Пред крај јула , негдје око десет ујутро, срете ме поручник Ивков на ходнику кад сам се враћао с радиостанице на којој сам вршио на РТУ-100 провјеру везе с потчињеним јединицама и упита:

-“ Јел’ све у реду?“

-“ ОК 4, добра је чујност.“ – рекох стандардном кратицом из радиотелеграфије.

-“ Шта сад имаш у плану?“ – упита тише нагињући се лицем према моме.

-“ Ништа, нешто читати.“ – рекох му.

-“ Ево ти паре, донеси литру вотке.“ – шапну.

-“ Добро, одмах ћу.“ – узмем паре и кренем онако с упртачима и радној униформи између хангара к споредној капији касарне на коју се излазило на споредну цесту и према полигону и спортским теренима.

-“ Где ћеш?“ – пита ме стражар, по правилу ме не би смио пустити без одобрења дежурног стрешине или командира страже.

-“ Идем ту у дућан по пиће, за старешине.“ – намигнем му.

-“ Ајде “стари“.“ – схвати о чему се ради, ваљда нисам од јутрос први, и насмјеши се.

Трговина је била двјестотињак метара од капије у некој приватној кући и средњовјечна трговкиња и не питајући одмах крену по вотку и стави је на тезгу.

-“ Откуд знате?“ – зачудим се.

-“ Их, откуд знам!? Па док видим војника с упртачима знам да је по њу дошао за оне гузоње, а ако му треба и још нешто онда он сам пита. А они пију само вотку, да не даше из уста ка’ од ракије или неког другог пића.“ – насмија се она – “ Ти си сигурно нови?“

-“ Нисам, још мало, па кући.“ – велим јој – “ Али сам нови на овом послу.“

-“ Е, сад знаш и то.“ – окељи се она и наплати.

Ставим флашу испод блузе под мишку и кренем назад. Усусрет ми долазе двије Циганке-дјевојке, око двадесетак година, њишући љено и нападно куковима, у тјесно припијеним љетњим хаљинама и скоро провидним блузицама, у јаркоцрвеним сандалама с високим штиклама и јако накарминисаних усана.

-“ Здраво бато, где журиш“ – једна упита, а друга се изазовно кељи.

-“ Баш нигдје, а ви с посла или на поса?“ – насмијем се.

-“ Ми радимо нон-стоп, хоћеш ли?“ – упита она друга дуге гараве коврчаве косе.

-“ Би, али немам шолди, та видите ли да сам без икаквих чварака.“ – шалим се.

-“ Имаћеш попуст, у по цене, шта ти је два пива“’- упорна је она.

-“ Ух, два пива, а знаш ли шта она заначе по овој врћини!? – погледах у небо – “ Нема ни за пиво ни за такве љепотице.“

-“ Ајде, биће мукте, частићемо те и пивом, бирај коју ћеш.“ – рече она прва.

-“ Ајме, из горег у горе, па како да бирам кад сте обе љепе!? Најрадије би обе!“ – помилујем им бокове.

-“ Ето сад, па ајде с обе, мукте! Частимо и пивом, кол’ко оћеш!“ – прасну у смјех она друга.

-“ О јебемти, … “ – сустежем се ја – “…имам још два проблема, већи и мањи…“

-“ Шта је сад, какви проблеми?“ – прекину ме ова прва.

-“ Први је да ми се сломила кост у ђоки, а други да ми је ту скоро једна ваша “сестра“ посудила тришу.“ – скуњио се ја.

Обе прснуше у грохотан смјех.

-“ Не зајбавај бато, па наврати кад те воља, понуда остаје, у ону кућу тамо.“ – поврати се она прва.

-“ Хвала, да вас бато цмокне, кад не могу ништа друго.“ – пољубим и једну и другу у образ.

-“ Одакле си, бато?“ – упита она друга.

-“ Далматинац, секо.“ – велим јој.

-“ Их, гори си од нас Цигана!“ – насмијаше се обе.

-“ Враг ће га знати, ма липе сте, сриће ми!“- пљеснем их благо по гузи и кренем својим путем. Окренем се након десетак корака, а оне су још стајале на мјесту и кикотале се гледајући за мном:

-“ Наврати…“ – махнуше рукама на поздрав.

