За ова два-три дана од ступања на дужност в.д. руководитеља економске службе Саобраћајне секције Сплит управи у Загребу се нисам јављао све док не прегледах све папире и снимих стање у Секцији. А овог јутра је дошао ред и на њих. Одлучио сам да је најпаметније да почмем одоздо, од сводног референта плана и анализе за групацију саобраћајних секција Звонка Мехаковића, којег сам одраније познавао и са њим коректно сарађивао као самостални референт прије одласка у Војску.

-“ Здраво Звонко, како си?“ – кажем у телефон кад зачу његов глас, ми смо одавно били на “ти“.

Звонко је био прави господин и по лику и по манираима. Увјек педантно избријан и одјевен, у говору прецизан, а у струци прави специјалиста. Да није био партијски секретар у ООСК управе ЖТП-а у време “маспока“ данас би био сигурно на високом руководећем мјесту у ЖТП-у, а послије Карађорђева га казнише због небудности искључењем из СК, мада је, по мени, он ту ишта могао учинити осим пуког администрирања. Главну рјеч су ту водили они изнад њега, делегати и чланови Комитета и Конференције СК ЖТП-а, који су само формално били чланови његове ООСК, а по “тежини“ функције три копља изнад њега. И послије Карађорђева они осташе с благим укорима и опоменама, а Звонка “изјурише“ из СК. Све је то пуно дјеловало на његов его, па се причало да воли попити ван радног времена, а ја га у таквом стању никад нисам видио, ни у ЖТП-у ни на скуповима негдје по хотелима гдје би заједнички сви из групације усклађивали планове или ребалансе. Становао је у Бјеловару, гдје је као млад био отправник возова и нешто касније шеф станице, а по завршетку економског факултета се премјестио на радно мјесто у планску службу у Загреб и сада свакодневно путовао из Бјеловара овдје на посао. Жена му је радила, дипломирани економиста, као шеф књиговодства једне велике загребачке фирме, а кћеркица још ишла у основну школу.

-“ Ох, Миле, ти си, кад си дошао?“ – весело ће он – “ Готова солдачија?“

-“ Јесте, али ме овдје дочека пуно горе, разбјежали се руководиоци из моје службе, ни осталих немам довољно, а плаће пале на мизерију, већ раници навелико гунђају.“ – кажем му.

-“ Видио сам какво је стање кад је дошла Маја и онај, како се зове, заборавио сам, да сте “танки“ у струци, па сам јој помогао колико сам могао. Сад си ти ту, реци онима буздованима горе да нешто треба и радити!“ – насмија се он.

-“ Овдје сам три дана, снимио сам стање и нешто одмах подузео. Хоће ли и кад бити ребаланс за ову годину?“- питам га.

-“ Хоће, почетком просинца, кад се прикупе и проанализирају подаци за деветомјесечно пословање.“ – потврди он моје претпоставке.

-“ Онда добро, плаће дижем за 15% и тако настављам до краја године, да достигнем просјек осталих ссекција у групацији, а за децембар можда и више.“- кажем му.

-“ Еј, еј, чекај мало! Кад чују за постотак и други ће кренути, знаш да се не гледа исплаћено раније већ се такмиче с другим у висини бода за исти мјесец, а људи на терену не ћуте, хвале се или кукају, требаш то друкачије извести.“- опреан је Звонко.

-“ Наравно да нећу објавити праву висину бода, њега ћњ знати само обрачунци, али ме интересира гдје су били Галинец и његова компанија из Расподјеле, што нису упозорли Сарагу да иде сувише ниско?“ – кажем му.

-“ Знаш Валента, он гледа збир на нивоу ЖТП-а и штити загребачке секције, брига га за остале, а тако се и улизује добрим резултатима расподјеле овдје шефовима.“ – рече ми.

