Крајем априла сви смо очекивали Првомајске празнике, славићемо их изласком у град и излежавањем. Знали смо да ће дежурни официри у Команди и старјешине чете нама старијима препустити бригу о свему, а и да ће доста војника добити посјете и изласке с родбином, па неће бити оних досадних свакодневних обавеза. Али не лези враже:

-“ Узбуна, брзо!“ – издера се с врата спаваоне пожарни усред ноћи.

Сви се скочишмо с кревета и инстиктивно се облачимо у ратну опрему. Свјетло се не пали, а трубач на полигону пара ли пара уши трубом.

-“ Стари, јеси ли готов?“ – пита ме десетар Димитријевић, љепушкаст ка’ млада, родом из Крагијевца, који дође по прекоманди из Горњег Милановца као радиотелепринтериста у нашу чету.

-“ Одавно, не жури, полако, пусти ову масу да се истутња ка’ муве без главе, па ћемо сићи доље као господа.“ – смирујем га.

-“ Право кажеш, само проверавам да ли сам све спремио.“ – смири се он.

-“ Мој ранац је увјек спреман, не заборави ћебад, а нарочито припази на чизме, можда ови гуштери у стрци замјене!“ – опомињем га.

-“ И мој је, цигаре, шаторско крило, чарапе, ех, шибице…“ – набраја он.

-“ Ајмо, јеси ли се обука, одоше сви!“ – кажем му.

-“ Ма јесам, а шта ћу ако сам нешто заборавио?“ – брине се он.

-“ Нема везе, има код мене. Идемо по чизме и пушке!“ – излазимо задњи из спаваоне.

Пушке су тамо, али ми чизама нема:

-“ У, мајку му, неки магарац узе ми чизме, имају само ове два броја веће! А, добро, боље и тако него да су мање. Јебаћу му мајку кад га тамо нађем!“ – вичем ја.

-“ Моје је на свом месту.“ – он ме чека док навлчим туђе чизметине.

У мраку стоје официри-секунданти и смију се.

Правећи да их не видим велим Зорану:

-“ Наша посада ће бити прва на полазном положају, видит ћеш!“ – кажем Димитријевићу.

-“ Како знаш, па сви су већ отишли!?“ – не вјерује он.

-“ Ено наше кампањоле, Мехо је већ довеза испред зграде.“ – покажем му кроз прозор.

-“ У, добро је, а где је заставник?“ – пита он.

-“ Кад кренемо биће и он тамо, ајмо полако.“ – силазимо низ скалине.

Убацимо руксаке и опрему у кампањолу, а ја је обиђох да видим јели све спојено кабловима с агрегатом и кад се увјери вичем им:

-“ Мехо, пали мотор, десетару укључи пријем на РТУ-100, а остале уређаје на чекање, нек се угрију.“ – обазирем се да угледам заставника Јеротијевића.

Видим га како долази од капије у кангарној униформи као да иде на параду.

-“ Ево га, крећи Мехо према њему, да се не угуши! – командујем и стадошмо испред њега:

-“На своје место командиру!“ – смијем се.

-“ Како ћу овакав, ко зна колико ћемо тамо остати, чујем да је доша комадант Прве армије генерал Петар Грачанин!?“ – ускочи он на мјесто сувозача сав задихан.

-“ Имамо све, и робе, и врећа за спавање, и цигарета, и резервних дјелова, ма ништа не брините.“ – велим му.

-“ А добро, вози Мехо на почетни положај.“ – сложи се он.

Тамо, на вањском полигону у рововима за војнике и возила били смо зачас. Паркирали се, поставили антене и све маскирали, чекамо друге, ми смо први.

-“ Ајмо ми пити каву, има времена док остали дођу.“ – шалим се ја и укључим агрегат, спојим решо и налијем лончић водом из канистера, те извадим пластичне ћикаре.

