Сутрадан по доласку, око девет сати, отишао сам у подузеће да се јавим на посао. Избријао сам се и обука једино одјјело, ставио кравату и настојао да будем смирен, јер сам знао да ће се водити за моју будућност пресудни ратзговори. Успут сам одлучио да идем од чела, директора Секције Сараге Данка, па ћу се касније упознати са стањем ствари у својој служби.

Низ Првобораца улицу спустио сам се на Обалу братства-јединства и стигао до пролаза између вестибила и станичне зграде гдје је био улаз у канцеларију шефа Саобраћајне секције. Кад гле врага, сада је тамо канцеларија шефа станице Сплит, како писаше на црној стакленој табли жутим словима с љеве стране улаза.Застах трен у недоумици, тек сад се сјетих да су вршене неке претумбације у распореду канцеларија, кад се од перона појави Срећко Мешин, застаде и уздигну обе руке са широким осмјехом на лицу:

-“ Ехе, ди си коле, стиже коначно, како си ми!?“- дотрча и загрли ме.

-“ Добро сам, како ти?“ – узвратим истом мјером – “Шта је ово?“’- погледам према вратима и табли поред њих, правећи се да не знам о томе ништа.

-“ Ти не знаш, они су ти сад преко, у новој згради коју си им ти изградио!“- показа погледом преко колосјека на нову бјелу зграду на спрат коју је Мишо пројектовао, а ја обезбједио инвестициска финанцијска средства.

-“ А гдје је наша економска служба?“ – питам га зачуђено, јер је нова зграда рађена баш за њу.

-“ Разбацали нас посвуда, књиговодство у бившу “бријачницу“, финанције у “гардеробу“, материјално у “колску“, а план и анализа и шеф службе у бившу “комерцијалу“, ма сачувај Боже, а они се тамо разбашкарили док се ми стискамо ки миши…“’ – Срећко очепи ка навијен док га не прекину:

-“ Нећемо на перону, ајмо у “комерцијалу“, ко је тамо?“

-“ Само Мишо, и ја дођем повремено, сигнирам пошту по реферадама.“ – ухвати ме под руку док се враћамо двадесетак метара назад с обалне стране зграде.

-“ Како си ти, како ти жена и дјеца? Лако ћемо за посао, неће нам побјећи.“ – питам га.

-“ Хвала, добро су! А ја се сав жив поједе ради посла, ем не знам, ем не могу стићи, нико ми нема ни помоћи осим Маје, а и она ради на два три фронта. Фране и Марија отишли, а нико други није доша. Чека те велики поса, пуно тога је у заостатку, а нема верзираних људи да то раде. На плану и анализи нема никога, на расподјели исто, нема шефа службе, нема шефа рачуноводства, нема шефа финанција, да не набрајам колико нема референата…“ – опет Срећко поче набрајати без предаха.

-“ А ко ти каже да ћу ја водити службу, нису ни помислио да можда и ја одлазим са жељезнице?“ – прекинем га.

-“ Ајме, ако ти одеш онда одлазим и ја, па бар канале копа, овако се више не може издржати, ја и Маја смо цркли. Те план, те пословни извјештаји, те завршни рачун и перидични обрачуни, да не говорим о текућим пословима. Ма, нема шта, онда идем и ја, велика ми је овдје плата!?“ – одлучно ће он.

У двије мрачне канцеларије осјећала се мемла. У већој сједи Вучичевић Никица-Мишо и нешто црта на паусу раширеном на његовом великом пројектантском столу с помичном горњом плочом. Нисмо се видили од оне вечери кад је одлазио у затвор Туропоље, он није био изишао с одслужења казне кад сам ја одлазио у Војску, а то ће бити више од годину и по дана. На шкрипу врата подигну поглед с цртарија и ђипи с покретне катриге и залети се према мени, обгрли ме рукама и јако стсну уз себе не говорећи ништа, а у загрљају сам осјећао како му гроп с дна плућа лети према грлу, док га он јаком вољом сузбија.

-“ Добро је, добро, пријатељу, биће све добро.“ – потапшем га по леђима онако из загрљаја чекајући да га прође навала емоција.

-“ Како си, стигао си, бар ћемо сад имати једног паметног и разумног човјека да у овој лудници створи ред!“ – промуклим гласом успије проговорити.

-“ Добро је, значи, морам у “нашу зграду“, тамо је сад “папа“?“- питањем констатујем.

-“ Да, тамо су гузоње!“ – каже Срећко.

