Дан два прије 25. маја, “Дана младости“ или “Титовог рођендана“ рече ми капетан Констандинов:

-“ Миле, из наше бригаде иде група војника аутобусом на слет у Београд, на предају штафете Маршалу, већ знаш да се то одржава на стадиону ЈНА, било би добро да и ти одеш, проћи ћеш се мало.“

-“ Их капетане , ја сам тамо био четри пута, а учествовао сам и на Првомајској паради. Знате да сам био средњошколац у Београду, а тамо смо безброј пута ишли на дочек државника несврстаних земаља. Боље би било да иду ови који то нису видили, мени то више није интересантно.“ – настојим избјећи ту тортуру.

-“ Тако се изговарају и старешине, а неко мора! Ја морам, а остали се изговарају овим или оним, па би желио да и ти пођеш, да ми помогнеш као страији војник, а повешћемо већину младих војника који тамо нису били. Ето, ради тога би желио да пођеш.“- сада ме моли иако знам да може наредити и тачка.

-“ А добро, ићи ћу, помоћи ћу Вам.“ – невољко се сложим.

-“ Добро, кога би ти предложио из наше чете?“ – пита он.

-“ Ове млађе из мартовске класе, Ви одберите.“ – нећу да наводим имена.

-“ Добро, креће се ујутро око осам, а враћамо послије цермоније. Храна ће бити спремљена, припази да то буде у реду, одужиће се то.“ – задужи ме.

-“ Биће у реду.“ – потврдим му.

Војни аутобус је из касарне кренуо око осам ујутро послије доручка, а ја сам претходно надзирао да се војницима спакују суви оброци за цјели дан. Као вођа пута био је капетан Констандинов, а ја сам му био десна рука. Војници су били из свих родова, а од наших везиста капетан је одабрао неколицину који тамо никад нису били и који су жарко желили да тамо иду и то виде уживо.

Сједимо на предњим сједиштима, капетан и ја, а иза нас Миодраг Деретић, радиста на обуци из мартовске класе, родом из Бања Луке, дипломирани правник, и десетар Крстић, који је прекомандом дошао из Крагујевца, из чије околине је и родом. По струци је, зна се, погонски машински инжињер из “Заставе“.

-“ Стићемо тамо око десет сати, ја би ишао до четри поподне посетити родбину, хоћеш се ти побринути за војнике. У четри ћемо се наћи код аутобуса, па ћемо колективно с другим војницима ући на стадион.“ – говори ми капетан Констандинов.

-“ Нема проблема, пустићу их да се разиђу до три, одредићу вође групица, а тада ће јести, пишати и идемо на стадион. Слободно идите, неће бити проблема.“ – обећајем му.

-“ Договорено, ипак припази да им се нешто не деси!“ – прикричи он.

-“ Ма неће, идите слободно!“ – енергично му обећам.

Он се умири, а јави се Деретић који је нешто начуо:

-“ И ја ћу водити рачуна!“

-“ Одлично, договорићемо се кад стигнемо тамо, ти, десетар Крстић и ја.“ – прихватим његову понуду.

Аутобус је возио преко Зрењанина и Панчева, па преко Панчевачког моста и Палилуле до паркиралишта у некој касарници близу стадиона ЈНА. Капетану показујем кроз прозор гдје ми је била средња школа, а он се лако орјентира јер је и он завршио Академију у Београду.

-“ Ето, и ви Бугари на тако миран начин освојиште Београд.“ – зафркавам га.

-“ Ајде, ми смо ка’ и ви Срби, иста вера, Светог Саву смо сахранили код нас и поштујемо га као и ви, а и без проблема се у свакодневној комуникацији разумемо, ма власт и они који је проводише нешто су друго, они су ради својих гузица свађали те народе. Ништа ново!“ – насмија се он.

-“ Зато сте и губили ратове против Срба!“ – шалим се.

-“ Ајд’ не зајебавај, једнако су нас Османлије уништиле, а Швабе куповали и свађали. По мени, да је било памети, одмах, на челу с Карђорђем су се требали ујединити сви јужнославенски народи од Јесеница до Ђевђелије и данас би у Европи водили главну реч! Али Османлије, касније и други са Запада су знали да је лако купити наше елите, те оне радише за ситне паре за њих, како у Бугарској тако и у Србији, ма и код других. Дивим се Титу што зна одржавати ту папазанију појединачних интереса и амбиција на окупу, ма шта о њему се говорило.“ – прелази он на озбиљно.

-“ И ја то мислим, он је успио што није прије њега пошло за руком многим другима, а да није вањских фактора постигао би још више. Има ту погрешних потеза, али све у свему кад се сагледа, заслужује ово што га се глорифицира.“ – окончавам разговор – “ А, ево нас, стижемо.“

Излазимо из аутобуса и одмах скупих око себе вонике:

-“ До три поподне сте слободни, окупљамо се тачно у три овдје, ни секунд више ни мање, а сад ми реците гдје ће ко и ко води екипу.“

И то би сређено.

