Секретар ООСК чете везе и извиђача, омалени црномањасти поручник из извиђача, није често сазивао састанке ООСК, а и оне које би сазивао не би дуго трајали. Прочитао би неки партијски памфлетић, под “разно“ нико не би има ништа рећи, и састанак би био готов.

Те недјеље ујутро рече да ће састанак бити сутра у осам и да се морају прочитати неки материјали послати “одозго“ и да се спремимо ако има шта под “разно“.

А тог дана врати се десетар Крстић од куће с одсуства и донесе пуну торбу што свињског и јањећег печења, кобасица, пршута, шунке и сирева, што препечене, као дукат жуте, шљивовице и црна вина у овећим боцунима.

Позва нас неколицину “старијих“ и по годинама и по класи “на чардак“ да се почастимо поподне , таква је жеља његових родитеља, и прикричи да не би случајно ишли у град кад овдје имамо свега. Јасно ми је било да се радило о породичној слави и да су његови на тај дан и на нас, његове другове војнике, као рођене, рачунали.

Горан, Сафет, ја, и од млађих по класи Деретић не одошмо на ручак, већ сачекашмо да оду официри на поподневни одмор и одемо “на чардак“, а тамо нас дочекаше професор географије Мирковић, црномањасти рано оћавјели Црногорац од Иванграда, који је тамо опслуживао радио фар, и десетар Крстић, као домаћин и одговорни за тај систем везе, а мало касније нам се придружи стажиста др. Милан из санитета. Чардак је био полудрвени торањ на врху Команде на два нивоа, у доњем су били уређаји, а у горњем антене и појачала и наравно, како се већ знају снаћи воници, неколико душека за опружити се и прикуњати када се укаже потреба. Ту нико није смио улазити без наредбе комаданта бригаде, ма који чин имао, јер су се преко њих одвијале све свакодневне комуникације, јавне и повјерљиве, тајне и шифроване и морала се ради тога поштивати строга процедура.

Крстић је одавно поставио сто, све саме шумадијске ђаконије, а нама препусти да се само смјестимо како нам одговара, ко на столицу, ко на кауч, ко на под, како му драго, па закључа врата са специјалним бравама.

– “ Моји славе Ђурђевдан као породичну славу, а ово је ради Видовдана, Свесрпске славе, и не само српске, већ тужног и величанственог дана свих словенских народа наших крајева. Тамо на Косову се историја окрену на нашу штету, ма нам тај догађај ојача дух без којег се неби одржали до данас. А ви то сви знате, школованији сте од мене, а ја само говорим онако како би савки Србин и православац рекао, школован или не. И преносим поздраве, захвалност и честитке мојих родитеља, браће и сестара, што сте ми добри и прави другови с пушком, који као рођени могу увек кад их пут нанесе навратити код нас као у рођену кућу. Е, па живели!“ – наздрави препеченицом.

-“ Славу слави, а комунист!?“ – рече Деретић – “Алал вјера!“

-“ Не сери мали, јебо те “теоријски“ комунизам у нашој варијанити, прочитај изворе: Маркса, Енгелса,Лењина и остале, у оргиналу, па ћеш видјети да наши доста одступају! А сјети се наших “дисидената“ из ’68, па они су више лијеви него званична догма. А човјек преноси поздраве фамилије и части нас као другове с којима дјели пушку и живот. Поштујем то више од икакве званичне догме јер сам сигуран да ће ми спашавати живот не штедећи свој ако затреба, као и ја његов!“ – плану Сафет.

-“ Ја јесам члан СК, плаћам чланарину и све ми се своди на то! Али поштујем свог деда, оца и њихову традицију, као и велика већина осталих, бар које ја знам.“ – поче се правдати Крстић.

-“ Доста о томе, захвали се својима и реци да ја као муслиман то цјеним више него да ми је рођена мајка направила.“ – одсјече Сафет.