-“ Е, сад ја идем тамо, а ти Срећко скупи те папире, списак радника економске службе и остало и донеси амо, па ћу послије сјести да видим шта ме чека, шта имам, а шта би требало.“ – велим му.

Он сав сретан полети у своју службу, у бивши “колни уред“:

-“ Летим коле!“

-“ Мишо, како барба Иван, мама, Верица?“ – питам га.

-“ Добро су, Иван као увијек, мама ка’ мама, Верица је дипломирала стоматологију, запослила се и удала за неког Славонца, чекају бебу.“ – изрецитира он.

-“ Одлично, честитам, нећу сад детаље, то ћемо на тенане, сад идем “горе“ док не побјегну “на терен“.“ – насмијем се.

-“ Важи, чекају те сигурно, тако је то кад им требаш, а сад им итекако требаш!“ – рече замном док сам био на вратима.

Пређем колосјеке и попнем се на спрат не заустављајући се, јављајући се у пролазу понеком дизањем руке.

Прва канцеларија је била за диспачере, а сљедећа за комерцијални службу, па саобраћајну службу, те за опћу и правну, односно за шефове тих служби, а на крају за шефа Саобраћајне секције. Испред ње је била мала канцеларија за секретарицу из које се улазило по најави шефу Сараги. Пролетио сам ходником да ме не зауставе јављајући се осмјехом или покретом руке, док не дођох до секретарице Анице Брајковић:

-“ Добар дан Анице! Како си љепотице, све љепша и љепша, и пожељнија!“

-“ Миле, Миле, баш си враг! Блажене очи што те виде, ма види га, господин остаје господин и у прњама, а овако упицањен … поготово…“ – загрли ме и овалш цмокну.

-“ Хоћете ли ме примити назад?“ – смијем се њеном руменилу лица.

-“ Да примити, шта питаш, ти си једини господин на овој јадној жељезници, по изгледу и по маниру, по образовању да не говорим, такви су били у мојој бившој фирми у Загребу.“ – хвали ме Аница и превише, која је некада радила у Загребу у једној експорт-импорт фирми, па се с мужем преселила у Сплит, нашла овај као “привремени“ посао на жељезници, а муж јој у “Котексу“.

-“ Не хвали ме толико, уобразићу се, могу ли тамо?“ – покажем лицем према директоровим вратима.

-“ Ко ти брани, знаш и сам!?“ – она ће.

-“Ипак најави, нека буде по протоколу!“ – шапнем јој.

-“Рекох ја, господин је господин, ево одох.“ – позвони на телефонску секретарицу.

-“ Директоре, Миле је овдје.“ – уста и отвори врата.

-“ Ди си Миле, чекамо те, нешто си раније дошао?“ – Сарага ми иде усусрет и рукујемо се.

-“ Петанест дана, како сте?“ – кажем му.

-“ А добро је, муче ме бубрези, стара ствар, али што си страији све теже подносиш. Но, како си ти, како ти је било у Војсци?“ – сједамо за велики кабинетски стол – “ Анице, нешто жестоко и каву.“ – окрену се мени – “Може ли?“

-“ Може. Добро, чак и више него добро, одморио сам се. Не мислиш о ничему, ни храни ни одјећи, а официрски кадар мојих година, и да ми не буде досадно читао сам свега и свашта. Добро ми је дошао тај предах послије осам година стажа и студија. Како је овдје?“ – кратим разговор.

-“ Жељезница ка’ жељезница, пуно посла и реорганизација, плаће мале, фали нам људи, а они из Загреба стално траже смањење броја радника. Говорили смо о томе, ето у твојој служби их фали, оде нам Фране Сунара и Марија Мише, а нема никога да их замјени, чекали смо тебе, ти једини имаш све услове за шефа те службе, па да је екипираш и да ради како треба.“ – отпоче он.

-“ Што њих двоје оде?“ – питам га.

-“ Фране оде у “Бродомеркур“ за шефа Интерне контроле, рече ради веће плаће и лакшег посла, у прво му вјерујем, а у друго не могу никако, јер је тамо пуно посла и контрола продавница и продавача, да не говоруим о увозно-извозним пословима у што он није верзиран. А иначе, он као тип није за неку тимску сурадњу, своје незнање покрива тврдоглавошћу и увредљивим реакцијама. Не зна дјелити посао од особног, па све приговоре на посао прима као личне увреде. А почело се међу радницима шушкати да се зацопа у Мишиницу, да ће се развести од жене, да га је она одбила и шта ја знам, шта сва не ћакулају, и кад га једном у четри ока упита о томе он плану као да сам му пљуску опалио и свашта ми изговори, а тада преста контактирати у послу и иначе. А она оде за шефа књиговодства у “Сплитску банку“, рече исто, ради веће плаће, а мени се чини да побјеже од Франиних насртаја и ћакула у колективу.Дао сам им споразумни раскид радног односа, та ипак су радили ту код нас годинама.“ – исприча он.

