Код куће, у подстанарском стану, живот је текао, како се то каже, нормално. Милица се гегала, пувала и стењала у деветом мјесецу трудноће, с једне стране желећи да се што прије породи, док се с друге стране, као првороткиња, бојала свега тога. Припремила је све што треба, од кошуљица, бенкица, пелена и повоја, а чак је исплеле и неке минјатурне рукавице. Ту су били и пудери и креме, сапуни, као и потребне посуде и посудице, од кадице до великог лонца за искувавање бебине робе. У посебни несесер је припремила потребне јој стварчице које треба носити у родилиште, па је тамо могла кренути у свако доба дана или ноћи.

Иако није признавала бојала се порођаја, а како и не би кад су јој све пријатељице и младе и старије причале како је то жива мука и неподношљива бол,а ја сам им се чудом чудио:

– “ Моја матер и твоја матер су родиле по седмеро, без бабица и доктора, живе и здраве, па шта би онда теже било теби!? Ето, и тета Етица је родила четворо, нек ти она каже како је.“

-“ Ма није то тако како неке причају, боли, мора болити, али се све то одма заборави док чујеш бебин гласић, а поготово кад јој видиш оке. Биће Миле, тако јој она по бодулски звала Милицу, све у реду, па то ти и доктори кажу!“- тјеши и храбри је она не преувеличавајући и не умањујући чин порођаја – “ А и то је лакше него муке, из дана у дан, које дођу послије. Не знаш кад је теже, кад су дица мала или велика. Не каже се заништа “….мала дица мала брига, велика дица велика брига…“?“

-“ Па ваша су дјеца велика, самостална, што се Ви имате сада за њих бринути?“ – питам је, мада ми је Милица нешто натукнула да је тета Ета имала неких проблема с фамилијом.

-“ А видиш, сад кад сам стара не дођу ме ни видити,а и како би кад су их тете одмалена проти мене одгојиле. Чекајте мало…“ – устане и оде у своју собу и донесе стари албум – “…показт ћу вам неке слике. Ево сам ја и мој муж на винчању, па ово сам с дицом и мужем,…“ – показује и тумачи слику по слику – “…и ово је задња док сам била у тој кући.“

Гледајући ту младу жену и стамена мушкарца с адвокатском брадицом и брковима из прве половине двадесетог вјека, с шеширом, твид одјелом и лептир машном ни у сну не би помислио да је тако некад изгледала тета Ета. Господска фризура, крупне очи, пуне нашминкане усне, дивна хаљина и блузица с чипком говориле су да је то била добростојећа градска пријератна обитељ, а сада тета Ета, судећи по изгледу, подсјећа на остарјелу особу из радничке класе и то оне ближе лумпенпролетеријату него ли просјеку.

-“ Ох, па Ви сте тада живјели на високој нози!?“ – кажем јој поново прегледајући слике.

-“ Тако је, била је то богата обитељ од старине, а муж ми је био адвокат, а ни моја обитељ није слабије стајала на Брачу. Ја сам ти Брачанка,а он је бија Сплићанин. Од првог дана доласка у мужеву кућу нису ме трпиле његове три сестре, ружне старе цуре, и све је било горе, док ме коначно нису истјерале и одвојиле од четворо мале дице и избациле на улицу. Он млакоња се више опредјелио за имовину него за мене, а биће му и све то сјело на главу. Он се посли није женија, а оне су одгајале моју дицу, ни видити них нисам смила, проти мене. Сад су велики, знајун истину, не од мене него других јуди, дођу понекад, али ка’ странци, истањила се она веза између дитета од малих ногу и мајке, у свему, а када се сада мало и стиде што им је дуго трибало да дођу до истине.“- исприча она.

-“ Боже драги, па како сте живили, од чега?“ – пренеражен сам њеном трагедијом.

-“ Видите ми руке…“ – испружи дланове – “… све жуљи и чворови, таке су и ноге, за крижа да не причам. Радила сам све, прала, кувала, одгајала туђу дицу, његовала старчад, како кад, док ми посли Другог рата не дадоше ову собицу као сустанару и нешто социјалне помоћи. А мука жива, та ја сам била из добростојеће фамилије, за она доба била доста писмена и научена за све после по кући, али је овако како је испало било првише тешко. Колико суза, колико зноја, колико боли и понижења!?“ – ороси јој се поглед.

-“ А ваши, родитељи, браћа, сестре, родбина?“ – чудим се.

-“ Родитељи умрли, а браћа и сестре, ех, све се одроди, све се то удаљи једно од другог! Друга су то вримена била,а ви сте још млади, што сте старији блиди сваки дан све више братска и сестринска љубав.“ – доврши она причу.

-“ То мени не иде у главу, па шат Вам муж није нешто подузео, шта је пристао на то?“ – велим јој.

-“ Кажем, друга су вримена то била, а он је био мек, неенергичан, тко ће га знати, оне би му виштице још више затровале живот, а ди би он с четворо мале дице? Ваљда је мислио да је тако боље за дицу, да чини жртву за њих, а шта су му све налагале за мене сам Бог зна и Дивица. Не знате ви мушки шта су женске сплетке и које су зло оне у стању направити кад нешто науме!“ – и поред свега проживљеног правда га она.

-“ А шта сад дица кажу?“ – питам је.

-“ Шта ће рећи, а и шта ми вриди, кад је живот проша, кад је зло направљено и мени и њима. Дођу, виде ме, попију каву или сок и оду, имају и они сада своје обитељи само им још треба стара тета Ета!“ – брани она и дјецу.

-“ Шта је у стању живот направити ниједна машта не може дочарати. Еј, животе, бјелих страница неисписана књиго!“- не знам шта да јој кажем.

Тако би разговарали и гледали ТВ, а Милица би ми често понављала шта требам чинити кад почму трудови, већ сам толико пута чуо и знао да би и у сну могао поновити. Тако је она разбијала страх, а ја сам се правио храбар и настојао све пребацити на шалу, мада је и мене било страх како ће то све испасти, да ли ће порођај бити лаган, да ли ће све бити у реду с дјететом, а шта све не пане на памет у таквим тренуцима.

А тада схватих да су такве бојазни и страхове преживљавали и мушкарци и жене од памтивјека. Каже се у народу “… да сретним мушкарцима умиру жене, а ждребе се кобиле…“, и свак ко то схваћа буквално сматра као пошалицу, па чак и логичну рачуницу. Али мени тада сину да та изрека није ништа друго него прикривање мушког страха од порођаја, на начин својствен нашем епском менталитету да се поругама прикрије стање душе. Који имало паметан мушкарац може бити сретан да му умре жена, љубав, сапутник и пријатељ, мајка заједничке дјеце, на рачун увећања богатства преко ждребади и кобила!? Ех, како знамо лагати сами себе!

Advertisements