А ја сам тог понедјељка морао на посао. Код куће сам прегледао папире с подацима и већ сам имао јасну слику шта треба чинити, али нисам имао с киме, а сам не могу све. Попуну радних мјеста требам рјешити кроз прерасподјелу послова у оквиру Секције, пријем радне снаге извана неће ми дозволити из Загреба, а биће пуно проблема с обуком прераспоређене радне снаге, јер ни по формалној стручној спреми не задовољавају, а по искуству поготову.Требам видити у кадровској служби да ли је ко у међувремену дипломирао ванредно студирајући или да је бар апсолвирао, завршио неку средњу вечерњу школу или ради на неком мјесту нижег ранга од своје школске спреме, а то ће ми помоћи Иван Делија, који је сад секретар у тим пословима.А треба прије свега ићи на стручни колегиј Секције који се одржава код директора Сараге сваког понедјељка у осам сати.

Одмах по доласку у седам сати обишао сам канцеларије и поздравио се са свим службеницима и прегледао стање канцеларија. Сви су од мене очекивали чуда у кратком року, а видим да ће то тешко бити средити, од распореда до намјештаја и биротехнике, па нисам ништа чврсто обећавао говорећи да ми треба мало времена да све сагледам, али сам уочио да им је лакнуло што ће неко увести ред и што преузима за службу одговорност.

На колегију сам саслушао редовите извјештаје по службама и рекао директору Сараги да ћу доћи код њега око подне с конкретним приједлозима за распоред и попуну радних мјеста да и он погледа и одобри, а Бану да ми се напише рјешење о распореду на ово радно мјесто и плаћи с данашњим даном.

Након сат времена био сам у својој канцеларији и позвао Срећка Меашина и Мају Золтнер да извршимо примопредају.

Срећко донесе још пуно фасцикли нерјешених предмета и попис, те записник о примопредаји. Потпишем и не гледајући и кажем му да буде код мене у једанаест сати и донесе предлог о распореду људи у стоваришно-материјалним пословима, јер њега мислим предложити за шефа тих послова, али да мора за годину дана дипломирати на Вишој економској.

-“Нема проблема коле, имам још два испита и дипломски, биће то и за три мјесеца.“ – обећа он.

-“ Ако ти треба помоћ око испита само реци, ту сам да помогнем.“ – нудим се.

-“ Хоћу, али засад неће требати хвала.“ – рече и оде.

-“ А сад колегице Мајо да попричамо мало о плану и књиговодству, финанцијском и погонском. Ти имаш избора: можеш бити самостални референт за план, анализу и расподјелу или Шеф књиговодства. Плаћу знаш, послове знаш, одабери. Али прије свега ми реци како си лично и како ти обитељ?“ – кренем конкретно.

-“ Добро сам, и ја и обитељ, мада сам се намучила селидбом службе, столова, планских и књиговодствених докумената, недостатком људи и највише неразумјевањем надлежних. Ваљда ће сада бити лакше?“- скромно ће она.

Маја Золтнер, родом од Макарске, из познате борачке и антифашистичке породице, дипломирала је економију на Економском факултету у Загребу, гдје је и упознала др. Золтнера, који сада ради у Опћој болници “Фируле“, па су се обоје из Загреба гдје су радили неколико година преселили у Сплит. Имају двоје дјеце и становали су у породичној кући са свекром јој др.Золтнером старијим на Бачвицама. Скромна, вредна, стручна и тиха жена раних средњих година, господских манира, оних који зраче изнутра особе, ненаметљива по понашању и без кинђурења у облачењу и другим женским детаљима, била је пожељан сарадник који се неће улизивати или подилазити већ искрено изњети своје мишљење о свему и неће водити ћакуле ни о коме ни о чему.

-“Добро, не мораш одмах одлучити, чекаћу, заслужила си, али ми реци ако желиш нешто друго.“ – рекох јој.

-“ Не требам размишљати, ја би радије преузела књиговодство, али ми фали људи. У плану би била сама и мирнија, али ми фали онај технолошки дио, ја сам више финанцијаш и књиговођа, то ми више лежи.“ – одлучи се она.

-“ Добро, да преузмеш план имала би сву помоћ од мене, али ти одлучујеш. Ја ћу ти довести људе за референте, требаћеш их увести у посао, а ти сад предложи за распоред, имај у виду људе из цјеле службе.“- рекох јој.

