Сада је моја канцеларија била на Обали братства-јединства, улаз је био од мора, а између просторија “ Croatia toursa“ с десне и Кола за спавање и ручавање (КСР) Београд с љеве стране, од којих је била одјељена уским пролазом између зграда. “Croatia tours“ агенција ЖТП-а Загреб је основана у време “маспока“ као контратежа локалним далматинским туристичким агенцијама и великим савезним агенцијама као што су “Путник“, “Југотурс“ и др., с циљем да “…хрватске паре остану у хрватској лисници…“, а сада дебело подржавана из средстава ЖТП-а Загреб као “матични дио“ подузећа, јер од продаје карата за пословне влакове “Марјан експрес“ и “Медитеран експрес“ и мјењачнице није могла опстати. На тај начин је директно конкурирала основној дјелатности саобраћајних секција одузевши им нечијом политичком вољом дио најпрофитибилнијог посла путничких благајни односно прихода од путничког саобраћаја. КСР Београд је одавно постојао као организациона цјелина на нивоу ЈЖ, а и у систему европског система “Wagon ligts“ превозећи путнике сопственим спаваћим и кушет колима и пружајући им услуге у вагон ресторанима, па су “маспоковци“ и њега хтјели истиснути оснивањем агенције “Cratia tours“, али нису успјели до краја због сједнице у Карађорђеву. И на том примјеру се видила оставшина “хрватског прољећа“, јер нико економски поткован не би одржавао то политичко чудо због нерентабилног пословања, али је негдје требало сачувати “елиту маспока из сјене“ и умјетно је приказивати рентабилном, па сви они који су тамо у оснивању агенције доведени и сада су радили и понашали се по оној “…тко нам шта може…“, знајући да их неко из “тихих сфера хрватске“ политике штити.

Шеф пословнице “Croatia tours“ у Сплиту био је Ловре Франичевић, Бодул с Хвара, а КСР-а Бранко Пауковић, Србин из Лике, обојица премазана свим бојама лукавости. Обојица су некада били прометници и преко својих веза у Загребу и Београду су годинама остали шефови ових пословница. Бранко је био крупан и трапав човјек педесетих година, ожењен из старе сплитске породице задојене југославенском идејом, а Ловре је био његове доби, дебељушкаст и изразито црвена лица, и дан данас заносећи у говору по хварски. Обојица су се “знала снаћи“ у бурним временима склањајући се у заклоницу, тако да ни један од њих се није компромитовао за време “маспока“, а обојица су била добро обавјештена о свему што се догађа или шта ће се догодити и ко је инцијатер, актер и извршилац у тим “подземним“ активностима.

Обојица су навраћала код мене на каву, некад скупа, некад засебно, па сам свакодневно знао све ћакуле и догађања на жељезници, али и шире.

-“Кершић ти је амбициозна и наивна бодулска пизда, лако га је превући жедна преко воде, Прибудић је потрчко и улизица, велики камелон, ка већина Влаја с Лабина, а Сарага је иницијатор из сјене, зна се заштитити истурајући друге испред себе, а Руди Kрвавица, шеф Вуче, ти је “дрвени филозоф“ штићен од жидовског лобија, а Пашко Шкрапић ради свој поса, не фермајући ни ове ни оне, он ти је направио свој мали клан ЗОП-оваца, па дајући свима по мало да крадуцкају купи скоруп за себе.“ – тако би се могло резимирати њихово анализирање кључних руководилаца на жељезници, с намјером да стекну моје повјерење и да сазнају моје намјере и мишљење, које би, наравно, интепретирали на свој начин по другим кулоарима. Но, “читајући“ њихове намјере остао би најчешће у пози слушаоца и проматрача или саговорника у вези посла или струке, тако да су моји односи с њима били ни топли ни хладни, а ја им с временом нисам као такав био више интересантан, па су све рјеђе долазили и ћакулали. Али сам, као и неки други, убрзо схватио да у “Cratia toursu“ главну рјеч води Пашко Капетановић, из познате фамилије Капетановића распоређене на важним мјетсима по цјелом Сплиту, иако је тамо био само службеник на мјењачници.

Већина је то знала и шутила чак и по кулоарима, јер се његова “тиха моћ“ чврсто ослањала на пословно-политичке- прагматичне кругове шире од хрватске територије, а ко је хтио мислити својом главом мога је то закључити из једне једине пословне махинације коју је спровео његов млађи брат, наводно “гастарбајтер“ из Њемачке и мало даље, кад је отворио свој елитни бутик-салон у најстрожем дјелу града, одмах код Пјаце, избацивши угледну и јаку фирму из тих просторија, и гла чуда, одмах се почела спомињати као градски одјентир “…тамо код Капетановића…“, а не по фирми која је ту била више од тридесет година.

