Дошло је љето, обукли смо по војничком календару љетне униформе, а моја екипа је скоро сваке недјеље ишла на терен, стално неке вјежбе или маневри. Мени лично је то одговарало, боље и тако него се усмрдити од досаде у касарни.

А тада остадох сам у екипи. Десетар Димитријевић оде кући, одслужио је своје, а Мехо оде у прекоманду. Сада смо ја и заставник Јере били цјела екипа. Врло важно, за оно што смо радили и тако нас је било превише.

Те вечери ишли смо на вјежбе на салашима код Карађорђева. Извиђачи су имали своје вјежбе орјентације и извиђања, а ми смо као везисти били веза са бригадом. Неш’ посла! Јере је возио, а ја сам се бринуо за логистику за обојицу. А то је значило да има хране и пића у свако доба, о добрим мјестима за спавање да се не говори. Радио и телефонска веза је била рутинска ствар и увјек у функцији.

Кампањолу смо паркирали и маскирали у некој удолици на рубу салаша, уз мали извор, а на благој узбрдици монтирао сам шатор, донио неколико бала јечмене сламе и преко ње бацио шаторска крила, а тада вреће за спавање.

-“ Боље него у хотелу!“ – похвали ме заставник Јеротијевић – “ Водиш рачуна о мијим костима.“

-“ Фале нам једимо женске!“ – зафркавам га.

-“ Теби да, мени сад сметају, нек’ иду кврагу, све им мораш десероструко платити, на овај или онај начин, чекај, доживићеш ти то, нећу да те плашим унапред.“ – кисело ће он.

-“ Из историје се зна, кад су жене имале већи утицај или држале власт, да је било најгорих кољчина или претумбација у друштву. Можда је то истина и на микро и на макро плану шта кажете.“ – кикоћем се.

-“ Смеј се, смеј! Кад ти уђе под кожу готово је! Извикано је да су жене слабији односно њежнији пол. Врага, то је највећа обмана која постоји. Ем командују, ем мање раде, а дуже живе. Ми мушки смо наивни јунаци, а оне то знају користити. А шта да те учим, научићеш ти то као и ја и они прије мене и послије мене на својој кожи. Ваљда тако мора бити! Него, дај ми твоју ПАП-овку, сад ће сунце заћи, идемо ја и капетан у малу шетњу, а ти заложи ватру, нека буде доста жара.“ – насмјеши се загонетно.

-“ Ево је, носи мало горе удесно преко триста метара, равнајте према томе нишањење, за по цртице.“ – пружим му поуаутоматску пушку.

-“ Спреми жар и ћути!“ – рече полугласно с кажипрстом на устима.

Укључим радио – прјемник и гласно постим звучнике. Долина је одјекивала од музике док сам палио огњиште, а од дима се разбјежаше комарци. Као радисти ми не промакоше два пуцња из даљине, а то ми би знак да још јаче распалим ватру.

-“ Ето ти их враже, овдје ће се срнетина граделати цјелу ноћ!“ – помислим, знајући за официрске баханалије.

У први сумрак вратише се заставник Јере и капетан Констандинов, опотили се од терета у пластичној врећетини.

-“ Дај нож и воде ми додај!“- стење Јере.

Код извора он одра срндаћа и разреза месо, а остатке закопашмо у грмље. Разгрнем жар и ставимо овеће комаде на печење на провизорним граделама. Мирис печења се рашири по околини, а на леђима осјетих бодење погледа извиђача који су кусали војнички пасуљ код пољске кухиње. Недуго затим се почеше окупљати официри из Команде, а ја и Јере их послужујемо ракијом из наших залиха.

-“ Платиће они ово, и то масно!“ – шапну ми Јере.

Однекуд се ту створи и вино и пиво. На мекој младој трави су се ваљали официри, ждерали печену срнетину и локали вино и пиво, на чинове се заборавило.

-“ Ех, мој заставмниче, оде нам Војска!?“ – рекох Јери док смо гасили ватру.

-“ Не само Војска, оде и оно на чему она стоји! Како је било кад сам дошао, а како је сада, ехе, хе, добро је да идем у пензију. Онда смо били гладни, јели шта и војници, а гледај данас, борба за чинове, положаје и стандард! А ово није ништа према ономе што чине они “горе“. Добро је да идем у пензију.“ – пробада ме забринутим погледом.

-“ Добро је да је Маршал још жив, а послије?“ – рекох.