-“ За финанцијског књиговодство референт нека буде Марија Борзић, она је досад била књиговођа, али је ушла у штос, за погонско књиговодство референт би требала бити Катица Штајдухар, а тада ми требају двије цуре за књиговођу и референта платног промета. Мара Боројевић би остала књиговођа, нешто се с њом дешава, не знам шта је, али то више није она Марија, расијана је и психички нестабилана. За платни промет би био пожељан мушкарац, иде се на СДК, а он би уједно био и књиговођа платног промета.“ – изложи она одмах своје предлоге.

-“ Добро, из обрачунске групе изабери цуру коју хоћеш за књиговођу, а мушкараца ћу ја пронаћи. Дпђи у десет па ћемо то окончати, а сад да причамо о плану за ову годину, нисмо добро прошли кад упоредим с другим Секцијама.“ – кажем јој.

-“ Ја сам ту, у технолошком дјелу, слаба, а све остало се веже не то. Звонко Мехаковић ми је мало помогао и обећао да ће се све коригирати на ребалансу само нека пратимо друге по особним дохоцима, али Сарага и друштво се боје, па сад заостајемо у плаћама и имамао прекорачења у трошковима скоро по свим ставкама.“ – искрено ће она.

-“ Видићу ја са Звонком, а плаће ћу одмах повећати тако да будемо у просјеку осталих на крају године.“ – рекох јој.

-“ Ти си добар са Звонком, хвали те.“ – она ће.

-“ Па јесам, не правим му тешкоће, а ни он не одбија моје предлоге кад су рјешења у његовој моћи. Поштујемо се узајамно.“ – рекох јој.

-“ Онда ћу у десет доћи с предлогом, а тада ћемо имати слику будућег књиговодства.“ – диже се она.

-“ Да Мајо, сада ћу средити обрачунску групу, молим те реци Весни Прибудић да дође одмах код мене, видим да она води групу по одласку Круне у пензију.“ – окончавамо договор.

-“ Јесте, рећи ћу јој.“ – рече она с врата.

Весна Прибудић је дошла исти трен. Њој је требало око пет година до пензије иако јој по њеном изгледу нико не би дао толико година. Она је била жена Славка Прибудића, шефа комерцијалне службе, али се никада није позивала на његову функцију или тражила његову заштиту, а било је прилика.

-“ Здраво шефе, тражили сте ме?“ – узбуђено ће она.

-“ Да, да се договоримо шта треба средити у Обрачунској групи. Видим да фале два службеника, а биће и три-четри, јер ћу неке послати у материјално и финанцијско књиговодство. Али прво да рјешимо ко ће бити шеф групе, видим да сте Ви на замјени, а по мом мишљењу то би требали бити Ви.“ – кажем јој.

-“ Ма, није мени до тога стало, десетак иљада плаће више ништа ми не значи у односу на рат који ћу водити с женама, знате какве су оне, а ја би била мирнија да будем обични рачуновођа.“ – неодлучна је она.

-“ Гледао сам, све имате исту стручну групу, а Ви и Ленка и Вера сте са највише стажа. Гледајући све факторе по мени сте одабрани Ви, имате ауторитет, благе сте али одлучне нарави, а ту сам и ја да вас подржим. А систематизацију ћемо одмах попунити, бар изван жељезнице примили неколико радника.“- наговарам је.

-“ Па, она Иванка има вишу спрему, додуше педагошку, а и Ленка ће се бунити. Ту је и Стипе Врцан, мушко је, можда би њега боље слушале?“ – наговјештава она буру.

-“ Кад Иванка буде доњела диплому више спреме наћи ћу јој мјесто, Ленка је свако мало на боловању, а Стипе је ту привремено, њему се не исплати сваки дан из Сиња путовати у Сплит за ту плаћицу, он тражи мјесто у спорту-кошарци, сигурно ће ускоро негдје бити тренер. О свему сам мислио.“ – рекох јој моје разлоге.

-“ Добро, а како ћемо за овај обрачун, свака од нас ради дупли посао?“ – она ће.

-“ Добићете испомоћ из оба књиговодства пар дана, то ћу ја средити.“ – обећах јој.

-“ Онда у реду, снаћи ћу се већ, важно ми је да Ви стојите иза мене кад се “побуне“!“- осмјехну се она.

Тад одох код Иве Делије да погледам стање и структуру кадрова у цјелој Секцији. И ту сазнах да је за време мог боравка у Војсци дипломирао организацију Бранко Чича, који сад ради као школски слушбеник у Солину надајући се напредовању у собраћајној служби, економију је апсолвирао Јозо Гранчић, бивши отправник возова у Каштел Старом, а сада помоћник шефа станице у Чвору Сплит и Јозо Гргић, који сада ради као транспортни исљедник у Сплит Предграђу.

