјећаја за време, датуме и дане, и би ми свеједно је ли дан или ноћ. Миличина писма су све више постојала прагматична: о трудноћи, о послу, о новцу, о плановима за будућност и о одлуци да доврши студије на Вишој економској школи, треба написати само још дипломски рад. То ми је добродошло. Док сам био у касрни позабавио сам се око тога користећи писаћу машину у Команди и користећи литературу из библиотеке која је била тамо и из градске библиотеке. Тако смо и то прије рођења дјетета рјешили.

Advertisements