-“ То и мене тјеши, али послије његове смрти биће свашта, осјећам то!“ – сложи се он.

Кад је одјутрило кренуше двије кампањоле у обилазак терена за сљедећу вјежбу. Све официри, само ја без чина, обичан војник. Ту сам да одржавам везу, ако неко зове да се јавим или пошаљем поруку ако ми је дају и нареде. Возимо се тамо-амо по селима и слашима, негдје нас поздрављају, а негдје се праве да нас не виде.

Око три поподне стајемо у центру овећег села, у хлад испод брестића паркирамо кампањоле. Официри одоше у биртију преко пута, а ја доливам уље у мотор кампањоле и агрегата.

Прилази ми окошта старица, висока, прогрушане косе испод бјеле мараме:

-“Сине, муче те, гузоње одоше локати, а ти ради!?“

-“ Није стрина, морам ово ради машине, па ћу и ја за њима.“ – рекох јој – “ Позвали ме.“

-“ Их, говна! Снајка долази ‘вамо!“ – викну кроз полуотворену дворишнуи капију.

-“ Шта треба нано?“ – кроз капију провири млађа жена.

-“ Донеси ракију, каву, нешто за мезе, пиво, видиш да имамо госта, војника!“ – заповједи јој она.

Сједе она у хлад на дрвену уличну клупу и позва ме:

-“ Сједи ти ође код мене синовац, лако је за те после. А одакле си ти?“

-“ Из Далмације, Буковице, Кистања, чини ми се да сте и Ви отамо, по стасу и лику.“ – насмијем се.

-“ О срећо моја, јесам боме, дошли смо ‘вамо послије Другог рата, од Међеђе, у колонизацији.“ – стисну ми мишку – “Позна ја, наше дјете.“

-“ Па добро Вам је ође, јесте ли се привикли?“ – рекох ради реда заносећи по буковачки.

-“ Никад! Рекла сам да ме тамо саране, и чојека сам одвела тамо. Слађи ми је тамо залогај пуре него ли ође најљепши колач. Дроб је пун, но душа празна!“ – засузи она.

-“ Немој стрина! Дјеци је боље, а шта би тамо у камену?“ – тјешим је.

-“ Есте, знам ја то, ма ви сте млади нешто друго, вама сведно ђе сте да сте, али за ме није. Шта сам старија то сам жељнија оног камена, буре и драче. Тамо ми је сваки дан бијо дукчији, а ође увјек исто, равно, магловито, а никако. Дај снајка, овај је наш!“ – показа руком снаши гдје да спусти послужавник.

Нали бићерин ракије:

-“ Неби смјела,али богме оћу с тобом, синовац мој, па куд пукло да пукло!“

-“ Живили сто година, стрина!“ – наздравих јој.

На послужавнику се пуши кава, колачи избечили очи, а снајка испред нас стоји у ставу мирно.

-“ Једи сине, једи, јеси ли гладан, ‘ране ли те ови?“ – пита ме старица.

-“ Ма ништа ми не фали, сит сам, обучен и досадно ми је, још мало па ћу почети радити.“ – велим јој – “ Ускоро ћу кући, одслужићу до јесени.“

-“ Ето видиш снајка, видиш ли шта су наши људи, одма мисле на поса, неда да га други рани, благо мени, зато и опстајемо. Једи сине, једи, не туђи се!“ – нутка стално она.

Снајка се не миче, само мјења боју и ћути.

-“ Миле, долази!“ – виче преко пута водник Јовичић.

-“ Дођо Свето!“ – одговорим му енергичним покретом руке, а он љено послуша.

-“Ова стрина је из нашег краја, из камена.“ – рекох му кад приђе.

Он се наклони, а стрина га поздрави:

-“ Ви тамо лочете, а њега оставили ође, не ваља то!“

-“ Чека га тамо ручак и пиће, неће му стрина ништа фалити!“ – правда се он.

-“ О, шта ме то гане кад чујем “стрина“, ође не знају ни то, само “госпођо“ и тако некако, враг и’ зна.“ – осмјехује се она – “Свакоме си туђи, и комшији, и дјетету и намјернику.“

-“Тако је то стрина, модерна су времена, свак се увлачи у се, мучи своју муку, нема се времена за дружење, акамоли да се помогне некоме.“ – велим јој и на брзину срчем каву.