-“ Имаш и ову двојицу, Миљенко Матељан ти је завршио фратарску гимназију у Сињу и сада ради као помоћник Роберту, економу станице Сплит, и Винко Ћалета, економ у станици Сплит Предграђе, који је исто завршио фратарску гимназију у фрањевачком самостану Висовац. Обојица су примљена за транспортне раднике, али су сналажљиви, добро су их научили фратри, и брзо копчају ствари.“ – препоручује Делија.

-“ А шта си се ти овдје закопа у опћу службу, па ти си завршио Вишу економску и то књиговодствени смјер!?“- питам га – “Зар не би било логичније да будеш у књиговодству или још боље, пошто познаш технолошки процес, у плану и анализи?“

-“ Пробао сам, сјећаш се да сам покушао да радим у књиговодству, али није то за мене, цифре, цифре, картице, конта, стално прикован за катригу, а очи искочише! А плаћа ми је мања или иста као овдје, гдје нисам везан за стол и катригу као тамо и посао ми је овди пуно лакши.“- одбија он.

-“ Добро, како хоћеш Иве, а сад се договоримо, доста података треба мојој служби о радној снази од твоје службе, дај поведи рачуна да их твоји службеници дају тачне и у роковима, да не долазимо у цајтнот ради тога.“- замолим га.

-“ Хоћу, то ти гарантујем, а знам да од тога овиси пословање и на крају плаћа. Та пријатељи смо одавно, зар не?“ – осмијуљи се Делија Иве.

-“ Јесмо, него шта! Како је Доната и цурице?“ – питам га за фамилију.

-“ Добро, она ради у “Далмацијавину“, плаће им нису лоше, а дица ка’ дица, добро су.“ – каже он – “А ти се ожени док си бија у Војсвци?“

-“ Планира сам кад дођем из Војске, али она оста трудана и убрза ствари,беба ће крајем септембра.“ – велим му.

-“ Шта има везе, боље је тако, једним ударцем двије муве, нека иде све како триба, ето сад ћеш бити и шеф службе.“ – смије се Иве.

-“ Силом прилика, да не оде оно двоје ко зна кад би, што ти не идеш даље са студијама?“ – питам га.

-“ Идем на Ријечки економски факултет, имају одсјек у Книну, уписа сам четврту годину.“ – обавјести ме.

-“ Што тамо, зашто не на Сплитски економски факултет, чујем да су га прошле године отворили?“- питам га.

-“ Они су уходани, а овди су још порођајне муке, а док они то среде ја ћу бити готов.“ – објасни он.

-“ Нека, љепо, а што сте ме зајебавали кад сам ја крену студирати!?“ – подсјетим га у шали.

-“ Ти си увео ту “моду“, знаш да и Бан студира управно право, мало му се одужило, па и многи, многи други из наше генерације, Кричковић Јово, Докићи, оба брата, Беадер Никола и скоро сви ови млађи.“- смије се и он.

-“ Нека их, треба више струке на жељезници, и технологија то тражи.“ – указујем на неке промјене.

-“ Кад си споменуо технологију сити ме, триба ми писаћих машина, копир апарата, великих кламарица, не може се више са овим механичким писаћим и старим шапирографом.“ – жали се он.

-“ Чекај мало, набавићемо нове дигитронске рачунске и писаће машине, фотокопир апарате, зидне јавне сатове за цјелу Секцију рецимо сљедећег мјесеца али шути о томе док не сагледам стање инвентара, и то ће ићи преко набавно-материјалне службе скупа, добићемо јефтиније на веће количине.“ – обећавам му.

-“ Одлично, ћутим ка’ риба! А шта ће рећи ови на колегију?“ – зачуђено ће он.

-“Ништа, зар ниси видио да то већ имају у Михановићевој, у ЖТП-у, ја знам да имају и по другим Секцијама, а ко је крив што Фране није има муда да улаже у опрему из обрачунате амортизације. Биће више и оправки зграда, прометних уреда и осталих просторија, а овима “горе“ ћу набавити ново службено ауто, да их смирим.“ – велим му.

-“Ух, јебате, па ми све ове године то препуштамно другима, а у праву си, све од зграда и намјештаја нам је запуштено.“ – сложи се Иве.

-“Да ниси писну о томе, али се припреми за то, сагледај све шта ти треба, имаћеш предност.“ – смијем се.