-“ Да се не препуцавамо цифрама преко телефона дођи у Сплит, љепо ти је време, можеш се и купати, а ја ћу назвати Вишњића да ми требаш помоћи и објаснити неке циљеве економске политике, ради недостатка кадрова овдје и нешто слично, па ћемо заједно погледати и наћи рјешење на обострано задовољство.“ – нудим му.

-“ Кажеш да се може купати, онда планирај да ћу доћи у петак, повешћу и своју цурицу и остати преко викенда, а ти среди с Валдом Вишњићем.“ – пристаје он – “ И не зајебавај, знам да си ти добро видио шта се може а шта не!“

-“ То је прича за Вишњића, а неће ми шкодити ни твој ауторитет овдје. Добро, идем га звати, па ћу ти рећи шта да и ти кажеш му, сличну причу.“ – насмијем се.

Тад назвах Вишњића Владимира, шефа Одсјека за план, расподјелу и анализу ЖТП-а Загреб, јави се секретарица и одмах ме спаја:

-“ О Миле, готова Армија?“ – смије се он.

-“ Јесте Владо, ма имам овдје великих проблема, ту сам три дана, ставили ме за в.д. руководитеља, а немам пола људи у служби, све су измјешали и око трошкова и око плаћа. Пошаљи ми Мехаковића да ми помогне да ово средим, овдје немам пола кључних података није се ништа радило како треба.“ – одмах му износим проблеме.

-“ Чуо сам да је отишао Фране и она шефица књиговодства,, зар то још нису попунили!?“ – чуди се он.

-“ Ма какви! Да је само то, немам ни пола људи у обрачуну, ни у књиговодству, а ово шта имам све је полуобучено, све им мораш прстом показати и објаснити, а то ми односи више времена него да сам радим, а како ћу сам стићи. Покушавам сад то попунити с људима, ажурирати податке, па ми Звонко треба да кренем од плана, да видим шта с плаћама, заостајемо пуно у односу на друге секције, а рада има више него у прошлој години. Људи се почели на терену гуншати и говоркати , само ми још њихов бунт треба.“ – објасним му по своме стање ствари.

-“ Видио сам то, чак сам рекао Сараги прије љета да прати друге, не знам зашто није. Добро, доћи ће Звонко, договори све с њим. И прими из грађанства колико ти треба радника.“ – сложи се он.

-“ Покушаћу, ако ико хоће радити за ове наше мизерне плаће.“- насмијем се – “Добро Владо, кад ћете звати шефове служби на договор?“

-“ Ускоро, треба нешто прилагођавати ООУР-изацији. Среди ти то прије, биће ово велике измјене.“ – упозори ме он што не би никад јавно рекао.

Владимир Вишњић је био малђи човјек, нешто страији од мене, шлав и проћелав, бјела чиста лица и веселих очију. Радио је раније у загребачкој секцији као шеф плана, а сада је прешао на ниво ЖТП-а показавши се стручан, окретан и комуникативан. Знали смо се од раније, са заједничких састанака приликом израде планова за секције и ЖТП.

-“ Звонко, пакуј папире и долази, Вишњић се слаже.“ – зврцнем Звонку.

-“ Онда сам тамо у петак, резервиши ми у “Белвија“ двокреветну собу за петак, суботу и недјељу.“ – каже он.

-“ Рачунај да је све сређено!“ – рекох му.

Тако сам се осигурао с обе стране, а знам да ће Валент Галинец ћутати кад сазна да иза мене стоје шеф му Вишњић и Мехаковић.

Срећко и Мишо су ми доњели прорачуне за нававке и поправке за службу,а и процјену за остале службе и станице, па кренем код Сараге на договор. Прије тога, на истом кату, навратим код Славка Прибудића, шефа комерцијално- транспортне службе:

-“ Шефе, како иде посао? Јели ови твоји жељезничари нешто превозе кад их ја већ плаћам?“ – шалим се умјесто поздрава.

-“ Охо, нисам ја теби шеф, сад смо колеге и врло ми је драго ради тога. Сједи, попит ћемо пиће, да се мало исћакуламо.“ – скочи се он до ормарића- бифеа и донесе вињак и чаше.