-“ Не ваља то дјецо, ништа се не може сам! Све вам се чини да је тако боље, а богме није! И у шуми расте мјешано дрвеће, од дебла- страца до дјетета-младице, испомажу се, како неће људи!? Најтежи су разговори са самим собом! А и прасад слађе једе из заједничког корита. Љепо то све пише у Библији, ма се на то заборавља. Доћи ћете ви на то, ма биће касно, имаћете сазнања, али неће бити снаге, остари се.“ – тихо ће страица.

-“ Ваљда, шта је ту је, ајде Миле.“ – пожурује водник Свето.

-“ Ајте, ајте, дјецо знам ја да ви морате, сретни били!“ – старица ће некако из даљине, с другог свјета.

-“ Хвала стрина, хвала госпођо, на части.“ – наклоним се обема па пређемо цесту.

У кафићу су официри спојили столове, пију аперитив, можда други или трећи. Заставник Јере ме пита шта је с кампањолама:

-“ Пуно уља цури код чепа картера, треба сваки час дољевати, изгледа да је тамо пукао вар. Ваљда ћемо стићи до базе, имамо доста уља у резерви, два канистра.“ – велим му.

-“Ваљда, но, шта си се задржа?“ – весело ће он.

-“ Частили ме кавом и ракијом и колачима, нека моја земљакиња, старица.“ – рекох.

-“ Дај га кврагу, да је оста и снаша би пала, заруменила се ка’ булка!“ – смије се водник Јовичић.

-“ Види, види, боље би ти било да си тамо оста!“ – зафркава ме капетан Констандинов.

-“ Немојте тако, те су ми као род, колонаши из мог краја.“ – браним се.

-“ А ко ће него свој своме!“ – укључи се капетан прве класе Грујица.

-“ Можда је тако код вас у Црној Гори! Ми из Буковице смо мало по томе друкчији.“ – промрмљам и зашутим. Схватам да нема смисла протусловити официрима и аперитивима.

И они ошутише и пређоше на другу тему.

Касно навече смо се вратили у логор, официри су наставили банчити, а ја се испружио на помоћном командном мјесту испред шатора. Дуго, дуго сам бројао звјезде, а онда сам, некако у зору, осјетио да се поред мене извали заставник Јере и одмах захрка.

-“ Кава заставниче!“ – гурнем чизмом у слабине заставника Јеру – “Скоро је грануло!“

-“ Ух, мајку му! Није ово више за мене, у пензију ћу.“ – он се тешко подиже у сједећи положај.

-“ Мамурлук, боли глава!? Хоћете ли клин клином?“- насмијем се.

-“ Имаш, дај прије каве!“ – хитро прихвати боцу ракије, повуче добар цуг и отпуну мрштећи се. – “Стварно идем најесен у пензију ти си ми задњи војник и, без хвале, понајбољи од безброј њих у каријери ми.“

-“ Није ваљда, а шта ћете у пензији?“ – рекох му, није ми до ласкања.

-“ Стан ми је у Суботици, имам нешто очевине у Шумадији, тамо ћемо ја и стара, а дјеца су ионако одавно у Београду, самостална. Мјењаћу стан за Београд и оставити њима, а ја и стара ћемо имати пензију, држати пар кока, обрађивати малу баштицу за себе, обновити шљивик и правити пекмез и пећи ракију. Сит сам града и гужве, наредби и униформи, родио сам се као сељак, такав ћу и умрети. То ми је жеља, нека само здравље послужи.“ – пијуцка он каву.

-“ Није то лоше, тако и ја планирам, ма то је за мене још далеко, далеко.“ – велим му.

-“ Схватио сам с временом да блато с опанака не могу за живота отрести, да се не могу препородити или се правити да јесам, па чему то, буди оно што јеси, а нека се деца, друга генерација господе, то њима више приличи. Мени је доста и ово, не можеш од мене направити нешто више, а ја сам стварно кренуо у живот од нуле. Тако је то, мој војниче.“- уста он и одложи ћикару – “ Јели ко звао?“

-“ По плану, јавио сам се, сада шуте.“ – рекох му.

-“ Буди ту, одо ја горе код капетана да видим који циркус данас спремају.“ – одгега он уз благу узбрдицу.

Ту смо пландовали још неколико дана, па се вратили у касарну, пресвукли веш, окупали се, па поново на терен с пјешадијом, тенкистима или инжињеријом. Било ми је тако драже, време је брже пролазило.

Advertisements