-“ Ајмо даље! Члан СК не мора бити комуниста, он је члан, подржава и потпомаже ту идеју, али не мора се одрицати свега свога, традиције, фамилије, итд. Комунисти су “свећеници“ Партије, кратко речено. По мени је грешка направљена оног момента кад је КПЈ постала СКЈ. У КПЈ није било масовности, било је кандидирање, провјера, обука, омладинска база у СКОЈУ, а сада се у СК уђе како ко и кад хоће. Сјетите се “маспока“ и “либерализма“! Масовност је разводнила комунистичку идеју и акцију. А оставимо ми то, ту смо да се провеселимо како и треба за празнике и испоштујемо домаћинову вољу!“ – настојим покренути неформалну атмосферу.

Оћуташмо заузети јелом и пићем. Не зна се шта је љепше, да ли јела, колачи или пиће. У сваком залогају или гутаљу се осјећа шумадијса душа и љубав куварице.

Док смо пили каву рекох им:

-“ Сутра имамо Састанак ООСК, јесте ли обавјештени?“

-“ Знамо, рекао нам секретар.“ – потврдише углас.

-“ Биће ка’ и досад, читање и ћао, као да је код нас све у реду!?“ – коментарише Деретић.

-“ А шта би ти, отпилај ову годину што мораш као и остали и вози даље.“ – вели му Горан.

-“ Требало би рећи да официри требају више струке предавати и увјежбавати, ово што учимо је оно најминималније, а ја би, кад сам већ ту, хтјео научити што више.“ – разјасни он.

-“ Ко ти брани, ено ти у кабинетима приручника за све, па читај, учи, вјежбај, имаш времена.“ – кажем му.

-“ И ја сам сам оно прелиставао, ма има тога и превише, а не можеш ни за све уређаје бити специјалиста, да и хоћеш не би могао научити све за шест мјесеци обуке.“ – дода професор Мирковић.

-“ Ја ћу нешто о томе рећи на састанку! Ма људи, па ми нисмо ни пуцали из оних наших пушака, а да не говорим да би требали знати руковати и пиштољем и РБ и пушкомитраљезом и још штошта тога.“ – упоран је Деретић.

-“ Схвати момче да си ти дио, малени дио, ове огромне машинерије која се зове Војска. Нема више универзалних војника који знају све. Буди ти добар као тај дјелић, а надај се да су они који рукују том машинеријом добри мајстори, па ће све бити у реду.“ – настојим указати на тимски рад – “А шта ће теби радисти пушка или митраљез? Нас везисте настоје уништити прве да онеспособе командовање, па ако преживиш имаћеш и вишак пушака и митраљеза!“ – додам смијући се.

-“ Тако је! Прва ракета, бомба или граната би дрмнула овдје на “чардак“, а онда по радарима и радиостаницама. Логично, уништиш везе, а онда направиш збрку у командовању, успориш непријатеља, и даље што слиједи. А да би се о томе могло више учити, вјежбати, па могло би.“ – разјасни Мирковић.

-“ Ја ћу мало о томе, не могу ми ништа, то је партијски састанак, критика и самокритика је дозвољена, а ви ме подржите.“ – тврдоглаво ће Деретић

-“ Не претјеруј, настој им дати до знања да се мало тргну, али немој да их добро очепити, јер ће се осветити и на теби и на осталима, не траје партијски састанак вјечно.“ – савјетује га Сафет – “ А ми ћемо бити уз тебе, ако те они буду хтјели “орибати“.“

Ту смо се задржали докасно, разглабајући о свему и свачему, скоро је била поноћ кад смо се вратили у спаваоне.

Ујутро је састанак ООСК почео на време. Секретар је прочитао неке мјере и задатке од Конференције СК ЈНА и требало је бити филозов и данима проучавати материју да би се тачно знало шта се хтјело рећи. А тада се, на изненађење већине која је већ сматрала састанак завршеним, јави Деретић за дискусију под разно:

-“ Желим указати да се обука не одржава у потпуности како је предвиђено планом и програмом. Предавачи су нам углавном старији војници или подофицири, док поручник и капетан су рјетко предавачи. Мислим да би требало да се боље обучимо како у руковању тако и о техничким карактеристикама уређаја како би их у случају потребе знали поправити, а и да се више обуке обавља на терену него у кабинетима. Такође, мало смо се бавили пјешадијском обуком, осим саставити, раставити и очистити пушку више ништа не знамо, нисмо ишли на гађања никаквом муницијом, а не познајемо ни друга пјешадијска оружја. Ето толико!“ – заврши он.