А кад би Пашка видио на улици и проговорио коју рјеч с њим помислио би да се ради о мирну и сталожену човјеку педесетих година, судећи по његовој просједој и проређеној коси, високу челу и окошту лицу.

Као службенику на мјењачници “Cratia toursa“ Пашку су биле доступне девизе, па је он по оној народној “…пола пије,пола Шарцу даје…“ мјењао девизе за свој и фирмин џеп, наравно дајући предност себи. А ко га је могао контролисати кад је он ту био сам свој газда а и остали су имали покоју корист кад би им затребало. А имали су и благајници с осталих путничких благајни, па су све путнике странце слали код Пашка да мјењају девизе, а то је нарочито чинио и Вице Сандрић, кад би подмирио своју квоту.

Пашко је са мном био у ни топлим ни хладним одноима. Дошао би понекад интересирајући се за неке промјене у финанцијским прописима тражећи моје стручно мишљење не упуштајући се у политику или ћакуле. Само једном приликом рече, послије мог образлагања неких промјена у економској политици и посљедица које из тих промјена произлазе:

-“ Штета што се овдје губиш, на овој усраној полуписменој жељезници, међу овим умишљеним фењерашима, ти би треба ићи међу школованије и културније људе.“

-“ Тешко се Пашко одљепити од сиротиње, а без “рођака“ нема данас напредовања, тамо они своје намјештају.“ – слегнем раменима.

-“ Ма, мислио сам даље, у иноземство, кад већ добро знаш њемачки језик.“ – појасни он.

-“ Била је шанса, пропустио је из оправданих разлога, а сад је касно, жена, дјете и све те породичне обавезе, знаш и сам како је кад се почињеш кућити.“ – рекох му.

-“ Знам, знам, и мене болест спречи, а сад сам мога пливати у лови као браћа ми, али шта је ту је, нo мени није лоше ка другима.“ – насмјеши се и оде.

А Пашко је био добростојећи, поред стана још давно добијеног од жељезнице имао је кућу и викендицу, и ко зна шта још, тако се бар причало.

Док је Пашко “из сјене“ владао “Crazia toursom“ у КСР-у је “човјек из сјене“ би Јово Ћакић. Висок, мршав, с уредно поштуцаним брковима и увјек у чистој и опегланој униформи КСР-а. Шлампави и неорганизирани шеф Бтанко Пауковић би за дан-два направио такву збрку у пословници да сви конци нису били у Јовиним рукама. Јово је био родом од Дрниша, из неког села у Петрову Пољу, па би понекад навратио код мене, нарочито кад би преко викенда иша у Кистање преко Мућа, Врбе и Брљана, па се интересира како тамо, кроз Петрово Поље, изгледа. Не знам из којег разлога он тамо није годинама иша, али је планира да нешто тамо обнови и оде живити кад оде у мировину:

-“Пусти снови, не можеш ни овако на крај, а ко ће дати паре за те моје снове?“

-“ Биће боље Јово, не треба теби нешто велико.“- смијем се ја.

-“ И то мало за мене је велико, а ко зна шта ће се до тада све десити!?“ – он ће.

-“ Шта би се десеило, сваки дан нам је боље, осјећа се.!“ – соколим се ја.

-“ Све је ово мјехур од сапунице, требаш видити шта пише страна штампа! Оставе путници по спаваћим колима, баш ћу ти доњети кад наиђем, њемачких новина.“ – обећа он.

-“ Па има на киоску!?“ – велим му.

-“ Јебеш “Бурду“ и та срања, доњећу њихову озбиљну штампу.“ – насмија се он.

-“ Па шта кажу?“ – интересирам се.

-“ Контра оног што наши пишу! Ја подјелим са два, па је средина негдје ту, а ни она не ваља!“ – каже Јово.

-“ Баш донеси, и мене интересира.“ – кажем му.

-“ Хоћу, хоћу, обично из БТ, “Балкан тауерса“.“ – обећа он.

Бранко Чича је тог дана дошао радити у моју службу као самостални референт за план, анализу и расподјелу. У сусједној већој просторији у којој је до сада сједио сам Мишо био је још један стол и ормар па сам га ту смјестио.

-“ А шефе ди ћете Ви?“ – пита Мишо наглашавајући моју функцију.