-“ Да, они су ишли на већу плаћу, стан су одавно рјешили, па их то не мучи као мене. Ви знате да сам се оженио и да ће ми се ускоро родити дјете, стан ми је сада приоритет, а како ствари стоје овдје нећу на ред ни за десет година. Ако би за стан било шансе у догледно време онда би остао, нека је плаћа пуно мања од оне коју би имао у другим фирмама. Иначе ћу и ја морати ићи другдје, тамо гдје ћу прије добити стан, бар ћу чекати на њега уз већу плаћу.“ – полако прелазим на своје услове.

-“ О види, ти си био вредан, одслужио Војску, оженио се и дјете је ту! Браво! Знаш шта, то са станом ћемо некако гурати, знаш и сам какви смо по том питању, а ди ти ради жена?“ – прави се да се не сјећа пређашњег разговора.

-“ У “Југобанци“, горе на Радничком, изнад “Далмине“ робне куће “Добри“, на платном промету с иностранством.“ – рекох му.

-“ Какве су њене шансе, код њих по мом сазнању скоро да нема стамбених проблема?“ – распитује се.

-“ Истина, и сама би дошла на ред за пет-шест година, али, знате како то иде, увјек се неко од “јачих“ растави, наново оежени, критични кадар, и слично, па ништа није сигурно, а ми немамо никога иза себе да нас подржи, погура, а на судове ми се не иде, то је само губљење времена и угледа у фирми. Зато ја тражим да се мени овдје нешто гарантира, обећања ми не требају, знам како ствари стоје с финанцијске стране и ја би се постара са Загребом да нешто добијем за то изнад квоте и мимо плана.“- предлажем му.

-“ Овако ћемо, ти ћеш поднијети молбу овдје, а нека ти жена поднесе у “Јогобанци“, па ћу их ја звати да то рјешимо заједнички. Тако ће лакше ићи и код нас и код њих, и прије ће се рјешити. Договорићемо се и са Заводом за изградњу да нам уступи одговарајући стан из резерве.“ – гласно он размишља.

-“ Да рекапитулирамо, ЖТП и “Југобанка“ ће стан финанцирати 50:50 %, носиоц набавке нека буде “Југобанка“, ја ћу водити папирологију, а Ви преузмите обавезу да тп прође кроз стамбену комисију и раднички савјет. Такође, ја ћу се постарати за новац за плаћање учешће “Југобанци“. Тако ће бура краће трајати, а наши незадовољници неће моћи дирати у “Југобанку“ као носиоца рјешевања стамбеног питања. Темпираћу истовремену распараву по мојој молби и о особним дохоцима гдје ћемо одредити већи бод за плаће, а с њим ћемо почети и прије док ступим на дужност.“ – дефенишем предлог.

-“ Важи, договорено, имаћеш моју пуну подршку, не само подршку него и пуни ангажман. А како то мислиш повећети плаће, ја сам нешто мало прегледава податке из плана и о остварењу и чини ми се да немамо никакве резерве. А неће те се моћи именовати одмах за шефа службе, већ за вршиоца дужности, треба проћи правну процедуру, натјечај и те глупости. Знаш какав је Бан Јерко по том питању, он у форми гледа суштину права.“ – рече он.

-“ Ребаланс плана ће бити до краја године, о томе нема говора, а чуо сам да заостајемо по просјечној плаћи за око десетак посто од просјека групације. То је моја брига, наше плаће ћу довести у ранг коефицијента сложености квалификационе структоре радне снаге у групацији, гдје смо ми у врху групације. Ту нам не може нико ништа, а с друге стране ћу смањити план рада да добијемо већу стопу продуктивности. Укратко, тако би то било, знам да Срећко и Маја нису ту јаки и да су их остали из групације ту превеслали, а оних у Загребу баш брига за то. А ја им знам “вадити маст“, Галинец из расподјеле ће шизити, али ће Звонко Мехаковић из плана бити на мојој страни.“ – објасним му укратко сљедеће потезе.

-“ Добро је тако, само нећемо одједном подићи обрачунски бод, кад оде горе не можеш га више вратити без великих проблема.“ – бојажљиво ће он.

