Уочи Дана младости, 25. маја односно Титовог рођендана, наредише да идемо у Кикинду јер се тамо одржава “Лов на лисице“ радиоаматера и да им ми из Војске будемо чека. Смјестише нас у касрну граничара, а ти млади војници су се односили према нама као генералима. Они су морали поштивати дневни распоред што се на нас није односило. Досадили су ми свакочасовни пријеми и састанци, што свечани, што норганизациони, да сам био сретан кад смо стигли код неке викендице и глумили “чеку“. Програмирао сам аутомат на радиостаници да се пгласи сигналом сваких неколико минута кратким сигналом и сједио на тераси викендице уживајући у мајском сунцу. Газда, неки пензионисани директор кикиндске фирме је пипка око јагода, малина, поврћа и младих воћки и сваки час ме нудио ракијом и кавом, више ради себе него ради мене-госта. Кад су нас нашли узјапурени радиоаматери с малим аматерским гониометрима потпишемо им папире и онда их испаратимо са завишћу на њихов ентузјазам и схватам да га ја ни упола више немам.

-“ Ехе, хе, младости моја!?“ – уздахну газда викендице.

-“ Шта кукаш, бар у миру проводиш старост!?“ – чудим му се.

-“ У миру!? Горе ми је сад него у пертизанима! Имам јести шта год хоћу, а не смем, могу спавати колико хоћу, а не смем, смем само оно што не приличи нормалном живљењу и најмање скретање од тога плаћам боловима, немоћи и депресијо. Јебеш ово, боље је да ме нема.“ – јада се он.

-“ Излог је ту, новци у џепу, а живот тамо негдје!“ – повлађујем му.

-“ Баш тако, свега има само је живот тамо негде! Ово моје битисање је мучење и самог себе и других око мене. Недај да тако теби буде.“ – рашири руке.

-“ Судбина или неприлагођавање новом таласу, моди или начину живљења?“ – упитах га.

-“ И једно и друго, јебеш старост у осами, нисам више ни отац, ни деда, ни старац, ни човјек. Или сам каса или ваздух, тако се моји наследници оносе према мени. Ео то!“ – баци мотичицу међу грмиће јагода.

-“ Биће боље!“ – рекох без везе.

-“ У иловачи!“ – дода он.

Враћајући се “Дајцом“ око три сата поподне угледам у спортском “Алфа-ромеу“ одмах иза нас Милана Трећакова, колегу из средње школе. Као сувозач му је нека расна плавуша. Махнем му, а он се прави да не опажа и ја помисих:“ Можда ме не препознаје у униформи?“,али ни послије очигледних гестикулација и на опомене своје сувозачице он гледа бљедо, кроз облаке.“ А кад сам ти треба да напредујеш, да приоритетно добијаш из Солин Луке фосфат онда си ме зна. Ех, нашто се мјењамо како старимо, нашта ћемо на крају испасти као људи, ако то уопће будемо!?“ – размишљам док се склањам иза цераде на кошу камиона.

Око девет ујутро се враћамо из Кикинде преко Бачке Тополе у Суботицу. Научио сам у Војсци да ништа не питам, иако ми њихови поступци никако не иду по здраворазумској логици. Код њих време не значи ништа, треба га трошити на глупости, а знам да ћу то морати надокнадити кад се рјешим униформе брзим ритмом живљења.

На пољима окопавају кукуруз, све старци и жене. Према називу мјеста одређујем структуру становништва и добивам потврду од копача. Они који по традицији поштују војнике, Срби, остављају мотике и машу нам на поздрав, док остали се праве да нас не виде спуштајући главе још дубље међу младе струкове.

-“ Види ти ово!?“ – каже Мехо – “ Шта би тек било да запуца?“

-“ Умјесто мотика имали би пушке, а оне би биле уперене на нас! Јебеш ти ово, кога ми то требамо барнити?“ – промрси Горан.

-“ Братство-јединство оде у пизду материну! Зар се не сјећате “маспока“, усташких терориста у БиХ и Далмацији из 1972. године, све је ово гњило. “Стари борци“ из трећег ешалона се побуржујили, а дјеца им на народној грбачи, без знања, без способности на положајима, праве нову интерпетацију повјести. Види се све, сам треба знати протумачити знаке.“ – велим им.

-“ А како то, како ето, нас тројица исто гледамо на то, а по нацији и вјери смо различити!?“ – упрозори се Мехо.

-“ Сиротиња има душу, гледа човјека у човјеку, нема по чему другом оцјењивати.“ – велим им.

-“ Да, гдје се увуку паре другим се метром мјери!“ – Горан дода.

-“ Није само то. Сва тројица смо одгојени по оном исконском: “Што не желиш себи немо ни ти чинити другоме!“, а ја сам сигуран Мехо кад би дошао тамо у Кладушу код твоје нане да би ме примила као сина, и више од тога, а ја би у души осјећао њену материнску љубав.“ – рекох.

-“ Е, тако, немој промашити моју кућу ако те пут нанесе, то ће бити празник, важи?“ – диже Мехо руке с волана.

-“ Еј, довези нас у касарну, пази Мехо, а зна се, отворена су нам врата, вама код мене, а мени код вас.“ – опомену га Горан.

-“ Опрости, тако је, дражи сте ми од рођака…“ – прекину Мехо док мота воланом да избјегне рупу на цести.

А тада смо стигли у свакодневницу, буђење, фискултура, доручак, обука, ручак, пауза, обука, вечера и спавање.

Ја се тога нисам придржавао, устајао сам раније, опслуживао радиостаницу ради провјера веза с подручним јединицама, читао књиге и мислио на Милицу и бебу која је на путу. Дани су ми пролазили љено и једнолично, за цркнути од досаде.

Advertisements