-“ Шта ми преостаје него ова ћиба? Ако ја заузмем ову већу просторију, што би било логично, јер је прављена за шефове служби, гдје ћу с вама тројицом?“ – рекох му.

-“ Којом тројицом? Ја и Бранко можемо се смјестити тамо у мању канцеларију, а за тебе треба ова, долазе ти референти и други шефови, странке, незгодно је да их примаш у тој ћиби, одмах иза улазних врата.“ – гласно размишља Бранко.

-“ Неће дуго проћи да се систематизира референт за расподјелу, а он мора бити с вама као сродна и узејамно повезана реферада, што значи да ту треба бити и трећи стол и ормар и онда је дупке пуна. А шта ће ми посјете, ја не патим од кабинета и шефовске позе, мада и то има смисла у неким контактима, али шта је ту је, засад ћемо овако до сљедеће реорганизације.“- насмијем се.

-“ А нека, како Ви кажете!“ – насмјеши се Мишо глумећи пословност.

Из своје стручне библиотеке дао сам Бранку нужну литературу да је проучи, па ћемо наредних дана на конкретно упознавање:

-“ Ево ти Контни план, то ти је за финанцијско књиговодство, Шему контирања на ЈЖ, то ти је за погонско књиговодство, Правилник о статистици на ЈЖ, а све остало шта ти затреба узми од школског.Такођер, ево ти планова за ЖТП и Секцију, по годинама, исто тако кварталне, полугодишње и годишње пословне извјештаје, па види, памти, анализирај и пиши на лист питања на која требаш добити разјашњења, па ћемо сутра “ у ватру“.“- велим му.

-“ Добро шефе, бићу вредан!“ – насмија се Бранко да прикрије збуњеност кад осмотри то брдо књижурина на свом столу.

-“ Почми од Шеме контирања, одатле ће ти се почети отварати прозор у цјелину.“ – сугерирам му.

И он се прихвати посла, а Мишо и даље црта на паусу неки пројект за блок кућицу у Перковићу.

Обишао сам Орачунску групу, Књиговодство и Материјалну службу. Свуда јад и бједа од просторија, намјештаја и биротехнике. Особље је размјештено по договору, али још нису стигла рјешења.

-“ Срећко, дођи за пар минута код мене, требамо се нешто договорити.“ – рекох му и одох у своју канцеларију и назовем Делију:

-“ Секретару, гдје су рјешења?“- питам га без поздрва – “Допис је код Бана, узми и пиши, још данас да је готово!“ – покушавам строго.

-“ Бан нешто каже…“ – поче он.

-“ Нема Бан шта теби говорити, допис је потписан од директора, а ако Бан има шта коме рећи, онда сам ту ја. Иди код њега и то му реци, рјешења требају бити овдје до 14 сати!“ – кажем му – “Иве, јесам ли у праву?“

-“ Ма, јеси колега, идем одма, нема разлога по ниједном основу да се то отеже.“ – тихо измуца у телефон.

Срећко дође и сједе на помоћну столицу.

-“ Овако ћемо, рекапитулирај ми шта треба набавити у нашој служби од намјештаја, машина, дигитрона! Мишо, дођин и ти!“- викнем кроз врата – “ Мишо ће снимити шта треба за питурање и инсталације, прикључке струје, па ћу дати налог да се то одмах среди. Кад су они могли узети наше нове просторије ми ћемо ове адаптирати и опремити.Такођер, Срећко види потребе за писаћим и рачунским машинама по путничким и робним благајнама, опћој служби и осталима. За Аницу Брајковић и Дару Вученовић, дактилографе, ћемо купити најновије електричне писаће машине, а требамо купити и бар два “Xeroksa“- фотокопир апарата за опћу службу. Што прије, то је рок!“ – рекох им.

-“ А да купимо и мале џепне дигитроне?“ – пита Срећко.

-“ И њих ћемо, а требаш видити колико и коме. А кад то попишеш одлучићемо за тип, марку и добављача.“ – рекох му.

-“ А шта ћемо с старим, замјењеним?“ – пита Срећко.

-“ Нешто касирати, нешто послати по станицама, нећу да ми пишу руком дописе.“ – рекох.

-“ Одлично шефе, сутра ће попис бити ту, макар поподне радио.“ – вели Срећко.

-“ Ја сам готов до два.“ – обећа Мишо.

До краја радног дана су дошла рјешења, а Делија ми телефонски јави да је дат оглас за пријем нових економских техничара за економску службу и неке правнике за правну службу и да ћу и ја бити у комисији за пријем у радни однос.

И конкретно крену остваривање мојих обећања.

Advertisements