-“ У, пизда ти материна, опрости, извини, омаче ми се, знам као на то реагујеш, то је уобичајена псовка у нашим крајевима, откуд ти све то?“ – чуди се Јере.

-“ Све сам то спремио откад сам задужен за ову кампањолу, нешто у њу нешто у ранац, а док ћикаре не упрљамо кавом има и нешто жешће.“ – вадим боцу лозоваче из ранца.

-“ Прави си, а шта ћу ја с тобом?“ – заставник не зна како би поступио.

-“ Скидајте то са себе, ево вам радне униформе!“ – изненађујем га ја.

-“ Чија је то?“ – забезекну се.

-“ Па, Ваша, из оног прашњавог ормара пребацио је у кампањолу, шта ће тамо, ионако је у касарни никад не носите.“ – смијем се.

-“ Иди кврагу, на све си мислио!“ – прихвата он и пресвлачи се у радну униформу, тргну ракију и сједе на задња врата кампањоле да на миру пуши и пије каву.

Још нико није стигао на полазни положај, само тамо на улазу на полигон стоји контролно ауто “судија“ и гледа нас двогледом.

-“ Да нисмо погрешили заставниче, нешто се одужило?“ – питам га.

-“ Нисмо, ма споро се покреће та машинерија, а и резервисте су позвали, док се то окупи биће вече.“ – вели он.

-“ Их, досад би нас сравнили агресори, споро је то, очајно споро.“ – велим му – “ А чему сад ово пред празнике?“

-“ Неки штабни гузоња полаже испит за генерала, па нас јебу све одреда!“ – кисело ће заставник.

Тек послије сат времена зачушмо тутњаву тенкова и транспортера, а већ се разданило колико је то дозвољавала магла и дим из пусте ратне машинерије.

-“ А гдје су остали наши?“ – питам га.

-“ Капетан уз комаданта бригаде, остали су по другим родовима, ми смо помоћно бригадно мјесто везе и увјек по страни од осталих, тако ће бити и осталих дана. Ако се “уништи“ главни центар ми ступамо у дејство!“ – насмија се он.

Требало је још сат времена да се сви размјесте по положајима, а још сат да дођу резервисти у цивилној роби, такорећи голи и боси. К нама се прикључи неки Мађар из штампарије “Бирографика“, у кошуљи кратких рикава и љезним панталонама, патикама и без цигарета, воде и хране.

-“ Јебем ти, изненадише ме, како ћу овако?“ – брине се буцмасти чедрдесетогодишњак.

-“ Одсједи овдје мало, до поподне, па иди кући, не требаш нам, а тако опремљен ћеш се само разболити.“ – каже му заставник.

-“Тешик, хвала, заборави код куће сву ону опрему шта ми даде ТО.“ – јада се он – “ Ни цигарете немам.“

-“ Добро, добро, вас ће поподне послати кући, а ми ћемо даље.“ – објасни му заставник.

-“ И треба, ја сам и заборавио радиотелеграфију, нема ионако од мене неке користи.“ – искрено ће човјек.

Око подне штабна екопа обилази положаје. На челу је ту мршави и ћопави човјечуљак, аскетских црта лица, и заставник Јере му даје рапорт:

-“ Друже генерале, помоћно место везе, спремни за изврашавање задатака! Посада комплетна, рапортира заставник Јеротијевић!“

-“ Одлично, служимо народу!“- рече он фразу док неки из његове екипе нешто записују у мале нотесе и одоше даље.

А тад је стигао ручак, војнички пасуљ, који смо јели из порција, а било га је довољно да порције попунимо резервом за вечерас или можда сутра, тако нам је препоручио мој колега са студија у Осијеку кувар Жељко, дајући нам до знања да се не зна гдје ће и како кувати у пољској кухињи.

Предвече стиже команда да крећемо. Мехо упали кампањолу, а ја и десетар Зоран ставишмо уређаје на пријем и кренушмо према свом одредишту, тамо на неки салаш испод Карађорђева, споредним земљаним путинама и кроз дрвореде плантажних топола.

