Већ се разданило кад је брзи воз Београд-Сплит ушао у жељезничку станицу Сплит. У новом одјелу сивкасте боје купљеном прије двадесетак дана у Суботици, масних дланова и лица од оне чудне масноће из возова која неизбјежно премаже сваког путника на дуге релације, силазим на перон и кријем се у маси путника од жељезничара који раде по канцеларијама Управе Саобраћајне секције Сплит да избјегнем питања и разговоре до којим ми у овом тренутку није стало. Журио сам код Милице у Омишку 26. гдје је она изнајмила од Крстуловића стан заједно са сестром Јеком и њеном пријатељицом Даницом Мандић, трговкоњама запосленим у Робној кући “Добри“ на Радничком шеталишту, и њеном старом школском другарицом Јањом Јапунџић. Чекало се на мој повратак из Војске да се види како ћемо становати даље, јер треба рачунати да долази беба за мјесец дана, а тада би у стану била велика стиска с нас толико.

Иако су прошли цјели дан и ноћ још сам под јаким утиском испраћаја другова из чете везе из Прве касарне у Суботици. Ни одлазак код Стеве и Љубинке у Барич и Браце и Руже у њихову комшилуку није избрисао јаку навалу протурјечних емоција, с једне стране радости што сам се рјешио Војске, а с друге туге због растанка с друговима и свјести да је моја младост заувјек прошла.

Из Суботице сам возом стигао у Београд око подне, а воз за Сплит ми полази тек навече, па искористих то поподне да одем у Барич и јавим се Стевиној и Брациној породици, рачунајући да скоро неће бити такве могућности. Сад више нисам сам, слободан као птица, ту је и Милица која треба ускоро родити, а треба и радити дан ноћ, јер сам начуо да се опет спрема некаква реорганизација на жељезници. Цјело време путовања сам размишљао да ли остати на жељезници или тражити боље плаћено мјесто по другим фирмама, а што год направио плашио сам се да ћу погрешити. Ослободих се накратко тих мисли у Баричу слушајући новости од Љубинке, послије нешто времена и од Руже, док су Стево и Брацо били шкрти на рјечима, препуштајући њима да причају ли причају као навијене.

-“ Све је исто, плаће мале, посао исти, кажу да ће ускоро бити боље, станова нема, а цјене и трошкови расту.“- заокључи необично дугом реченицом за њега брат Стево, а Брацо је размишљао о одласку на рад у иностранство, овог пута у Сахару, у Либију, код пуковника Гадафија. Његова фирма “Монтажа“ је у конзорцију за изградњу неких инфраструктурних објеката за наводњавање.

Слушао сам их сједећи као на броквама, време отегло ки гладна година, до поласка воза никако да прође. Нисам могао више издржати па кренух знатно раније, изговарајући се да се морам јавити једном колеги из средње школе у Београду, а уствари се бојећи да се не деси неки застој на цести, како то бива кад се сударе аути, што се на тој лошој Обреновачкој цести често догађало.

Сједнем у жељежничку кафану на Главној станици, наручим кафу и читам новине које сам још јутрос у Суботици купио, а нисам имао воље у возу их ни отворити, да утрошим још овај сат времена до поласка воза. Брзо пролистам наслове, ништа новога нема, као и до сада само величање и хвалисање самоуправног социјализма по ЗУР-у, па их вратим у малу торбицу, можда ћу с њима у возу морати кратити време.

У воз сам ушао одмах док су поставили гарнитуру на чеони перон, нашао своје резервисано мјесто и бројао путнике и њихове пратиоце који су пристизали на пероне у видокругу мог прозора.

У мој купе уђе двоје постаријих путника, муж и жена му, по говору рекао би да су из Босанске Крајине, који одмах почеше копати по торбама и извлачити замотуљке хране у масној карти, шарене ланене кухињске крпе и пиће у пар боца, што ракије, што сока, што воде. Воз није ни кренуо а они почеше јести, с кољена, на која су као подлошку ставили овеће старинске картонске кофере и прекрили с куњињским крпама, поховане кокошје батаке. Нуде ме да се придружим, али одбијам и захваљујем, а у мислима се питам шта то наводи људе да док стигну у воз да се одмах маше за храну као да данима нису јели.Да ли је то путна нервоза или нешто друго, а мени то није први пут да овако нешто гледам. Јасно ми је што су им толико велике торбе и кофери празни, у њима су вјеројатно довукли храну поодраслој дјеци у Београд, али сам сигуран да су пред пут вечерали, па откуд сад та глад и апетит? Није то случај само са старијима већ и са дјецом, или су гладана или жедна, или им се пишки или каки, а обично једно и друго.