Официри се уозбиљили, а подофицири гледају у под. Наста одужи тајац, а онда се капетан Констандинов заљуља на столици:

-“ Ти војниче си ту тек пола обуке, оно што те треба научити за твоју дужност се постепено дозира и за шест месеци, колико је предвиђено, бићеш у потпуности обучен. А што се тиче техничких карактеристика уређаја нити вас треба о томе обучавати нити је то могуће за тако кратко време. Ми имамо мајсторе и радионице који се старају о исправности, а ту су и старешине које знају доста о томе. У вези пешадијске обуке могу само рећи да ћемо ових дана ићи на бојево гађање, а и на полигун за гађање ручним бацачем кумулативним минама, те вршити обуку о протупешадијским минама и ручним бомбама. Треба стрпљења, све се одвија по плану, а ти настој научити добро радиотелеграфију и наш и твој задатак ће бити успешно обављен.“ – настоји се извући капетан.

-“ За такву обуку коју ти предлажеш и нас критикујеш да је не спроводимо како треба није довољна ни Академија! Буди успешан у оном за шта се обучаваш и то је довољно!“ – оштро одсјече поручник Ивков.

Да се не завши контракритиком Деретића и “прањем“ његових добронамјерних примједби коју сам наслутио по тону поручника и изгледу лица капетана јавим се за рјеч:

-“ Ово је партијски састанак и овдје смо сви равноправни, а свима нам је циљ да извршимо своје дужности што боље. Деретић у понечему има право и не треба његове рјечи примити као злонамјерне. Ево, нпр. сви знамо да уз сваку радиостаницу иде одређен комплет резервних дјелова и алата, е па другови старешине не тражи он да га учите о струјним колима, електромагнетним валовима, осцилаторима, кондезаторима итд. већ да зна употребити те резервне дјелове, ако се деси неки квар на терену. Мени је лако, ја сам завршио техничку школу и знам понешто о томе, а онима који не знају ништа ви требате разјаснити: овдје се отвара, овдје тестира, овако мјења лампа или кондезатор и слично. Нема мајстора на терену, старешине могу бити недоступне, а радиста би требао знати да угради те резервне дјелове које има у комплету. Тако и о акумлатору, агрегатима и другој радио опреми. А да би требали и више пјешадијске обуке неби шкодило, ваљда требамо знати поред пушке руковати пиштољем, пушкомитраљезом и ручним бацачем, те бацати ручне бомбе, и избјегавати нагазне мине, а то се најбоље учи на полигону. Знате сви да је и брзина реакције некад одлучна да се добије предност и обави задатак. Тако је другови официри, ви да обучавате, ми да учимо, воље и труда треба с обе стране.“

-“ Миле ниси у праву, од радисте се тражи да зна да прими и преда телеграме и достави на одређено место, а све остало је брига других, који исто тако требају добро знати свој посао. Тимски се ради и у њену се зна ко командује,а ко извршава. Тако је задатак старешине у оделењу, воду, чети да обезбеди брзо и ефикасно функционисање тог тима! А нас везисте штити пешадија, извиђачи, тенкисти итд. То је њихов задатак!“ – поручник одбија све примједбе.

-“ Направимо цигарет паузу, па ћемо се после ње договорити.“ – предложи секретар.

Сви устадошмо и изађемо на ходник. Запалим цигарету и наслоним се на сошке, а поручник Ивков још црвен у лицу ми приђе:

-“ Шта ти је, шта га браниш, нека схвати да је овде војник и да овде нема самоуправљања!“

-“ Шта сте и ви на крају срца, да нисте дигли тон све би се до сада окончало, а немојте ме вући за језик, знам и ја загаламити, па прочитао сам и ја наставни план и програм обуке. Хоћете да га узмем и да читам тачку по тачку и да анализирамо шта јесте,а шта није обављено.“ – кажем му мирно.

-“ Нећеш ваљда!?“- избечи се он.

-“ Ако будем морао, хоћу! Спустите лопту, мало самокритике не би шкодило.“ – цинично се насмјешим.

