А тада дође аугуст, почеше годишњи одмори официрима. Био сам задушен за одржавање везе с подређеним јединицама на терену и касарнама по одређеном плану неколико пута дању и ноћу, а остало време сам читао у официрској зборници. Већину текућих дужности су преузели војници прољетне класе, а нас неколико старих смо луњали час тамо час амо без неког посебног задужења. За нас више није било јутарње фискултуре, марширања, вјежби, чишћења или дежурстава. Из касарне би понекад изашли навече до оближње биртије, налокали се на брзину и излежавали по цјелу ноћ на трави у возном парку код кампањола или БТР-а, а понекад би послали неког “гуштера“ да нам донесе пиво, није нам се дало ни излазити из касарне. Горан, Сафет, ја, стажо Милан из амбуланте, Најдов десетар, и још по који “старац“ су били стално друштво које је водило испразне дуге разговоре, читало све могуће књиге и новине или играло шах. Важно је да пролази време, да иду дани, које смо у подсвјести сви бројали. Стара војничка болест, шта ће се, од које се разболе сви војници.

Тог јутра сам, по плану, отишао у пет сати ујутро одржати провјеру везе с командом дивизије и потчињеним дјеловима бригаде. Из Сомбора се јави “доктор“ Бранко и дода да је нашао “женску“, убацивши међу шифре тих пар рјечи, а кад би готово узмем неку књижурину и станем читати увод, испруживши се на кожним лешајевима БТР-а. Куполу сам изнутра затворио, пустио на велики пријемник евергрине и инструменталну музику с неке цивилне радиостанице, али се нисам могао никако сконцентрирати на текст књиге.

У тјело и душу увука ми се неки немир.

Одложим књигу, угасим свјетло, лежим и слушам музику и покушавам заспати, али неће сан на очи, никако да се смирим. Извана се чују гласови, команде и стројеви корак “гуштера“, а мени мисли лете с теме на тему, и расипају као сува зрнца грашка по каменом гувну.

А тада неко залупа чизмама по куполи БТР-а:

-“ Стари! Стари! Излази, плати ми пиво за добру вјест, зову те у чету!“

Познам Ђурин глас, он је на по војног рока, тек је завршио обуку и положио испит.

-“ Марш гуштеру, не можеш унутра!“ – одговорим му мислећи да “хвата кривину“, да изнјегне неки посао.

-“ Мајке ми, рећи ћу ти, а ако заслужујем платићеш пиво, важи!?“ – озбиљно ће он, ван обичаја. Био је познат као спадало с Козаре.

Повјерујем му, отворим куполу али се нисам надао нечем добром:

-“ Можда нека глупост, за Ђуру добра, добиће пиво, а мени нешто сасвим уобичајена.“ – помислих.

-“ Идеш кући “Стари“, ти и Горан Шкундрић, донио капетан награду “Најбољи војник“ за вас двојицу, а то је петнаест дана прије рока кући.!“ – раширио Ђуро уста од ува до ува, сјаје му се жути зуби и збрза успалхирено као да се то њему дешава.

-“ Види, заслужио си пиво ако је истина, а ако је лаж платићеш двије!“ – кажем му неповјерљиво.

-“ Је, је, мајке ми, ено се Горан већ раздужује, посла ме ‘вамо капетан по тебе.!“ – одушевљен је он као да ће и он с нама скинити униформу и отићи из касарне.

Затворимо БТР и кренемо око хангара до кантине. Тамо су већ сви знали да идем кући, само их је чудило што не журим. А мени се није журило, чему кад је све спремљено, а воз имам тек навече.

Цивилна одјећа је била у четном магазину, некидан сам је купио у граду. Самном је ишао професор из Загреба Плавец и помогао ми у избору, сад је требало раздужити се с војничким униформама и прибором, а за то имам и превише времена до навече.

Испијемо полако пиво и кренемо у чету. Ђуро око мене скакуће као пасић и стално нешто чаврља, а ја га не чујем, мисли ми одлутале негдје далеко у будућност и на друга мјеста. Нека је и ово прошло.

У чети су били сви, ускомешали се као да је узбуна.

-“ Ајде “стари“, чекају те!“ – виче пожарни.

Јавим се капетану и официрима у зборници:

-“ Везе по плану провјерене, све је у реду!“ – рапортирам им.

-“ Разумем вијниче, вољно! Заставниче Драгашу, построји чету, уручићемо одликовања!“ – службено ће капетан.