Док воз крену уз танки писак електролокомотиве наслоних се и затворих очи покушавајући да се умирим и заспем. Једно је хтјети, а друго моћи! Опет ме поче жуљати мисао: да ли остати на жељезници и радити за малу плаћу, упола мању од плаћа за слична радна мјеста у другим фирмама или отићи у нову средину и почети испочетка за већу плаћу,а што би могао покушати преко пријатеља из Партије или Омладине. На жељезници би могао с временом напредовати највише до директора неког сектора или службе у Секцији, ту би ми плаћа била нешто већа, али се дуго треба чекати на стан, а фирме у којима се брже добије стан и добра плаћа су резервисане “за домаће“ и “њихове“. Иако се не говори јавно увјек се гледа ко си и одакле си, да ли се уклапаш “у кључ“ по националној или већ некој “тихој“ кадровској комбинаторици. Сви су знали, али се никад јавно није говорило да се треба водити рачуна о “кљчу“, а тако је било и на жељезници. Увјек је “главни“ био по националности Хрват, а само је један од пет руководилаца могао бити Србин, пошто је била таква национална структура запослених и становништва тога краја. Расписивали су се огласи и натјечаји, формално се гледало све друго само то не, али је то било главно и пресудно када би се кројила кадровска структура. Значи,што год одлучим чека ме мјесто гдје се црнчи, гдје се сваки динар поштено заради, а на привилегије у кориштењу репрезентације, службених кола, кабинета и секретарица не могу рачунати, то ме никако и никада неће допасти. А ја сам једини у Саобраћајној секцији који има високу стручну спрему стечену на нормалан начин кроз школе и факултет, а не као неки од старијих кадрова који су вишу или високу спрему стекли преко курсева и ад-хок високих двогодишњих или трогодишњих школа у позним годинама живота и радног стажа. Али сам ја сам, немам родбине нити клана иза мене, да ме гура и протежира у заједничком интересу. Све тако се у мислима уплећем као пиле у кучине док ме од те муке не спаси нагло отварање врата купеа и повик кондуктера:

-“ Добро вече, карте на преглед, молим!“

Подигнем поглед према познатом гласу и видим насмијано лице Илије Парађине:

-“Изволите господине!“

-“’Ух, то сте Ви господине!?“ – на брзину процвика карте кљештима старих сапутника и пружи ми руку озарена лица -“ Готово, а!?  Хвала Богу да се враћаш, сад се тамо не зна ни ко пије ни ко плаћа.“

-“ Готово, петнаест дана раније, добио сам неко наградно.“ – још ми је у навици војнички манир.

-“ Ми смо у овом вагону, задњи купе прве класе, ајдете тамо, ево вам четворка, сад ћу ја доћи док ово мало карата на брзину прегледам.“ – пружи ми кључ “четворку“ којим се отварају купеи и други ормарићи по вагонима.

-“ Није гужва, тамо ћу вам сматати. Ко је још с тобом у пратњи?“ – питам га.

-“ Добра је екипа: ја, Шаре, Дује Јакелић и Марко Керан, а возовођа је Фране Марин.“ – он ће – “Неће нама шеф сједити у другом разреду, а имамо доста тога причати, пуно се тога издешавало док сте били одсутни.“ – тиска ми кључ у шаку.

-“А добро, идем.“ – узмем торбицу и кренем према службеном купеу рекавши старим супутницима:-“Лаку ноћ.“

Илија пожури да прегледа карте оно мало путника и би готов док сам ја палио цигарету:

-“ Сједи гдје оћеш, значи готово?“

-“ Готово с Војском, а сад треба даље.“ – рекох реда ради.

-“ Док остали не дођу да ти кажем: сад си у позицији да тражиш стан и уцјењуј их! Радници су за тебе, знам ја, с њима сам сваки дан, на Радничком савјету ће ти то одобрити мимо листе. Прети: ако нема стана одох и готово! Отишао им Фране Сунара, отишла Марија Мише, ништа им не иде како треба, плаће нам пале и сви чекају да се ти вратиш. Не знам како, биће су звали Војску, знају да ћеш изаћи раније. Сутра се сакри, прекосутра дођи и одма у главу: стан или одо! Не насједај обећањима, одамх нека се донесе одлука Радничког савјета и изда рјешење, ништа усмено и данас-сутра. А ти одма повећај нешто плаће, сви мисле да ти то можеш средити, да знаш како се Загреб “музе“. И онда си рјешио себи велики проблем за цјели живот, кад се уселиш ко ти брани да одеш.“- убрзано заврши Илија кад види да остали кондуктери долазе – “ Видите кога вечерас возимо!?“

-“ Здраво шефе!“ – затутња Дује Јакелић и чврсто се рукова.