Капетан оде својим путема, а мени се прикључише десетар Крстић и Деретић.

-“ Гдје желите момци убити време, како се орјентишете у Београду?’- питам их.

-“ Слабо, где оћеш?“ – слегну раменима десетар.

-“ И ја!“ – допуни Деретић.

-“ Ајмо до Славије, па ћу вам одатле показати гдје је шта, бар оно главно.“ – предложим им.

-“ Како ти кажеш!“ – чујем двоглас.

Град је био окићен заставама и паролама. Владала је ужурбана атмосфера, а омладине и дјеца мували се на све стране, чекајући да фешта на стадиону почме. Било је ту младих из сих крајева Југославије, како сам начуо по говору пролазећи мимо њих. И нас тројица смо се гегали до Славије, па Маршаловом улицом до Теразија и Кнез Михајловом до Калемегдана. Враћајући се застали смо у башти неког малог кафића да попијемо пиво. Дан је био сунчан, топал, онај зрелопрољетни, пун мириса из оцвјеталих паркова и дрвореда.

-“ Ви нисте никад било овдје, на овај дан?“ – питам их.

-“ Не, само сам гледао на ТВ.“ – вели Крстић.

-“ Био сам неколико пута, додуше накратко у Београду, али нисам био на данашњи дан.“ – дода Деретић – “ Као студенти, неке стручне екскурзије.“

-“ И на шта вам личи, и град и празник?“ – распитујем се.

-“ Град је огроман, а јели овако сваки дан?“ – пита Крстић.

-“ Београд је град с душом, мада ми се чини да се нагло развио, не развија се једнако у свим сегментуима. А и штошта би требало из њега дислоцирати по другим градовима односно дјеловима земље. Неки крајеви су ради њега запуштени.“ – разглаба Деретић.

-“ Истина је то, али не би рекао да је тако само ради Београда, већ и Загреба, Љубљане, Сарајева, Титоград и Скопља, нарочито откада ојача конфедерални уставни систем, али има ту и законитости које настају ради индустријализације и нарочито ради територијалне организације државе. Строга централизација вуче све у метрополу, парцијална децентрализација као што је код нас сада развија мале метрополице, а широка би тек развијала све подједнако. Али онда се рађа други проблем, јача се локална администрација, повећава њен обим, па кад се зброји у цјелину онда је има дупло више него у строгој централизацији. У свему треба имати мјеру, наћи праву “златну средину“, да се ефекти развоја осјете посвуда у држави. Ти си правник, познати су ти проблеми, а кад се још дода ЗУР и самоуправни систем управљања у привреди онда настаје права збрка надлежности у свакој сфери друштвеног живота или. Кад тад, мораће се то поједноставити, ем је скупо, ем споро и комплицирано.“ – настави се ја.

-“ Можда би боље било да не постоје републике већ неки окрузи, жупаније, бановине, покрајине, или како год да се зове, које би имале мање овласти од садшњих република, и сматрам да би тада било доста једноставније.“ – настави Деретић.

-“ Онда би било нпр. у Словенији били: Штајерска, Долењска, Горењска и Приморска, у Хрватској: Барања, Славонија, Загорје, Подравина, Посавина, Кордун, Банија, Лика, Кварнер, Истра, Далмација и Дубровник, у Босни: Бањалучка крајина, Семберија, Ливањски крај, Травнички крај, Сарајевски округ. Мостарски округ, Требинјски крај, у Црној Гори: Никшићки, Титоградски, Барски и Иванградски окрузи, у Србији: Банат, Бачка, Срем, Мачва, Шумадија, Неготинска крајина, Нишки округ, Пожаревачки округ, Ужички округ, Вранјски округ, Лесковачки округ, Врањски округ, Косово, Метохија, у Македонији: Вардарски, Битолски, Велешки, Охридски и Ђевђелијски округ. Наброја ја отприлике, то би требало разрадити на бази јединствених параметара: површине, броја становника, итд.итд. Али нешто крупније територијалне јединице је правио краљ Александар, па није ишло, надјачале су националистичке и сепаратистичке струје, нарочито из Словеније и Хрватске, а кнез Павле то још више разбуца. Ти знаш да је АВНОЈ направио федерацију народа, а не република, па се касније из истих разлога морало од тога одступити, а баш је тада било право време да се ојача и спроведе југославенска идеја. Сад смо ту гдје јесмо, ви правници и политичари свему дајете предност пред економијом, а мени као економисти је економија најприоритетнији критериј, она тражи што мање администрације и ванекономских утицаја, јер оне успоравју развој друштва.“ – образложих неке од теоријских могућности организације државе.