Сједошмо за клуб столић.

-“Слушај Славко, имам предлог који ћеш свакако подржати, али то мотраш учинити и на колегију.“ – велим му.

-“ Ево, унапред се обавезујем, кад је од тебе знам да је нешто паметно.“ – куцнемо се чашама.

-“ Идем код Сараге с предлогом да замјеним све рачунске и писаће машине дигитронским, да набавимо фотокопирне апарате, да за своју службу набавим нешто намјештаја и опитурам оне канцеларије и да купимо нови ауто за Секцију, неко право умјесто ове крнтије “Полонеза“,а за то би ти био задужен, тип, марка и др. Може ли?“ – чекам реакцију.

-“ Свака част, подржавам, пристајем све што треба, свуда, код струке и самоуправљача! Рекао сам ја Данку да требамо бити сретни што је Сунара отиша, код њега никад низашта није било пара!“ – одушевљен је он, па подилази мени, знам га, све ради аута, да се у њему шепури.

-“ Сад ја идем код њега, а ти као случајно наврати тамо за петнаестак минута. Договорено.“- пружим му руку.

-“ Одлично, биће тако!“ – прихвати он руку да потврди договор.

-“ Слободан је, шефе.“ – задиркује Анкица прекидајући куцање на машини.

-“ Иде ли Миле?“ – диже Сарага поглед с неких извјештаја саобраћајне службе.

-“ Иде, иде, имам неке предлоге, да их размотримо прије колегија.“ – рекох му.

И кажем му да долази Мехаковић, да сам разговарао с Вишњићем и да имам њихову сагласност у вези плаћа, а да ћемо с Мехаковићем договорити модус да то прође без буке на нивоун групације и ЖТП-а.

-“ А како си их наговорио на то?“ – драго му је, јер не воле директори да им неко, нарочито с виших функција, приговара односно критикује.

-“ То су млађи људи, знамо се добро.“ – рекох му.

-“ Нека, нека, тако је боље него да се правдамо.“ – настави он.

-“ А сада друга ствар, требам ово набавити за службу и Секцију.“ – пружим му попис с спецификацијом и цјенама.

-“ Све одједном! Да не буде превише!?“ – рече послије пет минута читања и размишљања.

-“ Тако мора, ради мира у кући, да набавим само за своју службу сви би гракнули, овако ће ћутати. То су друге Секције направиле прије двије-три године чуди ме што Фране није урадио кад и они, говорио је да хоће кад сам ја одлазио у Војску. А требамо имати на уму да се уводи ООУР- изација и код нас на жељезници и да ће се н ато потрошити тоне папира. А све то треба написати, прекуцати, умножити, подјелити, за сваки случај ћа се морати вагати да ли штампати сами или слати и плаћати неку штампарију.“ – објашњавам му.

-“ Па што Бан о томе ништа не говори?“ – пита он.

-“ Бан, Бан, рећи ће кад добије налог одозго, па ће онда кукати како је рок каратак, како нема довољно дактилографа, правника, итд., а сад већ треба планирати повећан број службеника у управи Секције, то је неминовност, самоуправљање, како је предвиђено ЗУР-ом, тражи пуно папирологије и састанчења.“ – појашњавам му.

Тад се појави и Славко Прибудић.

-“ А откуд нам паре за све ово?“ – Сатага ће сумњичаво и бојажљиво.

-“ Из амортизације, знате да тамо издвајамо огромна средства, а до сада су мало трошена у Секцији у сврху инвестицијске замјене средстава. Ове набавке неће бити ни 10% од могућности, иако је средства од претходних година добрано појела инфлација.“ – велим му.

-“ Е, Фране, Фране, па он је стално говорио да нема пара, да се све слива у заједнички фонд на нивоу ЖТП-а.“ – вели Славко.