-“ Господару, како је?“ – поздравља се и Марко Керан.

-“ Ем ти миша, биће боље!“ – смије се румени Крсте Шаре.

-“ Како је момци,немате нешто пуно путника?“ – питам их.

-“ Ми добро, ма плаћа лоша, за десет до петнајст посто су мање него код Књињана, од Загрепчана још више! А пуника је више за Београд него према мору, прошла сезона, а за ње је било гужве, гужва и по.“ – вели Дује, синдикални функционер у Секцији.

-“ Зашто мале плаће, требале би бити бар исте као у Книну или Загребу?“ – питам их.

-“ Кажу да нам је рад мањи од плана, ма ја мислим да они не знају одредити бод, не знају они израчунати, а и нема ко, шта зна Прибудић, Мешин или Сарага!“ – грми Дује – “ Сви се надамо да ћеш ти то средити кад дођеш!“

-“ Нисам ни ја свемогућ, ако је рад мањи онда се ту не може ништа, или је план превисоко постављен или је изостао неки терет из Солин Луке или Шибеника?“ – велим им.

-“ Ма врага, сви теретњаци су ривани, а ове године је путника више него прије! И ја мислим да они нису знали направити план, то је за њих “шпанско село“.- Дује води главну рјеч – “Лако ћеш ти то одма видити.“

-“ Ти си у Радничком савјету, шта говоре тамо?“- питам Дују.

-“Час ово, час оно, те мањи рад, те пала квалитета рада, те више боловања, ма глупости! Тако је било и прије тебе, а по мени ове смо године бољи него прошлих, али не дају бод и боје се Загреба да нешто мјењају на боље, зајебали сами па не смију ни галамити према њему!“ – галами Дује.

-“ Ко зна хоћу ли се и вратити на жељезницу, имам неких шанси да одем на већу плаћу у боље фирме, а тамо би прије и до стана дошао, којег на жељезници, како сада иде, нећу добити до пензије.“ – бацам удицу – “Сад сам ожењен, дјете је ту за мјесец дана, а ја подстанар!“

-“ Знаш шта, ти поднеси молбу за стан одма, одма ћемо те именовати шефом економске службе, ја у име Синдиката гарантујем обоје, а ти среди ово око плаћа и заједничке потрошње. А за ићи у друге фирме имаш времена кад добијеш стан. Овдје имаш скоро десет година стажа, а тамо би био почетник и на дну листе! Значи да би и тамо доста чека! То ти говорими као синдикалита и као човјек.“ – пружи Дује руку да потвди договор.

-“ Имаћу то на уму, нећу ти сад ништа обећати,требам видти са руководством, Саргом и друштвом, па ћемо се договорити. Важи!?“ – прихватим руку.

-“ Важи, нисам ни тражио да кажеш одма, а ја ћу се потрудити у Синдикату и Радничком савјету да лако прођеш и гарантујем ти да ће бити тако!“ – вели одлучно он.

Марко Керан и Крсте Шаре одобравјући кимају главом.

Стигошмо у Новску, половина је ноћи, а тад воз преузе дизелка книнске Вуче возова, отегнуто затруби и уз шкрипу воу крену у магловиту босанску ноћ долином Уне. Кондуктери обиђоше вагоне и прегледаше карте нових путника и опет се сјатише у службени купе. Илија стиже први:

-“ Не вјеруј засигурно Дуји, тако ће ти и други обећавати, али околности су на твојој страни. Он ти обећава зато шта се тако прича код Сараге, он је слизан с њима, значи да ће на то пристати. Само се ти осигурај написмено, а код тебе ће ионако бити паре, па ћеш лако уплатити кад добијеш све одлуке и рјешења.“ – говори Илија с врата купеа – “Ево их, долазе.“

-“Дује ми је “дужник“, зна он то, из 1971./1972.године, спасио сам га од прогона у Партији, а можда и од милиције.“ – утихо кажем Илији.