-“ До краја пословне године имамо три мјесеца, ићи ћемо постепено на више да не угрозимо фонд заједничке потрошње, а она се формира свима једнако, по глави, и ту ћу ванбилачно уградити и средства за мој стан и прнјети их на Стамбени сервис да он врши уплату “Југобанци“.“ – објасним му рјешење проблема до краја.

-“ Е, тако, паметно! Није ми баш све бистро, али би тако могли ићи. Слажем се, с временом ћемо се договарати о детаљима, а моју подршку имаш. Кад би ти мога почети радити?“ – пита ме.

-“ У понедјељак, трба ми два три дана да средим неке ствари у фамилији, а и да се “откачим“ од Војске. Ионако долазим десетак дана раније ради наградног одсуства од предвиђеног законског рока.“ – насмијем се.

-“ Добро, све смо договорили, ја иза свега стојим, а нисам заборавио ни 1971./1972., да тебе није било ови “моји Хрвати“ би ме тада били средили доживотно.“ – узе бићерин и примјети да је виски, што се изузетно служи – “Ево и Аница зна шта треба чинити, сумњив си ми ти!“

-“ Ех, нисте Ви мени дужни ништа за ’71./’72., радио сам по савјести, тако би поступио да је био било ко у питању.“ – рекох му – “ А Ана је фина дама, чисто узејамно људско поштовање.“

-“ А тко ти је бранио да ћутиш и да дигнеш руку и оде Данко Сарага осрамоћен на ниже мјесто или у мировину. Шта би ми вредио борачки стаж, партијски стаж, и све остало? Чуо сам ја послије што је тко хтио, а сви су ми рекли да си ти сузбио радикалне потезе својим разумним ставом. То је прошло, а нас се двојица знамо већ дуго, још док си био отправник, а ја у комерцијали, и увијек смо били у фер односима. Ја сам родом с Угљана, познам Буковицу из партизанских дана и тамошње људе, и да ми сад неко прилијепи етикету да ја те људе, Србе, православце, мрзим до истребљења!? А ти си од свих млађих људи био далеко изнад и по знању и по скромности и по поштењу. Зато те људи цијене и воле, ово ће лако проћи, мислим да ћемо једино с Баном имати проблема, њему нешто ниси по вољи.“- повјерава се он.

-“ Бан је злопамтило, без разлога! Једног дана, кад сам дежурао у Предграђу он је био на замјени помоћника шефа станице, а увече на смјену није дошао Анте Ризван да ме смјени, жена му јавила да је болестан. Бан је рачунао да ће ме натјерати да продужим и ноћну смјену као млада и неискусна, па није звао ни Куштру, ни Дадића да дођу умјесто Ризвана. А ја сам сутра ујутро имао испит на Вишој економској и одлучно одбијем да продужим смјену. Како би онако уморан и поспан послије 24 сата дежурства изашао на испит? Он претио, молио, али је нисам хтио и готово, и то највише ради његова надмена става: “… ја сам шеф и ти то мораш…“, што је карактеристика свих физички малих, ниских људи, “пициних чварака“, па је он морао преузети ноћну смјену.И тада направио праву збрку, покварио блок уређај, скретничаре и маневристе испрепада, то су ми касније причали, и од тада ме не подноси. Тим више што му се ја не улизујем како би он хтио, јер себе цјени више од икога, а не подноси оне који му контрирају у његовој струци и лове га у грешкама баш на том терену. А то се дешевало пар пута на неким стручним састанцима. Он мисли ако је ванредни студент управног права у четресет и некој години да је већ доктор правних наука, а не зна ни основна граматичка правила. Не иде латинска изрека уз “ иђем“, “шиња“ и сличо у стручним разговорима или дописима, некако би се могло и толерирати као жаргон у свакодневном говору. Он није свјестан да се господин не може бити на силу, то се има или се стиче тешким трудом, опћом културом и знањем које мора ући под кожу. А и смета му што људи не вјерују његовим сувопарним тумачењима и вјечитим “ниси у праву“, па онда дођу к мени и сазнају да су у праву и по којим члановима и прописима правилника или закона. То је то.“ – смијем се.

-“ А види малог врага!? “Пицин чварак“, тко год да је то измислио добро је сложио, баш си га добро описа. Баш је тако, свој ниски раст надокнађују нечим другим, а Бан својим надменим и строгим ставом и глумљењем великог стручњака, поштењачину и узорног, за примјер, радника и човјека, а сва некако на силу. Али нема проблема, неће нам стати на пут, па баш ја мора припретити. Ајде да наздравимо, договорили смо се!“ – куцнемо чашама.

-“ Договорили, у понедјељак долазим!“ – велим му и рукујемо се.