Вожња кораком нас све осим Мехе успава, онако у сједећем положају, није нам сметало жестоко дрмусање возила. Кроз сан чу да нешто пукну, неки другачији звук од уобичајеног, али кад се не понови остах спавати. Тек кад смо дошли на мали оронули салаш видим да је точак кампањоле захватио коаксијални кабел који веже агрегат у приколици и радио уређаје у кампањоли, откинуо га од прикључних глава, те схватих шта се десило.

-“ Јеби га, шта ћемо сада, то је специјални кабел, шеснаест канала?“ – једи се Јере – “ Ратује се, а ви спавате!“

-“ Мехо, ти си везао овај кабел, пази други пут, а сада ево ти резервни, и монтирај га како Бог заповједа.“ – кажем мртав хладан.

-“ У, пизда ти материна, опрости, откуд ти!?“ – заставник се изненади.

-“ Из радионе, скоро све имам дупло, као да сам знао да ће требати.“ – насмијем се.

-“ Ајде, ајде, копајте ровове за вас и кампањолу, то је по пропису!“ – одмахну он руком тобоже незадовољан – “ А ја одо мало одспавати.“

-“ Ајте, ајте, све ће бити зачас готово!“ – рекох му и испратим га погледом.

-“ Миле, па ко ће ископати ров за кампањолу, треба ми багер!?“ – забрину се Мехо.

-“ У овим корјенчинама не може се ни за пешаке!?“ – дода десетар Димитријевић

-“ Ма који ровови, за нас ено канала тамо, доњећемо пар бала сламе, кампањолу паркирај иза оних грмова, а антену ћемо монтирати уз оне тополе, између њих, и готово. Тад ћемо покусати онај пасуљ, и очекујте брзи покрет, нек заставник спава.“ – одлучно ћу ја.

Тако и направишмо, а док смо пили каву јавше нам да се крећемо на то и то мјесто. Пробудишмо заставника и кренушмо.

-“ Који сте ви “лопови“, нико није за ашов!“ – смије се он послије каве.

-“ Заставниче гдје сада идемо?“ – пита Мехо.

-“ Само ти вози, знам ја где је то, на време ћу ти рећи.“ – тајанствен је заставник не желивши нам дешифрирати бројчану ознаку мјеста с војне карте.

Труцкамо се по неким споредним земљаним путинама, прашину од мрака не видимо, али је осјећамо у ноздрвама. Нагло крену неки вјетар, зањихаше се и зашумише тополе уз пут, те почеше прве крупне капи кише те љепе прашину по стаклима аута. Мехо се бори с брисачима и још више успори, магленке за замрачење на рефлекторима му не дају да види даље од десетак метара.

-“ Које срање, сад ће падати целу ноћ!“ – гунђа заставник.

-“ Зашто је увјек ружно време кад су неки маневри, јел’ то случајност или се тако планира?“ – питам га ја.

-“ И једно и друго, јебеш га!“ – каже заставник.

Изађошмо на неки раздрти асфалт гдје је вода већ попунила рупе и угледашмо неколико жмиркавих свјетала. Кад приђошмо ближе видим да је то неки овећи салаш, пољопривредно добро, шта ли и заставник рече Мехи да вози између неколико подугачких циглених зграда и да паркира тамо код огромних гомила бала сламе на пољани иза салаша. Тамо је већ било војника и возила, кухиња, наш БТР, и неколико штабних возила. Војници су разапињали шаторе под јаким пљуском, а у даљини се чула тутњава тенкова и транспортера.

-“ Миле, види где ћете се сместити, а оставите радио на пријему уз малу антену док ја видим наше и шта ће они рећи.“ – рече заставник и кроз блато одагаца према БТР-у.

Препознам везисте, Горан је с заставником Драгашем био недалеко у кампањоли, а телефонисти су монтирали велики четни шатор на мало узвишеној ледини поред пута уз гласне псовке водника Јовичића. Ја, Мехо и десетар Димитријевић смо пушили и чекали, ем да дође заставник Јере, ем да телефонисти доврше монтажу шатора.