Стражар је стајао уз довратак капије и гледао мој сусрет с цурама, па кад приђох упита:

-“ Шта оће оне?“

-“ Тргују бато, продају пичку, и могу ти рећи да нису ни скупе, можеш се погодити, пиву двије.“ – насмијем се.

-“ О, не би било лоше истрести се!?“ – он ће.

-“ Можеш и комбинирати, једну или обе, с трипером иил без њега, па шта волиш.“ – смијем се. – “ Ено она кућа тамо.“ – покажем му руком.

-“ Е, јеби га! Да ми ниси то рекао можда би и отишао с друштвом.“ – спласну му воља.

-“ Како ‘оћеш!“ – напустим га.

Вотку донесем у зборницу, тамо су се ладикале све старешине и гледајући поручника застанем:

-“ Ма дај, вади то!“ – насмија се он мојој уздржаности.

Извадим боцу и ставим на сто и кренем назад.

-“ Стани мало, попи пиће с нама.“ – капетан ме заустави – “Поручник части, добио бебу.“

-“ Честитам!“ – пружим поручнику руку.

-“ А не питаш шта је?“ – ускочи водник Јовичић.

-“ Шта ћу питати кад знам!“- насмијем се.

-“ Знаш!? Откуд?“ – насмија је заставник Јере.

-“ Кад се роди беба онда је то ћерка, а кад се рпди син онда се не каже беба.“ – насмијем се – “Тако је бар код нас.“

-“ Ето видите да сам у праву, тако је тамо код нас.“ – ликује водник.

Попијемо пиће у здравље и напредак мале, а тад ме капетан упита:

-“ Миле што ти не користиш допуст?“

-“ Па, користио сам кад сам се женио, није фер да још драњчим.“ – рекох им.

-“ Поштено од тебе што то цениш, били отишао сада пет дана?“ – насмија се.

-“ Тешко жабу у воду натјерати!?“ – насмијем се и ја.

-“ Онда ћеш ићи кад се врати Нијаз, то значи прекосутра. Написаћу ти наградно.“ – потврди он.

-“ И заслужио је, да су овакви сви војници нама би посао био пјесма.“ – похвали ме заставник Драгаш.

-“ Истина, одличан је војник!“ – придружи се заставник Јеротијевић.

-“ Па како нећу бити, и ја сам школован за униформу, иста је то мука.“ – велим им.

-“ Зато си се лако и уклопио од првог дана. Униформа није заништо измишљена од давнина.“ – дода капетан – “ А били ти мога попдне сређивати ову зборницу?“

-“ Што не, ионако не знам шта ћу од времена, брже ми пролази кад имам нешто радити.“ – пристајем ја.

-“ Договорено, кључ је код четног.“ – вели он.

Тад ја одох, а кад сам поподне дошао у зборницу није ни требало нешто сређивати, али сам затекао кварат вотке који су ми оставили, па сам позвао Сфета и Горана тамо. Они на миру играли брзопотезни шах, а ја читао књиге, наравно уз кафу из малих филиџанчића с ратлуком и коцкама претходно подмазавши грло официрском вотком.

Како ми је капетан рекао тако је и било. Навече сам кренуо возом за Сплит на пет дана наградног одсуства.Пуцам од жеље да видим Милицу, њену физичку и психичку трансформацију од дјевојке у мајку. По њеним писмима знам да је све у реду с трудноћом, а успјела је и дипломирати на Вишој економској. Све у свему, иде добро, али би волио да сам уз њу као што и она жели. Али живот има свија правила, и ја и она смо одмалена навикли на обавезе, а на права нисмо ни помишљали, морали смо се мирити оним шта нам се да.Надам се, пуно се надам да ће нам бити боље, пуно боље.