-“ Хоћу ма тко не би муча!“ – драго му је – “Свака ти част!“

-“ Идем ћа, имам пуно посла, хтио би још нешто данас средити.“ – поздравимо се.

Вратим се у канцеларију и телефонирам у Солин, тражим Чичу. Рекоше да ће га звати, још нема телефона у школској просторији, и послије пет минута он се јави.

-“ Здраво колега, како ти ученици?“ – питам га.

-“ О, ти си, кад си стига? Здраво!“ – изненади се он.

-“ Ајде долети у Сплит код мене, одмах.“ – рекох му.

-“ Шта гори? Шта је тако хитно?“ – пита још више изненађен.

-“ Чујем да си дипломирао, а мени треба у служби човјек за планера, мислим да би ти то могао бити.“ – директо ћу ја.

-“ Ух, шта ја знам…“ – поче он, а ја га прекину:

-“ Размисли на путу овамо, сад је девет, до подне морам знати твој одговор.“ – кажем му – “А и дужан си ми пиће, ја сам тебе частио кад сам дипломирао.“

-“ Добро, долазим.“ – одлучи се он.

Тад зовнем Јозу Гранчића у Сплит Предграђе, а он ми одмах одговори да није заинтересован, да жели остати у собраћајно-транспортној струци.

-“ Добро Јозо, како те воља.“ – рекох му.

Преко паузе за маренду сигнира сам пошту по реферадама и на пет минута отишао с Мишом у сусједни “Бобисов“ кафић на каву.

-“ Ти поче пуним гасом, лакше мало, неће жељезница пропасти.“ – кори ме Мишо.

-“ Ово морам направити “за вруће ране“, кад се уходају ствари биће полакши темпо.“ – образложим му.

-“ Како хоћеш, док ти радиш као коњ они горе ћакулају.“ – вели он.

-“ Па зато сам и поста шеф економске службе гдје се највише ради, шта мислиш да би ме допало да се ладује као тамо!?“ – велим му.

-“ Ту си у праву, не би сигурно, имају они своје људе, родбину на свим кључним мјестима као гласачку машину и тако бирају ди су им веће плаће и мање посла.“ – сложи се он.

-“ Е, сад ми реци зашто су Фране и Мишиница отишли, јели то само ради плаће?“ – питам га.

-“ И ради плаће, али је по мени било пресудно ово друго. Сјећаш ли се шта је било кад је Фране добио посли скоро двадесет година брака кћер, кад си га тражио по Загребу да му то јавиш, а он мјесто кући отиша рођацима у Винковце, што нас је све зачудило. А посли се причало да је он то направио што је сумња да дите није његово, да уствари он није мога иматио дицу, а жена се одлучила да с неким остане трудна и готово, па да је дошло до такве њене одлуке што је сазнала да се он мота око Мишинице и да би се развео од ње, а да је то био Маријин услов, итд. То су ћакуле, а ди има дима има и ватре, а ја сам га једном срео с том женом у граду, ваљда ишли на село, он иде два корака испред ње, она обучена ка’ права Влајина са шударом ко да не живи у граду двадесетак година. Али има ту још нешто, кап која им је прелила чашу је ова нова зграда. Ону нову зграду смо пројектирали и изградили за економску службу, а кад је била готова Сарага, Прибудић, Ћиро и Бан су одлучили да се они тамо уселе, а нашу службу разбацали по цилој станици у ове ћибе. Он се тада с њима посвађа, а и Марија одлучила да оде у банку. Мислим да од њихове везе нема ништа, он се помирио с женом, ваљда дите личи на њега, а Марија се везала за своју обитељ и остала стара цура, чујем да се стара о неким сестрићима из Марине.“ – исприча Мишо.

-“ Свашта, свашта, кврагу и ћакуле! А за зграду скоро да сам био сигуран да ће је они зграбити за себе. Дебелокошци су то! А што нису овдје градили, изнад вестибила, станичну зграду и на “Бобису“ кат? Знаш ли да је тако било прије Другиг рата и да је то срушено када су Савезници бомбардовали?“- рекох му.

-“ Ма види, нисам то зна?“- зачуђено призна он.

-“Да,жељезничка станична зграда, хотел “Јадран“, пошта и све до тог брега, до Пазара, је било на кат, а на брегу црква Св.Петра. Све страдало од бомби Савезника, и стално се на нивоу града планира то вратити на првобитно стање, а никако Опћина и ЖТП да се договоре ко, када, како и колико да уложи пара. Отиђи у Градски музеј и погледај слике, а покушајмо наћи и старе пројекте код нас или у Книну и Загребу код грађевинаца, па ћемо покренути реконструкцију тих објеката.“- кажем му.