-“ Десетару, да идем видити има ли мјеста у шатору за нас?“ – нестрпљив је Мехо.

-“ Ко ти брани, а ја радије не би киснуо!“ – осмија се он.

-“ Сједи Мехо и уживај, биће мјеста! На крају крајева имамо кампањолу, нас тројица се можемо и овдје смјестити преко ноћи. Имамо гријање и ћебад, неће нам бити хладно. Ако ти се кисне ти иди, послије немој кукати да си мокар и да ти је ледено.“ – насмијем се – “ а сигурно ће ти дати и неки посао тамо!“

-“ Јели ти сад јасно?“ – насмија се десетар.

Мехо схвати и смири се.

Врати се и заставник Јеротијевић у друштву заставника Драгаша:

-“ Миле, угријде овог јадника! Види га, сав се укочио!“

А заставник Драгаш је цвокота зубима и угура се код мене и десетара у кампањолу. Извадим ракију и пружим му боцу:

-“ Гуцните мало, па ћемо остало.“ – насмијем се – “ А ђе сте ви таки кренули? У тој униформи на терен и у хладну ноћ, без чизама и остале одјеће?“

-“ Јебеш будалу, рачуна сам да нећемо даље од полазног мјеста.“ – поврати се он мало кад гуцну ракије.

-“ Даћу вам моју резервну униформу и шињел, нажалост резервних чизама немамо.“ – кажем му.

-“ Одлично, обућу је испод ове, биће ноћас ледено.“- прихвата он. И добуче се уз нашу помоћ у оном тјешњаку.

-“ Е, сад је боље, одлично! Јере имаш праву посаду, они моји сљепци ни ракије нису поњели, а твоји имају и грејање!?“ – хвали нас Драгаш.

-“ А видиш ли тапацирунг, то Миле тапецира синтелоном од остатака из кабинета. Сад је код нас као у салону!“ – драго заставнику Јеротијевићу.

-“ Шта нам је радити?“ – питам их.

-“ А ништа, не знају ни они тамо, искључите апарате и идемо до великог шатора, да видимо има ли мјеста за нас.“ – вели Јере.

Кренемо тамо до водника Јовичића. Шатор је био постављен, а неки војници су простирали шаторска крила по влажној трави.

-“ Ма, водниче, шта ови раде!? Реци те им да донесу бала сламе, оне суве изнутра штиве и тек онда стављају крила и ћебад, биће сувље и мекше!“ – кажем му.

-“ Добро велиш, ајде момци по суву сламу, ископајте изнутра штиве и донесите колико треба овде!“ – нареди им они и они кренуше.

Киша је и даље пљуштала, већина нас је била под кабаницама од шаторских крила. Одем код Горана, и њему је хладно:

-“ Како си данас проша?“ – питам га.

-“ Јебено, заставник Драгаш кука, а стално се око нас мотају неки официри, те дај ово, дај оно. А сад и окишило и захладило, биће гадна ноћ!“ – жали се он.

– “ Дођи код мене, гуцни мало ракије прије спавања, ако нам буду дали мира.“ – велим му.

-“ Ух, оћу, ајмо одма, укочио сам се.“ – пође он к мојој кампањоли – “А ти, како је теби било?“

-“ Досадно, ништа нисмо радили, примили једну једину депешу.“ – велим му.

Дођеоше к нама и заставници, гуцнуше ракије, а Јере ми рече:

-“ Вас двојица се договорите, једана радиостаница ће остати укључена, па се смјењујте, а ми одошмо код капетана да видимо за ноћас.“

Горан пожели да буде прва смјена. Сложим се.