-“ Још боље, реваншираће се он, знам га ја цјели живот, а онда га било опило “Савкино вино“, не до краја, али би био и дубље забрзадио да га ја нисам опомиња: “Док је Стари жив ови су потрошна роба!“, па се није излета у прве редове.“ – стави Илија прст на уста – “Послије ћемо о томе.“

-“ Е, сад ћемо вечерати, а друштво?“ – вели Илија и вади замотуљке из своје путне торбе.

-“ А најприје ћемо пробати ово!“ – извади Дује из кондуктерске кожне црне ташне боцу француског коњака – “Ово сам донио из спаваћих кола од Чеде.“

-“ Враг вас зна, увјек ти и он нешто мувате, ниси му ваљда платио!?“ – пита Илија.

-“ Ма какви, треба он мени, а ја му не остајем дужан, наша сам му добру “газдарицу“ у Сплиту, не мора спавати у спаваћим колима, а газдарица га и “измасира“ послије ноћне, па добро њој добро њему.“ – смије се Дије.

-“ Да то није она с Бачвица?“ – пита Илија.

-“ Аха, задовољан је Чедо.“ – смије се Дује.

-“ Ко неби, онакве сисе и гузе, жива ватра.“ – потврди Илија Дујин избор.

-“ Мора да сте и вас двојица то “пробали“ прије “прпоруке“!?“ – добаци Шаре.

-“ Они!? Сигуран сам да јесу, ди би они пропоручили другом а да нису пробали!?“ – окељи се Марко.

Коњак је био оргинални француски, питак као дјевојачке усне, а Дује и Илија прешутише одговор као прави каваљери.

Разастрли су новине и кухињске крпе па посложили храну из својих торби. Било је ту јањећег и пилећег печења, пршута и сира, киселих кукумара и капулице, крува и вина, за десеторицу људи. Сви на жељезници су се дивили сплитској влакопратњи због добре и колективне прехране по возовима и коначиштима у Загребу и Београду. Док су друге влакопратње биле састављене од самосталних стрелаца Сплићани су се увјек хранили колективно и добро, дјелећи трошкове на равне дјелове. По коначиштима су кували на смјену, а по возовима јели заједнички оно што би један од њих по реду накуповао за све. А вино су доносили од кућа, углавном су сви имали на селу винограде и правили домаће вино, друга вина им нису била по гушту.

Уз јело су причали догодовштине којих увјек има по возовима, често се враћајући и на проблеме у фирми, стављајући сваког као “глас народа“ на своје мјесто.

Од Босанског Новог смо нас тројица куњали, док су двојица пазили на воз и путнике, а од Личке Калдрме, кад су сигли “ситни нјоћни сати“ би се мјењали, тако да је тај мучни посао на точковима свима био лакше подношљив.

У Сплиту они одоше на доплатну благајну да се раздуже новца и карата, а ја се умјешах међу путнике и крену у Омишку код Милице идући уз Првобораца до Депадансе дома ЈНА, а тада стотињак метара изнад кроз волт уђох у мало двоиште и позвони на вратима приземног стана.

-“ О хвала ти Боже, готово је!?“ – грли ме Миица.

-“ Готово, а ти,“удебљала се“?- смјешим се.

-“ Не питај, ка’ бачва сам, гегам се као гуска, једва чекам порођај.“ – смије се и она, као правдајући се.

Гледам је, сва зрачи оном најљепшом женском мајчинском љепотом:

-“ Љепа си, љепа, не кукај, тако и треба бити.“ – грлим је њежно.

Она ошути и дубоко уздахну, постоја мало у загрљају, а тада се разари, као да јој паде камен са срца и доби нову снагу:

-“ Уморан си, скуваћу каву! Ух, сад ми је пуно лакше кад си ту!“ – протумачи своје осјећаје.

-“ Па и нисам уморан, спавао сам нешто у возу, истушираћу се и пресвући, ако има у шта.“ – велим јој.

-“ Има нешто, Душан ти је донио неки зелени кофер, књиге и нешто робе из оне гарсоњере на Обали ЈНА, каже да ће је сређивати, намјестити и тамо с Катјом преселити из Врањица.“ – исприча она.

-“ Шта још каже, не спомиње свадбу и гдје је тада био, баш ме интересира?“ – потичем је да детаљно исприча.

-“ Занш ти њега, те није знао, те касно дознао, кад је већ испланирао пут за Италију, те ово, те оно, и да је био неки неспоразум, итд.,итд. Сваки минут нешто друго, контрадикторно, углавном није кривња на њему.“ – телеграфски исприча она.