-“ Баш хоћу, добро си ми дао идеју!“ – ухвати га еуфорија.

Замало дође Чича Бранко из Солина. Поздравимо се и кажем му о чему се ради.

-“ Ти знаш да сам ја дипломира на организацији рада, више би ми одговарало да напредујем у саобраћајној служби, шеф станице или тамо у Управи.“ – двоуми се он.

-“ Ајмо овако. Јел’ ти мислиш да ћеш некад моћи бити шеф станице Сплит, рецимо?“ – питам га.

-“ Па зашто не!? Имам стручну спрему и радно искуство!“ – он ће одлучно.

-“ А ја кажем да нећеш никад, па да си једини с тим предиспозицијама! Србин, шеф станице Сплит!? То је могло бити само за Аустроугарске или Краљевине Југославије. Зар се не сјећаш 1971./72. године и како је тај проблем рјешен, какве су посљедице сносили “прољећари“? Мало галаме, престројавања које је личило на фарсу и ево их данас гдје су и тад били. Оних мало осуђених је посљедица клановских обрачуна, а не ради онога шта су стварно радили у “маспоку“. Стање се смирило, наоко, али ја мислим да је то била само проба, јер ће сљедећи пут бити лом. Идеја независне хрватске државе се није угушила, а ако пажљиво гледаш и сам можеш видити да је Југославија све више конфедерална, нарочито послије Устава из 1974. године и да буде такав какав је послужило је и “хрватско прољеће“. Тито неће вјечно, СК се већ разводнио масовношћу, а Војска је никаква, био си тамо и могао си видити како тамо ствари стоје, они на врху се боре за чинове и моћ, на терену за станове, а нити су стручно ни опћенито образовани колико се хвале. А ти знаш што си, ко си, шта ти је био ћаћа и ко зна каква ти је “биографија“ тамо написана. Ако будеш напредовао бићеш помоћник шефа, неки референтић тамо с највише посла, колеге ће ти бити са стручном спремом стеченом на курсевима и радним искуством, а овдје ћеш бити бар у струци с којом данас-сутра можеш ићи у друге фирме. Ја толико, а ти како хоћеш!“ – кажем му.

-“ ‘Ем ти свеца, нисам тако ни сања, акамоли мислио! А у праву си, разбистрио си ми сад памет. Хоћу, бар ћу бити самосталан, нећу се свакодневно натезати са скретничарима и маневристима. Није то више она фела људи као прије. Сад нам тамо долазе нерадници и пробисвјети које ниједна фирма неће. Можеш ме предложити, кад би требао почети радити?“- сложи се он.

-“ Што се мене тиче, сутра. У подне идем код Сараге, а након тога дајем налог за рјешења о премјештајима, знам да ће се он сложити.“ – велим му.

-“ Добро, сутра ћу у Солину рећи им и направити примопредају, па ћу доћи овдје, ти ћеш ме увести у посао.“ – каже он.

-“ Договорено, морам даље, поздрави Стојанку и малог Предрага.“ – поздрвимо се.

-“ Хоћу, хвала, наврати са Милицом код нас.“ – вели он одлазећи.

-“ Не можемо засад, она треба ускоро родити.“ – велим му.

-“ А тако, нек буде сретно!“ – пожели он и оде.

Маја Золтнер је дошла у десет и договоришмо се да јој из Обрачунске групе дође за књиговођу Рада Мујан, а за платни промет да дође Винко Ћалета, који ми да пристанак у телефонском разговору. Увешће га у посао, показати му, а он ће се већ снаћи, фратарска је то школа, тим више што ми рекоше, а он телефонски потврди, да студира на Вишој саобраћајној цестовни смјер.

-“ Ето, бар си на броју комплетна, ипак је то боље него радити даноноћно с мањком људи.“ – велим јој.

-“ Одлично, лако ћу их ја увести у посао, важно ми је да имају воље и да не праве проблеме друге врсте.“ – слаже се она.

-“ Сиротињски одгој, имају они радне навике.“ – потврдим јој.

Срећко Мешин је по договору дошао у једанаест. Тамо ће доћи Матељан Миљенко и Злато Марковић, а из Обрачунске групе за књиговођу Рогуљ Неда, нек он одреди коначно шта ће му ко радити.