-“ Анице, позови Ћиру, Славка и Бана, шефове служби.“ – рече он на телефон секретарици.

Као да су очекивали да ће их Сарага позвати сви шефови служби дођоше за два-три минута и поздрављају се са мном. Аница донесе чаше и за њих и сви наздравише мом повратку из Војске. Одговарах кратко на њихова питања која се у таквим приликама постављају и Ћиро весело закључи:

-“ Ето, и тамо си био “Најбољи војник“, у Београду најбољи ученик, па шта ти то човјече радиш да се за те љепе награде!?“

-“ Ништа посебно, држим се правила игре и играм поштено.“ – насмијем се.

-“ Позвао сам вас да се нешто договоримо, ово је у неку руку стручни колегиј, али без записника, хоћу да знате о чему смо се ја и Миле договорили и желим да се изјасните да ли се слажете?“ – уозбиљи се Сарага, па им укратко резимира наш разговор и договор.

Ћиро Вученовић, шеф Саобраћајне службе, одмах ће:

-“ Сваку рјеч из вашег договора подржавам! Можда би стан могли добити и ради кадровских потреба? Али добро, тако ће се подићи мање буре, знам ја нас, одма ће се наћи неки који су увијек и ма о чему се радило против!“

Славко-Светислав Прибудић, шеф Комерцијалне службе, ме погледа одобравајући:

-“ И ја стојим иза тога, требамо бити сретни ако Миле остане код нас радити! Свима ће нам бити лакше, он једини од свих нас позна цјелину жељезнице, а има доста утицаја и горе у Загребу.“

Јерко Бан, шеф опће, правне и кадровске службе, сачека глас већине па ће по обичају:

-“ А неће то тако лако ићи, немамо за то упориште у правилницима, ако неко иде на суд то ће се тамо оборити, а ја особно немам ништа против, радите како вас воља.“

-“ Бане, курву ти госпу, немој сад врдати, или си за или против, не изговарај се на прописе! Сви ми знамо какви су прописи, али знамо и за изузетке који су исто тамо предвиђени, баш тим правилницима. Тачно се изјасни без филозофирања!“ – плану Ћиро.

-“ Знаш Бане шта ћу ти рећи: немој пуно мудровати! Ако нећеш подржати,нико те не сили, али онда остани неутралан. Тумачи своје прописе неутрално баш како требаш и извршавај закључке органа управљања без твојих наивних смицалица и отезања. Кладим се да се на натјечај неће нико бољи јавити од Миле и да ће га Раднички савјет именовати и одобрити му све што затражи, па и стан. Ако службени стан може добити жеф станице тамо на прузи зашто не може шеф службе у Сплиту? Не мисли да смо ми толике незналице.“ – љутито ће и Славко.

-“ Добро, добро, нисам ја против, само сам указа на могуће тешкоће које се могу јавити! Нисам против, али се све мора урадити у складу с нормативним актима.“ – цвркну Бан румен ка цикла.

-“ За то си плаћен и постављен на то мјесто, сматрам да ће се то спровести према садашњем договору и у што краћем року! Не желим накнадно изврдавање из било којег разлога!“ – закључи Сарага строжим гласом највише ради Бановог става – “’И да се о овоме не шире гласине, све ће ићи својим током на одговарајућим мјестима, а ја ћу све својим потписом потврђивати. И сами знате да само на овај начин можемо код нас задржати Милу, да се не мисли да је то неки мој особни интерес, свима вама је јасно да нам такав и те како треба, и требамо бити задовољни што је он пристао под овим увјетима. Јел’ јасно!?“

Сви кимнуше главом, па и Бан Јерко.

Разиђошмо се и ја се упутих у канцеларију предвиђену за шефа економске службе и тамо затекох Срећка како сигнира пошту и Мишу на свом мјесту:

-“ Ево ме, долазим радити у понедјељак, а кући ћу поњети план и задњи периодични извјештај, овај за прво полугодиште ове године, те систематизацију и стварно стање особља Секције да то мало проучим, и тада ћемо Срећко извршити примопредају.“ – рекох Срећку да чује и Мишо.

-“ Шта кажу главоње?“ – пита Срећко.

-“ Ништа посебно, драго им је да сам ту, а видићемо како даље. Обећања су пала, а видићемо како ће ићи кад крене конкретна реализација.У понедјељак идемо на “прву лопту“, попуна и распоред кадрова у служби, а онда сређивање свих осталих проблема. Сад идем кући, подне је прошло.“ – рекох им – “ Имам госте на ручку.“

И упутих се у Омишку, у подстанарски стан.

Advertisements