Не спава ми се, недају мисли. А сад ме мучи шта се то догађа с Душаном и Катјом. Његово понашање према мени није ништа другачије од понашања према другима у фамилији, увјек је тајновит, непредвиђен и за све има оправдање.До мог вјенчања чак ми је и писао, не да одговори на моја писма већ ради неких свијих разлога које није желио оголитити, али сам ја читао између редова и правио претпоставке. Пише да су се он и Катја преселили у гарсоњеру на Обали ЈНА, да су је средили и опремили, али да сада Катја није задовољна и да врши притисак да се врати у Врањиц, жалећи се да је осамљена ту, а њему да је доста Врањица и онаква начина живота. Моли ме да пишем Катји дуга писма о свему и свачему, јер му приговара да су његови, браћа и сестре, па и родитељи према њој хладни, да се осјећа као странац у његовој фамилији, а да је за такво стање највише он крив јер му нико не зна како ће када поступити и да он бјежи, из неких својих разлога, да буде приснији са породицом. Интимно сам се слагао с Катјином “диагнозом“ јер га је добро прочитала, па сам њој лично писао и настојао мало тај суд ублажити, ипак крв није вода. А она није директо одговарала, одговари су стизали преко Душана. А сваки пут би тражио да јој још пишем, што више и чешће, па схватих да они имају проблема и питах се да ли је то ради дјеце, одавно су требали имати дјете, или нешто друго, а тих разлога има на хиљаде: стил живљења, обичајна разлика, амбицие, жеље, ма свака ситница које се може претворити у велики проблем. С друге стране потајно сам се побојао да би могло бити и здравствених проблема, те немају порода, а зашто и дали ћега бити, и страх ради тога може гадно на обоје дјеловати. Знао сам да и њена сестра Марија муку мучи с тим, и она и Дамир желе дјете, здрави су, зрели, а никако да се роди. Трче по докторима, надају се, а време пролази. Можда је тако нешто и код Катје и Душана.

Милица ми је писала да је Душко једном навратио ненајављено код ње у Омишку и донио мој “зелени кофер“ и још неке ситнице од гардеробе и књига и “везући бајку“ о разлозима што није мога бити на вјенчању и што није до тада навраћао да се упознају, и да је и Роса ишла у подстанарство, ради тога шта ће он и Катја тамо живити. Мени је било јасно да он није навратио што је желио него морао ради себе, и да му је било жао бацити моје рукописне жврљотине и књиге. То је он волио колико и ја, и цјенио је тако нешто више, пуно више, од многих других статусних обиљежја. И мени је једном укратко написао да разјасни зашто ми је изазвао неугоднисти када сам се вјенчавао, образлажући на онај свој, мени познати начин, али му нисам одговорио, пустио сам да време донесе љек, а коначно сам схватио да се убудуће не могу на њега ослонити у било чему, и било ми је жао, пуно жао, што је тако.

Мучећи се таквим мислима коначно сам упао у полусан тамо негдје испод Градишке, послије промјене локомотива на возу, електричну су замјенили “Кенедијком“. У сну сам осјетио како ми се груди шире кад смо ушли у долину Уне и дочепали камена и крша.

На сплитској станици сам желио избјећи сусрете с жељезничарима из управе, али ми се она не оставри.
-“ Миле, здраво, како си, једва сам те позна, река је Сарага да навратиш одма код њега!“ – разгалами се Лазо Козлица, бивши кондуктер, а сада станични чувар.

-“Откуд сте знали да ћу доћи с овим возом?“ – зачудим се.

-“ То ти ја не знам, речено ми је да ћеш с овим возом доћи и да те сачекам и доведем код њих! А занш ти да се све море сазнати кад се оће, само ти кажем: држи се, тражи шта ти треба и добиј написмено, требаш им, гадно им требаш! Тражи и добићеш, морају ти дати.“ – спусти он глас корачајући поред мене.

-“ О чему се ради, реци двије рјечи?“ – и ја спустих глас.

-“ Чут’ ћеш од њи, а ти немој бити добричина, мука им је, даће ти све што тражиш.“ – прикричи ми.

Ово је испало непланирано, неочекивано, па нисам зна шта би, али се присилим да се смирим и салушам шта ће рећи, а онда паметно одговорим, сад сам ожењен и морам рачунати на породицу. Лазо ме одведе до бјеле зграде коју смо градили за економску службу:

-“ Сад су ту директори, на кату, баш им је липо.“ – насмија се Лазо мом чуђењу.