-“ Добро је, мала Рогуљ ће водити књиговодство, Матељан службену и заштитну одјећу и обућу и средства, а Злато остале материјале, с тим да ће једно другом помагати као замјене код боловања и годишњих одмора, а ја ћу водити набавке и координирати. Одлично, кад ће ми доћи?“- сложи се он.

-“ Могу сутра, зови их, до два дајем налоге за премјештај и распоред.“ – велим му.

До подне сам направио прорачуне трошкова и масе особних доходака до краја године и видио да се и без ребаланса плана, уз остварену квантитету и кавлитету рада, може исплатити за три мјесеца још четри и по особна дохотка у маси, скоро 45% више, а да будемо у просјеку групације за којом сада у просјеку заостајемо више од 10%. То значи да сваки наредни мјесец до краја године можемо исплаћивати по 15% више у маси за плаће. Направим табелу по динамици и одем код директора Сараге.

-“ Анице, послије ћеш ми нешто откуцати, може ли?“ – питам је иако могу наредити – “То ће засад бити тајна, да ли је тамо чисто?“ – покажем на директорова врата.

-“ Важи, шефе Миле!“ – смије се она – “Слободно је.“

Изнесем му предлоге за распоред и пријем радника и повежем то са исплатом особних доходака.

-“ Што се тиче радника, у реду, али откуд паре за плаће!?“ – у невјерици се избечи.

-“ Ево прорачуна рада, ево исплате особних доходака за цјелу годину, и приказ на исти начин за девет мјесеци.“ – пружим му табелу.

-“ Само мало, да ја нешто видим око рада.“- узе “дигитрон“ који сам му набавио прије одласка у Војску и рачуна:

-“ Добро би било да буде овако извршен рад, али то није сигурно, треба бити опрезнији, ако се нешто деси, нешто од брута изостане?“ – закључи он.

-“ Зашто, то је прорачун и Комерцијалне службе ЖТП-а, а они су уградили све резерве и такве подтке дали Комори, Влади и Сабору за израчун висине компезације из буџета Републике. А ја мислим да ће рад бити бар за пет посто од овога већи, толику сам резерву уградио.“ – кажем му.

-“ Којих прорачуна Комерцијале!? Како ја то немам?“ – чуди се он.

-“ Биће је код Славка, чуди ме да Вам то није показао, стигло је прије петнаест дана, ево мог примјерка.“ – пружим му малу књижицу.

-“ Ех, Славко, Славко! Он мисли да је ово обична статистика, па је гурнуо као неважну у архиву. Мајко моја, с ким ја радим!?“ – пожали се.

-“ То је то, значи да можемо повећати обрачунски бод просјечно за 15% или да идемо другом динамиком?“ – питам га.

Он опет узима “дигитрон“ и рачуна:

-“ А да не идемо нагло, нека за девети иде за 10%, па ћемо пслије повећати на 15%, 20%, ако се буде могло?“ – несигурно гледа у мене.

-“ Не, нека иде 15% за девети, а даље још више, да се до ребаланса плана поравнамо с другим секцијама, а он ће бити у децембру, знате њих, ако ниси потрошио неће ти ни дати ништа, а ако јеси онда немају куд.“ – насмијем се.

-“ Добро, нека буде тако, али нека засад остане тајна.“ – сложи се он.

-“ До колегија у понедјељак,“ – велим му – “А сад ће Аница откуцати овај распоред и табелу, па ћете потписати.“

-“ Хоћу, е, свака част, брзо и прецизно!“ – похвали ме.

-“ Ајмо Анице, пиши!“ – пружим јој папире у рукопису – “ Можеш ли читати?“

-“ Ма што питаш, ти брзо пишеш, али ја то лако читам као да сам сама писала.“ – прича она док куца на машини, механичкој “Олимпији“.

-“ Е, и теби ћу купити праву машину, нећеш ми се мучити с том “шклопоцијом“!“ – обећам јој.

-“ Велику “Олимпију“ на стују!“ – каже она.

-“ Најмодернију која се може купити, с великим ваљком, буди сигурна.“ – насмијем се – “Само шути и о распореду и о плаћи.“- знам да је чула разговор.

-“ Као риба!“ – пружи ми откуцане дописе.

Потпишем их на своје мјесто с љеве стране и додам их Сараги да их и он потпише с десне стране као директор. Он не гледајући садржај потписа и Аница их однесе на протокол и врати ми копије.

Вративши се у канцеларију тек сада сам могао предахнути и прелистати новине. “Слободну Далмацију“ сам први пут узео у руке по изласку из Војске у којој је Душан био још замјеник главног уредника.

Advertisements