Зачас је чета постројена у ходнику испред кабинета:

-“ Чета, на месту вољно!“ – командује капетан – “Значке “Најбољег војника“ наредбом комаданта бригаде потпуковника Ђорђевића добили су вијници наше чете Горан Шкундрић и Миле Мажибрада. Сви ви знате зашто, нећу о томе говорити, и нека вам буду за пример. Ради тога данас они напуштају наше редове и одлазе кући, јер ова награда им даје петнаест дана наградног одсуства. Пошто толико дана имају до краја служења војниог рока данас се могу раздужити. Ова награда се уручује пригодом неког празника, али пошто га ускоро по календару нема то чинимо сада и на овај начин. Честитам у своје име и у име свих старешина и војника наше бригаде!“ – доврши он образложење.

-“ Вољно!“ – командује поручник Ивков.

Око нас двојице се сјатише, честитају, лупкају нас по раменима и једва пропустише до спаваоне.

-“ Ајмо Горане спремити ове прње и раздужити се! Ко зна шта све фали?“ – рекох узбуђен Горану. Нисам сигуран да ме је чуо, и он је био смушен, све испа тако изненада.

Ђуро узе кључе од касета и извади шаторска крила, нареди још двојици “гуштера“ да по списку бацају робу и прибор на крила, док се нас двојица облачимо у цивуилну робу. Чујем га како командује “гуштерима“ да се узме од дугих војника и убаци у шаторска крила оно што фали с списка, а тада свечано изјави:

-“ Све је ту! Ајмо гуштери ово одњети у магацин!“ – узе наше буквице.

За десетак минута све је било готово.

-“Кад имаш воз Горане?“ – питам га.

-“Навече, али идемо одмах из касарне, ако нам досади овдје у Суботици скочићемо до Београда. Не чека ми се у касарни!“ – говори он сав у бунилу.

Док разговарамо схватих да смо само нас двојица цивила у спаваони:

-“ Гдје одоше ови, шта је сад ово!?“

И Горан дође себи:

-“ Стварно, види, нисам ни примјетио!“

Још једном провјеравамо документа, новце, гардеробу, а тешко нам се сад навићи на цивилну робу. Осјећамо се овдје, у овим просторијама, као страно тјело.

-“ Е, па, здраво момче, проћи ће и твоје!“ – поздрављам се с пожарним, младим “гуштером“.

А тамо, испред зграде чете, од стражарнице на капији до паркића стоји постројена чета везе, по одјељењима и водовима, на челу с постројеним подофицирима и официраима. Испред строја капетан Констандинов командира:

-“ Мирно!“

-“ Клап!“ – чује се одјек чизама на бетону.

-“ Поздрав на десно!“ – командује капетан.

Ја и Горан изненађени, збуњено и узбуђено гледамо преко строја и корачамо цивилним кораком као да вршимо смотру. Кад смо били на по строја чу се, као неки далеки одјек, команда:

-“ Песма!“

А онда груну:

-“ Ој другови јел’ вам жао…“ – хор, мушки, војнички, са сузом у грлу.

У мени прокува крв, из ногу јурну у главу, очи ми се замаглише. Да не пустим сузу инстиктивно повукох скамењеног Горана и замагљена погледа хитро прођошмо кроз капију касарне поред стражара с испруженим ПАП-овкама и извученим бајунетом на свечани поздрав. Не окрећући се, брзим кораком, скоро трком, удаљавамо се, док иза нас још одјекује:

-“… растанак се примакао…“

Тек на по пута засташмо:

-“ Ово је, да ти срце пукне…“ – не доврши Горан реченицу.

-“ Ух, пусти човјече, гушим се…“ – и ја ловим дах.

Кренушмо даље, без рјечи. А онда ће послије доста времена Горан:

-“ Стари, ево биртије, треба ми пиће! Срце ће ми пући!“

Наручимо и каву, попушимо цигарету и причамо кратким реченицама:

-“ Готово и ово!“ – рекох.

-“ Готово, ево, имам осјећај као да нисам ни био овдје.“ – насмија се Горан.

-“ Да, чудно, као да је давно било.“ – потврдим.

-“ Идемо, можда ћу аутобусом, не чека ми се до вечери.“ – двоји се он, показујући ми у правцу аутобусне станице.

-“ Добро, онда ћу ја до Београда, тамо су ми браћа, ко зна кад ћу опет у ове крајеве, проћи ће ми време до воза за Сплит, а тамо ме чека други и другачији живот.“ – сложих се и спремам се кренути ка жељезничкој станици.

-“ Да, добро кажеш, прође као сан, збогом младости.“ – прошапута Горан.

-“ Сретан ти други рођендан друже!“ – загрлим га и сваки крену на своју страну, својим путем.

 КРАЈ СЕДМЕ КЊИГЕ

Advertisements