И кренем на спрат. Док се пењем уз степенице мисли ми се роје: “… како овдје директор и друге службе, а ми је пројектовали и градили за економску службу… шта се то збило у међувремену…а, видићемо…“, и очекујем многе новости. Пратећи натписе на вратима канцеларија долазим и до директорове на крају ходника. Улаз је кроз омању секретаричину канцеларију:

-“ Добро јутро!“ – поздравим секретарицу Аницу Брајковић која је окренута леђима закувавала каву.

-“ О балжене очи …. што те виде!“ – замало јој лончић не испаде из руке.

-“ Увјек липа, вредна и смирена, и млађа!“ – шалим се.

-“ Миле, увик враг,“ – насмија се – “ ајде, чека те!“ – показа очима на Сарагину канцеларију.

Улазим унутра и прекидам Сарагу у листању “Слободне Далмације“, баци је и уста иза стола и пође усусрет:

-“ Ди си више, то се твоје одужило!?“

-“ Чини вам се, мени се није одужило, па како ће Вама.“ – смијем се.

Поздрављамо се и сједамо за велики конференцијски сто. Аница нам служи каву и на Сарагин знак дода и лозу из његова малог бифеа.

-“ Моја је, с Угљана, ја је прошле јесени пека.“- разјасни јер сам видио да има и фабричких пића у бифеу – “Па како си?“

-“ Добро, баш сам се одморио од посла. Обучен, сит, времена колико хоћу, не мислим о ничему, за то су плаћени други.“ – смијем се.

-“ А кад то завршава?“ – жури му се.

-“ По плану би требало половином септембра, али се надам раније пошто нисам користио редовни допуст да би прије изаша.“ – рекох му.

-“ Ух, а добро, значи још мјесец и по отприлике, издржаћемо некако.“ – вели он.

-“ Шта је у питању, који проблеми?“- питам га.

-“ Надамо се да ћеш се код нас вратити радити. Требаш нам за шефа економске службе, Фране и Мишиница су отишли од нас почетком љета, он код “Бродомеркура“ за шефа интерне контроле, а она у ИКБ за шефа књиговодства. Замјењују их Мешин и Золтнерка, а богме и ја ускачем. Немој сад и ти, онда смо стварно у проблему.“ – укратко ће он.

-“ Прије него други дођу да вам кажем, мислим да сте и чули, ја сам се у међувремену оженио, дјете се треба родити крајем деветог или почетком десетог мјесеца, жена ми ради у “Југобанци“ на девизном платном и подстанари смо. Радим на томе да нађем нешто боље ради стана и плаће, јер знамо обојица како овдје стоје с тим. Па и Ви би гледали нешто боље да сте на мом мјесту.“ – кажем му.

-“ У праву си, нормално је да тако мислиш! Али овдје би био шеф, плаћа би ти била већа него досад, посао и фирму знаш, а то је другачије него тамо гдје би отишао, тамо би био почетник, на дну листе по свему, треба би се уклапати у посао и кланове, и дођеш на исто. Ја ти предлажем да ти овдје будеш шеф економске службе, примићемо из грађанства довољно стручнх школованих кадрова у твоју службу, а кад се ради о стану и то ћемо рјешити, за тебе ћемо ићи преко службене листе уз помоћ оних у Загребу. Ја сам већ о томе говорио и сви се слажу да ти то понудим, и они знају за наше кадровске проблеме и твоју вредност. Зато сам и звао телефоном твоју Војну пошту, па су ми рекли да си синоћ кренуо овамо, те организирао да те на влаку дочекају и доведу код мене.“ – отвори се он до краја.

-“ Па тако нешто не би било лоше, бар за прво време кад се вратим. Али да утврдимо: бићу шеф службе и добићу стан преко службне листе?“ – резимирам.

-“ Тако је!“ – потврди он.

-“ А шта ће синдикат, они с стамбене листе, стамбена комисија, биче ту галаме и проблема.“ – размишљам наглас.