-“ А шта ми правници, ми само формализујемо политичку вољу и исту кад се легализира спроводимо.“ – брани он струку.

-“ Ма ајде, и ти знаш да право иде друмом, а правда шумом, и да се никада неће поклопити! А ви сте мајстори да се служите час с њим или њом, већ како вам одговара. Често вам је важнија форма од суштине, а не можеш негирати тврдњу да сваки лични објективни суд о некоме или нечему носи и дозу субјективности, ма колико се тај појединац трудио да буде објективан. А не можеш исто негирати да нисте баш популарни у народу, нарочито код сиромашнијих и немоћнијих, који су вам дали и популарне називе “фишкал“, “дерикожа“ и сл. И важите за најзатворенији и најбогатији слој друштва у свим временима и порецима, повезани с неком сопственом интересном етиком и измјешани свим и свакаквим слојевима друштва, од политике до криминала.“ – боцкам га рјечима.

-“ Ма није баш тако, као и код осталих струка има их који руше углед професије, ни мање ни више, а зато што радимо у тој сфери друштвеног живота више смо истакнути код јавности, више упадамо у очи. Форма је важна колико и суштина, она дефинише правила игре, и преко ње се долази до правог резултата.“ – брани се он.

-“ А како онда објашњаваш случај, да ти из праксе испричам, да за исти посао наплатите различите износе. У мом комшилуку биле две оставинске расправе с истим бројем наследнка, једна је била сиротињска, а друга богаташка. И наплаћени су различити износи, мада је и овај нижи био доста скуп. То ми је исто као кад би нас двојица ушла у трговину и платили различиту цену за исту ствар коју смо обојица купили, по некаквој слободној процени трговца о дубини наших џепова?“ – укључи се десетар Крстић.

-“ То је одређено тарифом коју одобрава држава, вјеројатно је вредност имовине била различита и они чија је вреднија више су и платуили, проценат од вредности, тако вам је то.“ – вели Деретић.

-“ Да, код вас је све по закону, а ви их кројите и доносите, па примјењујете. Хоћеш ми рећи да се они посланици који за њих гласају у скупштинама пуно у њих разумију? Па спорови, разних врста, трају годонама, а за написати пресуду треба вам времена као за докторски рад. Ми економисти морамо у року направити нпр. завршни рачун, иначе ето санкција. А замисли колико је то посла, нарочито код великих фирми, кад на њему ради даноноћно на стотине људи. Нисам чуо да је неки судија или адвокат санкциосан ради прекорачења рокова, а за економисте знам. Заправо јесам, баш неког адвоката из твог краја је кажњава краљ Александар када се овај борио за Бањалучку бановину која би обухватила Босанску крајину, Војну крајину и Сјеверну Далмацију.“ – насмијем се.

-“ А то је било ради политике, не ради права. Не воле о томе ни Срби говорити, поготову ови одавде који мисле да имају тапију на српске интересе, макар се односили на српски живаљ какји називају “пречанима“. Тако и кнез Павле даде Хрватима Дубровник који никада није био њихов териториј, а ни култура ни народ. То правдају оним временом и изнудицом, али платише “пречани“ тај потез крваво у дословном смислу рјечи.“ – оде на другу тему Деретић.

-“ Ајмо ми полако до аутобуса, време је.“- погледам на сат – “ Причаћемо о томе неки други пут.“

Код аутобуса су се на време окупили сви војници. И капетан је дошао на време па смо кренули на стадион. Био је полупун, а стално се са свих страна пунио новим придошлицама, који су као и ми унапред имали одређена мјеста и квоту. Из звучника су трештале час партизанске,час револуционарне, час бригадирске, а и понеке популарне омладинске пјесме арнжиране за ову пригоду.

Слет је почео тачно у секунд кад се Маршал смјестио на почасну трибину уз своју многобројну пратњу. Цјели стадион је одјекивао од пљеска, као да је све захватио делириј. А на терену свега помало да би се симболизирале републике, народи, класе, младост, пионири, братство-јединство, умјестност, спорт и шта све не, док не дође до финала кад се уз степенице успињао омладинац носећи у десници штафету с синтетизираним поздравима из свих крајева, свих народа и свих класа. Прочита он тих пар фраза, Тито се укратко захвали, а онда се заори и из звучника и из грла свих присутних:

-“ Друже Тито ми ти се кунемо…“

И свечаност је била готова.

Требало је доста времене да се дочепамо аутобуса, а још више да се извучемо из настале саобраћајне гужве. У Суботицу смо стигли иза поноћи.

-“ Како је било?“ – пита ме Горан.

-“ Као и прије, ништа посебно ново. Народ је честитао Маршалу рођендан, он се захвалио, и то је то! Ваљда си гледао на ТВ?“ – рекох му и одо спавати не чекајући одговор.

Advertisements