Пауза се заврши и капетан одмах узе рјеч пошто је саслушао шапутање поручника:

-“ Истина је да није у потпуности испуњена динамика обуке, али сад су почели лепи дани и то ће се надокнадити. Већ сутра се иде на полигон за обуку на РБ и око мина и ручних бомби. А данас ћу видети кад можемо извршити бојево гађање на Растовачи. Такођер ћемо показати како и када се користе резервни делови из комплета, што у кабинету, што на терену. Добро је да смо се о томе разговарали. А ви мало прелистајте ове приручнике, лакше ће свима бити.“ – помирљиво ће он.

-“ Јавља ли се још ко под разно?“ – збрза секретар.

Сви шуте, и он устаде и закључи:

-“ Састанак је завршен.“

 Већ сутрадан послије доручка смо ишли на полигон, носили смо моделе нагазних мина, ручних бомби, РБ и школске кумулативне мине. Ту су заставник Драгаш, водник Јовичић и поручник Ивков.

Прво смо се обучавали гађати неки стари тенк кумулативним минама с ПАП-овке и са ручним бацачем. Пет минута теорије, симулације и мјера заштите, а тада треба практично:

-“ Ајде Миле! Да те видимо!“ – поручник ће.

-“ А, не, не! Хоћу да видим како се то практично изведе, послије Вас и водника ћу ја. Заставника Драгаша нећемо мучити ради костију. Па ваљда сте насљедили војничку традицију, старјешине су командовале “За мном!“ , а не “Напред!“ и остајале на репу.“ – одбијам.

-“ Ајде не зајебавај, ево ја ћу!“ – скочи се водник, узе ПАП-овку, и монтира мину и опали. Контра удар га баци на земљу, а мина запраши код тенка.

-“ Ух, јебате, ово дрма!“ – отпуну дишући се из прашине.

-“ Ниси заузео добар став, ево, овако се то ради!“ – напува се поручник.

Намјести се по правилима како нам је објашњавао и понови се скоро иста слика, он заврши од контраудара у прашини, али тенк би погођен у гусјеницу.

-“ Одлично поручниче, тенк је уништен, а за тртицу није важно!“ – насмијах се.

-“ Ајде сада ти, скини те наочаре да те не повреде, и пази! Дрма брале!“ – водник Јовичић се клибери.

Узмем своју ПАП-овку, монтирам мину на тромлон, уђем у ров и затегнем ремен око љевог лакта, подигнем тромблонски нишан и циљам, све време притискајући кундак чврсто уз десно раме и ослањајући се ногама у положај да ми контраудар амортизирају. Нисам скидао наочаре, гађао сам у гусјенице испод мотора тенка. Окидач вучем кажипрстом док сам остале прсте смотао ка длану да ми котраудар не би озљедио или ишчупа прст из шаке.

Окидач цакну, прст излети у истом трену, кајиш око лакта се затегну, а кундак удари о десно раме, цјело тјело ми се затресе од рамена ка стопалима, али оста на мјесту, тек се стопала помјерише тамо-амо у неколико ситних трзаја.

-“ Оде тенк, погоди га на право мјесто, браво!“ – крикну заставник Драгаш.

Отресем главу и правим се важан:

-“ Тако се то ради!“

-“ Браво, оста си на ногама!“ – признаје водник.

-“ Свака част, добро си то извршио.“ – ни поручник не оста њем.

-“ Ма, мало среће, мало памети.“ – рекох.

-“ Е, сад момци идемо редом, све сте чули и видели, уђите у ров као Миле, тако и треба јер морате замислити да се тај тенк креће и гадно пуца и топом и митраљезом, а ваше је да га онеспособите и спасите себе. Ајмо по реду!“ – заповједи поручник.

И сви се изредаше, већина их је завршила у прашини, али се извршило “ватрено крштење“ и сви су били задовољни.

Слично је било и с кориштењем РБ-а, али пуно, пуно једноставније и лакше. Тада се пребацишмо на други дио полигона и научишмо теоријски и практично употребу ручних бомби. Бомбе су биле “школске“, али се прцедура одвијала као да су бојеве.

На вишенамјенској ледини смо учили о нагазним минама, од тенковски до протупјешадијских разних врста и намјена: “паштете“, одскочне, магнетне,дрвене…, и схватили колико те “играчкице“ могу боли нањети и ономе који их само “погледа“, до фамилија чији је несретник члан и имао “срећу“ да их сретне на путу.