-“ Наравно да хоће, али то ми неће омести наш план! Стручни колегиј,Стамбена комисија, Раднички савјет и Синдикат ће нас подржати, то гарантујем, па и ти знаш да те људи цјене, неће ту бити пуно буке. Да је нетко други и ја се не би усудио!“ – веселији је и агилнији он.

-“ Добро, у принципу се слажем, али дајте ми дан два да размислим и потврдим.“ – не дајем му коначни пристанак.

-“ Добро, али рачунај на мене, одржаћу рјеч.Та одавно се познајемо.“ – вели он.

-“ Договорено, видимо и чујемо се за два дана, навратићу.“ – устајем.

-“ Наврати свакако, ма биће ти овдје добро.“ – поздрављамо се.

Одлазим без задржавања. Они који су ме срели застали би да нешто кажу, али како се ја нисам заустављо, помислили би да је неко други, војник сличан мени и да су можда погрешили. Кад сам замака уз Злодрину пољану на Првобораца улицу мало сам успорио, сад није било бојазни да ће ме неко од жељезничара зауставити. У Омишкој сам изненадио Милицу, очекивала ме нешто касније.

Дроб јој је био до зуба и она се гегала као паткица по кући, често се придржавајући за кукове. Али је љепо изгледала, као све труднице добила је онај благи мајчински тен и израз лица, и тиху продуховљену мирноћу коју могу имати само мајке.

Стално ми говори како је сад ружна, тешка и дебела, како је боле ноге и леђа, и осјећам да тражи да ја то демантујем и ја сам то чинио не подилазећи јој, јер је то мајчинство чинило на други начин љепшом и које се није могло упоређивати с дјвојачком љепотом. А ја сам тад, по оном удару у дубини душе кад се споје емоције и реалност, схватио да сам родитељ и сам сада одговоран и за бебу која долази, Милицу и себе, за фамилију.Истог момента сам схватио и чињеницу да ја код Милице више нисам “главни“, већ да је сад то беба која се копрца у њеном тјелу. А и то да је Милица преузела, по природном току живота, улогу она чувена “три кантуна“, коју су од давнина у нашем крају носиле наше мајке, бабе, и пра…пра …мајке. И о томе стању нас двоје нисмо се имали шта договарати, то се подразумјевало као вјековима доказано, а то је значило да нам за те теме не требају договори, без рјечи смо већ били усаглашени.

Тих пар дана прође као трен, и ја сам морао назад. Тешко ми је било, али мора се. И ја и она чекамо да се та обавеза што прије оконча, требамо једно другом,али шта је ту је, кад је нешто јаче од наше жеље она се мора потиснути и отрпити како знамо и умијемо. О разговору са Сарагом је мислила што и ја, па ћемо видити даље кад се вратим.

То сам и рекао Сараги телефоном, није ми се ишло на станицу знајући да би у сусретима, те с овима или онима, изгубио скоро цјели дан, а ја сам желио сваки момент провести с Милицом.

Назад у Суботицу иша сам београдским возом, било је брже него да чекам труцкање туристичким сезонцем за Сомбор и Суботицу. У Београд сам стигао око осам, а она се стаде промишљати: “Морам се вратити до 24 сата у касарну, а шта би долазио раније у ону летаргичну атмосферу, идем изгубити време да посјетим браћу у Баричу, ко зна када ћемо се се убудуће моћи видити?“ И тако крену код Стеве и Браце “Ластиним“ бусом за Обреноцвац.

Рачуна сам да Стево ради али сам ипак кренуо код њега у Колонију. Љубинка је била код куће, изненадила се и по навици упаничила:

-“ Откуд ти бато, а нека, имамо доста причати, а и морам ти одмах рећи да сам љута на тебе што не пишеш.“

-“ Имаш право, ја сам крив, нека, знаш ме, само се искали, нећу замјерити, наши смо.“ – смијем се.