-“ Већи дио јесте, за кола и локомотиве, за пруге и остала велика основна средства, али за основна средства у власништву Секције ми смо одговорни за одржавање и ту су паре, ЖТП с тим нема везе.“ – рекох им – “А за Фране се није правио ни план инвестиција, а ја ћу то направити за сљедећу годину и одмах усмјерити средства на подрачун по намјени.“ – рекох им.

-“ А како би било да набавимо и ново ауто за управу Секције, овај је више на оправци него у возном стању, а и старо је десет година, сјећаш се Данко да смо га добили од Загреба већ старог.“ – претече ме Славко.

-“ А шта мене питаш, ево ти Миле!“ – неће Сарага да преузме одговорност.

-“ Нађи један прави, ја ћу све остало!“ – намигнем Славку.

-“ Неки дан сам видио Фиатову “Арђенту“,пуно ми се свидила, шта кажеш Данко?“ – осоколи се Славко.

-“ А колико кошта?“ – дигну Сарага очи ка плафону.

-“ То ћемо ми добити по набавној цјени од “Далмација аута“, дужни су ми услугу.“- каже Славко.

-“ Нека буде оргинал,а не склепана код нас, и нек ти не обрачунавају порез, даћемо изјаву, по закону ми не плаћамо порез, као саобраћајци смо ослобођени.“ – појасних Славку.

-“ Све боље од бољег, ето њега за три дана!“ – весео је Славко, јер ће га он највише и користити – “ Само требамо наћи правога шофера.“

-“ Ено вам Петра Шолића из ЖАС-а, згодан млади човјек, ожењен, а има нешто и средње школе.“ – предложим им.

-“ Знам га, имаш право, говорићу с њим.“ – каже Славко – “ Ја ћу то средити.“

-“ Добро, све ћу припремити за колегиј и Раднички савјет, а Ви директоре пожурите Бана да ми прими у радни однос оне цуре.“ – рекох и устајем од стола.

Намигнем Славку и скупа изађемо да се Сарага случајно не предомисли, зна он понекад бити сувише опрезан, не жури се баш превише са новотаријама, што је очити знак почетка старости, док је Славко тај проблем рјешавао сталним гланцањем и пицањењем те дружењем с млађима, не би ли преварио и друге, а највише себе самога.

Позовем Срећка Мешина и Мишу Вучичевића:

-“ Ево вам додатног посла. Оне набавке и одржавање можете одмах рјешавати. Срећко, хоћу три понуде, а ти Мишо види са ЗОП-ом и “Универзалом“, па који буду бржи и јефтинији.“ – рекох им.

-“ Овако волим радити!“ – лупи Мишо Срећка по плећима.

-“ И ја коле!“ – сложи се Срећко и одоше да то рјешавају, та знају они да се отезање не исплати, увјек се неко од виших може, ко зна због чега, поколебати и све одложити.

Сад сам сјео с Бранком и мало смо прочешљали “градиво“. Њему је довољно било јасно скоро да је могао самостално радити.

-“ Полако, ако шта запне ту сам, а хоћеш-нећеш, увјек буде и тога.“ – велим му.

-“ Хоћу, углавном сам начисту с цјелином и сврхом свега овога.“ – каже он.

-“ Видим, кад буде деветомјесечни пословни извјештај и ребаланс плана све ћеш радити практично, из почетка, и онда ћеш добити крила, па лети самостално.“ – кажем му.

-“ Добро је шефе, и сарадници нису лоши, па ни цјела служба.“ – оцјењује он радну средину.

-“ О том, потом, то се мјења, а мој савјет је, држи дистанцу, буди професионалац.“ – упозоравам га.

-“ Имаш право, на дистанци, тад су чиста посла.“ – сложи се он.

И ја сам био задовољан, кренуло је како сам желио, али сам увјек имао на уму ону Циганску: “Весели се кад пада киша, јер ће послије ње доћи сунце.“, и обрнуто.

Advertisements