Шутке смо се враћали у касарну на ручак, ко зна шта коме и какве мисли су се у глави ројиле, мада сам био сигуран да су биле гадне и крваве.

 На постројавању за дневну заповјед смо сазнали да се сутра иде на Растовачу на бојево гађање. Идемо “Дајцом“ и кампањолама под пуном бојевом опремом.

-“ Јебем ти Растоваче, од Јесеница до Ђевђелије свака касарна има своју Растовачу!? Па, није ми јасно како се то име провлачи свуда!? Ја знам зашто се то зове тако код мене у крају, то је ‘растова шума, добра шума од љепих ‘растића које људи одгајају, а корисе их у задњој нужди, кад замете задуго или кад се праве бачве за вино, ракију или кисељење купуса, те тељиге, јармове и коњске или воловске карине, граде куће и штале за греде и сапоне, али зашто се тако зову свуда? Не храстовача нег’ баш Растовача!?“ – мудрује заставник Драгаш.

-“ А колко’ рјечи заставниче тамо у крају код нас почиње с “х“, мало, да се не могу ни сјетити?“- јави се Мехо.

-“ Не знам ни је, то уведоше у писмо, а оно се код нас појави кад неко кашље или кише.“ – насмија се Драгаш.

-“ То Вук покупи од муслимана, оних из касаба, који и остале гласове умекшавају и пјевуше, муку имају с “ч“ и “ћ“ и осталим тврдо-меким сугласницима, па ето, нека и’ , да буде вук сит и коза цјела, кад имамо заједнички језик.“ – јави се Деретић.

-“ Па мора се наћи нешто заједничко, тамо дати, тамо узети, одбити и прихватити, врало важно кад се ионако разумијемо, река’ ти Растовача или Храстовача.“ – рекох им – “А оставимо се круха, крува,хлеба,леба,хљеба, љеба, лингиствима да и они од нечега живе.“ – шалим се.

Цјелу ноћ је падала киша, а ујутро се дигла магла. Није нам тако време било по вољи, али шта се може, и по такву времену треба извршити гађање. А кад смо сусрели пјешадинце како се пјешке, блатњави и уморни враћају с ноћног марша од тамо, би нам лакше.

Стрелиште је био посред храстове шуме, с рововима за све стрељачке ставове, кружне мете су биле постављене на 200 метара, а грудне на 400 метара. Прво смо гађали кружне мете. Старешине су се строго држале процедуре. По десеторица смо заузимали лежећи став, а четни евидентичар би тада подјелио сваком по пет метака. На команду:“Пуни!“ пуни ли смо пушке,а на комадну “Паљба!“ почињали гађати. По што би испуцали свих пет метака позивани су показивачи и они би знацима бројали поготке у мету.

Настојао сам да будем што прецизнији и чекао би да вјетар одагна навиљак магле, а на крају испаде прилично добро.

Показивач је показивао: 9, 8, 9, 7 и 1о, што је износило укупно 43 круга. Установило се да смо ми старији били доста бољи од млађих војника, што заставник Драгаш протумачи:

-“ Ипак је доста значила права предвојничка обука.“

Након тога се гађала грудна мета и ту сам имао свих пет погодака. Испао сам међу најбољима, по резултату одмах до једног телефонисте који се у цивилству бавио спортским стрељаштвом.

-“ Добро је, да је ведрији дан сигурно би било још боље!“ – закључи поручник.

-“ Да видимо како гађате ви професионалци?“ – кажем му.

-“ Е, па може, бићемо пуно бољи од вас!“ – сигуран је поручник.

А нису били, били су и поручник и капетан и заставни и водник по резултатима као и ми.

-“ То је ради пушака, ми нисмо знали како која заноси као ви.“ – правдају се.

И тада се показало да су ПАП-овке доста прецизније од АП-овки, како се и до тада говорило.

А онда повратак и чишћење оружја и то више пута, јер је капетан позвао оружаре да га добро исконтролирају, а они су видили што ми нисмо никако могли уочити, па чисти поново док год они не буду задовољни.

И тако ангажираност старјешина на обуци потраја неколико дана, а онда опет поче по старом, заборавило се на партијски састанак ООСК.

Advertisements