Пијемо каву и вињак и она прича нешто о себи, Стеви и Дијани, Бати, родитељима: мајци Цвети и оцу Аци, Браци и Ружи, а усупут пита до детаља о мени, мојој женидби, “онима у Кистању“, неимаштини и настојању да се запосли у “Првој искри“, и на крају приговори:

-“ А што нас не позва на свадбу?“

-“ О Боже, па река сам ти, нити времена нити пара није било. Све се одиграло у трену, а према овоме шта сам чуо неби ни могли доћи, ради временске оскудице и великих трошкова. Уосталом, и ви сте вјенчали без мене, нисте криви, ја сам био болестан, али нисам ни знао иако је Стево пар дана прије био да ме посјети тај једини пут у болници. Не замјерам ја вама, немојте ни ви мени.“ – контрирам.

-“ А добро, тако је морало бити.“ – сложи се она.

Хтио сам отићи да навратим и код Браце, али ме она задржава да сачекам Стеву, и да је Брацо на раду у иностранству, па могу навратити код њих кад кренем за Београд да видим малу Натшу и Ружу.

-“ Опет има проблема између вас?“ – осјећам.

-“ Ма нема, комуницирамо, онако, ни топло ни хладно.“ – призна она.

-“ Не тиче ме се, како вас воља.“ – рекох да не би слушао разлоге.

Стево је дошао с посла око три, мало смо посједили и ја крнух даље. Пјешке одох до Брацине куће, Ружа се изненади и упаничи, али је смирих да нећу дуго, да морам назад у Суботици и да сам дошао само да их видим. Она се расприча о себи, своме здрављу, патњама Браце у иностранству и нарвно о неимаштини, крпљењу, живљења од данас до сутра, не питајући ме ни како сам ни како ћу даље, а схватио сам да све зна како је код мене.

Послије каве крећем, одбијам ради обавеза јело и пиће и она се узмува:

-“ Бато, војник си, обичај је да се нешто да пара. Ево ти бар за цигаре.“ – пружи ми нешто ситнине.

-“ Остави се тога, нисам ради тога навратио, вама је теже него мени, бар засада.“ – одбијам новац.

-“ Немој,узми, срам ме, али немам више.“ – она завапи.

-“ Не треба, имам ја довољно, и мени је неугодно што испада да сам ради тога навратио, а нисам! Пусти то!“ – отклоним јој руку.

-“ Мораш, ради среће!“ – утисну ми паре у џеп блузе.

Једва сачеках да одем, и покаја се шта сам и навраћа, јер је по њима испало да издранчим нешто новца на војничку униформу, а то ми није било ни у подсвјести. И испаде да је њима теже него мени, да сам ја крив што им не пишем, што не навраћам, а не упиташе се да ја то као војник и не могу и да су они могли скочити до Суботице код мене, то је три само три сата возом.

К врагу, старимо и удаљујемо се, ваљда тако мора бити.

У Суботицу сам дошао око осам навече и још ми се не иде у касарну. Одем у кино да погледам филм “Тора, тора, тора!“, који су рекламирали као суперспектакл, али након мало времена схватих да је то добро снимљена новија верзија холивудског филма, да замаскира историјске чињенице које су се почеле по штампи понегдје појављивати. А оне су биле све контра оног шта филм говори, да је Рузвелт намјерно жртвовао Пер Харбур као би убједио америчку јавност да се мора кренути у Други свјетски рат. На по филма изађох и полако крену у касарну.

Тамо сам затекао све онако како сам и оставио. И поред умора нисам могао заспати па сам отишао у зборницу и тамо читао скоро до пред зору. И опет ми се није спавало, али сам легао онако обучен да у мраку одморим очи и све време размишљао о Војсци. Није то она војска како сам је замишљао на основу прича оних који су је одслужили и прочитаних књига и новинских чланака. Сад ми се чинила да је она по оној народној:“ Извана гладац, унутра јадац!“, а све захваљујући оним професионалним кадровима у њој изнад чина капетана, а нарочито оним ван касарни и без додира с трупама по безбројним командама и штабовима у већим градовима, гдје се водила бјесомучна битака за чинове, положаје и каријере. И у мене се увуче, негдје добоко у подсвјест, слутња да ће се та “машинерија“ код неког већег вањског или унутрашњег удара распасти као кула од карата. Сад ми је било јасно како и зашто се распала Војска Краљевине Југославије априла 1941. године.

Advertisements