Кувари донесоше вечеру, некакав гулаш и четвртине крува. Једемо из поција, како ко, с ногу, наслоњен на неко возило или у кабини. Кувар Жељко ми шапну:

-“ Наврати мало касније, не једи те сплачине.“

Ја порцију додам Мехи:

-“ Једи, нисам гладан!“

Он је прихвати без рјечи и врати ми чисту порцију.

Мало касније Жељко ми у порцију натрпа кременадли, а испод шињела под опасач неколико флаша пива, вина и вињак:

-“ Дуга је и хладна ноћ, треба ће ти. Ово је за њих,“ – показа окретом лица к официрима у штабним колима – “неће се ни примјетити.“

Све то однесем у кампањолу и позовем Горана, Меху и десетара Зорана:

-“ Једи војско, требаће вам снаге!“

-“ Их, јеби га, наждера се ја оног гулаша, што ми не рече?“ – Мехо ће.

-“ Нисам ни ја знао, важно је да ниси гладан!“ – смијем се.

На тенане смо попили пиво, а онда се разиђошмо на спавање:

-“ Горане, зови кад ти досади!“ – прикричим му.

-“ Само спавај, нема проблема.“ – потврди он. Заспао сам исти час. У великом шатору је било суво и удобно, а војници збијени један уз другог као мала прасад су се међусобно гријали. Негдје у дубокој ноћи осјетим како се неко тиска уз мене, у први трен помислих да је дошао Горан да ме буди на смјену и тргох се, али тада у полумраку осјетих да је то заставник Драгаш, сав дршће.

-“ Укочи се, дај мало мјеста да се угријем, јебем ја њихове вреће.“ – прошапута.

-“ Идем ја на смјену, само се ушушкајте.“ – одговорим и пустим га на своје још топло мјесто. Покријем га својим ћебетом и ушушкам и он одма заспа.

-“ Што ме ниси дошао будити?“ – питам Горана.

-“ Баш ми се и не спава, нећу ни ићи спавати.“ – вели он.

-“ Онда понеси папире и идемо у моју кампањолу, тамо ћемо укључити гријање и скупа дежурати.“ – предложим му.

-“ Важи!“ – крну он за мном.

Тек што смо се опустили поче тенковска и митраљеска пуцњава. Дежурни дадоше узбуну и војници истрчаше на своје положаје. Видим заставника Драгаша како сањиво бауља и стрпам га код нас у кампањолу:

-“ Није то за Вас, гријте се овдје.“

-“ Право велиш, хвата ме ишијас!“ – пожали се он.

Након петнаестак минута “опасност“ је прошла, напад на командно мјесто је одбијен, и могло се на спавање. Дођоше капетан Констандинов и поручник Ивков и рекоше да је вјежба готова и да се ујутро креће назад у касарну. С Гораном самостао у кампањоли, а заставника Драгаша смо смјестили у велики шатор међу војнике и добро ушушкали. До јутра смо нас двојица на пријемницима слушали ноћну музику и пјевушили, потпомогнути вињаком, уз њу.

Око пет дође заставник Јеротијевић:

-“ Где је заставник Драгаш?“

-“ Ено га спава с војском у шатору!“ – насмијем се – “Укочио се јадник.“

-“ Легли ми у вреће и у штиву сламе, кад се пробудих њега нема. Види лопова, зна он где је боље!“

-“ Кад крећемо?“ – питам га.

-“ А за сат, два, кад се спреме.“ – вели он.

-“ Онда може кава?“ – питам га.

-“ Свакако, има времена, идем звати Драгаша.“ – вели он.

Док смо ми попили ракију и каву стиже и команда да крећемо. Мехо упали кампањолу, а заставник Драгаш се захваљује:

-“ Спасиште ме момци, да вас не би ја би се ноћас заледио. Идем одма по повратку на боловање, док ме скроз не укочи ишијас.“

У касарну смо стигли око девет, средили опрему и себе, а тад све крену уобичајеном колотечином. И би ми јасно, мада нисам неки војни стручњак, да штошта тога у Армији не штима, нарочито у “горњим структурама“.

Advertisements