-“ Да, као и увјек, сви су криви док је он увјек у праву! Ако је знао, а није могао, што ми није река кад смо разговарали и како то да Катја и остали нису ништа знали? Једноставно речено, њега је срамота што има нас, боји се да му ми “сељаци“ односно “Влаји“ не нарушимо имиџ у његову “господском кругу“, “елити сплитског џет-сета“. Баш су ми елита, сви по оној “из опанка у постоле“ и нека њима њихове малограђанштине, више волим бити оно што и јесам “народски човјек“. А Роса, долази ли она?“ – распитујем се.

-“ Да, и он је морала иселити из гарсоњере, сада је подстанар тамо у Маслешиној. Ишли смо скупа у набавку опремице за бебу. Завфркава ме овако “дебелу“, знаш ти њу, кикоће се ка’ да је нашла брадву на љеву руку, или се ушути па не каже за дуго времена ни двије-три рјечи.“- насмија се Милица.

-“ Шта јој је с момком? Јел’ прича?“ – питам је.

-“ Вратио јој се Андрија, не прича како је сада с њима, ваљда је у реду, оног Божу је отписала, а ко је зна, не прича о томе, знаш ти њу, све нешто код ње тајновито.“ – неповезано ће Милица.

Чује се шушкање из сустанарске собе, то тета Етица сређује и чисти свој “стан“. Милица је зове на каву, а она радо прихваћа и поздравља се срдачно самном:

-“ Ето Миле, сад ће ти бити лакше, стига ти је муж.“ – каже Милици ословљавајући је по бодулски Миле.

-“ А хоће, хоће! Бојим се бити, нарочито ноћу, сама.“ – признаје Милица.

-“ Знам, знам, прошла сам ја те муке више пута, ма биће све у реду!“ – храбри је тете Етица, и као увјек, оде својим путем за неким својим “послом“.

Истуширам се и пресвучем у неку љетну робу, овдје у Сплиту је још топло и сунчано као усред љета. Док Милица спрема ручак прича ми да су Јека и Јања иселиле, Јека је отишла у Книн да ради у робној кући “Далме“, тамо јој је и момак Лазар (Лако) Дроњак, који сад ради у “Бродосплитском“ погону у Стрмици, код куће, а овдје је и с нама ће још становати Даница Мандић, која нешто “мува“ с њеним братом Стевом, који сад ради као саобраћајни милиционер у Книну, па и Даница тражи да је пребаце тамо радити гдје и Јека.

-“ Нека, биће, значи, ускоро још сватова!?- велим јој.

-“ А видићемо, ваљда хоће!?“- још Милица није сигурана – “ Не би волила у овом трену, ми нећемо нигдје моћи, а и с парама смо танки.“

-“ Знам, једна плаћа ће ићи на подстанарство, а од остале храна, струја, а све, биће натезања, али је тако и код других, како они тако ћемо и ми пролазити. Сутра ћу у фирму, изгледа да је тамо русвај, а да би ја треба бити шеф економске службе.“ – кажем јој.

-“ Значи, биће ти нешто већа плаћа, добро и то, а и мени ће кад се вратим с породиљског, сада кад сам дипломирала на Вишој економској школи.“ – оптимистички планирамо.

Нисам ишао спавати до ручка, све тако причајући и планирајући будући живот. Послије ручка смо мало одспавали онолико колико је дозвољавала беба, која је знала “заиграти коло“ у Миличиној утроби.

Поподне су навратили Роса, Јања, а предвече Гојко и Маја са малом Тамаром. Сједили смо докасна причајући о свему и свачему док се малој Тамари није приспавало.

Требало се научити спавати у истом кревету с трудницом, која је стално стењала и намјештала се сад на једнан сад на други бок, сад се пдизала на јастуке, а мало затим их бацала са стране, стално тражећи помоћ при намјештању и притом говорећи:

-“ Кад ћеш се бебо родити више?“

Жив човјек се на све навикне, а како не би на оно што је “мајка природа“ одредила, тако да ми је друга ноћ била сасвим норамална и уобичајена.

И тако је почела друга фаза мог живота, смирени породични живот, који ми је сад више одговарао и физички, а нарочито душевно, од оног претходног, не схваћајаући у том трену шта, осим наше заједничке оптимистичке наде, у стварности још носи. А тако и треба, кад би човјек знао унапред гдје је “луди камен“ бирао би кад да га нагази, али је он по лику и облику једнак другима и онда је ту судбина која га непогрешво на њега наводи.

Advertisements